Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

O ZAKONU ENANTIODROMIJE: RUSKI KOSMIZAM IZMEĐU UTOPIJE I EVOLUCIJE (2. deo)

piše: Miša Vasić

(1. deo http://kpv.rs/?p=2344)

Treći predstavnik ruskog kosmizma, znameniti rusko-ukrajinski mineralog i geohemičar Vladimir Vernadski otišao je još dalje u pravcu opserviranja kosmocentričnog pogleda na svet, i to bez tradicijskih metafizičkih i spiritualnih primesa. Koncept Vernadskog lišen je spiritualnosti i orijentisan na ’noosferu’ (kogitivni koncept trans-psihičkog polja svesnosti ljudske rase), koja se rađa iz geosfere i biosfere.

…Evoluirano čovečanstvo će tada, vrlinom odgovornosti prema sebi i kosmosu,  budući  oslobođeno stihijske enantiodromije, ući u direktnu komunikaciju sa svetom ideja, i tako ostvariti dinamiku harmonije novih svetova….

Vernadski je rođen u Sankt Petersburgu, Rusija, 1863., kao dete ukrajinskog profesora političke ekonomije i ruske plemkinje. Završio je Sanktpeterburški univerzitet, te, u nedostatku lokalnih autoriteta u oblasti mineralogije, odlučio da izučava tu oblast nauke i proširi opšte granice saznanja. Mineralogiju i geohemiju je shvatao kao procese neodvojive od celokupne aktivnosti planete Zemlje, i uticaja nebeske mehanike. Već tada se naziru elementi holističkog pogleda na svet, kasnije fundamentalno karakteristični za ideje Vernadskog.

Nakon potonjeg kratkog perioda studiranja kristalografije u Napulju, Italija, odlazi u Nemačku radi izučavanja termalnih, optičkih, magnetnih,  elastičnih, i električnih aspekata ispoljavanja biohemijske strukture kristala, i to kod tadašnjeg eksperta Paul Groth-a, inovatora i konstruktora najsavremenije tehničke laboratorije za tu oblast. Opite obavlja i u laboratoriji Leonhard-a Sohncke-a,  profesora fizike na Tehničkoj visokoj školi u Münchenu.

Tokom 1911. godine, Vernadski upoznaje Eduard Suess-a, austrijskog geologa i autora neologizma ‘biosfera’, koncepta koji mu omogućava da verbalizuje svoju ideju o holističkoj strukturi geohemijskih i bioloških procesa na Zemlji.

Vladimir Vernadski inovativno uviđa da međuzavisnost svih geohemijskih i bioloških procesa na Zemlji formira određene vrste polja, koja na sebe preuzimaju funkciju reglacije. Ova polja  su izraz ispoljavanja vladavine prirodnih zakona. Polje objedinjavanja svih procesa nežive materije (geosfera) je u permanentnoj interakciji sa poljem žive materije (biosfera), te su osobine i jednog i drugog polja neraskidivo povezane, i to od vajkada. Vernadski ukida plauzibilnost teorije o eonskoj starosti geosfere lišene uticaja biosfere, te preispituje i negira teorije o nastanku života kao ’kvantnom skoku’, iz plerome organskih materija i belančevina, a  zastupa tezu o biosferi kao neraskidivoj komponenti planetarnog razvoja od samog početka, te daje mnoštvo primera neodvojivosti geohemijskih i mineraloških osobina planete od inputa biosferičnih procesa.

Vernadski potom zaključuje da se na planeti rađa i novo polje – polje ljudskog uma, emanirano usled ekspanzivnog razvoja nauke i tehnike, te formiranja elemenata globalne svesti, oličene u jedinstvenim planetarnim povezivanjima te rađanjem trans-nacionalnog identiteta i osvitom planetarne kulture. Ovim se on  nadovezuje na vizije ujedinjenog čovečanstva Fjodorova i Ciolkovskog, ali  oslobođene metafizičke egzaltacije. Vernadski nije originalni tvorac termina koji bi izražavao njegov kocept ’globalnog uma’. Pierre Teilhard de Chardin, francuski jezuitski sveštenik, filozof  i geoleg, te  Édouard Le Roy, francuski matematičar  nakon pohađanja inspirativnih  predavanja  Vladimira Vernadskog na Sorboni tokom 1922., skovali su termin koji izražava verbalnu definiciju pojma ‘globalnog uma’, a to je: ’noosfera’. Vernadski je tokom 1936., i sam usvojio ovaj termin kao pogodan za definisanje procesa koji je proučavao. Može se izvesti zaključak da, iako nije ’otac’ termina, Vernadski svakako jeste istinski kreator koncepta ’noosfere’.

Paralelno, De Chardin je potom decenijama radio na sopstvenoj razradi ovog kocepta, i u njegovoj vizuri kosmos predstavlja polje svopšte neraskidive povezanosti duhovnih i materijalnih zakona sa ‘kosmičkim Hristom’ kao generatorom i regulatorom evolucije ’kosmičke svesti’, gde se čitava kreacija, uma evoluiranog u polje ’noosfere’ kreće ka konačnom cilju – ’’Omega tački’ – maksimalnom stepenu kompleksnosti i svesnosti  do koga svemir treba da evoluira.

Za razliku od De Chardina, koji je iz kogitivnog empirizma Vernadskog razvio spiritualnu i metafizičku scijentističku paradigmu kompatibilnu sa sopstvenim autentičnim viđenjem hrišćanske konfesije, Vernadski je ostao dosledan scijentističkom empirizmu, te induktivno-deduktivnim metodama zaključivanja, oslonjen na racionalno sagledavanje kosmičko-terestijalnih procesa.

Esencijalna postavka Vernadskog je da, kako biosfera direktno utiče na geosferske procese, tako i novonastalo polje noosfere fundamentalno transformiše i biosferu i geosferu, sve u pravcu evolucije Zemlje kao holističkog nad-entiteta. Ne možemo a da ne primetimo nesumnjiv uticaj ovakvog diskursa na savremene holističare poput biologa Rupert Sheldrake-a (teorija morfičkog polja, koje je neka vrsta sintetizatora i generatora, te sadržatelja noosfere) ili pak matematičara Petera Russel-a (teoria Gaia-e, planete kao živog bića čiju svest predstavlja upravo noosfera). Ne treba ni pominjati da su ideje Vernadskog predstavljale proto-matricu potonjeg ispoljavanja ekološke svesti čovečanstva.

Uska materijalistička i specijalistička paradigma geološke nauke je obogaćena invencijom Vernadskog – izučavajući međuzavisnost biosfere i geosfere, pokazao je  da da kiseonik, azot i ugljen – dioksid iz Zemljine atmosfere proističu iz bioloških procesa. Pokazao  je da se planeta transformiše na fizičkom planu usled dejstava živih organizama te da su biohemijski i biofizički procesi, kao i  temporalnost emaniranja prirodnih zakona u živoj materiji, neuporedivo drugačiji od onih, u neživoj materiji.

Budući pobornik kolektivističkog naturalno-humanog koncepta, a lišen bilo kakve tradicijske metafizike, Vernadski je bio etabliran kako u Rusiji, tako i u Sovjetskom Savezu. 1912. postaje član Ruske akademije nauka a kasnije zadržava status i u Sovjetskoj  akademiji nauka.   Ponosan na svoju ukrajinsko poreklo, osnovao je Ukrajinsku  akademiju nauka, te bio i njen predsednik (1918.).  Verovao je u kolektivističku nad-nacionalnu planetarnu državu, kao izraz kosmičkog holističkog principa koherencije uma i materije, što je predstavljalo i deo ideološke osnove trans-nacionalne globalne proleterske revolucije. Koncept noosfere kao kolektivnog uma je bio pogodna baza za kolektivistički scijentističko-materijalistički ideološki diskurs Sovjetskog Saveza. Stoga je Vernadski bio posve formalno priznat i uvažen kao naučnik u doba staljinizma. Tokom 1943. godine, postao je dobitnik najvećeg državnog priznanja – Staljinove nagrade za mineralogiju i geohemiju.

U svojoj znamenitoj knjizi „Biosfera i noosfera“, Vernadski (kogitivno-scijentistički, lišen metafizičkih uporišta) elaborira evoluciju svesti čovečanstva i njenu teleološku usmerenost ka jedinstvu ljudske rase, potencijalno mogućem pomoću nauke kao integrativnog faktora:

„Pre otprilike dve i po hiljade godina  ’istovremeno’ je (sa razlikom od par vekova) došlo do dubokog previranja misli u religijskoj, umetničkoj i filosofskoj oblasti u raznim kulturnim centrima: u Iranu, u Kini, u arijevskoj Indiji, u helenskom Sredozemlju (današnjoj Italiji). Pojavili su se veliki tvorci religijskih sistema – Zoroaster, Pitagora, Konfučije, Buda, Lao ce, Mahavira, koji su svojim uticajem, živim do danas, spojili milione ljudi. Prvi put je ideja jedinstva celokupnog čovečanstva, ljudi kao braće, izašla van okvira pojedinaca, koji su joj pristupali u svojim intuicijama ili nadahnućima, i postala pokretač života i iskustva narodnih masa i zadatak državnih formacija. Ona od tada nije napustila istorijsko polje čovečanstva, ali je i danas daleka od svog ostvarenja. Polagano, sa viševekovnim pauzama, stvaraju se uslovi koji omogućavaju njenu realizaciju, sprovođenje u život. Važno je i karakteristično to da su ove ideje ušle u okvire onih svakodnevnih realnih pojava, koje su u životu stvarane nesvesno, izvan čovekove volje. U njima se ispoljio uticaj ličnosti – uticaj zahvaljujući kome ličnost može, organizujući mase, delovati na biosferu i stihijski se u njoj ispoljavati. Ranije se ličnost ispoljavala u poetskom nadahnutom stvaralaštvu, iz koga su proistekli i religija, i filozofija, i nauka, koje predstavljaju njegov društveni izraz. Religijske ideje – očigledno vodeće tokom vekova, pa i milenijuma – prethodile su filosofskim intuicijama i uopštavanjima. Biosfera XX veka pretvara se u noosferu, koju stvara pre svega razvoj nauke, naučnog shvatanja o na njemu utemeljenog društvenog rada čovečanstva. [podvukao M. V.]“

Vernadski u istom delu precizno definiše odnos čoveka i prirode, međusobnu evolutivnu konektovanost biosfere i noosfere:

„1. Čovek, onakav kakav se može posmatrati u prirodi, kao i svi drugi živi organizmi, kao i sva živa materija, predstavlja određenu funkciju biosfere u njenom određenom prostor-vremenu. 2. Čovek u svim svojim ispoljavanjima predstavlja određeni zakonomerni deo sastava biosfere. 3. ­Eksploziju’ naučne misli u XX veku pripremila je čitava prošlost biosfere i ona ima najdublje korene u njenom sastavu. Ona se ne može zaustaviti i okrenuti u suprotnom pravcu. Ona se može samo usporiti.                   Noosfera – biosfera, obrađena naučnom mišlju, pripremljena procesom koji je stotinama miliona, možda i milijardama godina stvarao Homo sapiens faber, nije kratkotrajna i prolazna geološka pojava. Procesi koji su pripremani milijardama godina ne mogu biti prolazni i ne mogu se zaustaviti. Iz ovog sledi da će biosfera neizbežno na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije preći u noosferu, tj. da će se u istoriji naroda, koji je nastanjuju, odigrati događaji koji su neophodni da se to desi, a ne koji tome protivreče.“

U daljim redovima istog štiva, Vernadski iskazuje antropološki optimizam baziran na scijentistički proučenim kosmičkim tokovima koji usmeravaju budućnost ljudskog roda:

„Civilizacija ’kulturnog čovečanstva’ – pošto ona predstavlja oblik organizacije nove geološke sile, stvorene u biosferi – ne može biti prekinuta i uništena, budući da je ovde reč o velikoj prirodnoj pojavi koja odgovara istorijski, tačnije geološki, nastaloj organizovanosti biosfere. Obrazujući noosferu, ona je svojim korenima u čvrstoj vezi sa tim zemaljskim omotačem, čega ranije u istoriji čovečanstva u iole značajnoj meri nije bilo. (…) Ono što doživljavamo [prvi i drugi svetski rat – prim. M. V.] ne može biti dugo i trajno i ne može zaustaviti opaženi prelazak biosfere u noosferu, ali ćemo možda morati da preživimo varvarske ratove čiji se nosioci bore protiv sile mnogo jače od sebe [podvukao M. V.]“

Vernadski, hladnim okom naučnika, analizira evolutivni tok planetarnih monada, od geosfere preko biosfere do neizbežne i nezaustavljive noosfere koja menja energetski tok na Zemlji:

„Biosfera se u biogeohemiji ispoljava kao posebni Zemljin omotač na našoj planeti, koja se sastoji od niza koncentričnih tvorevina koje se zovu geosfere i koje (…) obuhvataju čitavu Zemlju. Ona ima sasvim određanu strukturu koja u tom vidu postoji milijardama godina. Ta struktura je u vezi sa aktivnim učešćem života u njoj, uslovlena je njime u znatnoj meri (…) i pre svega je karakterišu dinamički pokretne, stabilne, geološki dugotrajne ravnoteže (…) Biogeohemiju možemo posmatrati kao geohemiju biosfere određenog Zemljinog omotača – onog spoljašnjeg, koji leži na granici sa kosmičkim prostorom. (…) Jer uvođenje života kao karakterističnog obeležja pojava koje se proučavaju u biosferi, daje biogeohemiji sasvim osobit karakter  i tako je proširuje činjenicama nove vrste (…) To zahteva i duboka razlika pojava života od pojava inertne materije. Oblast pojava koje se odvijaju u beživotnoj inertnoj materiji, vlada u geohemiji, i samo se u biosferi jasno ispoljava život. (…) U energetskom vidu život obuhvata čitavu planetu, i (…) igra na njoj važnu ulogu. Sama biosfera na planeti zauzima posebno mesto, jasno je razgraničena od drugih njenih oblasti, kao oblast samosvojna u fizičkom, i u hemijskom, i u geološkom i u biološkom smislu. Lice Zemlje – biosfera –jedino je mesto na planeti gde prodire kosmička energija. (…) Mi danas geološki doživljavamo izdvajanje u biosferi carstva razuma, koje temeljno menja i njen oblik i njenu strukturu – noosfere. (…) Taj novi oblik biogeohemijske energije, koji se može nazvati energijom ljudske kulture ili kulturnom biogeohemijskom energijom, predstavlja taj oblik biogeohemijske energije koja danas stvara noosferu. (…) Biogeohemijska energija žive materije određena je, pre svega, razmnožavanjem organizama, njihovim nezadrživim, energetikom planete određenim nastojanjem da dostignu minimum slobodne energije – određena je osnovnim zakonima termodinamike, koji odgovaraju postojanju i stabilnosti planete. Ona se ogleda u ishrani organizama, u ’prirodnim zakonima’, koji do danas nisu matematički formulisani. (…) Razum se može maksimalno ispoljavati samo uz maksimalan razvoj osnovnog oblika biogeohemijske energije čoveka, tj. uz uslov njenog maksimalnog razmnožavanja. (…) Mi danas jednostavno možemo reći da je izvor energije koji je razum osvojio u energetskoj epohi života čovečanstva u koju stupamo, praktično – bezgraničan.“

Vernadski, oslanjajući se  na matematičko-fizičko hemijske zakone, izvodi zaključke bliske autentičnim spiritualno-ezoternim tradicijama. Prihvatanje  prirodnog zakona, proučenog naučnim sredstvima, i lično/kolektivno delovanje u skladu sa njim može biti osnova buduće harmonije globalnog društva:

„Geološki evolucioni proces odgovara biološkom jedinstvu i ravnopravnosti svih ljudi – Homo sapiensa (…) čije se potomstvo kroz belu, crvenu, žutu i crnu rasu razvija neprekidno u bezbroj pokolenja. To je zakon prirode. Sve rase se međusobno ukrštaju i daju plodno potomstvo. U istorijskom nadmetanju (…) naposletku pobeđuje onaj ko sledi taj zakon. Ne može se nekažnjivo ići protiv principa jedinstva svih ljudi kao zakona prirode. Ja ovde upotrebljavam pojam „zakon prirode“ koji sve više ulazi u život u oblasti fizičko-hemijskih nauka, kao tačno ustanovljenu empirijsku generalizaciju. Istorijski proces se naočigled iz korena menja. Prvi put u istoriji čovečanstva interesi narodnih masa – svih i svakoga – i slobodne misli ličnosti određuju život čovečanstva, predstavljaju merilo njegovih predstava o pravednosti. Čovečanstvo. posmatrano u celini, postaje moćna geološka sila. I pred njega, pred njegovu misao i rad, postavlja se pitanje preobražaja biosfere u interesima slobodno mislećeg čovečanstva kao jedinstvene celine. To novo stanje biosfere kome se mi, i ne primećujući  to, približavamo, jeste ’noosfera’“.

Zakon enantiodromije, večitog pretvaranja fenomena u sopstvenu suprotnost, jasno je izražen u transformaciji ideje ruskog kosmizma i njegovih protagonista. Možemo precizno pratiti lagane modifikacije jedne te iste ideje, te njen uticaj na                        naučno-filozofsko-socijalno-tehničke tokove epohe, koji za postvarenu posledicu ima nešto posve drugačije od originalne zamisli nosilaca esencijalnog diskursa.

Fjodorovljev diskurs je spiritualno-filantropski. On ima agapijski stav prema čovečanstvu (i živima i disinkarniranima) i kosmosu. Njegove ideje nisu imale odjeka u svetu pragmatičnih implementacija. Izvršio je snažan neposredan uticaj na filozofe i pisce naučno-fantastične književnosti, ne i na naučnike. Međutim, što je najvažnije, njegove ideje su inicirale Ciolkovskog.

Ciolkovski je fundamentalno inovirao tehnička rešenja iz oblasti aeronautike i aerokosmotehnike, kao sredstava neophodnih  za realizaciju njegovih vizija kosmičkih putovanja, preduzetih radi naseljavanja udaljenih planeta selektovanom superiornom  ljudskom rasom i kreiranja  savršenih svetova. Njegova spiritualnost je matematičko-teozofska, a agapijski stav se ograničava na savršene pripadnike rasa ljudi i životinja. On se zalaže za implementaciju eugeničke eliminacije nefunkcionalnih pripadnika posebne vrste, ili pak eliminacije čitavih vrsta koje se ne uklapaju u viziju savršenih svetova. Spiritualne ideje Ciolkovskog su izvršile uticaj u oblasti ezoterije i njenih poklonika. U izvitoperenom vidu, kao scijentistička kolektivistička utopija, poslužile su kao doprinos državnom ideološkom diskursu Sovjetskog saveza. Tehničke ideje Ciolkovskog dale su nemerljiv doprinos na poljima raketne tehnike. Omogućile su, između ostalog, i američki let  na Mesec (1969). Međutim, sama ideja osvajanja kosmosa, prožeta numinoznim ishodištem (kod Fjodorova), realizovala se kao trijumf materijalističko-ateističkog diskursa – jedan od prvih kosmonauta, German Titov, tokom posete SAD-u, egzaltirano je  je objavio da, tokom njegovih sedamnaest kruženja oko Zemljine orbite, nije video  “ni Boga ni anđele,” dodajući da “nije Bog pomogao da sagradimo našu raketu.” Tu na delu vidimo prirodni zakon enantiodromije. Ideja, u svom esencijalnom vidu biva izrazom arhetipskog, te odražava volju zakona višeg reda; kroz niz varijacija vremenom prelazi u nešto posve suprotno: trijumf materijalističkog             Hybris-a.

Enantiodromski, percepcija ideja ruskog kosmizma tokom vremena lišena je spiritualnosti i futurizma. Vernadski se, inspirisan Fjodorovim i Ciolkovskim, nadovezuje na ideju svejedinstva čovečanstva. On poziva na  kreiranje sveta sa ljudskom supremacijom u odnosu na prirodu, što omogućava koncept noosfere – sfere trijumfa superiornog ljudskog uma u odnosu na ostale planetarne entitete. Trijumf se postiže poznavanjem prirodnih zakona i njihovom implementacijom radi koristi čovečanstva. Ideje Vernadskog posve su lišene ikakve spiritualnosti. Njegova paradigma je posve scijentistička, a optimizam zasnovan na trijumfu prirodnih zakona, koji vode planetu Zemlju i ljudski rod u pravcu evolucije i blagostanja, čak i uprkos subjektivnim ljudskim težnjama. Njegov holistički diskurs veoma precizno i  tačno opisuje energetsko-materijalnu povezanost svih sfera na Zemlji (geosfere, biosfere i noosfere) i uticaj nebeske mehanike na njih. Međutim, njegova vizija ’zemaljskg raja’ je posve pragmatična bez ikakvih duhovnih ili profetskih egzaltacija. Njena esencija je u supremaciji čovečanstva (ujedinjenog na principima pravde i jednakosti svih rasa) nad ostalim energetsko-materijalnim živim i neživim zemaljskim entitetima i vrstama, potencijalno ostvarivoj silom trijumfa kolektivnog razuma.  Krucijalni doprinos Vernadskog je u formiranju planetarne ekološke svesti, kao i inovativnom uvođenju scijentističke paradigme kao unifikujuće post-religijske platforme za populaciju (danas emanirajućeg) globalnog društva. Time Vernadski susreće ideje Nikole Tesle, a i inspiriše filozofiju New Age-a, kao i savremene mislioce holističke paradigme (Sheldrake, Russel, Bohm, pa i Chopra).

Međutim, ideja supremacije ljudskog roda, lišena tradicijske (ili lične, neposredne) spiritualnosti ima svoje tamne strane. Nesvesno podvrgnut silama morfičkog pollja toga doba, dosledno materijalistički orijentisan, Vernadski je krenuo putem suprotnom biofilnoj kosmičkoj evoluciji svesti: razmatrao je  geološko istraživanje sovjetskih izvora uranijuma, te mogućnost njegovog korišćenja za postvarenje nuklearne energije, pogodne za mirnodopske svrhe, ali i militarne ciljeve. Zalagao se za  upravljanje istraživanjem nuklearne fuzije na Radijumskom institutu, a zajedno sa tadašnjim istaknutim sovjetskim naučnicima Kapicom i Klopinom, savetovao je tadašnjeg sovjetskog autoritarnog lidera Staljina, pledirajući na plauzibilnost i svrhovitost sovjetskog rada na dosezanju tehnologije atomske bombe.

Ovde se na delu egzaktno može sagledati dejstvo prirodnog zakona enentiodromske transformacije jedne ideje: kosmizam, kao shvatanje aktivnog odnosa čoveka i univerzuma, kod Fjodorova nauku doživljava kao sredstvo  sveopšteg vaskrsavanja svih ikada inkarniranih ljudi, radi čijeg staništa treba kolonizovati udaljene svetove univerzuma. Čovekova (neponovljiva) ličnost, iako multiplicirana u ’kolektivistički raj’ svih ikada inkarniranih,  je u centru paradigme, te je individualizam, i  pored kolektivističkih elemenata,  u centru Fjodorovljevog diskursa. Ideja kosmizma dalje se razvija  preko materijalističko-kolektivističke paradigme Ciolkovskog o stvaranju savršenih društava širom vasione korišćenjem bihevioralne eksperimentalne psihologije i aerokosmotehnike. Silom enantiodromije, ona doseže do puke materijalističke koncepcije Vernadskog o noosferičnom upravljanju planetom, supremaciji koja uključuje i oružja za masovno uništenje. Ultrabiofilni diskurs Fjodorova prelazi u (nuklearnu) nekrofiliju Vernadskog, pri čemu je kontinuitet razvoja jedne te iste ideje više nego očigledan.

Na osnovu do sada rečenog, moglo bi se izvesti nekoliko zaključaka. Pre svega, istinske ideje ne dolaze iz sveta kogitivnog, racionalnog. One su proizvod višeg Uma, dolaze iz sfere zakona višeg reda, i imaju arhetipsko-simbolički karakter. Zbog toga one izazivaju egzaltaciju i veliki naboj psihičke energije, kako kod njihovog  ’nosioca’ (u stvari: transmitera), tako i kod njegove okoline, na koju on, posednut idejom, snažno utiče, silom animalnog magnetizma. Animalni magnetizam proističe iz same ideje, tj. njenih arhetipskih sadržaja, koja na medijuma (nosioca) prenosi energiju numinoznog. Otuda harizmatičnost kreativnih ljudi.  Međutim, poruke koje istinska ideja nosi nisu sasvim ’od ovoga sveta’, tj. one u sebi sadrže višedimenzionalnost, nesvojstvenu  ravni materije-energije-prostor-vremena u kojoj živimo. Posredno percipiranje ideje predstavlja projekciju njene esencije na plan shvatljiv ’kogitivnom umu’ tj. njenu redukciju. Pri tome, ’transmiter’ ideje biva njome obuhvaćen u integralnijem vidu – snažni uvidi su po pravilu praćeni i emotivnim reakcijama, intuitivnim bljeskovima, ponekad hipnogogičkim stanjima ili eidetskim slikama. Dakle, nosilac ideje sagledava i doživljava ideju kao ono što ona istinski jeste poruka emitovana iz viših sfera, neki vid autonomnog spiritualnog ’entiteta’. To uopšte nije slučajno i nesvrsishodno: emocije pokreću ’transmitera’ na akciju, što i jeste teleološki cilj ’proboja’ ideje na ljudsku ravan: transformacija samog sebe i materijalne/nematerijalne okoline, u skladu sa zakonima višeg reda.

Međutim, sagledavanje i shvatanje ideje zavisi od stepena svesti i duhovnog razvoja pojedinca koji sa njom stupa u interakciju. Zbog toga se ideja, kao celoviti entitet, prilikom njenog predstavljanja širem krugu ljudi, redukuje na značenjsku ravan nižeg reda, koja je koherentna najvećem mogućem zajedničkom stepenu razumevanja grupe. Istinsko doživljavanje ideje je ezoterijskog karaktera: odnosi se na celokupno biće i nemoguće ga je do kraja verbalizovati. zbog toga nastaje problem u komunikaciji, što dovodi do transformacije značenja i skretanja sa autentičnog teleološkog pravca.

Ograničenja ljudskog jezika su višestruka. On se svodi na simboličku ravan i konsenzus kogitivnih značenja, sa velikim stepenom odstupanja, proporcionalno različitom stepenu svesti ’komunikatora’. Usled toga, ideja, kao predmet verbalne komunikacije, svodi svoju visoko energetsku nabijenost i ’numinoznost’ na nivo kogitivnih definicija. Ona postaje deo paradigme, dogovorenog diskursa, i na korak je od ideologije, doktrine. Realizacija ideje na materijalnom planu zavisi od raznolikih ’horizontalnih’ energija (novac, radna snaga, vreme, tehnologija) filtriranih kroz prizmu pragmatičnih pregalaca, od nosilaca akademskih (po pravilu ideoloških) titula, do manuelnih egzekutora. Na primeru ruskog kosmizma smo videli kako posve spiritualni, metafizičko-eshatološki naboj jedne vizije prelazi u materijalističko-suprematsku volju za moć. To je stoga što se na materijalnom planu ne može sagledati i shvatiti ideja per se, već se tretira njena puka projekcija u horizontalnoj ravni prostor-vremena, lišena spiritualnih, teleološki usmeravajućih energija.

Ideje su pozivi, inicijatori, usmerivači koji pokreću ličnu a posledično i kolektivnu svest na evolutivni skok. Evolucija, koja započinje spiritualno, ima za cilj promenu materijalnog plana. Međutim, ideje su eterične, izmiču kogitivnom definisanju, ne mogu se obuhvatiti, posedovati. Dožvljavanje esencijalne ideje obogaćuje čoveka, širi mu svest, integriše ga. Međutim fascinacija pukom predstavom proizašlom iz kogitivne ’redukcije’ sadržaja ideje, apsorbovane indirektno, preko ’transmitera’, vizionara, profeta, jednom rečju: preko onog drugog, koji je ideju primio u nepatvorenom vidu, lako prelazi u opsednutost i opsesiju.

Takve ideje više ne prenose  žive i jasne poruke ’kosmičkog Uma’. One, transformisane soldifikacijom,  prelaze u opsesiju i prisilu, koja više ne predstavlja purifikovan izraz prirodnih zakona višeg reda koje treba egzaktno slediti radi spiritualne evolucije i opšte psihološke i posledične materijalne dobrobiti. Tako nastaju vizije utopija. Utopije predstavljaju subjektivno-individualistički pervertirane sadržaje koji originalno proističu iz objektivnog sveta ideja. One su uvek obogaćene proizvoljnim fantazijama i soldifikacijom,  te nose u sebi nešto posve egzaktno, konačno, jednom za svagda definisano. To je i razumljivo jer se odnose na striktno materijalni plan, lišen dinamike arhetipskog.

Kada ostvarenje utopija na sebe preuzmu pragmatični, kogitivno limitirani aktualizatori, one bivaju lišene osnovnog kvaliteta, još preostalog od autentičnog sveta ideja: kvaliteta vizije. Tako ideje prelaze u utopije, a utopije u – ideologije. Ideologije su matrice proizvoljnih sistema stavova kolektivno usvojenih bez elemenata kritičkog mišljenja. To su mrtve, okoštale strukture koje se održavaju silom kolektivno svesnog. Ljudi im se podvrgavaju ili iz straha ili usled nerazvijene svesti, koja nije odmakla dalje od igranja ’društvene uloge’ bez traga o individuaciji.

Na ovim stranicama smo u različitim kontekstima opisivali mehanizam delovanja enantiodromije – prelaženja svakog fenomena u svoju suprotnost. Ne treba biti antropološki pesimista pred faktom egzistencije ovakvog zakona. On ima teleološku funkciju – regulaciju prirodnih tokova radi implementacije kosmičkih evolutivnih projekcija na materijalni plan. Priroda od nas traži individuaciju i svesnost. Visoko svesni pojedinci su sposobni da ispravno razmeju značenje ideja, jer su psiho-spiritualno kompatibilni da ih ispravno percipiraju. Takvi pojedinci mogu uspešno implementirati ’kosmičke planove’ na materijalnoj ravni. Što je više probuđenih pojedinaca, to je društveni život i odnos prema životnoj sredini više u skladu sa zakonima kosmičke harmonije i spiritualno-materijalnog progresa.

Kako smo danas daleko od kritične mase ’osvešćenih’, koja bi mogla omogućiti istinski napredak, zakon enantiodromije egzistira kao  nosilac spasonosnih transformacionih tokova. On, silom promene per se, ruši mrtve ideologije, pogubne za individuaciju i kretanje napred. Svaka sputavajuća kogitivna paradigma i konstrukcija je unapred osuđena na propast: biće devastirana potpražnim tokom sopstvene promene koja dolazi iz sfera morfičkog polja. Enantiodromija ima vid prirodne stihije, posve je suprotna tokovima svesti. Društveni poredak obično se ruši silom kolektivnih emocija, iniciranih pomoću  arhetipova lokalnog morfičkog polja. Ove arhetipove svesni pojedinci doživljavaju simbolički, što im omogućava vrlinu lične i slobodno aktualizovane individuacije. Nesvesni pojedinci postaju njihov plen – putem emocija koje živi simbol izaziva u njima, hteli-ne hteli. To je zakon prirode.

Borba protiv enantiodromije je moguća samo na ličnom planu. Povišen stepen svesti i odgovornosti, spiritualna nadgradnja psiho-habitualnog kontinuuma, konstantna budnost i neprekidan rad na sebi otvaraju pojedincu vrata sveta simbola i ideja. Ako ima učestalu komunikaciju sa svojim ’višim selfom’, te predano implementira zakone višeg reda kojima je inicirana putem arhetipskim sadržajima koncentrovanih ’ideja’, osoba je lišena stihijskih enantiodromskih tokova. Ona se nalazi u polju viših dimenzija, što joj omogućava da se oslobodi nužde prisilnog dosezanja entropijskih uravnoteženja. Takva osoba je na kontinualnom putu kreativnosti, i, permanentno  usavršavajući sebe, svojom pojavom i svojim delom, širi oko sebe harmoniju i inicira ekspanziju evolutivnog toka.

Enantiodromija – kao prirodni zakon neizbežne promene,  jeste de facto materijalna, soldifikovana projekcija eterične psiho-spiritualne, individualne transformacije svesti. Evolucija svesti omogućava slobodnu, ciljanu i bezbolnu promenu sebe i okruženja, u skladu sa zakonima višeg reda. A to predstavlja teleološki pravac razvoja svakog od nas, pojedinačno ali i grupno. Tek progresija generisanja osvešćenih pojedinaca oslobodiće ljudski rod balasta prisilnih utopija, potom realizovanih u vidu porobljavajućih mrtvih ideoloških stega. Evoluirano čovečanstvo će tada, vrlinom odgovornosti prema sebi i kosmosu,  budući  oslobođeno stihijske enantiodromije, ući u direktnu komunikaciju sa svetom ideja, i tako ostvariti dinamiku harmonije novih svetova, koji tek treba da se izgrade, ne prema zamisli (ljudskih i samo ljudskih) kogitivnih utopijskih opsesija, već u skladu sa neuporedivo savršenijim kosmičkim planovima, o kojima se ništa još ne može ni naslutiti.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

One Response do “O ZAKONU ENANTIODROMIJE: RUSKI KOSMIZAM IZMEĐU UTOPIJE I EVOLUCIJE (2. deo)”

  1. Vladimir says:

    Može se pretpostaviti da su sovjetske vlasti čitajući Njujork tajms, ukapirali da se nešto dešava na radu oko novog oružja. Dopisnik ovog lista, Vilijam Lorens, objavio je članak 5. maja 1940. u kojem je tvrdio da Njemci izdvajaju uranijum 235 radi proizvodnje nuklearne bombe. Profesor istorije na Jel univerzitetu, Georgij Vernadski, poslao je članak Lorensa svom ocu, ruskom mineralogu Vladimiru Vernadskom, koji ga je zatim proslijedio Akademiji nauka Sovjetskog Saveza. Nakon ovoga je Rusija osnovala svoju Komisiju za uranijum. Kako su očigledno dobili dojavu ili saznali drugačije, da je lančana reakcija moguća, Komisija je pozvala da se sistematski utvrde rezerve uranijuma na teritoriji Sovjetskog Saveza. Izvještaje koje su dobijali nisu samo pristizali od špijuna u Britaniji nego i od sovjetskih agenata koji su imali veze sa američkim fizičarima, uključujući i Openhajmera, koji će postati i direktor Menhetn projekta.
    Eto tako su Vladimir i Georgij Vernadski odigrali važnu ulogu za ruski nuklearni projekat.

Ostavite komentar