Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

POTREBA I MOGUĆNOST NOVOG PRISTUPA ANALIZI PRIRODE (DEO 6).

herb-artProf. Dr. Miloš Abadžić:

5.Da li je Priroda samo za jednokratnu upotrebu?

Ovo pitanje takođe ima fundamentalni značaj kod definisanja osnovnih pos­ta­vki budućih modela Prirode. Pri tome se ono odnosi kako na pojave na sub­e­le­mentarnom nivou, odnosno u mikro­kos­mosu, tako i na ponašanje Kos­­­­mosa u celini sa svim njegovim strukturnim nivoima i sistemima, od­no­sno u makro Kos­mosu. Odgo­­vor na ovo pitanje može takođe biti dvo­zna­čan: DA ili NE. Pre odgo­vora na njega trebalo je defi­ni­sati prirodu ener­getskih odnosa na svim nivoima ispoljavanja Prirode. Ti odnosi su bez daljeg pri­sutni i od načina njihovog po­kre­tanja i ispoljavanja zavis kakav model Prirode u celini teba tražiti i na kraju postaviti, obzirom na tačku 4.

 5.1.priroda je za jednokratnu upotrebu.

Prihvatanje ovog stava ide na ruku kreacio­niz­mu jer iz nje­ga sledi da je Pri­roda ustano­vljena od­jed­nom:

  • Bilo promišljenim pro­ce­som uključu­jući sve pojav­ne ob­like pri­sut­ne u njoj i zakone nji­ho­­vog­  po­na­ša­nja.
  • Bilo slučajno pogo­đe­nim vrednostima kos­mi­čkih kon­­stanti, ne­o­p­­hod­nih da bi se uspo­sta­vila postojeća struk­tura Kosmosa i po­pu­la­­ci­ja bio­loških poja­v­­nih ob­lika sa homo sapien­som.

Prvi slučaj upućuje na pri­sutnos i ulogu svemo­gućeg i sveznajućeg Stva­raoca, odnos­no na kreacio­nis­tički pristup po­sma­tra­nja Prirode. Takav pri­stup podra­zumeva da je čitav sistem Prirode stvoren u jednom dahu bez greški u rea­li­za­ciji od najsloženijih struktura do najsitnijih detalja. Osim toga procesi, koji se evidentno odvijaju, morali su od početka imati defini­sane za­kone kojih se bez­po­govorno pridržavaju u svom bitisanju. Mnogi po­daci, saku­pljeni na zemlji i posmatranjem Kosmosa, ne govore u prilog ovakvoj njegovoj kon­­cepciji na­stan­ka i razvoja.

U drugom slučaju radi se o nevero­vatnoj slučaj­nosti da se iz prve us­po­stave takvi uslovi koji omo­guća­vaju evidentni razvoj svih pasivnih, poluaktivnih i aktivnih po­javnih oblika ne samo na zemlji već, verovatno, širom Kos­mo­sa. I u ovom slučaju moglo bi se raču­na­ti sa naknadnom evo­lucijom po­je­­di­nih po­jav­nih oblika u Pri­ro­di, ali ne i cele Prirode. Za nju nedostaje ci­kli­č­nost i „seća­nje“ na pret­hodna stanja koja bi se tokom vremena me­njala kroz evolu­tivne pro­­cese, ali to tada ne bi bila Priroda za jednokratnu upotrebu.

U oba ova slujčaja suočavamo se sa jednim podatkom. Svi živi pojavni ob­lici u Prirodi, barem u našem okruženju, su cikličnog ponašanja. Oni na­staju, deluju jedno vreme prema nekim zakonima, verujem naturalnim, i na kraju odu­miru[i], da bi prethodno začeli život svojim nasledicima. Priroda je u svim tim slu­ča­jevima bila veoma kretativna. Međutim, opre­de­ljujuići se za varijantu jed­no­kratne upotrebe Prirode, mi joj osporavamo tu krea­tiv­nost u odnosu na sebe samu, što je malo verovatno a niti je prirodno niti logično.

5.2. priroda nije za jednokratnu upotrebu.

Pre nego što analiziram ove mogućnosti napravio bih jednu malu digresiju po­­smatranjem Prirode ko­ja nas okružuje. Jedna od njenih specifičnosti, koju mo­že­mo lako uočiti i registrovati našim čulima, je pomenuta cikličnost biloških po­javnih oblika, čak kada se posmatra u vremenskim periodima pro­se­čne du­žine ljudskog veka. Oni se rađaju, obave neku funkciju u sredini u kojoj obita­vaju i umi­ru.Između tih krajnjih vremenskih re­pera postepeno se povećava broj pojedinih elementarnih struktur, od­nosno ćelija tipičnih za pojednine nji­hove vrste, dolazi do zasićenja da bi iza toga počeo proces nji­­hovog odu­mi­ra­nja koji se završava dekompozicijom bioloških struktura. Tokom tog pe­­ri­o­da pri­la­gođavaju se trenutnim uticajima okru­ženja, raste nji­ho­va stru­k­tura stva­ranjem novih os­no­vnih ćelija nji­­­­­­­­­­­­­ho­vog organizma i prila­gođava even­­­tu­alnoj pro­me­ni vanjskih uslo­va u kojima bora­ve, po­sebno oni­­­ma koji se po­na­vljaju. Taj proces prilago­đa­vanja Dar­vin je nazvao evo­lu­cijom vrs­ta. Prema NMN modelu taj je proces shva­ćen šire, ima drugi ka­rakter i povezan je sa samo­or­gani­zu­ju­ćim delovanjem mentalnih struktura, koje je optimizacionog karak­tera i programski obuhvata pri­sutna trenutna unu­tra­­šnja i vanj­ska stanja i procese na pojedinim lokacijama Ograničenog prostora. Ovaj proces je više­stru­­ko slojevit sa tačke gledišata u kojim se vremenskim inter­valima javlja i na kojim lokalitetima Ogra­ničenog prostora i njegovih materijalnih sistema. Svi pra­teći procesi imaju karakter energetskih trans­for­ma­cija, strukturnih promena i modifikacija. Bez njega bi održavanje vrsta u izmenjenim uslo­­vima, često sa dras­tično promenjenim za život neop­hod­nih parame­tara, bilo ote­žano a u mnogim slučajevima i nemo­guće. Vrlo brzo bi, me­reno čak i vasionskim vremenskim merilima, zamro život na svakoj pla­neti, što bi se proširilo i na ce­liKosmos. Pre­duslov tim procesima evo­­lu­ci­je je po­sto­janje ciklične vre­menske promene ener­get­skih uslova u pos­matranom pro­sto­ru i neka vrsta ”sećanja” na ranija stanja i pro­mene tokom tih peri­oda..

Na izgled ovo se ne odnosi na pasivnu i poluaktivnu materiju, a možda ona, u odre­đenim uslovima, takođe ima neki svoj ”život”. Možda je u pitanju samo naše shvatanje šta je to život. Ako bi prihvatili definiciju života pre­ma natu­ro­cen­tričnoj fi­lo­zofiji mogli bi uvesti podelu na svesni i ne­svesni život. Sa ovakvom definicijom ”život” bi bio prisutan i na mnogim nebe­skim telima sa veo­ma dugim ži­vot­nim ciklu­som, koji je ipak uvek konačan. U njima pri­­­­sutni ener­getski procesi vremenom za­miru jer tokom vremena raspoloživa energija u Ograničenom prostoru postepeno prelazi u latentnu poten­cijalnu. Posle nekog vre­mena, bez obzira da li bi ono bilo deset, sto ili još više milijardi godina, moralo bi se doći do ”ener­get­ske smrti” Kosmosa. To bi se moglo izbe­ći nekim ci­kli­č­nim proce­som slično kako se to dešava na nivou bioloških pojavnih oblika, ako bi že­leli da či­tava Priroda nije za jednokratnu upotrebu.

Da bi se jedna ovakva mogućnost prihvatila potrebna su barem tri  pred­uslova:

  1. Mora postojati mogućnosti ”pamćenja, sećanja ili registrovanja” pret­hodnih sta­nja posmatranog sistema u pro­sto­ru i vremenu i oba­vljenih pro­me­na u posmatranim uslovima, odnosno memo­ri­sanje svih doga­đaja u tom delu Prirodi..
  2. Mora postojati mogućnost analize i optimizacije stanja i struktura svih pojavnih oblika.
  3. Mora postojati postupak obnavljanja energetskih resursa, odnosno transformacija latentna → aktivna potencijalna energija.

Ovakav zaključak je logički lako shvatljiv, ali je pitanje kako takvo pona­ša­nje ostvariti u realnim naturalnim uslovima imajući u vidu ceo Kosmos. Prema de­fi­niciji fizički de­movi imaju nepro­men­ljive jedinstvene karak­te­ristike pa bi se takve osobine pre­nele i na skupine u kojima bi oni bili jedine supstance. U takvom sis­temu bi cikličnost pojava u Prirodi bila nemoguća, a da ne govorimo o mo­gu­­ćnosti procesa pamćenja ili sećanja uz promenu stanja i struktura po­jav­­nih oblika. Ovo čak i u slučaju da zanemarimo pri­sustvo biloških pojav­nih oblika. Na­me­će se zaključak da bi morala po­stojati neka dodatna veličina koja bi omo­­gućavala takav tok događaja, pošto su ciklične pro­mene u Pri­­rodi pri­sut­ne bez dileme. Ako bi se opredelili za njeno posto­janje ona bi morala biti promenljivih karakteristika, ali ne nasu­mičnih već pro­gramski odre­đenih i us­lovljenih, uz sposobnost samoor­ga­n­zo­va­nja. Ta pro­gram­ska od­re­đenost mora­la bi sadržati i cikličnost ener­get­skog nivoa njihovog delo­vanja na fizičke ve­li­čine sa periodom velike dužine. To delo­vanje bi se prostiralo Kosmosom u vidu nekih talasa.

Prema NMN modelu i definisanim osobinama meniona i njihovih polja oni su ta ne­dostajuća veličina ili kari­ka i predstavljaju energetsku, infor­macionu i pro­gramsku bazu Pri­rode koja ispoljava karak­teri­stike samoorga­nizujućih siste­ma. Ona je ta potka koja povezuje sve pojavne oblike u Prirodi u jedan ”živi organizam” neograničenog trajanja, ali delimično cikličnog odumranja i ponovnog ra­đa­nja. Kada govorimo o takvom sistemu trebamo biti svesni da smo i mi njegov deo, verovatno neiz­bežan. Bez obziran na prihvaćenu naturocentričnu filozofiju kada govorimo o Prirodi mi govorimo i o nama, ali ne kao centralnoj komponenti već kao neophodnoj karici u obezbeđivanju trajanja Pri­rode, karici koja nebi mogla opstati bez ostalih očigledno isto tako potrebnih karika. Za­hva­lju­jući sveprisutnosti ovog sistema postoji odre­đena inte­rakcija iz­­me­­đu delova pro­stora i celog Kosmosa, po­­sebno u pre­laz­nim periodima nji­ho­­­­vog jed­­nog ciklusa. Ovaj sistem bi mogao biti nosilac tog „pamćenja“, a i inače je nosi­lac organi­zo­va­nog delo­vanja Pri­rode. Uz takvu ulogu meniona i njihove ciklične promene moglo bi se ostvariti periodično slab­ljenje i jača­nje nji­­hovog uticaja u okviru pro­gramiranog delovanja na sve strukture u Ogra­ničenim prostorima. Pri tome bi razlika iz­među mini­malnih i maksimalnih vrednosti ovih veličina morala biti do­voljna da kod minimuma dovede do raspada svih materijalnih struktura na atomskom i mole­kularnom strukturnom nivou jednog Ograni­čenog prostora, a oko maksi­malnih vrednosti da dopri­nosi  progra­mi­­ra­nom stva­ranju novih struktura i svih pojavnih oblika. Fizički subelementarni sistemi bi i u tak­vim uslovima ostali netaknuti jer pripadaju celom Kosmosu a ne samo pojedinim Ograničenim prostorima. Prema ovom modelu odgovarajući procesi bi se odvijali asinhorno mođu Ograničenim prostorima te nebi dovo­dili do povre­menog zamiranja celog Kosmosa već samo njegovih pojedinih de­lova, odnosno  Ograničenih prostora.

U suštini ciklični procesi u Kosmosu, sa ovakvim jednim modelom procesa u njemu, obuhvataju sledeće periode ako se na primer po­đe od perioda po­sto­­­­janja formi­ranih struktura Prirode u pros­toru Kosmosa, (odnosno Ograničenih prostora u njemu):

  1. Period raspada fizičkih struktura u Kosmosu i sažimanje sube­le­men­tarnih struktura (kom­ponente elektronskiih elemenata tripleta[ii]) na jed­nom lokalitu u jednu jedin­stvenu struk­turu konačnih di­men­zija[iii], naz­­vanu crna rupa. Gustina sup­stance u crnim rupama je izu­zezno visoka kao i potencijalna ener­gija. Proces nije trenutan već dugo­tra­­jan čak u vre­men­skim razmarama Kosmosa. Karak­te­riše ga raspad fizičkih stru­ktura do osnovnih komponenti elektrona i oslobađanje dodatnih mentalnih struk­tu­ra i višestruka  trans­­­­­­­formacija energije tipa kinetička ↔ u potencijalnu, da bi se na kraju završilo sa potencijalnom energijom skocentrisanoj u crnoj rupi.
  2. Period stabilnih crnih rupa koji traje pretežni deo poluperiode ovog talasa kada je vrednost mentalnog polja svedena na mini­mum.
  3. Posle dugog perioda stabilnih crnih rupa dolazi do perioda nji­hovog raspada, kroz proces nazvan veliki prasak. On takođe nije tre­nutan, za razliku od postojeće pretpo­stavke da pred­stavlja singu­laritet, i tokom njega se čestice razleću prosto­rom. Tokom ovog pro­cesa do­lazi do ve­like transformacije po­­­­tenci­jalne energije u ki­ne­tičku i po­novo počinju intenzivni dina­mički interaktivni procesi u odgo­va­ra­ju­ćem Ograničenom prostoru.
  4. Sledi period kvazistacionarnog stanjua u Ograničenom prostoru uz visoku vrenost jačine mentalnog polja, tokom ko­jeg se for­mi­raju sva nebeska tela i njihovi sistemi sa svim pra­te­ćim po­­ja­vnim obli­cima dok ne dođe pono­vo do perioda kolapsa materije.

Sa ovakvim pristupom teorija evolucije imala bi mnogo širi zna­čaj i mogla bi se odnositi na čitavu Prirodu kroz duge periode njenog raz­voja. Osim toga ovaj proces ne bi imao stohastički karakter već bi bio po­sledica određenih pro­gram­skih aktivnosti nastalih kroz samoorganizu­juće delovanje Prirode. Za procenu koliko je takvih perioda bilo do sada i koliko će ih biti u buduće nemamo bilo kakvu bazu podataka koja bi nam pomogla u tom rasuđivanju. Bilo koja oda­bra­na vrednost bila bi disku­ta­bilna, pa bi, možda, najmanje brige imali sa pret­po­stavkom da ih je bilo beskonačno mnogo. Uostalom to i nije bitno. Bilo bi dovoljno kada bi us­peli shva­titi Prirodu u svoj njenoj složenosti u razdoblju jednog dela ovog ciklusa, ili makar trajanja našeg sunca.

Da bi pretpostavka o mogućnosti proširivanja teorije evolucije na celu Pri­rodu delovala iole ozbiljno mora se pogledati šta ona uopšte znači u tom kontekstu.

U sklopu ovakvog razmatranja nameće se još jedno pitanje, koje je po­ve­zano sa pitanjem obli­kovanja fizičkih zakona i vrednosti fizičkih konstanti, kako ih danas procenjujemo, na takav način da omogu­ća­vaju postojanje in­te­­ligentnih pojavnih oblikam i razvijanje svesti, ne samo na zemlji već širom Kosmosa, a u to ne bi trebali sumnjati,. Čini mi se da je i kod razmatranja ovog pro­ble­ma prisutna naša homocentrična filozofija. Hajde da se po­ku­šamo odvo­jiti od nje i osloniti se na natu­ro­cen­tričnu. Njena suština bi bila:

Inteligentni i svesni pojavni oblici su strukture potrebne Prirodi i obli­kuju se prema tre­nut­nim potrebama i uslovima u njoj[iv].

Ta potreb­nost je verovatno prisutna bez obzira što je mi još uvek ne sa­gle­davamo i integralni je deo ponašanja Pri­rode. Opšti je utisak o velikoj usa­gla­še­nosti njihovog zajed­ničkog delo­vanja, za­ne­­marujući na kratko naše tre­­­­­nutno nepro­­mi­šlje­no po­našanje u odnosu na Pri­rodu koje, izgleda, nije bez posledica. Čak i kod neusaglašenog delovanja homo sapiensa on nesvesno oba­vlja odre­đene funkcije koje su mu poverene. Neusaglašenim delo­va­njem on više ugro­ža­va svoj opstanak nego Prirodu. Sada sledi naja­vljeno pita­nje:

Da li se do ovog nivoa usa­gla­še­no­sti došlo slučajno ili je on po­sle­dica dugog perioda zajed­ničke evo­lu­cije, a verovatno i određenog stepena in­terakcije?”.

Prva va­rijanta mi ne izgleda logična i verovatna. Ona bi odgovarala stavu o jednokratnoj upo­trebi Pri­rode ili, takođe neprihvatljivo, kreacionističkom pris­tupu njenog shvata­nja. Imajući u vidu opšte ponašanje Prirode ova vari­janta mi je manje prihvatljiva.

Prema drugoj varijanti kod cikličnih promena Prirode postoje svi ele­menti na osnovu kojih bi označili da je ona sposobna za evoluciju na osnovu opti­mi­za­cije procesa i strukturnih formi tokom svakog doživ­ljenog ciklusa. Kroz koliko i kak­vih evolutivnih faza je Priroda do sada prošla preko svo­jih Ograničenih prostora i kakve je ”žive” pojavne oblike pri tome ostva­ri­vala sum­njam da ćemo ikada saznati. Ali sa ovom hi­po­tezom možemo biti prilično si­gurni da je kod svake nove ”generacije” bio prisutan odre­đen po­zi­tivan po­mak, bez obzira šta je on sve značio, kako u posti­za­nim uslo­vima tako i u ostvarenim vari­jantama svih bioloških pojavnih oblika. Jednu od pretpostavki za ovakav model Prirode predstavlja navedeni uslov me­mo­­risanja svih događaja u njoj. Ovom sposobnosti raspolaže samo odgo­va­ra­jući deo mentalnog sistema. Obzirom na neprekidni rast informacija o doga­đajima u Kosmosu logično je da se mora povećavati i deo mentalnog sistema u kojem se one arhiviraju i analiziraju. To znači da je delovanje Priorde uslo­vlje­no porastom mentalne mase u njoj za što mora postojati uhodan mehanizam ovog procesa (vidi pitanje 11).

Analiza Prirode data u prethodnoj tački pokreće još jedno principijelno pi­tanje i predstavlja podlogu za formulisanje odgovora na njega. Pitanje je:

Koji su to kriterijumi i postupci koji omogućavaju uniformnost de­­lovanja Prirode, sa jedne strane, i njenu evoluciju kroz samo­or­ga­ni­zujuće i optimizaciono delovanje, sa druge strane?

Prisutnost oba ova delovanja može se uočiti već i u vremenskim inter­va­li­ma reda trenutnog prose­čnog životnog veka homo sapiensa. Kroz duže vre­men­ske periode to delovanje je još očiglednije. Ti kriterijumi mogu se podeliti na dve grupe:

  • Postojanje jednoznačnih univerzalnih naturalnih zakona koji deluju na svim strukturnim nivoima u fizičkim sistemima i subsistemima.
  • Postojanje naturalnih samoorganizujućih optimizacionih programa de­lo­vanja nastalih u sistemu mentalne supstance.

Ovi zakoni su jednoznačni i nepromenljivi, a deluju bez izuzetka na sve fi­zičke strukture i sistema na svim strukturnim nivoima gde se odre­đe­ni odnosi uspostavljaju i dinamički procesi pokreću, dešavaju i završa­vaju. Neke od tih zakona smo uspeli utvrditi, ali je još uvek jedan deo ostao izvan naših sa­zna­nja dok jedan deo uspostavljenih nije u skla­du sa pravim naturalnim zakonima.

Naturalni programi se formiraju kroz samoorganizujeće i optimizacione pro­­­cese na nivou mentalnog sistema i prenosi se na sve fizičke struk­ture i po­javne oblike uključujući i biološke u Ograničenom prostoru. Deo ovih programa je nepromenljiv a deo se menja tokom vremena iz ci­klusa u ciklus zahvaljujući neprekidnom pro­cesu evolucije Prirode. Realizacija ovih na­turalnih programa se os­lanja na navedene na­turalne zakone. Programske pro­mene se od­nose na pro­me­nu zastupljenosti po­jedinih supstanci u form­i­ranim struk­tu­rama, načinu i inten­zitetu pratećih inte­rak­tivnih u njima.

Ovi kriterijumi omogućavaju formiranje uniformnih fizičkih struktura i poja­v­nih oblika, ali i njihovo prilagođavanje promeni uslova okoline koji se neiz­bežno dešavaju na pojedinim lokalitetima planeta, a u krajnjoj liniji i u Ograničenom prostoru. Navedene okolnosti se odražavaju na karakter ener­getskih pojava i procesa, kao i na mogućnost njihovog praćenja sa strane homo sapiensa. One će biti analizirane u okviru njihovog opšteg raz­ma­tranja u pojedinim poglavljima knjige.



[i] U skladu sa definicijom života pojam umiranje bi takođe tebao promeniti značenje, pa bi se radilo o promeni prirode interaktivnih procesa i promeni sadržaja ranije prisut­nih supstanci.

[ii] Vrednost minimalne energije ovih talasa je dovoljna za održavanje osnovnih subele­mentarnih struktura.

[iii] Ovde postoji dilema da li fizičke subelementarne strukture formiraju odvojene crne rupe, ma­te­rijalnu i električnu, ili se te crne rupe prožimaju jer između njihovih kompo­nenti još uvek ima slobodnog prostora. Po meni je ova druga varijanta logičnija jer se u periodu velikog praska u isto vreme i na istom lokalitetu javljaju slobodne čestice ove dve vrste supstanci koje počinju da interaguju  međusobno. U protivnom bi u tom periodu morao postojati intenzivan fluks čestica između lokaliteta crnih rupa kako bi se omogućila njihova interakcija i formiranje krupnijih struktura.

[iv] Ovo “trenutno”u ovom slučaju se meri milionima i milijardama godina.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

One Response do “POTREBA I MOGUĆNOST NOVOG PRISTUPA ANALIZI PRIRODE (DEO 6).”

  1. Milos says:

    Jako dobar tekst. Pogotovo deo “neka vrsta ”sećanja” na ranija stanja i pro­mene”. Na kakva secanja mislite?

Ostavite komentar