Prof. Dr. Miloš Abadžić:

4. Šta je to što pokreće sve procese prisutne u prirodi.

Prihvatanjem stavova formulisanih kao odgovori na pitanja definisana u dosadašnjem tekstu dolazimo i do ovog pitanja. Najobičnija logika navodi na zaključak da mora iza svih tih pojava i procesa po­sto­jati neka pokretačka ve­li­čina koja sve to omogućava. Prema postavljenoj paradigmi sledi da ta veličina mora biti energija i da ona stoji iza svih procesa na sva tri strukturna nivoa. Pri tome se kao sledeći zaključci nameću:

• Delovanje energije, u organizovanom sistemu kakva je Priroda, nemo­že biti nasumično već programski upravljano od stane nekog od os­nov­nih sistema.
• Iz našeg sveukupnog iskustva sa Prirodom teško bi se moglo prihvatiti da gole fizičke veličine raspolažu sa sposobnostima programiranog upra­vljanja tako kompleksnim sistemom kakav je Priroda. Upravo ta nemogućnost doprinela je uvođenju u igru veličine kakva je mentalna supstanca i njeni sistemi koji deluju u Prirodi.

Ova energija ima karakter potencijalne energije i efekti njenog delovanja ispo­ljavaju se na fizičkom nivou tek kroz spregu mentalnih struktura sa fizičkim, materijalnim i električnim. Ta energija, kako će kasnije biti definisano, je iz­vor­no u latentnom stanju i aktivira se tek odgovarajućim programskim pobu­đi­vanjem mentalnih čestica i struktura koje je prenose na fizičke veličine spa­janjem sa njima. Sp­ecifična gustina prenete energije na fizičke čestice na subelementarnom strukturnom nivou je izuzetno visoka, zahvaljujući nji­hovim malim dimenzijama, te im je struktura veoma stabilna i nemože se razoriti raspoloživim fi­zič­kim delovanjima bilo koje vrste.

Već navedena definicija Prirode sadrži prisutnost intenzivnih interaktivnih procesa između kom­po­nenti sistema na svim strukturnim nivoima. Osnovno obeležje kod tih i svih drugih procesa u Prirodi su odgovarajuće iz­mene i transformacije energetskih nivoa učesnika u njima. Suštinski u Pri­rodi po­stoje dve vrste energije: potencijalna i kinetička. Nji­hovo is­po­lja­va­nje može biti raz­ličito, za­vi­sno od prirode procesa i uslova i koji­ma se od­vi­jaju, ali u suštini to su uvek ova dva njiho­va vida, m­ada su često ozna­čena raz­li­čitim imenima u skladu sa vanjskim ispoljavanjem odgo­va­ra­ju­ćih procesa. Potencijalna energija je osnovni vid energije u Prirodi i izvorno se njeni no­sioci nalaze u sistemima men­talne supstance kao latentna potencijalna energija. Kroz proces interakcije mentalnih i fizičkih čestica ili struktura deo te energije se aktivira i prenosi na fizičke sisteme. Na fizičkim nivoima ona je di­rektna posle­dica za­kona o delo­va­nja masa od subelementarnnog strukturnog nivoa pa preko atomskog  do   molekularnog strukturnog nivoa. Ovaj od­nos je uslovno stacio­naran. Čak i kada se radi o dina­mičkim proce­sima vred­nost potencijalne ener­gije u nekom trenutku odre­đuje se ”zale­đi­vanjem” in­te­­ra­gujućih kompo­nenti u tom trenutku (kao da su sta­ci­onarne) i odre­đi­va­njem iz­nosa njihovih po­ten­ci­jalnih energija, koje u tom slučaju mogu biti neke funk­ci­je vremena. Ako se neki sistem prepusti sam sebi posle nekog vre­me­na nje­go­ve kompo­nente će za­u­zeti položaje u ko­jima će potencijalna ener­gija sis­tema biti mini­malna, u skla­du sa zako­nom o mini­malnoj po­ten­ci­jalnoj energiji ko­ji deluje u Prirodi. Po­sti­zanje tog stanja odvija se kroz od­go­va­rajući prelazni proces u kojem se obav­lja transformacija energija tipa kinetička ↔ poten­cijalna. Ovaj pre­lazni režim može biti neka periodična ili ape­riodična fun­k­cija vremena.

Kinetička energija je prisutna u dinamičkim procesima i predstavlja ener­getski poremećaj koji je neki sistem ili njegov deo doveo u dinamičko sta­nje, praćeno kretanjem pojedinih njegovih kom­ponenti na bilo kojem struk­tur­nom nivou. Ovaj poremećaj sistema ne nastaje spontano već biva izazvan:

• Nekim procesom transformacije fizičkih struktura u kojima ili oko kojih se već odvija neki dinamički proces.
• Naknadnim delovanjem nekog remetećeg procesa tokom već zapo­četog dinamičkog procesa u sistemu ili promenom uslova u kojima se proces odvijao.
• Delovanjem mentalnih čestica i/ili njihovog polja.

Prva dva slučaja su prateći procesi ranije pobuđenih dinamičkih stanja sis­tema, vezani za promenu režima kretanja nekih njegovih komponenti ili pro­mena struk­ture tih komponenti usled uticaja untrašnjih ili/i vanjskih čini­laca. Oni su posledičnog karaktera ali mo­gu biti uzrok novim transfor­ma­cijama anergije.

Delovanje metnalnih struktura i mentalnog polja ima inicijalni karakter. Proces je karakte­ris­tičan po tome što se jedan deo latentne mentalne potencijalne energije nji­hovog sis­tema pro­gram­ski ili volj­no aktivira i trans­formiše prvo u poten­cijalnu ener­giju pu­tem interakcije sa komponentama fizičkih sistema, a zatim pre­ko nje u ki­ne­­tičku energiju istih, bez obizira da li su one već u nekom po­bu­đe­nom sta­nju ili ne.

Pod delovanjem nekih od navedenih uticaja nastaje prelazni proces koji bi, ako nema novih pore­me­ćaja, završio posle nekog vremena postizanjem dis­po­zicije komponenti sa novom vrednosti minimal­ne potencijalne energije. Na sube­le­mentarnom nivou prelazni režimi bez dodatnih poremećaja traju re­la­tivno krat­ko, dok na atomskom, a posebno krajnjem molekularnom, mogu potrajati mili­jardama godina.

U traganju za odgovorom na postavljeno pitanje mora se voditi računa o ovim energetskim odnosima i mogućnosti njihovog zamiranja, ne gubeći iz vida na­vedenu uopštenu definiciju života, koja po­kri­va mnogo veći broj struktura i izvan bioloških pojavnih oblika. Ovi energetski odnosi obuhvataju di­na­­mičke procese na svim strukturnim nivoima do subelementarnog. To znači da bi u slučaju me­haničkog prepuštanja sistema samom sebi došlo, posle od­ređenog vremena, do prestanka svakog kretanja uklju­čujuši i osnovne sub­e­le­men­tarne strukture, odnosno do „zamiranja života“ celog Kosmosa. Kao igra reči moglo bi se reći: Kosmos bi posto pravi „svemir“.

Podelite članak: