Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

Gustav Majrink (II deo)

DRUGA FAZA KNJIŽEVNOST piše: Tatjana Nastić Domazet

“Golem” je zasnovan na staroj jevrejskoj legendi o rabinu Leviju, koji je, u nameri da zaštiti praški geto, napravio moćno stvorenje od gline. Majrink je ovu legendu pretočio u metafizičku priču o duhu, za kojim glavni junak Atanazijus Pernat neumorno traga kroz razrušene katakombe geta, da bi ga, pred sam kraj, u oslobađajućoj viziji, razotkrio kao svog dvojnika (doppelgänger) u lavirintima vlastite duše. U misterioznoj i uzbudljivoj atmosferi najskrivenijih kutaka praških hramova, palata i kuća spaja se stvarnost sa mitologijom i legendama, spajaju se mrtvi i živi, izvan vremena i realnosti.

O već tada jasno izrazenom interesovanju za jevrejsku mistiku i magiju njegova kći Sibil Felizata rekla je: “Izrazito je sklon judaizmu, više i dublje nego što bi se moglo opisati. Ceo zivot ga na poseban način privlače i misteriozna ljubomora i čudna učenja hasida, baš kao i kabala.“

U Nemačkoj je poimanje knjige ambivalentno. Fanovi su razočarani. Herman Hese je rekao da “Majrinkove novelističke tehnike sadrze previše starih šablona”, a jedan satiričar, koji ga je nazvao “novim klasikom”, govorio je o “razmetanju artističkim snagama”. Godinama kasnije H.L.Borhes je napisao: “To je jedina Majrinkova knjiga vredna spomena. Ostale je bolje ne otvarati, sačinjene su od loše knjizevnosti i još gore teozofije. Ipak se njima ogleda nešto od osobenosti Praga, pune su snova o gubitku snova.”

1915. prodato je za to vreme neverovatnih 100.000 primeraka “Golema”. Iako je ostvario veliki uspeh, zbog anti-militarizma, intenzivnog bavljenja ezoterijom i sklonosti ka jevrejskoj magiji i mistici, protiv njega je, kao protiv samog Golema, pokrenuta brutalna nacionalistička kampanja, u kojoj je optuzen da “urušava nacionalne vrednosti, kao tipično jevrejski spletkaroš i neprijatelj svega nemačkog”.  Zbog prezimena “Majer” oklevetan je da je Jevrejin, što je izazvalo netrpeljivost i javne nemire u kojima je napadnuta i njegova kuća. Postao je stalna meta nemačke nacionalističke štampe, pune ratnohuškačkih pokliča o “germanskim vrednostima” i protivnika “filo-semitizma” u knjizevnosti. Pokrenuti su sudski procesi, koji su dokazali da nije jevrejskog porekla.

1916. u Nemačkoj je objavljena zbirka priča “Slepi miševi”, a u Austriji zabranjena zbirka „Nemački građanin Vunderhorn“. Izlazi “Zeleno lice”, u 40.000 primeraka, kojim u potpunosti prelazi na tlo ezoterije, iako je u pogledu stila i kompozicije, knjiga daleko od “Golema”.

“Zeleno lice” puno je vizionarske snage. U komičnom i bučnom Amsterdamu neposredno posle I Svetskog rata, zapljusnutom strancima svih nacionalnosti, jedan stranac po imenu Hauberiser slučajno ulazi u čarobnjački dućan, verujući da je ime vlasnika Cider Grin. Unutra mu se obraća starac po imenu Grin govoreći da je i on, poput Jevrejina Lutalice, na zemlji „otkada mesec kruži nebeskim svodom“. Kad Hauberiser primeti znak na starčevom licu, postaje bolestan od straha. Lice ga progoni. Sledi hronika Hauberiserove potrage za neuhvatljivim, zastrašujućim starcem. Jevrejski geto u Amsterdamu nalikuje onom u Pragu, a legenda o Jevrejinu lutalici koristi se poput legende o golemu. U atmosferi kafkijanske misterioznosti i nesigurnosti opisano je razočarenje grada i duboka finansijska kriza, koja okončava sveopštom verskom histerijom. Dok su ulice prepune flagelanata, propovednika Vojske spasa, a nebeski Jerusalim nestaje kao fatamorgana, grad se ruši i nestaje u apokaliptičkom klimaksu. „Zeleno lice“ je Majrinkova klasika: tajanstveno venčanje, galaksija grotesknih likova i teskobna atmosfera geta, sa značenjima neiscrpnih dubina i visina.

1917. od bavarskog kneza dobija dozvolu da dotadašnji pseudonim Majrink koristi kao zvanično prezime. U Nemačkoj je objavljen prikaz njegovih sabranih dela, a iste godine u Beču sve njegove knjige bivaju konfiskovane. Izlazi “Valpurgijska noć”.

Knjiga nastavlja poruku „Zelenog lica“ o neizbežnom slomu dekadentnog evropskog društva u zastrašujućem slomu i donosi izuzetne visine Majrinkove pripovedačke zrelosti. Radnju romana Majrink smešta u svoj voljeni grad, koristeći ga kao pozadinu obračuna između dokonih nemačkih vlastodržaca, smeštenih u drevnom zamku nad Vltavom, i čeških revolucionara u donjem gradu. Započinje sablasnom pojavom mesečara Zrcadla u palati Elzenvanger. Zla sila zaposeda stanovnike grada i inspiriše pobunu i poplave krvi na ulicama, sve do pobede najavljene bubnjem od ljudske kože. Istorija, mit i politička realnost vrište u apokalipsi pobune, u jurišu na zamak, da bi u katedrali Svetog Vida siromašni violinista Otokar bio krunisan za “Vladara sveta”. Raskošno i krvavo završno poglavlje opet je u njemu svojstvenom sinhronicitetu sa narodnim ustankom i potocima krvi koji su iste godine potekli Pragom.

1919, kada je već bio slavan, očeva porodica Farnbiler ponudila mu je da uzme njihovo prezime, što je Majrink ljubazno odbio. 1920. kada izlazi “The land of Time-Leeches”, njegova finansijska situacija se umnogome poboljšala. Kupuje vilu na štarnberškom jezeru, koju je nazvao “Kuća kod poslednje lanterne”, prema imenu nestajuće kuće iz praške Zlatne ulice opisane u Golemu. Tu je živeo narednih osam godina, kada su nastali “Beli Dominikanac” i “Anđeo sa zapadnog prozora”. Kad god je imao vremena bavio se veslanjem, sport je bio njegova strast. Kontakti sa okolinom i dalje su problematični. 1923. izlazi “At the treshold of the Beyond” . Pisao je teorijske spiritističke i okultne tekstove i bio jedan od prvih prevodilaca tantričke literature na zapadu. Proveo je mnoge godine u okultnim i alhemijskim eksperimentima, prisustvovao nekim od seansi barona Alberta fon Šren Nocinga u Mihenu sa medijumom poznatim kao “Eva C”. Eksperimentisao je sa spiritizmom, hašišom, teozofijom, kabalom, tibetanskim meditativnim tehnikama i ostalim ezoterijskim alatkama dostupnim na početku dvadesetog veka. Praktikovao je jogu i tvrdio da je ostvario telepatski kontakt sa čuvenim svetim čovekom iz juzne Indije Sri Ramana Maharshijem-Gustav Majer je pisac romana tajanstvene fikcije. Bio je član teozofskih grupa pre i tokom I sv. rata. 1891. priključio se Teozofskoj lozi Plave Zvezde. Bio je jedan od prvih prevodilaca tantričke literature na zapadu. Prešao je iz protestantizma u budizam, provodeći mnoge godene u okultim eksperimentima, uključujući one iz alhemije

“Beli dominikanac” objavljen je 1921. U toj knjizi je ostvaren jedinstven spoj taoizma, budizma, gnosticizma i kabale. Spiritualna poruka doneta je još snažnije, pa ne iznenađuje da je od 1920. i nadalje Majrink počeo da gubi čitalačku publiku. Što je dublje pronicao u tajne spiritizma, ezoterijskih nauka i istočnih religija, njegovo delo je, po mišljenju čitalaca, sve manje jasno i čitljivo. Kritičari su pisali: “Sramota je šta se dogodilo sa velikim umetnikom!” “Nema književnog žanra koji može da upropasti talenat više od takozvane fantastike. Pozna Majrinkova dela pokazuju sve degenerativne simptome okultnih upliva. Nakon čudesnog “Golema” njegove knjige postaju sve manje čitljive za one koji, za razliku od njega samog, nisu opsednuti okultnom simbolikom”.

Ali, on nije skrenuo sa svog puta. U noveli “Priča o čoveku koji je pravio zlato”, objavljenoj 1925. ponovo se opsežno bavi alhemijom. 1927. godine prešao je iz protestantizma u budizam.

Te godine njegov književni opus okončan je romanom “Anđeo sa zapadnog prozora”, čija se radnja dešava u srednjevekovnom Pragu u vreme Rudolfa II.  U centru ove  složene i ambiciozne priče je život elizabetanskog maga Dzona Dija u Engleskoj i Pragu. Njegov poslednji potomak nekoliko vekova kasnije nasleđuje njegove radove i postaje opsednut potragom za Hoelom Dhatom. From 21 November 2008 until 29 May 2009 the Bibliotheca Philosophica Hermetica presents a wide selection from her Gustav Meyrink collectionThe scope of Meyrink’s literary activities is highlighted by numerous autograph letters.Mnogi Dijevi radovi utkani su u ovu priču, a stvarni likovi iz njegovog života reinkarnirani su kroz halucinogene bljeskove, u okultnom okruženju susreću se tajanstveni rabini koji se bave kabalom, prošlost i sadašnjost, snovi i vizije, mitovi i realnost, i sve kulminira transmutacijom stvarnosti u više, spiritualno postojanje. To je neka vrsta romansirane okultne biografije čoveka koji je nadahnuo Šekspirovog Prospera.

Poslednjih 15 godina vodio je povučen penzionerski život. Sve manje se posvećivao pisanju, pa je morao da se preseli u manju kuću pored jezera. Sam priznaje kako mu je “zbog pogrešne upotrebe joge i meditacija sistem uveliko oslabio”. Većinu vremena provodi u meditacijama, jedrenju, veslanju i sa porodicom. Koliko je malo mario za literarnu kritiku vidljivo je iz njegovog vlastitog komentara koji datira iz 1926.: ”Moj stav u pogledu poezije i proze? Nemam ga. Osećam da moje delo sa svim tim nema ničeg zajedničkog. Recimo da je ono što pišem “otkrovenje”. “

PRODOR U DRUGU STVARNOST

Tri godine nakon „Anđela“ doživeo je najdublje životno iskustvo, prodor u drugu stvarnost. Njegov život uvek je bio pun aktivnog traganja i stalnog rada, bez odustajanja ili čekanja. Ustrajavao je u strogim vežbama, podvrgavao se gvozdenoj disciplini, s jednim jedinim ciljem: naći put do božanskog. Praktikujući okultne tehnike izložio se raznim telesnim oštećenjima, te se vremenom distancirao od toga i postao sumnjičav. Shvatio je da najvažnija stvar u životu nije ojačati „ego“ pomoću spiritualnih vežbi, u šta se uverio avgusta 1930, nakon „noći pune patnje“. U pismu jednom prijatelju opisao je svoju spoznaju da ljudsko biće ne treba da se usavrši, već da pusti da „onaj drugi“, unutarnji Hrist kojeg treba da ostvarimo sami u sebi, u njemu raste.

O tom trenutku napisao je sledeće reči: „Danas, 7. avgusta 1930, u 10.00 izjutra, nakon duge noći pune patnji, stepenice su pale pred mojim očima i shvatio sam koji je cilj ljudskog postojanja. Mi se ne mozemo promeniti uz pomoć joge, već moramo izgraditi Boga, ili, hrišćanskim jezikom rečeno „ne smemo imitirati Hrista, već ga spustiti sa krsta“. To znači da treba da okrunim tog starca, koga sam uvek gledao iz daljine, zaogrnem ga purpurom i postavim za voditelja svog zivota. Sada ga vidim kako krunisan, s purpurnim plaštom, dolazi da mi pomogne. On je adept  i ja treba samo da se sjedinim sa njim. Uistinu, on je moje najdublje jastvo, „on će rasti, a ja ću se smanjivati“ – to je smisao reči Jovana Krstitelja! Uzrok svih mojih dosadašnjih patnji je što to nisam uviđao, misleći: „Ja“ treba da usavršim samog sebe, sebe, ne njega! Tantričke vezbe i asketizam su iluzija. One vode u ambis i uglavnom su crna magija. Sada takođe znam zašto je taj starac uvek nepokretan kao kip! Jednostavno zato što sam radio na sebi, ne na njemu. Bo Jin Ra mi je objašnjavao da treba asimilovati sve što nam je na putu, ali ne biti time zadržan. U stvari je sasvim suprotno! Dakle, starac je Hrist, i na nama je da ga oslobodimo i ojačamo, samo tada će moći da čini čudesa! A ta čudesa će nas pohoditi tek kad uklonimo ovu šizofrenu podvojenost. Na meni je da sva ova znanja uobličim kroz priče. To će, po mom mišljenju, biti najvažnije. Mozda će se okolnosti uskoro promeniti, pa ću moći da radim onako kako bih želeo. Ipak ne mogu da nazovem greškom sve što sam u zivotu postigao uz pomoć joge. Verujem da je sve to bilo neophodno da bih prepoznao ono što mi je danas, 7. agusta 1930. postalo tako jasno.“

SMRT SINA

Ime “Fortunat” nije Majrinkovom sinu donelo mnogo sreće. Tokom skijanja, u zimu 1932. teško je povredio kičmu, što je značilo da će do kraja života ostati nepokretan. 12. jula 1932. u svojoj 24 godini, počinio je samoubistvo, u istom zivotnom dobu kada je to pokušao njegov otac. Majrink je duboko potresen. Ali sve to ga vodi do jednog od najdubljih duhovnih iskustava: svesti o jedinstvu svega, bez granica između života i smrti, u čemu pronalazi beskonačnu radost.

SMRT

Otac je sina nadziveo 6 meseci. Umro je 4. decembra 1932. u Štarnbergu u 64 godini, već teško bolestan od uremije.To je poslednji mit Majrinkovog života. Opisao ga je sam, baš kao i pokušaj samoubistva i čudesno prosvetljenje na malostranskoj klupi, dajući najjači dokaz o tome kako umire jedan od najvećih mistika svog vremena. Pred smrt je rekao: „Teško je umreti. Smrt je najkraća pojava u životu. Pazi! Jedan je Bog, i to je Hrist“. Uveče 3. decembra 1932. oprostio se sa svojim bližnjima, zauzeo joginski polozaj “pozdrav suncu” i u zoru 4. 12., kada se nad jezerom kraj kojeg je živeo izdiglo sunce, svesno i namerno zaustavio je svoje srce.

O smrti svoga muža Mena Majrink rekla je sledeće: “Smrt tako kolosalnu, kakva je smrt moga muža, ja nazivam uskrsnućem. Od potresne smrti našeg ljubljenog dečaka, za Gustla više nije bilo života, njegovo lice je zadugo već tamo, njegove oči sve jače zrače, dok telo postaje sve manje. Govorio je da vreme ne znači mnogo, bio je odsutan, zagledan u sebe samog. 3. decembra u 11 uveče rekao mi je doslovce: “Sada ću umreti, molim vas da me ne odvraćate od toga, odvajanje je suviše značajno i vazno. Ako i dalje budem patio, dozvolite mi to, nemojte mi davati lekove, taj put želim da pređem uzdignuto i svesno.“  I tako je uspravno, jasno, bez jauka, bez pritužbi, čekao smrtni čas, dok su mu oči sve jače sijale. U nedelju, 4. decembra, udahnuo je poslednji put. Drhtimo od radosti što se jedan tako veliki duh oslobodio tako skladno. Telo mu je ostalo uspravno, nalik na larvu leptira, kako se pridigao da umre, tako je i ostao. Njegova smrt, kao i smrt moga dečaka, takođe uzvišena, govorile su da su gotovo radosno pošli svojim putevima. Dali su mi primer da smrt ne mora imati nikakve veze sa panikom. Bez obzira na duboku potresenost, tako sam bogata! Niko i ništa ne može mi oduzeti unutrašnje bogatvo koje mi je ostavio moj Gustl. Ja sam, na sreću, toliko čudno povezana sa njima “tamo” i zahvalna sam što sam im svakoga dana sve bliže.  Gustl je umro od čeznje i ljubavi za svojim detetom – inače bi nas sve nadživeo – voleo nas je isuviše silno. Možda će vam ova snažna ljubav osvetliti put više od drugih primera.”

7. decembra sahranjen je na štarnberškom groblju na brdu iznad jezera. Nž njegov nadgrobni spomenik uklesana su plava slova na zlatnoj podlozi: „Vivo“ –  „Živim!“

Na kraju se kroz samog sebe uzdigao u nepokretno kraljevstvo, nezavisno od bilo koje religijske ili akademske zajednice: “Ni najfiniji filozofski um, sposoban da za sobom ostavi logičan i svobuhatan pogled na svet, neće biti ništa drugo do li skulptura od peska, ako ne ostvari magično iskustvo buđenja jastva u večnoj samosvesnosti – u jedinstvu sa božanskim sa Tvorcem; zamah sekire nad glavom, metak u srce – i svo voće znanja pretvara se u prah”.

1933. nacisti na lomačama spaljuju njegove knjige zbog “nacionaln čistote”. Njegova kuća u Štarnbergu je porušena, a jedan ultrakonzervativni antisemitski hroničar proklamovao je da “iako negira svoj judaizam, sudeći prema njegovoj književnoj fiziognostici i tendencijama, on je zasigurno jedan od njih”. Tokom Hitlerovog tzv. “hiljadugodišnjeg carstva” bilo je zabranjeno objavljivanje njegovih knjiga.

Mena Majrink nadzivela je svog supruga 34 godine. Umrla je 1966. u 93. godini.

Danas je čitanje njegove uloge u nemačkoj i austrijskoj literaturi slično onom koju Po ima u američkoj. Kritičari i publika najčešće ga svrstavaju uz E.T.A. Hofmana i E.A.Poa, govoreći o njemu kao o autoru “magičnih novela” i kultnoj ličnosti, dok mu se knjige štampaju u ediciji “Ezoterika”.

 

Međutim, neki biografi osvetljavaju ga u potpuno novom i fascinantnom svetlu. Iz okultnih fantazmi izranja duhovni tragalac pun entuzijazma, s jedinim životnim ciljem: da ustanovi misteriozne, magične i nevidljive spojeve života i nevidljivo pretvori u vidljivo. Kada se kao čovek otvorio za te uticaje, bio je spreman da dosegne viši cilj. Tako se slika o njemu kao piscu fantastičnih priča lagano pretvara u sliku o piscu čije su duhovne moći u suštini još uvek nepoznate.

SPIRITUALNO ČITANJE

Ovaj izrazito individualistički pisac, često okarakterisan kao “duhovni autor”, je pisani tekst koristio kao panaceju za gradnju nove duše. Pojam “čarobno sugestivan” ne odnosi se samo na njegova dela, već na ceo njegov život: ništa se ne dešava slučajno, sve je u dubokoj međusobnoj povezanosti i vodi do neočekivanog vrhunca.

Iako su teme i zapleti romana različiti, svi ostavljaju isti utisak: svi su misteriozni, duboko duhovni, sa apsolutnom verom u mogućnost ostvarenja jedinog poslanja svakog čoveka, a to je duhovno  oslobođenje od ovog sveta. Naizgled obični romani sa misterioznim fabulama, pokazuju Majrinkovo duboko razumevanje mnogih aspekata puta ezoterijskog traganja za suštinskim isceljenjem, uz obilje orijentalnih i zapadnjačkih duhovnih metoda.

GOLEM

Čak i oni koji ne mogu da proniknu u sva značenja i poruke knjige, mogu da ga tumače u skladu sa svojim duhom, obrazovanjem i emocijama. Golemje Majrinkov književni vrhunac. Prva rečenica: ”Mesečina pada na moj krevet i leži tu kao neki veliki, svetli, pljosnati kamenodmah pobuđuje osećaj teskobe, koji nastavlja da nas pritiska na svakoj stranici. Satirični elementi priče ne donose olakšanje, već podcrtavaju grotesknu tenziju, naročito u delovima kada Majrink zadire u sopstvena sećanja na praški zatvorski sistem.

U “Golemu” je umetnika koji je izgubio pamćenje posetilo misteriozno biće sa obećanjem da će mu vratiti  tajanstvenu knjigu. Sledi potraga za izgubljenom prošlošću, natprirodna iskustva i mistične objave, uz predivne opise jevrejskog geta u Pragu punom fantastičnih bića i legedi. Ipak, ovaj Golem nije glineni homunkulus opasan gvozdenim obručima, on je oličenje samog stvaralačkog principa. Majrink nam romanom pomaže da naučimo “stvari koje se ne mogu naučiti” i po prvi put se mogu videti odrazi njegove duhovne potrage. Ova knjiga, kao i sve koje su usledile, odslikava Majrinkov razvoj od tragaoca, skeptičnog u pogledu drugačije realnosti, u probuđenog čoveka, koji i dalje živi u ovom svetu, ali više nije od ovog sveta, čoveka u kome se probudila nova svest.

U „Golemu“ su Majrinkovi likovi vođene, neslobodne kreature, koje žive u jadu i bedi, nesvesne svoje sputanosti i pokretane čudnim silama. Istovremeno je data potpuno drugačija vizija ljudskog bića, koje mora da se oslobodi kako svog vlastitog Golema, svog auričnog bića, tako i Golema koji drzi celo čovečanstvo u svom zagrljaju, razvijajući slobodnu volju i postupajući svesno i mudro. Iz poniženog čoveka, punog mržnje i uronjenog u patnju, izranja svesni čovek, koji na kraju svog života u alhemijskom venčanju sjedinjuje ponovo rođenu dušu sa duhom. Tema alhemijskog venčanja je centralna tema Majrinkovog dela, može se naći u svim njegovim knjigama, predstavljena iz uvek drugačije perpektive.

„ZELENO LICE“

Njegov drugi roman „Zeleno lice“ takođe se završava sjedinjenjem ženskog i muškog principa u „svetom braku“. Međutim, put do toga je potpuno drugačiji: ključ je u tome da telo bude prožeto Duhom. Glavni cilj ovog nastojanja je duhovno probuđen čovek, koji moze istovremeno da bude na oba sveta, oličen u simboličnoj viziji „Cidera“. Kao mistična figura i u islamu, tačnije sufizmu, Cider inicira ljude u više misterije, poput Jovana Krstitelja u hrišćanstvu. „Cider“ znači „večno zeleni“ ili „večno mlad“ i simbol je besmrtnog novog čoveka. U „Zelenom licu“ Cider se ukazuje u viziji „Janusovog lica“, pola ljudkog, pola zmijskog, koji moze da vidi prošlost, sadašnjost i budućnost i živi sa obe strane. Potom, u povezivanju srca i glave, sledi sjedinjenje muškog i ženskog principa. Silovita vizija rušenja i uništenja grada suprotstavljena je unutrašnjem rastu glavnog junaka, koji nakon duge borbe konačno ostvaruje oslobođenje u svom “nevidljivom jastvu”. Snažan uticaj na njegov duhovni napredak ima religiozni spis ukomponovan u priču, koji jasno pokazuje put kojim je pošao sam autor.

VALPURGIJSKA NOĆ”

U Pragu, zlatnom gradu prožetom tajnama i magijom, od groteske, jeze i onostranog satkana je mreža u koju se upliću junaci Valpurgijske noći, mnogi bez nade i vere u spasenje. U liku vremešnog carskog lekaru  Flugbajla “Pingvina” prikazan je nesvesni zemaljski čovek, isprazan i bez ikakvog sećanja na praporeklo. Njegova zemaljska duša, bivša ljubavnica i leptoca “češka Lizl”, raspada se u neopisivoj žudnji, a plemkinja Poliksena svedoči o stanju mikrokosmosa kojeg zaposeda beskrajan niz mrtvih ljuštura ličnosti. Okrutna kula “Daliborka” dočarava sliku čoveka sa tri svetišta koja ne ispunjavaju svoj pravi zadatak: iz njenog središta ka nebu se uzdize čeznja srca siromašnog Otokara, izgovorena muzikom njegove violine.

Uskoro postaje jasno da izlaz iz začaranog lavirinta nije lako pronaći. Zastrašujući zombi glumca Zrcadla daje sliku auričnog bića, poprimajući obličja svih junaka zarobljenih astralnom sferom. Njegova pojava najavljuje košmar koji će progutati Prag i njegovu okolinu, kada Otokara žele da proglase za “Vladara sveta”. On sam nemoćan je da se odupre takvoj sili, te nastoji da dosegne novu svest pomoću „neutralnosti“ i „ne-delanja“. Knjiga je pisana usred ludila i haosa I Svetskog rata. Glavni lik pronalazi svoj izlaz, iako uronjen u svetske događaje postaje iznutra neutralan. Stoga dobija krila koja su sve veća i veća, a kada prirodno biće umre, u njemu nastupa nova svest, i on kasnije, u novom obliku, raste do nepropadljivosti.

„BELI DOMINIKANAC“

Šest godina kasnije usledio je „Beli dominikanac“, koji sjedinjuje istočne i zapadne duhovne tradicije, taoizam i hrišćanstvo, dokazujući da se u oba pravca mogu pronaći mogućnosti za oslobođenje. U taoizmu se ovo dešava čišćenjem krvi i smrću tela, da bi moglo nastati novo telo. U hrišćanstvu se to ostvaruje kao rezultaz sjedinjenja probuđene duše sa Duhom – opet tema alhemijskog venčanja. Glavni lik romana jasno doživljava to novo rođenje izvan zvanične crkve, koračajući tom stazom promene sam, dakle, u vlastitom autoritetu. Kao i mnogi drugi Majrinkovi junaci i on je nahoče, dakle biće bez jasnog znanja o svom pravom poreklu, nepriznato sve do svoje dvanaeste godine, odnosno do trenutka izbavljenja od 12 sila ovoga sveta. Ime mu je Kristofer Taubenšlag, što znači „golubar“ i svom se piscu u uvodu obraća sledećim rečima: „Svaki čovek je Taubenšlag, ali nije svaki Kristofer. Većina to samo umišlja. Kod istinskog hrišćanina beli golubovi uzleću i izleću“.

„ANĐEO SA ZAPADNOG PROZORA“

Poslednja knjiga objavljena je 1927, pet godina pred Majrinkovu smrt i za duhovne tragaoce verovatno je najznačajnija. Nakon što je prošao kroz razvoj opisan u prethodnim delima, u „Anđelu sa zapadnog prozora“ Majrink otvara sasvim novi svet, prodirući u teme prave alhemije i transfiguracije. Pojavljuje se pojam reda ili bratstva i čovek više nije prepušten sam sebi, već mu se pruža pomoć bratstva. Centralna tema je istorija preobražaja poslednjeg stanovnika iskonskog božanskog mikrokosmosa. U ovoj knjizi je Majrink opisao sve korake na putu svakog tragoca, sačinivši storiju u kojoj nijedan aspekt puta koji svi treba da pređemo nije zaboravljen. Kroz Hoela Dhata, večnog čoveka, Majrink opisuje koliko je čovečanstvo uronjeno u dijalektiku: njegovo postepeno buđenje, odluku da traži i krene putem spasenja, oslobodi se niže prirode i oslobodi večnog čoveka, „onog drugog“ u sebi. Ovo izbavljenje prikazano je figurom Džona Dija, koji, odustajanjem od svega zemaljskog, vodi svoj mikrokosmos u slobodu.

I deo:  http://kpv.rs/?p=2125#more-2125

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar