Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

POTREBA I MOGUĆNOST NOVOG PRISTUPA ANALIZI PRIRODE (DEO 9).

In evolutionProf. Dr. Miloš Abadžić:

11. Mesto i uloga bioloških pojavnih oblika u Prirodi.

  1. U proteklom periodu izučavanje Prirode se dešavalo odvojeno po vrs­tama nje­nog ispoljavanja kao nezavisnim procesima. Kako se ulazilo sve dublje u na­tu­rlane procese uočavano je njihovo preplitanje, ili, bolje rečeno, sve je više suža­van pro­stor za različite pojedinačne pristupe spoznaji tih pojava i nagove­šta­va­no je njihovo zajedničko ishodište[i]. Predlog definicije Pri­ro­de, dat u tačci 4.1.2.2, ob­je­dinjuje te pristupe čime je obuhvaćena i uloga homo sa­pi­ensa, od­nosno svih bio­lških pojavnih oblika, u dešavanju i ispo­ljavanju Prirode. Oni pred­stavljaju jed­nu od tri karike u lancu koji čine dinamički pro­cesi u Pri­rodi. Funkcionisanje Pri­rode je moguće samo dok su te tri ka­rike spreg­nute u jedan konačni zajed­nički sistem koji omogućava njihovu inte­rak­ciju. U NMN mo­de­lu te tri ka­­rike su supstance nazvane materijalna, elek­trična i mentalna. Svaka od njih ima strogo određene funkcije. Prema defi­niciji Pri­rodu čine energetski pro­cesi interakcija sve tri supstance. Pri tome ukupna masa svake od fizič­kih sup­stanci je kon­stan­tna u Prirodi, odnosno za njih vredi zakon održanja mase. Za njih se može reći da su na subele­men­tarnom nivou pasi­vne komponente Pri­­­­­­­rode. Njihovu sposo­b­nost interagovanja i dina­­­miku obe­z­­beđuju mentalni sis­tem, koji svojim delo­vanjem programski ili voljno dovodi do energetskog pore­me­ćaja prvo fizi­čkih subelementrnih sis­­tema a zatim i do sistema i po­jav­nih oblika koji se formiraju kroz te di­na­mičke procese. Pri tome treba imati u vidu:
  • Evolu­ciju Prirode tokom koje dolazi do porasta potrebe mentalnih ma­sa obzirom na neprekidni rast men­­talnog nivoa nasta­lih bio­loških poja­vnih ob­lika, što zahteva nove količine me­niona i pove­ća­vanje kosmoskog  men­­­­­­­talnog po­lja.
  • Prema prvom preduslovu iz tačke 4.1.2.2 za praćenje i registrovanje svih događanja u Prirodi raste potreba u mentalnoj masi kojoj je to jedna od funkciju, što zahteva neprekidno stvaranje novih meniona u celom Kos­mosu. Osobinu stva­ranja novih meniona imaju samo bio­loški po­jav­ni oblici. Taj pro­ces je neprekidan tokom njihove životne dobi i teče kroz odumiranje živih ćelija i njihove zamene novim, a na kraju posle smrti kroz raspad bio­loš­kih struktura ovih pojavnih oblika pri čemu se oslo­ba­đaju mentalne struk­tura anga­žovane na njihovom formiranju i funkci­o­nisanju.

Kada se posmatra sistematičnost i dalekosežnost delovanja Prirode na­meće se zaključak definisan u tačci 4.1.2.2 o potrebnosti homo sapiensa, odno­s­no bio­loških pojavnih oblika Prirodi sa određenim zadacima. Ti se zadaci si­gur­no ne nalaze u području fizičkih pojava i procesa jer, koliko se može za­klju­­čiti, ti su procesi ili suviše brzi i u mikrosekundnom području da bi čovek mogao efi­kasno učestvovati u njima zbog svoje tromosti, ili su spori i dugotrajni da bi im svojim kratkim životom mogao dati neki značajan doprinos. Ostaje nefi­zička oblast (menionski subelementani sistem i LMF) gde bi čovek mogao igrati ne­ku ulo­gu u meri svojih mentalnih kapaciteta i mogućnosti, ali i procesa koji se u njemu neprekidno nesvesno odigravaju, a izvan su njegove kontrole već imaju neki „prirodni“ podsvesni tok. Koje su te moguć­nosti, kako po sadr­žaju tako i po intenzitetu, to tek treba dokučiti što je, možda, preduslov da­ljem napretku čove­čanstva.

U kojem segmentu delovanja Prirode bi mogla biti značajna uloga bioloških pojavnih oblika mo­­žemo nagađati ali on sigurno nije centralna figura kojoj je sve podre­đe­no. Ta uloga je u okviru Prirode nekog uslužnog karaktera, u šta duboko verujem.  Da bi se odgovorilo na ovo pitanje potrebno je definisati opšti model delo­va­nja Prirode. Kod ovog delovanja se mogu uočiti dve njegove os­nov­ne kategorije:

  • izvršno ili fizičko delovanje i
  • programsko i/ili voljno delovanje.

Prva predstavlja mehaničku interakciju sva tri subelementarna sistema pre­ko njihovih osnovnih subelementarnih struktura i svih struktura koje su od njih obra­­zovane. Interakcije čestica različitog sastava u okviru formiranih struk­tura pasivnih, poluaktivnih i aktivnih pojavnih oblika imaju dinamički karakter čiji intenzitet zavisi od vanjskih i unutrašnjih energetskih odnosa. Masa fizičkih sub­e­­­le­men­tarnih čestica u svojim sistemima i na ni­vou Kos­mosa je konstantna i za njih važi zakon o održanju mase. Masa an­ga­žo­va­nih meni­ona u tim inte­rak­ci­ja­ma zavisi od vrste tih interakcija i struktura koje se for­mi­ra­ju i pro­men­ljiva je tokom vremena. Ove promene mogu bito kratko­ročne i/ili dugoročne. Krat­ko­ročne interakcije su deo dina­mičkih procesa koji predstavljaju

  • strukturne interakcije i
  • transportne energetske procese.

Sreću se na sva tri nivoa i predstavljaju formiranje, transformaciju, održa­vanje i dekompoziciju fizičkih struktura u OP. One mogu biti s jed­no­kratnim ciljem ili cikličnog karaktera, ove poslednji pri­sut­ne su u svim pojavnim oblicima, a po­sebno kod bioloških pojavnih obli­ka. Ta cikličnost je povezana sa progra­mi­ra­nim njihovim trajanjem i sta­njem uslova okoline. Kroz veći broj ciklusa dolazi do prilagođavanja tih struk­tura i njihovih osobina ako su promene us­lova oko­line imale trajniji karakter. Ova prilagođavanja pred­stavljaju konvergetntne procese u težnji uspostavljanja novih ravnotežnih stanja pogođenih sistema. Jed­nokratni cilj je uglavnom pri­su­tan kod pasivnih i polu­ak­tivnih pojav­nih obli­ka, pre svega kod raznih tehnoloških procesa ili kod uspo­stavljenih krat­kotrajnih ener­getskih uslova u strukturama ili oko­lini. Oblik trans­port­nih pro­mena zavisi od nivoa na kojem se dešavaju, karaktera ener­getskog stanja oko­li­ne i same strukture i energetskog nivoa pore­mećaja. Na SSN, od­nosno u subele­men­tarnom sis­temu, u pitanju su lokalna osci­la­torna i/ili ciklična kratanja koja se u vidu talasa prostiru prostorom. Na ostala dva nivoa sreću se ciklična i ne­cik­lična kre­tanja od kojih ciklična ta­ko­­đe pred­sta­vljaju tala­sne procese relativno ogra­ni­čenog dometa zbog izra­ženih parazitnih inter­akcionih procesa.

Dugoročne promene srećemo u slučajevima pasivnih i poluaktivnih pojav­nih ob­lika kod kojih energetski poremećaji nisu dovoljni da naruše osno­vno ener­getsko stanje sistema. Moguće su lokaliznovane promene koje ni­su zna­­­čajne za posma­trani sistem u celini. One mogu obuhvatiti i pro­mene ve­ćih delo­va OP ali i kom­pletne OP.

Programsko i voljno delovanje vezano je za aktivnosti inicirane od stra­ne sis­­tema meniona mimo njihovih standardnih aktivnosti u sklopu Prirode. Mo­gu se razlikovati dva vida ovih delovanja:

  • delovanje u slučaju programiranih poremećaja na nekom od struk­turnih nivoa, koji ometaju normalno funkcionisanje Prirode i čije po­sle­dice treba sanirati,
  • voljnog delovanja, kao rezultat svesno izazvanih aktivnosti radi posti­zanja određenih efekata, od strane struktura sposobnih za mul­ti­­la­te­ralnu men­talnu komunikaciju .

Ovo delovanje predstavlja manipulaciju slobodnim menionima u okviru kori­šćenja energetskih resursa mentalnih sistema radi odgo­varajućih promena u fizičkim sistemima bez obzira na njihov struk­turni nivo.

Kod ovako postavljenog modela Prirode njene osnovne karakteristike slede iz daljeg teksta.

  • Važenje zakona održanja mase fizičkih sistema, kao i iz njega izve­den za­kon o održanju potencijalne energije, karakteristika je stabil­nih sis­tema koji se i u slučaju nekog energetskog poremećaja vra­ćaju u sta­bilno stanje kroz odgovarajući prelazni proces. Ovi siste­mi ne mogu bi­ti izvorni nosi­oci nekog energetskog poremećaja, već samo posle­dično pošto se na delu sistema već pojavio neki ener­get­ski poremećaj.
  • Fizički sistemi u suštini ne predstavljaju neke izvorno remeteće kom­­­­­po­nenete Prirode, odnosno oni su uvek samo „pasivni“ ili „up­ravljani“ učes­nici u mo­gu­ćim dinamičkim naturalnim proce­si­ma. Njihivo iner­tno pona­šanja je posledičnog karaktera i pred­sta­vlja reak­ciju na iza­zvane ili namet­nute energetske  poremećaje.
  • Mentalni sistem sa svojim globalnim mentalnim poljem je jedini koji može biti inicijalni pokretač energetskih poremećaja i dina­mič­kih pro­cesa u Pri­rodi. On deluje na svim struk­tur­nim nivoima. Mo­gli bi ga us­lov­no oz­načiti kao „aktivnog“ ili „pokretačkog“ učes­nika u natu­ralnim procesima.
  • Ispoljavanje uticaja ovog sistema je najizraženije kod bioloških pojav­nih oblika, posebno homo sapiensa.
  • Mentalni procesi u stabilnim fizičkim strukturama kod pasivnih i polu­aktivnih po­javnih ob­lika su takođe stabilni, sem kod njihovog formi­ranja i de­kompozicije do čega dolazi pod uticajem izme­nje­nih ener­get­skih us­lova oko­line. Jedi­no se kod bioloških pojavnih oblika nepre­kid­no dešavaju di­na­mički procesi sa značajnim uticajem nji­ho­vih men­talnih kom­po­neniti. Oni su pokretač i no­silac funkcija bio­loš­kih po­jav­nih ob­lika i speci­fičnih mentalnih procesa u njima.
  • Kod svih dinamičkih procesa prisutna su određena parazitna delo­vanja koja se mogu označiti kao gubici čija delimična kompenzacija je neop­hod­na ukoliko se nastao proces želi održavati. To je opet moguće sa­mo preko sistema meniona, što i za njega predstavlja određene gubitke koji se mo­raju nadoknaditi.
  • Nadoknada pada ukupnog nivoa kinetičke energije moguće je dodatnim anga­žo­va­njem aktiviranih pasmena i u usponskom delu MET. Pad ener­get­skog nivoa MET u OP predstavlja okidač za rea­go­vanje sves­men­skog sis­tema u smislu pokretanja procesa karakte­rističnih za pre­lazni period sa dekompozicijom materijalnih struktura i formiranjem crnih rupa.

Ako se vratimo na početak i pogledamo definiciju Prirode sledi da bi za njeno trajanje bilo neophodno obnavljanje i povećanje njenog mentalnog sis­tema. Po­­stavlja se samo pitanje kako to učiniti ili kako to Priroda os­tva­ruje. Sa gle­dišta zastupljenosti mentalnih procesa u kompletnoj Pri­rodi sle­di da su oni re­la­tivno najzastupljeniji u biološkim pojavnim obli­cima. Ob­zi­­rom na učestalost cikličnih procesa u njima, čije trajanje je u širokom rasponu od jednog dana do preko hiljadu godina (računajući i sa biljkama kao bio­loš­kim pojavnim obli­cima), može se logičnim rasuđi­vanjem doći do hipoteze da biološki pojavni oblici učestvuju na neki način u tom obnavljanju. Ova hipoteza bi mogla pred­stavljati pome­nutu potrebu Prirode za „uslu­gama“ bioloških poja­vnih oblika. Na mo­gu­ću realnost ove hipoteze upu­ćuje i podatak sa kojim se manipuliše, a pre­ma kojem se za oko pola godi­ne pro­meni većina ćelija u čovečijem telu. One  pri tome odnose sa sobom i deo pri­padajuće im mentalne mase, koja se oslobađa ras­pa­dom njene or­gan­­ske strukture.

proces stvaranja meniona

Kao potvrdu poslednje hipoteze hajde da posmatramo jednog čoveka prosečne težine 70 [kg] i stvorimo jednu uproštenu hipotetičnu sliku njegove strukture. Pri tome prihvatimo hipotezu o ob­navljanju čelija našeg tela koja deluje logično. Prisetimo se sam zarastanja rana, perutanja, rast kose i noktiju i drugih prisutnih odbacivanja ili zamene postojećih čelija! Pret­postavimo da mu je struk­tura sastavljena pretežno od molekula vode (u svim procenama se računa sa tim podatkom) sa atomskom teži­nom oko 10 što znači da bi se u telu čoveka nalazilo približno 7 molova vode ili oko 4,215∙1024 njenih molekula. Neka jedna ćelija sadrži u proseku 100 molekula i neka tokom tih pola godine koli­čina odu­mrlih ćelija iznosi samo 10% težine to bi značilo da u jednoj se­kun­di telo napusit 2,71∙1015 ćelija[ii]. Poznato je da na primer virusu izazivaju značajne poremećaje u funkcionisanju čoveka kada napadnu mnogo manji broj ćelija pa se postavlja pitanje: Kako čovek bez problema podnosi kontinualni gu­bi­tak znatno većeg broja ćelija u jednoj sekundi i nastavlja da funk­cioniše kao da se ništa nije desilo?“. Nameće se kao logičan zaklju­čuje da organizam mora ne­pre­kid­no pri­­premati kompletnu za­menu ćeli­ja­ma koje odumiru. Taj proces je ne­prekidan i smenjuju se će­lije sa kom­pletnim supstantnim sastavom i pro­gra­mom delo­vanja koji uključuje i men­talnu kom­po­nentu jer bi u protivnom rad organizma bio ugrožen. Komplet­nost pri­prem­ljenih novih ćelija mora biti obezbeđena da bi ta zamena u svakoj se­kundi tekla bez posledica[iii]. Odbačene ćelije se po napuštanju tela raspadaju na svoje kom­ponente od kojih se men­talna pri­dru­žuje ne­kom od mental­nih sistema, najve­rovatnije pasmenskom[iv]. Ovaj proces je još uočljiviji kod biljnih vresta kod kojih se ova odbacivanja dešavaju vezano za godišnja doba kada odbacuju značajan deo svoje aktivne mase.

Zaključak se nameće sam po sebi: biološke strukture moraju biti pro­iz­vođači me­niona u sklopu novih ćelija da bi sve funkcionisalo bez problema, jer činje­nica je da funkcioniše. Ovako postavljen problem opravdava pret­po­stavku o potrebi Prirode za biološkim strukturama što je motiv našeg „uzgajanja“ od stra­ne Priorde. Kakve bi sve posledice imao ovakav pristup posmatranja od­nosa Prirode i bioloških poja­vnih oblika, posebno homo sapiensa, tek bi trebali obja­sniti sami sebi, ali je veoma izvesno da bi na kraju morali značajno pro­meniti naše ponašanje prema Prirodi ukoliko želimo izbeći sukobe sa njom i obezbediti neophodne egzisten­cijalne uslove generacijama koje dolaze[v]. Pri­roda u svemu tome ima rezervna rešenja i mogućnost nekih korekcija, što se ne bi moglo reći za generacije bio­loških pojavnih oblika i homo sapiensa pose­b­no. Kakve su te korekcione mere dovoljno je pogledati stampedo bizona kada se izađe iz okvira usaglašenog ponašanja u Prirodi, ali to je izvan ove teme mada o tome treba voditi računa.

Razvijajući ovu tezu dalje nameće se kao logičan zaključak da bi iz­među odbačenih mentalnih struktura morale postojati određene kvalitativne i funk­cionalne razlike, zavisno o kojoj vrsti bioloških pojavnih oblika se radi. Mo­že se očekivati da je tada različita i njihova funkcija u okviru postojećih men­­­talnih sis­tema, ili, što je takođe verovatno, da se oni postepeno prilago­đa­vaju sve slo­že­nijim funkcijama. Pri tome se verovatno ne radi o pojedinačnim menionima već o od­go­va­ra­ju­ćim mentalnim strukturama. Nije isključeno da je­dan deo mentalnih strukture iz pojedinih bioloških pojavnih oblika bi­vaju više­kratno korištene i da u međuvre­menu dolazi do određenih promena u progra­mima njihovog delovanja, što bi predstavljalo deo procesa evolucije pojedinih vrsta bioloških pojavnih oblika.

Bilo bi interesantno ovo razmišljanje povezati sa stavom o razvoju sve­sti i evoluciji Prirode, sa jedne strane, i formiranoj sve bogatijoj bazi poda­taka i samoorganizacionih programa na nivou mentalnih sistema, sa druge strane. Ovo posebno važi za deo mentalnih struktura angažovanih u organizmima homo sa­piensa. Tu je posebno značajno pitanje svesti. Svest se ne uči, ona se stiče živ­ljenjem u različitim uslovima uz neki početni nivo svesti i sposobnosti ana­litičkog posmatranja okruženja u kojem pojedinci ostvaruju svoj deo postojanja. Povezujući ovu mogućnost sa mogućnosti višestrukog korišćenja pojedinačnih ili grupe mentalnih struktura sledi da svaki njihov boravak u fizičkom okruženju predstavlja za njih deo obuke koja će omogućiti evoluciju Prirode ka višem etič­kom nivou. Tako gledano svaki od nas predstavlja deo „mentalnog Univerziteta za očiglednu nastavu“ određenim mentalnim strukturama. Nije li pitanje talenata pojedinaca vezano za ovaj proces obuke?

Da bi se ova hipoteza uzela u razmatranje morala bi biti podržana nizom ana­liza raspoložive baze podataka o obavljenim ekesperimentalnim i teo­rij­skim istraži­vanjima poznatih naturalnih pojava i procesa, kao i novih čiji bi pro­gra­mi tek bili razrađeni uz uzimanje u obzir i nefizičku stranu Prirode. Istovremeno bi morala biti ugrađena u novi model Pri­ro­de i upo­trebljena za objašnjavanje niza postojećih naturalno, pa čaki i fizi­kalno neu­teme­ljenih stavova i nekih novih vezanih za pojave i procese koji još uvek ne­maju odgovarajuće objašnjenje. Poseban zadatak novog modela bio bi obu­hvatanje bi­o­loških pojavnih oblika op­štim zakonima što do sada nije bio slu­čaj. Ova knjiga predstavlja pokušaj stva­ranja podrške modelu koji je pro­­­­­­­i­­zašao iz takve analize bez obzira što će, ve­ro­vatno, morati pre­tr­peti odre­­­­­đene iz­­me­­­­ne i dopune. Pola­zi­šte kod stvaranja ovog modela bile bi hipo­­­teze po­sta­vljene na osnovu odgovora na postavljena pitanja, koja bi se tokom rada do­punjavala do­dat­nim stavovima, drugačijeg tumačenja nekih raspolo­ži­vih poda­taka i običnog ali logičnog pos­matranja Prirode oko nas i u nama, sa svim po­ja­vama i pro­ce­sima koji se u njoj dešavaju, a dostupni su našim čulima ili ko­rištenim instru­mentima.



[i] Ovaj proces me podseća na proces razvoja religija. U početku je svakoj nepoznatoj pojavi pridodavan jedan Bog koji je upravljao njome, da bi se na kraju sve svelo na jednog Boga, odnosno Sveto trojstvo kod hrišćana. Bez ikakve želje da to smatram jed­nim od dokaza, navodim tu koincidenciju sa osnovnim sup­stan­cama u NMN modelu (mada bi se mogla tražiti neka formalna obrnuta analogija).

[ii] Nije bitno ako je učinjena greška čak i nekoliko redova veličine jer je ostatak uvek izuzetno visok.

[iii] Možda podatak o navedenom obnavljanju ćelija i nije tačan, ali ostaje da je taj pro­ces prisutan u nekoj manjoj meri (u primeru je svega 10%). Podatak je i pored toga im­pre­­si­van za broj ćelija koje odumiru i koje moraju biti bez kašnjenja zamenjene novim (mož­da bi pogodan termin bio da se smena vrši istiskivanjem starih od strane novih ćelija).

[iv] Interesantno je da kada Tesla govori o jedinstvenom jezgru posebnih karakteristika u Kosmosu pretpostavlja njegovo stalno povećavanje.

[v] Opširnije o ovom pitanju vidi u poglavlju 20.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar