Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

Telo poseduje samoizceljujuće snage

teloAko telo samo sebe leči- čemu je onda potrebna medicina? Pita se Bruno Martin, autor knjiga iz oblasti spiritualnosti, istraživač dela Gurđijeva kao i zen budizma.

Možda ova tvrdnja zvuči kao provokacija za mnoge bolesne ljude i lekare,ali se sve češće ispostavlja da su samoisceljujuće snage tela neopravdano podcenjene. Ko bude tražio naići će na brojne primere za to.

Kritični ortopedi tvrde da je 80% operacija kičme nepotrebno, jer se kod hernije diskusa kičmeni pršljen odgovarajućim spoljnim tretmanom ili vežbama sam ponovo vrati u svoju poziciju. Za široko rasprostranjeni infarkt srca se smatra da je izazvan začepljenim aterijama, istinski razlog je blokada nervnog sistema parasimpatikusa stresom i drugim faktorima. Smanjenje rizika od infarkta srca se ne mora obaviti operacijom, već jednostavno rečeno opuštanjem, tako da parasimpatikus ponovo može da ispunjava svoj zadatak. Oba primera pokazuju da je inteligencija tela sasvim u mogućnosti da reguliše probleme ili opasnosti drži na odstojanju. Podrazumeva se da se procesi isceljenja moraju podupirati tako da organizam ponovo preuzme regulaciju.

Takođe su samoisceljujuće snage organizma dovoljno inteligentne da koriguju grešku.

Bruno Martin koristi termnin “inteligencija” za jedno prirodno dešavanje. Inteligencija je nešto što smo mi ljudi rezervisali samo za sebe i vrlo retko koristimo u vezi životinja i biljaka koje se takođe ponašaju inteligentno. Uobičajeno se na inteligenciju gleda identično kao na razum, dok on taj izraz primenjuje i na finu međuigru u našem telu.

Lekarima koji imaju u vidu samo funkcije tela i organa, nije lako da prihvate nešto kao njegovu sopstvenu inteligenciju. Naučni standardi propisuju da se kod nekog problema moraju preduzeti određene mere, ukoliko ih lekari ne bi primenili bili bi optuženi za nestručnost.

Urgentne mere koje se preduzimaju u slučaju infarkta srca u akutnom stadijumu su potpuno smislene. Ali čim je pacijent izašao iz krize treba se postarati da parasimpatikus ponovo preuzme svoju važnu funkciju.

Zdravlje i bolest su u stalnom protoku, stoga jer u jednom živom organizmu ne može uvek biti odmah pozvan odgovarajući program da odgovori na svaki zahtev i izazov. 50 biliona telesnih ćelija sa različitim zadatcima su za tako nešto vrlo kompleksne.

Na svaku ćeliju upliviše nepregledno mnogo impulsa i one reaguju na svoj način. Na najmanjem promeru na ćelijskom nivou teku u milisekundi istovremeno bezbrojni procesi a koji se moraju prilagoditi neophodnosti sveukupnog organizma. Tu se donose “odluke”- možemo zamisliti koliki je rizik od pogrešne odluke neprestano prisutan, zato je zadivljujuće da se svi ti telesni procesi najčešće uspešno prepliću među sobom.

 

Ćelija je čudo logistike

U svakom telu bilo ljudskom ili životinjskom, teku neprekidno razni procesi tako organizovani da ni najbrži kompjuter ne može da ih simulira. Biohemujski poslanici neprekidno prikupljaju informacije o sveukupnom stanju organizma i brinu se da celokupni skup ćelija iznova reguliše svoju sposobnost funkcionisanja. Ta telesna inteligencija je postavljena u našim ćelijama.

“Ćelije donose mudre odluke, i rukovode se njima” je srž istraživanja nobelovke Barbare Mek Klintok. Ona je otkrila transposone, “skačuće gene” i razjasnila da su mnoge genetske sekvence fleksibilne, a ne statične. Tranposoni su u stanju sebe same da izdvoje iz genoma i uključe na drugo mesto. Oni su kreativni faktor za genetske mutacije, npr. promena u boji kukuruza ili nastanak multirezistentnih bakterija.

Sveukupna usklađenost organizma funkcioniše i zato jer je ćelija već po sebi visoko inteligentno organizovana građevina. Unutar ćelije se dešava neprekidno kretanje svih delova. Neprestano se prave novi proteini koji se na najmanjem prostoru ređaju na vrlo karakterstičan način da bi imali mesta. Proteini se uglavnom formiraju u spiralnu strukturi i u ravne trake.

“Sa proteinima svet molekula zadobija magične moći. Ovde se srećemo sa mogućnošću da materija

postaje živa.” piše Rupert Šeldreik. Proteini su mobilni molekuli! Primer za to su mišići koji su od njih sačinjeni. Ako se mišićni proteini ne bi mogli kretati kroz skraćivanje i izduživanje bili bi kriti kao drvo.

Ali ovo kretanje je još i nešto više: to je koordinirano kretanje miliona molekula. U ćeliji je kao u nekoj velikoj luci, roba dolazi, mora biti sortirana, lagerovana i dalje poslata. U velikom kao i u malom je od velikog značaja izbeći zastoj i koliziju, neometan proces transporta je životno važan za svaki organizam. Za ćelijski transport se brinu molekulski motori, koji kao mali kontejneri prenose svoju robu. Njima je potreban transportni list da ne bi besciljno lutali u citoplazmi. Tu ulogu preuzima između ostalog mikrotubuli, duga, končasta struktura koja se proteže kroz ćeliju. Istraživanjem je pokazano da razmak između transportera iznosi 17 nanometara. Većina delova koji bi u ćeliji mogli postati prepreka su manji od tog međuprostora. Tako se vidi kako su molekulski motori rafinirano uspeli da transport bez ikakvog otpora dovedu na cilj.

Bilo bi suviše mehanistički posmatrati telo kao biokompjuter koji omogućava komunikaciju među ćelijama, tek neophodnu fleksibilnost reakcije, da izađe u susret svakom izazovu kroz “neplanirane” uticaje i novonastale probleme. Nova saznanja istraživanja gena pokazuju da ćelija i njeni geni ne funkcionišu kao mehanički ili digitalni časovnik, već grade kompleksnu, međusobno prepletenu mrežu koja je i te kako dorasla novim zahtevima. “Naši pogledi oko transkripcije i gena moraju se sada dalje razvijati!” kažu naučnici američkog National Institute of Health. U njihovim istraživanjima je zapaženo da model mreže genoma “ ukazuje na neka interesantna mehanistička pitanja koja traže odgovor.” Drugim rečima: Mehanistički model više nije održiv.

Zajednica ćelija koje komuniciraju, može doduše biti posmatrana kao slika mašine, ali ne može se u laboratoriji napraviti neka ćelija i reći “Hajde, počni da živiš!”

Život kao i do sad mora nastati u jednom autopoietskom – samostvarajućem procesu, čak i u laboratorijskim uslovima. Sem toga svakom živom biću pripadaju osnovne stvari kao volja za životom, osećanja, opažanja i manje, više snažan osećaj sopstva- na šta se inteligencija izgleda fokusira. Dakle, ako smo kod teme inteligencija povezani sa najunutarnjijom tajnom životnosti, kojoj se ne može prići samo naučno, već u povezanosti nauke i fenomenologije. Svi mi znamo kako se život oseća iznutra, posmatramo druga bića koja se slično ponašaju, pokazuju životnu volju i osećaj. “Inteligencija je priroda u telu”, ne da se razumeti kao nešto apstraktno, jer smo tačno to što jesmo a ne doživljavamo sebe kao apstraktne mašine.

Obnovljivost je osobina života na osnovu visoke kompleksnosti ljudskog tela ne postoji jasno određen momenat kad započinje bolest. Simptomi bolesti se najčešće opažaju mnogo kasnije, dok proces bolesti nesvesno traje već neko vreme.

Organizam ne funkcioniše perfektno upravo jer je živ. Za razliku od bicikla ili nekog aparata, organizam može i mora da se uvek iznova obnavlja do u duboku starost. Fleksibilnost i obnovljivost su osnovne osobenosti života. I to objašnjava u izvesnom stepenu, da proces isceljenja nastaje kada prirodni procesi budu dovedeni u ravnotežu i ponovo normalno funkcionišu.

Osim toga moraju se istražiti uzroci bola ili bolesti. Inteligentan organizam može neko vreme da “pokriva” nezdravi način života ali već prema trajanju i genetskom materijalu čoveka jednom dođe do oboljenja. Čak i zdrav način života ne štiti od bolesti, pošto uvek postoje različiti faktori koji uplivišu; okruženje, psiha, napor itd. Uzrok bolesti je mnogostruk tako da ne postoji uopšteno pravilo. Važan faktor za održanje zdravlja je održavanje i jačanje telesne i duševne vitalnosti, da bi se sa mogućim štetnim dejstvima spolja i iznutra organizam delotvorno suočio. Telesno i duševno aktivni, pozitivni ljudi su očigledno ređe bolesni – Garancija za zdravlje ne postoji, jer je rizik deo života.

Isto koliko je bolest mnogostrana, na mnogo načina se može postići ozdravljenje. Ipak, tretmani i medikamenti treba da budu samo podstrek samoizlečenju tela. Mnogo tih impulsa je neophodno da bi se sile u telu probudile. Ako se stanje čoveka poboljša sa alternativnom ili školskom medicinom, ne može se sa sigurnošću tvrditi odakle potiče poboljšanje. Jednostrani odnos uzroka-dejstva -ponašanja ne postoji. Posebno se to jasno vidi kod tzv. placebo efekta. Taj efekat je po sebi čudo, šta se to odigra u organizmu da bi mu bilo bolje bez delotvornog leka.

Procesi ozdravljenja deluju prema medicinskom gledištu potpuno objašnjivo. Ipak, iza svake metode stoji zagonetka inteligentnog samoizlečenja. U slučaju oboljenja treba uvek prvo da se oslonimo na samoizceljujuće snage tela i da ih podstaknemo sa odgovarajućim merama, pre svega sa sopstvenom inteligencijom.

Tokom životnog veka telo se nebrojeno puta izleči samo, to se odigra automatski i sasvim prirodno, da i ne primetimo. Naše telo je perfektno.

Prevela i priredila Branka Mraz

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar