“ I STVORI BOG ČOVIJEKA PO OBLIČJU SVOJEMU … “      
PRVA KNJIGA MOJSIJEVA, GL.1.2.27.      

Piše dipl. inženjer Goran Marjanović

Činjenica je da model Kvantovane Gustine Energije[1] iskazuje veliku korelativnost sa Prirodom u veoma širokom rasponu veličina i događaja. Jedan od mogućih načina provere valjanosti iznetih hipoteza je kvantitativno poređenje analitičko-teorijskih predviđanja sa eksperimentalno utvrđenim vrednostima. Na osnovu analize nekoliko savremenih eksperimenata izložene u posebnom radu[2], može se lako uočiti zaista velika efikasnost Modela …

Ipak, njegova saglasnost sa objektivnom stvarnošću, mnogo je uočljivija ako ih primenimo na CELOKUPNO hologramski struktuirano ustrojstvo ProstorVremeMaterije – Jedinstvo, gde je Svemir samo jedan od niza realno postojećih domena, odnosno „svetova“ različitih osobina i dimenzionalnosti, koji se razlikuju ne samo po prostorno-vremenskim kvalitetima nego i po nizu osobina i svojstava “fenomena” iz “Više Realnosti”, tj. “dimenzija” koje našem umu, čulima i mernim uređajima pogotovo, još uvek nisu dostupni.
Slika Prirode koju nam može opisati nauka, pa čak i nekonvencionalna, ograničena je ne samo principima naučno važećih teorija nego i našom logikom koja je izgrađena u svetu gde materija koristeći elektro-slabo-jako-gravitacionu interakciju deformiše prostorvreme, gradeći tako nama znani „svet“. Klasično naučne spoznaje nesumnjivo su istinite – u smislu neke “lokalno važeće” teorije, međutim, svi mi, manje ili više, naprosto intuitivno osećamo da je ta i takva slika neuporedivo siromašnija od neke „prave“, istinske Realnosti, koju svi naslućujemo ali nam ona uvek nekako izmiče …
Konvencionalna nauka može nam dati odgovore samo za neki jasno definisan sistem, dakle sistem sa tačno određenim početnim uslovima i precizno određenim zakonima. Isti eksperiment sa identičnim početnim uslovima mora uvek dati isti rezultat. S obzirom na to, imajući u vidu ograničenost oblasti definisanosti niza prirodnih pojava, očito je da nam nauka može dati odgovore samo za neki, proizvoljno veliki ali ipak (ProstornoVremenski) ograničen, „lokalno“ važeći sistem. Kako onda spoznati objekte iz ekstremno „udaljenih“ oblasti, a pogotovo događaje iz domena tzv. „Više Realnosti“? Jedan od mogućih odgovora glasi: apstraktnim mišljenjem !
Kao viši oblik mišljenja, ono nam je – kao Božanskom, kreativno-misaonom biću i mnogo primerenije. Naime, po svojoj prirodi, ljudski um je zapravo neka vrsta „sprave za metafore“. S obzirom da osnovu apstraktnog načina mišljenja čine asocijacije, našem umu je mnogo lakše iskazati svoju „pravu“ snagu i moć imaginacije korištenjem „slikovitih izraza u prenosnom značenju“. Ipak, bez obzira na to, ovakav način mišljenja se ređe koristi jer nije primeren diskontinualnom modu Realnosti i analitici zbog čega ne daje dobre rezultate u običnom, svakodnevnom životu, gde čovek mora tačno izmeriti težinu vreće krompira npr. ,…, izračunati koliko to košta itd. Ipak, iako nam možda i nije baš nužno potrebno u običnom životu kakvim živi većina ljudi, apstraktno mišljenje, svojstveno uglavnom umetnički nadarenim ljudima, nudi mogućnost poimanja mnogo lepših i bogatijih slika objektivne stvarnosti i predstavlja izuzetno moćnu alatku za dostizanje neuporedivo sadržajnijih spoznaja …

U prilog ovakvim našim razmišljanjima navodimo neke od „Znakova pored puta“ Ive Andrića[3] :

„Nekad je i kod mene ne samo svaku reč nego i svaki zvuk pratila cela povorka osećajnih i misaonih asocijacija. Sada više toga nema. Zvuk je usamljen a reč slaba, tako da moraš da je ponoviš; pa i to ne pomaže ništa. I sve bi se to podnelo kad nas ne bi mučila misao, jasna i tačna u sebi, da sve te asocijacije i sada postoje i žive oko mene, samo ih ja ne osećam i ne čujem. A sve te, za mene nečujne lepote, drugi čuju, i beru ih i nose kući kao pune naramke cveća.“

Ilustracije radi, citiramo još jedan od „Znakova“, kao zaista pravi, vrlo maštovit i podsticajan umetnički prikaz beskrajne lepote prirode, pri čemu, ujedno, do punog izražaja dolazi sugestivna magija i moć Andrićeve poetske reči:

„Na jezeru. U prvim noćnim satima, nebo je bilo puno zvezda, u grozdovima. lzgledalo je da im se žar sve više raspaljuje. Nije mi se spavalo. Činilo mi se da vredi bdeti i pratiti hod i razgaranje zvezda u modroj vasioni. Oko ponoći negde, ipak sam zaspao. A kad sam se, nekako pred zoru, probudio i izašao na terasu, nebo je bilo izbledelo, tanak mesec je dogarao u dnu vidika; nestalo bogatih sazvežđa, kao čarolijom. Samo su sredinom neba sjale dve krupne otežale zvezde kao zadocnele na povratku posle čiste i svetle zvezdane orgije u modrini neba.“

Sasvim je jasno da bi ovakvo bogatstvo oblika i boja, moglo biti iskazano i nekom umetničkom slikom, dok bi to isto, korišćenjem sasvim proizvoljnog broja pojedinačnih matematičkih relacija ili bilo kakvih analitičkih iskaza npr. bilo naprosto – nemoguće !

Osnovno pitanje koje se nameće je: Šta je to onda istina? Jesu li to racionalne interpretacije nekog matematičkog izraza, osećaj koji nam daju naša čula ili neka intuitivna slika koju kreira naš um na osnovu niza asocijacija? Odgovor možemo potražiti u tumačenjima koja nam nude savremena psihologija ili logika npr., ali nama se, u ovom trenutku, čini mnogo primerenija sledeća misao Ive Andrića:

„Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video, ja uviđam jasno da je istinu, pravu istinsku istinu, nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu preneti dalje, do drugih ljudi i novih naraštaja. To saznanje stalno me prati…“

Imajući u vidu Sidartinu (H.Hese) poruku da se mudrost ne može preneti nego samo iskustvom steći, pojam istine nećemo „pojašnjavati“ navođenjem bilo koje naučne definicije. Ipak, mi ćemo sasvim dobro, i rekao bih gotovo u potpunosti, moći razumeti osnovnu poruku i suštinu ideje “Istine” iskazane u narednom „Znaku pored puta“:

„…0tkad postoji u meni svest o sebi i o svetu koji me okružuje, ja sam sve pojave žive i mrtve prirode, i sve što se sa njima i između njih dešava, posmatrao kao nešto sporedno i privremeno, kao neophodan uvod u nešto što treba da bude glavno i pravo. Uvek sam očekivao da se iz nereda, dosade i bezobličja oko mene odjednom pojavi opšta, bezvremena radost koja mi izgleda pouzdano obećana, a koju verovatno nikad neću videti. Sedeći na obali Drine kao dečak od dvanaest godina, ja sam zamišljao kako se sve što sad vidim i svakodnevno gledam, pesak, rakite, pusta jalija od nanesenog kamenja, kasaba sa krivim ulicama, nagnutim dućanima, ljudima i stokom, prašinom i balegom – kako se sve to odjednom tanji i razilazi kao magla, a kako se na prvim razgaljenim mestima već naslućuje savršena i divna suština, rumeno, zlatno, dragoceno jezgro svega što živi i postoji. Savršenstvo i lepota ! Presijava i nazire se kao slutnja, kao jeste-nije-jeste, ono što treba da bude naš pravi svet i da to ostane zauvek.

Satima i danima varala me ta slutnja. Hiljadu puta mi je izgledalo da se ostvaruje, da se svet koji vidim, a koji nije drugo do maska i naličje i prelazan oblik, rasipa i nestaje, i da se jasnije ukazuje skriveno, a stvarno lice našeg pravog ljudskog, zemaljskog postojanja. I sve pada, i to lakše i brže od suvog lišća, sa potpunom prirodnošću izlišnih i suvišnih stvari, a ukazuje se suština planete koju zovemo Zemlja i stvorenja koje se zove čovek. To ima u najboljim trenucima pred očima i od toga živi ono što se zove: ja.“

Slika „… jeste-nije-jeste …“, koju je Ivo Andrić „video“, opisao i kao jedan od „Znakova“ (pored puta) ostavio za sobom, veoma je bliska istočnom, aspektivnom, viđenju prirode. Ona je zaista neshvatljivo bliska i začuđujuće slična temporalnom (uglavnom “istočnom”) tumačenju sveta, što je pouzdan znak visokog stepena dostignutih spoznaja i moći asocijativnog mišljenja …

Vrlo je verovatno da ne postoji, niti je ikada postojalo, niti će postojati, ljudsko biće koje se barem jednom u svom životu nije zapitalo: šta je Svemir, kada je on i kako nastao, ima li Vaseljena početak ili barem neki kraj, nečega,…, u nečemu,…, ???

Naša razmišljanja o tim i sličnim pitanjima izložena su u modelu VOS[4] a ona, naravno, nisu strana ni mnogim velikim i priznatim umovima sveta, kakav je bio Ivo Andrić. U prilog tome, iz njegove metafizike i poetike izdvajamo jednu zaista interesantnu misao o vasioni:

„…0djednom mi se javila misao, ali kao tuđa, bez veze sa onim kako ja inače mislim i šta radim.

– Čini mi se da je cela živa vasiona posejana svestima, onakvim kao što je moja, i višim i nižim od nje. Sve su svesti u vasioni, ali ni u jednoj svesti nije sadržana cela vasiona. Mnogo teže mogu da zamislim mrtvu vasionu, tj. vasionu naseljenu mrtvim stvarima, u kojoj ne živi nikakva svest. I odmah mi se javlja pomisao da to što ja nazivam vasionom, sa svim onim što zamišljam u njoj, i nije drugo do moja svest sa njenim vidikom, njenim granicama i njenim dometom. Tako, i ne postoji neka vasiona koja je izvan naše svesti i koja se može objektivno utvrditi, nego postoje bezbrojne vasione bezbrojnih svesti, kao nepregledni broj krugova; neki se od njih seku, neki dodiruju, a neki i ne znaju jedan za drugog…“.

Radi lakšeg poređenja Andrićevih vizija Vaseljene i onih koje nudi naš Model, podsetimo se „strukture“ Jedinstva koju nudi model Kvantovane Gustine Energije -KGE  (slika 1) i model Večno Oscilujuceg Svemira (slika 2) …

 

Posmatrajući dijagram stabilnih objekata (Sl.1), može se videti da je Svemir samo jedan od mnogo mogućih objekata, smeštenih u drugom kvadrantu tog dijagrama, gde su inače smešteni objekti makrosvemira (planete, zvezde, galaksije). U trećem kvadrantu se nalaze objekti mikrosvemira (proton, elektron, neutrino). Čovek i njegova okolina su smešteni u „sredini“, na prelazu iz drugog u treći kvadrant i to baš u tački zlatnog preseka ordinate i ”domena crnog”. Oblast četvrtog kvadranta pripada sferi „duhovnog“ aspekta naše stvarnosti, odnosno fenomenima koje karakterišu odgovarajući nivoi svesnosti.
      Ekskluzivnost modela se ogleda u tome što su svi ti (stabilni) objekti potpuno ravnopravni u smislu POTPUNE istovetnosti strukturne suštine svih njih, uključujući i „sredinu“ kroz koju se ”kreću”, bez obzira da li su oni korpuskularne ili talasne prirode.

Sve što se dešava u Jedinstvu (prostorvremematerije), dešava se kroz međuodnos delova i celine, jedne iste suštine iskazane gustinom energije, pri čemu princip rezonantnih odnosa, iskazanih i u obliku prirodnih konstanti, uvodi red i harmoniju na čitavoj skali veličina. Upravo zbog toga je moguće uočiti niz interesantnih „podudarnosti“, sličnosti i analogija proisteklih iz „duboke“ i opšte “ isprepletenosti“ samih („pojedinih“) objekata i njihovih uticaja jednih na druge. Opšti sklad i uređenost ovih inače vrlo složenih međuodnosa ilustrovan je sa nekoliko veoma interesantnih detalja u delu koji sledi a detaljnije je izložen u /4/ …

 

Globalna homogenost Večno oscilujućeg svemira podrazumeva ravnopravnost SVIH tačaka i to u četvero-dimenzionalnom smislu. Svemir nije nastao na nekom tačno određenom „mestu“ u „prostornom“ smislu, pa ni u određenom trenutku u „vremenskom“ smislu. Veliki prasak nije, niti može biti vezan za neko vreme t=0, jer bi to zahtevalo nekog „apsolutnog“ („nepokretnog“ i „nepromenjivog“ npr.) posmatrača. U večno promenjivom Jedinstvu teško da postoji išta što bi u višedimenzionalnom smislu mogli proglasiti apsolutno nepokretnim. To naravno ne znači da Velikog praska nije bilo, nego da svaki posmatrač ima pravo na „svoj“ Veliki prasak, bez obzira gde se nalazio u prostoru i vremenu. Po Modelu, Svemir se ”kreće” u pravcu četvrte dimenzije brzinom kojom se svetlost prostire u vakumu, pri čemu poluprečnik zakrivljenosti u četvrtoj dimenziji iznosi oko 1.5*10²⁹ metara, i to je razlog što faza „naše“ prostorne-ekspanzije (termin definisan u /1/) traje oko 25 biliona godina. Veoma je interesantno da upravo toliko traje i jedan “Brahmin zivot” /v.4/. Naš položaj u višedimenzionalnom Jedinstvu je takav da mi „svoj veliki prasak“ trenutno vidimo na „udaljenosti“ od petnaestak milijardi godina. Kada bi uspeli da mu se „vremenski“ približimo, opet ne bi uspeli da „jasnije“ vidimo „početak“ praska. U stvari taj nulti trenutak vremena nikada ne bismo mogli pronaći, baš kao što ni srednjevekovni moreplovci nisu uspeli da nađu „kraj sveta“. To danas ne bi uspeli ni astronauti bez obzira na brzinu i dužinu svog kretanja. Po izloženom modelu, ni eventualni putnici kroz „vreme“ ne bi mogli naći ni kraj ni početak …
Ono što je naprosto fascinantno je činjenica da naša analiza odnosa gustine energije stabilnih objekata /v.1/ ukazuje na istu onu suštastvenost kakvu opisuje Ivo Andrić, čovek koji nije poznavao ni fiziku ni astronomiju … Ipak, njegov poetski opis Reralnosti kakvom je on vidi, ukazuje na onu istu, naprosto neverovatnu, doslednost Prirode u beskrajnom variranju jednog istog motiva, odnosno ideje. Ruža, tulipan,…, orhideja, ili jednostavno – Cvet. Lakoća kojom to čini – kao da potvrđuje drevnu istočnu misao: Jednostavnost je krajnji domet savršenstva!

Identične stavove nalazimo u jednom od „Znakova“:

„… Uopšte, pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu. Tako se duž cele obale, sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo – po obliku, boji i mirisu.

Sve je isto, od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru, od kuća i brodica do seljanke koja lako korača, i do oštrog kosijera u njenoj ruci. Nema mogućnosti ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri, da se neki oblik izrodi. U svemu slobodna, neusiljena jednakost, ali ni traga od dosadne jednoličnosti. I kraj i ljudi vas svakog časa iznenade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek istih oblika. Gradi se jednako i radi i živi slično. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini nerazmrsiv splet od naizmeničnog rađanja, starenja i nestajanja u svim stepenima i oblicima, koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. Izgleda kao da ima samo mladih i onih koji to više nisu, da postoje samo rođeni, a od njih su jedni u gradu a drugi na groblju. -I nigde žalbe ni vajkanja, nigde nereda ni otpora neminovnim promenama koje život sam od njih traži.“

Prema našim modelima KGE i VOS, opšta slika je gotovo ista. Ona zavisi od stanja kretanja objekata, od stanja kretanja samog posmatrača i od odnosa gustine energije objekta i njegove „okoline“ čiji je sastavni deo i sam posmatrač. Zapravo radi se o tome da je sve ono što opažamo oko nas (koje je – a priori – ujedno i u nama) samo PROLAZNI oblik neke semi-permanentne supstance pri čemu, i pored ogromnih napora nauke još nismo stigli do apsolutno permanentnog …, a njen “semipermanetni nivo” koji nazivamo “ponderabilnom materijom” smatramo svojom realnošću. Nažalost, i takva “delimična” realnost je ograničena. Sa jedne strane to je tzv. “Luksonski zid” Isaka Asimova odnosno izmerena vrednost brzine svetlosti u vakuumu kao najveća moguća brzina koju objekti sa realnom masom mirovanja nikada ne mogu dostići, a sa druge strane to je vrednost Plankove konstante koja predefiniše minimalne vrednosti prostor-vremena (~ 10^-35 m; ~ 10^-44 sec), “iza” kojih ne može postojati ništa. Evo kako to izgleda sa aspekta našeg modela.

Do sada smo otkrili semi-permanentne vidove strukture materije na nekoliko nivoa. Svaki nivo ima svoju granicu energije ispod koje je permanentan. Na Zemlji se u prirodi sreću energije i temperature koje ne mogu razoriti jezgra atoma ali mogu pomerati (“izbijati” iz atoma) njihove elektrone. Zbog toga su jezgra atoma nosioci permanentnosti ovog našeg sveta a semipermanentnost njegovog omotača (npr. valentnost, provodnost,…,) uzrok beskrajne raznovrsnosti ponderabilnih sistema koji se dobijaju povezivanjem atoma u molekule, njihovog nastajanja i raznih transformacija …

Oblast hiperfine strukture koja predstavlja granicu permanentnosti Svemira, u terminologiji Modela je opisana pojmom „iznutra“ i „izvana“. Očito je da je ta „granica“ VRLO FLEKSIBILNA i UVEK SAMO PRIVIDNA, važeća samo za određena stanja kretanja objekata i posmatrača, koja su predefinisana uglavnom zakonima kvantne teorije, specijalne i opšte relativnosti …

Sasvim je nesporna činjenica da je BILO KAKVO KRETANJE U (našem) SVEMIRU, u bilo kom pravcu ili smeru, u osnovi KRUŽNOG KARAKTERA a naš privid pravolinijskog kretanja je samo fikcija (Descartesov koordinatni sistem je samo lokalno važeći, dok realnosti više odgovara Riemanova geometrija zakrivljenih površina). Najnovija naučna istraživanja potvrđuju UBRZANU EKSPANZIJU Svemira što sasvim nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da je teorija Velikog praska (Big Beng) još jedna od naših logičkih zabluda, poput one, koju (svakodnevnim posmatranjem) “vidimo svojim očima” – da je Zemlja centar Sunčevog sistema, i samo jedna od mogućih slika koju mi, „Zemljani“, kao posmatrači možemo „videti“ i smatrati (nekom svojom) istinom … Zapravo, u konkretnom slučaju istina je – kao i uvek – dualna. Naime, planeta Zemlja zaista kruži oko Sunca – u prostoru, ali i Sunce istinski kruži oko Zemlje u vremenu (precesija) ! Dakle, baš kako reče Sidarta (H.Hese): ”I suprotnost svake istine takođe mora biti istinita”. …

Fazu razvoja u kojoj se Svemir trenutno nalazi karakteriše proces, „prostorne ekspanzije“, u kojoj se materija iz „neizdiferenciranog“ stanja u oblasti vakuuma transformiše u njen korpuskularan oblik. Naime, po Modelu VOS materija, kroz procese kreacije (para) čestica i njihove anihilacije, „nastaje“ sukcesivno sa razvojem i širenjem Svemira zahvaljujući nesimetričnosti u raspadu x-bozona. Pri tome je masa te materije proporcionalna veličini ”pređenog puta” u četvrtoj dimenziji, ili kako mi to vidimo u svom nižedimenzionalnom svetu – proteklom vremenu, odnosno povećanju poluprečnika „našeg Svemira“. Proces koji se ovde odvija, vezan je za osobine vakuuma, a po analogiji podseća na proces kondenzacije kapljica vode iz prezasićene pare pri adijabatskoj ekspanziji (Vilsonova komora)…

Po jednoj od osnovnih postavki modela, masa stabilnog (u prostornovremenskom smislu) objekta koja ispunjava odgovarajuću „zapreminu“ ima vrednost veoma blisku kvadratu poluprečnika tog objekta, i približno je isti tokom cele faze prostorne-ekspanzije (sl.1), pa se kao svojevrstan trag razvoja Svemira ovaj odnos može uočiti kod svih objekata obrazovanih na čitavoj skali veličina, kako kod objekata koji sada ispunjavaju mikrosvemir (proton,elektron…), tako i kod objekata makrosvemira (zvezde, galaksije…). Zahvaljujući tom procesu, u kojem je ukupan ”priraštaj mase” proporcionalan kvadratu a zapremina kubu dostignutog prečnika, uprkos smanjenja prosečne gustine energije (i mehaničke gustine), ovu fazu Svemir ipak završava dolaskom u stanje crne rupe jer je vrednost tzv. Švarcšildovog prečnika odrđena linearnim odnosom mase i radijusa objekta …

Ovo je „slika“ razvoja Svemira bliska onoj kakvu nam nudi i teorija Velikog praska, a uz neke modifikacije u brzini odvijanja pojedinih faza tog procesa, i neke druge kosmološke teorije (teorija haotične inflacije npr.). Imajući u vidu naše tumačenje strukture Jedinstva, suština ovog istog procesa se može opisati i na potpuno drugačiji, sasvim nekonvencionalan način. S obzirom da II kvadrant predstavlja oblast makrosvemira, čiju energetsku suštastvenost čine predominantno korpuskularni objekti, dok smo IV kvadrantu pripisali duhovni aspekt naše realnosti (ispunjavaju ga objekti predominantno talasnog karaktera), razvojni „put“ Svemira opisan njegovim „kretanjem“ od IV ka II kvadrantu, može biti shvaćen i kao transformacija „Duha“ u „Materiju“, što je u Vedskoj tradiciji opisano kao „rađanje“ novog Brahmana: „… Iz Prakriti se pojavljuje drugi Brahman da načini novi svet, a prvobitni duh Puruša emanira sve duše koje je u prethodnom ciklusu „usisao“ i sve one ponovo vaskrsavaju …

Ono što ipak izdvaja naš model od svih ostalih je činjenica da mehanizam Večno Oscilujućeg Svemira ukazuje i na mogućnost SASVIM SUPROTNOG scenarija rađanja i života Vaseljene. Umesto „jedino mogućeg puta“, od kreacije najsićušnijih mikročestica, preko atoma do zvezda,…, kakav podrazumevaju sve savremene kosmološke teorije, kao sasvim ravnopravan, model VOS nudi još jedan, POTPUNO SINHRONO-SIMULTAN (da ne kažemo „istovremen“ jer je „vreme“, baš kao i „prostor“ samo iluzija viđena sa aspekta nase „dimenzionalnosti“) proces – sasvim suprotnog „smera“!

Više je nego interesantno što naš model dozvoljava da i krajnje metafizičke interpretacije Realnosti, poput onih H.P. Blavacke, postanu dovoljno prihvatljive i sa aspekta fizike – bez narušavanja njenih osnovnih postulata. U svojoj ”Tajnoj doktrini”[5] Blavacka kaže: ¸¸Čak i najviše prvobitne Duhovne inteligencije, da bi postale božanske, tj. Potpuno svesni Bog, moraju proći kroz ljudski stadijum. Ljudski” se ne odnosi naprosto na naše zemaljsko čovečanstvo, već na smrtnike koji naseljavaju bilo koji svet, tj. na one inteligencije koje su dostigle odgovarajuću ravnotežu materije i duha, kakvu mi imamo sada. Svaki Entitet mora za sebe da zadobije pravo da postane božanski, kroz iskustvo sebe. … Nesvesno je razvilo Univerzum jedino u nadi da će steći jasnu svest o sebi, drugim rečima da će postati ČOVEK. Ovo takodje objašnjava i skriveno kabalističko značenje iskaza: ”dah postaje kamen, kamen postaje biljka, biljka postaje životinja, životinja postaje čovek, čovek postaje duh a duh postaje Bog.¨ Sa aspekta našeg modela ovaj se ”proces” može se opisati kao rast i razvoj Svemira suprotan (inverzan) onom koji je opisan teorijom Big Benga – ”put” ka ”dole desno”, što predstavlja proces ”disolucije” supstance u odgovarajuće nivoe svesnosti …

Ovakav mehanizam „razvoja“ Svemira ukazuje na mogućnost da neka „opšta energetska slika“ hologramski strukturisanog Jedinstva UVEK ostaje IDENTIČNA samoj sebi, potpuno analogna svojoj „PRA-IDEJI“ – odnosno, u terminologiji fraktalne geometrije, „slici-roditelju“! Po svemu sudeći Priroda, dosledno poštujući jednostavnost (kao krajnji domet Savršenstva), od bezbroj mogućih varijabli menja samo odnos korpuskularno-talasne forme energetskih sadržaja u osnovi VEČNO-ISTIH objekata. Ipak, „slike“ koje mi, dimenziono niža bića, „vidimo“ su beskrajno različite iako nastaju „samo“ strukturnim transformacijama objekata iz „talasne“ u „korpuskularnu“ formu (u „ovde“ naravno, dok je u „tamo“ obrnuto). Naime, jedino postojeća realnost, po našem modelu, su talasčestice odnosno česticatalasi, pri čemu se odnos talas/čestica menja shodno promeni stanja kretanja i relativnom odnosu objekta, sredine i posmatrača. Na taj se način menja „rezolucija“, odnosno „kvalitet“ (čestične) „slike“ koju neki posmatrač „vidi“ (meri). U ovoj fazi razvoja Večno Oscilujućeg Svemira, njegova temperatura opada pa „rezolucija“ tj. „korpuskularnost“ stabilnih objekata raste …

Ovaj proces u nasem dijagramu (sl.1) odgovara „putu“ (Prostor-Vreme-Energetskim (materija) transformacijama) od „gore-levo ka dole-desno“, odnosno od oblasti MakroSvemira, preko MikroSvemira do oblasti četvrtog kvadranta. Ovde naglašavamo činjenicu da naš Model pod pojmom „vrele kaše“ koji se inače koristi u raznim kosmološkim teorijama, podrazumeva neku „Svemirsku pra-supu“ sačinjenu od niza „superluminalnih korpuskula“, što naš Model u potpunosti poistovećuje sa pojmom subluminalnih EM talasa. Velike talasne dužine primerene ovakvim „sporim“ EM talasima, u potpunosti odgovaraju stabilnim objektima iz oblasti IV kvadranta. Inače, mirnoća i nekretanje su atributi koji se u svim mitovima i religijama sveta pripisuju nekom „duhovnom Apsolutu“ koji (ili iz kojeg) „nastaje svet … U svakom slučaju, ovaj proces je, očito, sasvim analogan Vedskom tumačenju „Brahminog života“, kada se Prakrti (materijalni svet) transformise u Purušu (Duh)…
Razlika naših tumačenja i svih trenutno važećih kosmoloških teorija nije dakle samo u VRSTI energetskih transformacija koje podrazumeva pojam „razvoja“ Svemira, nego u sasvim DRUGAČIJEM TUMAČENJU PROSTORNOVREMENSKE STRUKTURE. Isto tako, u Modelu VOS-a jasno je naglašeno da pojam „oscilovanja“ važi SAMO ZA ODREĐENU KATEGORIJU POSMATRAČA. Analiza multidimenzionalne strukture Jedinstva je data u /3/ a ovde navodimo samo najinteresantnije detalje.

Pojam Jedinstva podrazumeva JEDINSTVENU strukturu ProstorVremeMaterije pri čemu su pojmovi „prostora“, „vremena“ i „energije“ samo prividno-zasebne kategorije koje mi, svojim čulima i svešću, ili preciznije rečeno – fokusom naše svesti, IZDVAJAMO iz tog jedinstva. „Prostor“, „vreme“ i „materija“ su dakle samo „fragmenti“ multidimenzionalne celine Jedinstvo. To su samo „delimične-projekcije“, odnosno „dimenziono-niže-slike“ (“sub-fraktali”), koje neki posmatrač, shodno svome položaju i stanju kretanja u tom Jedinstvu može „videti“ (meriti). „Prostorno-energetska komponenta“ Jedinstva je obuhvaćena pojmom TALASčestice odnosno ČESTICAtalasa. U domenu malih, u stvari „podsvetlosnih“ brzina (H3/KGE), energija izražena u obliku mase, zatvorena je u trodimenzionalnom smislu „unutar“ određene zapremine pa se takav oblik kretanja materije u vidu „diskretnih energetskih paketa“ iskazuje kao čestica koja ima svoju masu mirovanja i odgovarajući poluprečnik. Isti ti „diskretni energetski paketi“, odnosno kvanti energije, koji se kreću brzinama manjim od maksimalno moguće brzine ali većim od brzine prostiranja svetlosti (H3/KGE), „otvoreni su u trodimenzionalnom smislu prema van“, jer se tada (znatnije -> specijalana TR) kreću i u pravcu četvrte dimenzije. U četverodimenzionalnom smislu to je opet „unutra“, ali sa „druge“ strane od „unutra“ u trodimenzionalnom smislu. Njih doživljavamo kao zračenje ili prostiranje energije bez potrebe za korpuskularnom sredinom. Objekti koji se kreću brzinama vrlo bliskim brzini prostiranja svetlosti, iskazuju svojstva i čestice i talasa (dualizam svetlosti npr.).
Analogija sa opštom strukturom Jedinstva je očita i sasvim jasno ukazuje na „hologramsko“ ustrojstvo njegovih pojedinih kategorija. Imajući u vidu postavke teorije relativnosti, jasno je da se „na drugu stranu“ od „sa naše strane viđenog“ (merenog) „iznutra“, stiže ili kretanjem brzinama većim od brzine kojom se odvija prostorna ekspanzija (kojom se, u pravcu IV dimenzije, „naduvava Svemir-balon“) u smislu specijalne teorije relativnosti, ili usled odgovarajućih prostor-vreme deformacija u smislu opšte teorije relativnosti, delovanjem „mehanizma“ čija je struktura podrobno opisana pojmom crne rupe. Po Modelu „onaj što je “izvan” u odnosu na naše “unutra“, za posmatrača koji miruje, „prostorno“ je „udaljen“ oko 10²⁹ metara, a „tamo“ se može „preći“ i iz „ovde“ kretanjem brzinom koja premašuje eksperimentalno izmerenu vrednost brzine svetlosti, pri čemu ona ne može biti veća od teorijske Maxwellove vrednosti. S obzirom da je (trenutno dostignuti) prečnik Svemira oko 10²⁶ m, Plavi pomak npr. je sasvim očekivana pojava. Naravno, ne smemo gubiti iz vida da su SVE granice u prirodi prividne. One se javljaju samo pri sudaru različitih dimenzionih skala, pa termini crnih i belih rupa podrazumevaju kao realnu i egzistenciju niza „sivih“ objekata, tj. prostorno vremenskih struktura raznih „nijansi“ u smislu gravitaciono – elektro – slabo – jake „otvorenosti – zatvorenosti“ što, imajući u vidu dualizam talas-čestica čini neku „našu“ (za nas kao posmatrače sa datog vreme-mesta, naravno i jedino – moguće realnu) objektivnu stvarnost, a koja je zapravo samo mali deo („za nas izdvojene“) Realnosti, podskup iz, praktično beskonačnog, skupa realnih objekata – događaja neke opšte, multidimenzionalne Suštastvenosti koju najčešće nazivamo Priroda … Naš pokušaj ilustracije „stvarnog“ odnosa „prostor“-„vreme“-„materija“ kategorija unutar Jedinstva dat je na slici 4, koja je dobijena „kombinovanjem“ „prostor-energija“ (sl. 1) i „prostor“-„vreme“ (sl.2) odnosa.

Kategorija „vreme“, kao i svi „objekti“ Jedinstva, takođe može biti različito viđena od strane različitih posmatrača. Naša pretpostavka po kojoj se Svemir nalazi u stanju prostorne-ekspanzije, zapravo znači da se on kreće u „pravcu“ četvrte dimenzije. BAŠ TO njegovo kretanje ili bolje rečeno promene koordinata neke tačke (objekta) u onoj dimenziji koja u višedimenzionalnom Jedinstvu ima klasično-prostorni smisao četvrte dimenzije, a koje „projektovano“ u naš trodimenzionalni (u klasično-prostornom smislu) svet, možemo opisati kao kretanje najsličnije onom u smeru od „unutra“ prema „izvan“ – i jeste ono “nešto” što mi doživljavamo, merimo, i izražavamo pojmom: vreme. Naša nemoć da ovu kategoriju u svom umu potpuno „poistovetimo“ sa pojmom „prostora“ proizilazi iz naše, čvrsto ukorenjene, navike čulnog poimanja sveta a čovek ne poseduje čulo za „vreme“, četvrtu „prostornu“ dimenziju, što „vreme“ po svojoj suštastvenosti zapravo jeste, pa ono za nas jednostavno – ne postoji kao neposredna kategorija nego samo kao posredna, u istom smislu kakav ima npr. pojam „perspektive“ – pseudo-3D kategrorije, kojom se služimo za „prikaz“ stvarne treće dimenzije unutar „2D-sveta“ (fotografije, slike …). Prema tome, koliko god se mi trudili, jasno je da u dimenziono nižem svetu naše „realnosti“, koja je očito KRAJNJE SUBJEKTIVNA, formiranom kroz naše ISKUSTVO, interakcijom naših čula i svesti, kategorija „vreme“ prosto NE MOŽE biti doživljena „direktno“ nego samo posredno, opisana nizom sukcesivnih „prostor-materija“ slika, velike sličnosti, koje najpribližnije mogu biti opisane kroz pojam „starenja“. Drugim rečima, „projekcijom“ dela „Realnosti“ u našu „realnost“ izvorna slika znatno gubi na „istinitosti“ jer na originalnu liči u istoj meri u kojoj liče npr. neka umetnički oblikovana i oslikana vaza i njena senka na zidu …
Ova konstatacija daje za pravo onima koji „vreme“ smatraju samo iluzijom, ali i onima koji ga smatraju nečim realnim. Naravno, sve zavisi od „položaja“ i „dimenzionalnosti“ posmatrača. U tom smislu treba biti shvaćen i pojam „oscilovanja“ koji se koristi u Modelu VOS gde relativnost dolazi do punog izražaja. Kretanje „nadsvetlosnim“ brzinama (uz H3/KGE) podrazumeva kretanje „sa one druge strane“ od našeg „iznutra“, pri čemu je sve recipročno našem Svemiru. Ovaj način kretanja takođe podrazumeva kretanje u pravcu četvrte dimenzije (vreme), ali sada u „SUPROTNOM“ smeru. Dakle, brzina kretanja objekta koja je za nas veća od brzine svetlosti, za „sinhrono-simultanog“ posmatrača „sa one strane“ je manja od te brzine. Dok je svet u kojem živimo, za nas u stanju prostorne-ekspanzije, za „suprotnog“ posmatrača on je u stanju prostornog-sažimanja! Isto tako, iako je „ona druga strana“, za nas kao posmatrače „odavde“, u fazi prostornog sažimanja, ona je – za posmatrača iz „tamo“ – u fazi prostorne ekspanzije! Kada se mi nalazimo u stanju crne rupe, on se nalazi u stanju bele rupe. Naravno, važi i obrnuto. Dakle sve je sasvim analogno našoj dimenziono nižoj Realnosti na Zemlji gde su npr., za nas kao posmatrače sa severne hemisfere, oni na južnoj – „naglavačke“! Naravno i mi, u odnosu na njih, hodamo – „naopako“…

Prema tome naš Svemir “osciluje” (u Vedskim spisima isti proces je opisan kao disanje Brahme …) ali na ovde opisani način, tako da „istovremeno“, dok prostorno-ekspandira njegov, za nas „unutrašnji“ deo, dotle se prostorno-sažima njegov, za nas „vanjski“ deo. Materija koja je sadržana unutar iste „hiper-sfere“, sada to sasvim jasno možemo videti, niti nestaje iz jednog (unutrašnjeg) sveta, niti se pojavljuje „niotkud“ u drugom „vanjskom“ svetu. Ona samo menja mesto egzistencije shodno svom obliku i načinu kretanja, pri čemu crne i bele rupe igraju značajnu ulogu, delujući svojim poznatim mehanizmima …

Drugim rečima, Model nam ukazuje na činjenicu da sve što nas okružuje, možemo videti na više načina, shodno našim željama i našem cilju, ali isto tako i našim mogućnostima i isključivo na način primeren “posmatraču” i njegovom položaju u prostornovremenskom kontinuumu. Ukratko, rezultat nekog naučnog eksperimenta je UNAPRED predefinisan fizičkim uslovima u kojima se taj eksperiment izvodi ali ISTO TAKO i samim prisustvom i NAMEROM eksperimentatora da to uradi, kako to potvrđuju i savremni naučni eksperimenti iz oblasti kvantne fizike …

Naš Svemir (a takođe i bilo koji drugi svemir) je „takav kakav jeste“, zbog opšte harmonije i dijalektičkog jedinstva crne i bele rupe, za sada hipotetičnih „generatora“ osnovnih, suštinsko-strukturnih faza dimenziono višeg oblika kretanja prostorvremematerije, u modelu opisanih pojmovima prostorne-ekspanzije i prostornog-sažimanja, ciklično promenjivih perioda razvoja, evolucije i involucije Svemira i, naravno, „večnog“, ili bolje rečeno, večno promenjivog Jedinstva gde su „duh“ i „materija“ – baš kao „talas“ i „čestica“ – samo dva različita viđenja jedne iste suštastvenosti … U sasvim nekonvencionalnoj formi, moglo bi se reći, dve „kopija-projekcije“ različite „rezolucije“ neke iskonske „pra-ideje“ …

Sa aspekta više Realnosti, u svetu dimenziono višeg nivoa, veza između pojedinih kategorija može biti i linearna i nelinearna, pri tome kontinualna ili diskretna. Nažalost, običnom čoveku ovako nešto je nezamislivo jer mi sve objekte i procese smatramo kontinualnim i u prostornom i u vremenskom smislu. U stvarnosti to uopšte nije tako pa nije nikakvo čudo što nam je sasvim nepojmljiva i „DIREKTNA“ veza makro i mikro svemira odnosno TRENUTNA POVEZANOST PROSTORNO PROIZVOLJNO UDALJENIH OBJEKATA (u nauci: “Entaglement”, EPR effect, Bell paradox,…). Naš um nije u stanju da zamisli sliku gde atom i galaksija pripadaju ISTOM KONTINUUMU jer njihova različitost i razdvojenost u prostoru i/ili vremenu podrazumeva diskontinuitet. Krivac za to su, kako smo to već rekli – naša čula i mentalna slika „realnosti“ koju nam ona kreiraju. Objašnjenje je zapravo vrlo prosto. Ako posmatramo kretanje jedne tačke po kružnici, pri čemu se ona kreće konstantnom brzinom, dakle bez ubrzanja ili usporenja, stičemo neki opšti utisak načina kretanja koji je sasvim primeren pojmu kontinuiteta. Projekcija ISTOG tog kretanja u dimenziono niži „svet“ daje „sliku“ SUŠTINSKI sasvim drugačijeg načina kretanja. Posmatrač iz sveta „duži“, koji u svom svetu posmatra i meri samo projekciju tog istog kretanja, može da vidi i meri samo „linearno-oscilatorno“ kretanje, gde se brzina, kao kod klatna, menja od maksimalne do minimalne vrednosti, kada „tačka“ MENJA SMER kretanja, pri čemu u tim tačkama dobija maksimalno ubrzanje. Vidimo da dimenziono niža slika iste realnosti daje ILUZIJU promenjivog, ubrzano-usporenog kretanja kakvo U STVARNOM kretanju tačke po kružnici UOPŠTE NE POSTOJI. Bar ne u istom smislu jer su „promena smera“, brzine i ubrzanja jednostavno „utkane“ u dvodimenzionalno-kružnu formu kretanja. Prelaz sa KONTINUIRANOG kretanja u beskrajnom kontinuumu konačnih dimenzija (kružnica) na jednodimenzionalno NE-KONTINUIRANO kretanje između dve krajnje, dijametralno suprotne tačke, gde se od jedne do druge može stići samo kretanjem suprotnog smera UNUTAR istog (dimenziono nižeg) kontinuuma, stvara ILUZIJU DISKONTINUITETA.

Privid se rađa samom „projekcijom“ u „nižu“ realnost tako što se skup sasvim ravnopravnih tačaka unutar kružnice „preslikava“ u novi skup međusobno „razdvojenih“ tačaka gde svakoj od njih odgovara drugačija brzina i ubrzanje. Aluzije na neeuklidski kontinuum, konačnih dimenzija ali beskrajan, su namerno naglašene jer je to jedna od „slika“ Svemira.
Po svojoj „korpuskularnoj“ strukturi on je skup „loptastih“ elemenata čiji prečnik „raste“. Ono što je za nauku realno merljivo je i uočeno i eksperimentalno verifikovano kao „širenje Svemira“ (Hubble-ov zakon …). Ipak, po našem modelu, taj proces „bujanja“ se odvija na čitavoj dimenzionoj skali, od “Vrhovnog duhovnog Apsoluta”, preko kvarkova“ do „Svemira“  …

Ako ponovo pogledamo sliku 6, možemo jasno videti zasto Čovek, u svom „linearnom“ ProstorVremeMaterija modelu „vidi“ (ProstorMaterija) granice, (obzirom na „dostignute“ odnose u gustinama energije i pojam semipermanentnih nivoa, trenutno su to „kvarkovi“ na jednoj i „Svemir“ na „suprotnoj“ strani) kojih u Višoj Realnosti jednostavno NEMA.
Potpuno ISTI „mehanizam“ dimenzionog preslikavanja može se primeniti i na kategoriju „vreme“. Ovu ideju smo pokušali ilustrovati slikom 7. S obzirom na (barem) ČETVERODIMENZIONALNU ZATVORENOST Svemira, njegovo kretanje u tom pravcu ima kružni karakter. „Preslikavanjem“ u naš 3D svet, mi kao posmatrači možemo „videti“ samo LINEARNI model vremena, u kojem se tačke „polarnosti“ kontinuirane strukture ProstorVremena iskazuju kao neke „početno“-„krajnje“ tačke. Realno, to su tačke gde se lopta, „Svemir-balon“, ZA NAS KAO POSMATRAČE, „preokreće naopako“. Prema tome, u Realnom, „nelinearnom“ modelu vremena, kontinuumu dimenziono više, ZATVORENE, strukture (oblika kružnice, elipse…) UOPŠTE NE POSTOJI tačka kojoj bi se mogla pridružiti neka vremenska kategorija „početka“ ili „kraja“ „vremena“. Ipak, NAŠ konkretan položaj u strukturi ProstorVremeMaterije je takav da MI „SVOJ“ Veliki prasak „vidimo“ na udaljenosti od oko petnaestak milijardi godina …
U opštem slučaju može se reći da je diskontinuum zapravo dimenziono niža slika kontinuuma. Izdvajanjem kategorija „polarnosti“ (tačaka koje su u principu sasvim ravnopravne SVIM ostalima), i njihovom projekcijom u dimenziono niži svet dobijamo njima-odgovarajuce „krajnje početne“ tačke koje imaju smisao neke krajnosti odnosno ograničenosti. Ako ovaj pojam asocijativno vežemo za pojam „granice“ koju nam nameće semi-permanentna struktura materije, dobijamo veoma lepu i jednostavnu sliku Jedinstva. Njegova multidimenzionalna zatvorenost podrazumeva da kretanjem u bilo kom pravcu ili smeru moramo stići u polaznu tačku. Naravno sa drugačijim „vremenskim“ koordinatama.
Možda je ovo pravi trenutak da se podsetimo misli Vladike Nikolaja Velimirovića: „Seno što ga konj noćas jede već je nebrojeno puta jelo“ …

Mesto“ gde se „lopta preokreće naopako“, predstavlja „granicu“ na kojoj „udaljavanje“ prelazi u „približavanje“, gde se prostorna-ekspanzija preobraća u prostorno-sažimanje, i što je za nas najinteresantnije, gde „izvan“ postaje „unutar“ pa „čestica“ postaje „talas“ a „talas“ „čestica“ …

Iz svakodnevnog života znamo da gledajući u ogledalo vidimo – sami sebe. Ako pogledamo naš dijagram stabilnih objekata (sl.1), vidimo da se Čovek nalazi na sredini „puta“ između „Misli“ i „Svemira“. Uz slobodu mišljenja kakvu nudi Model, pojmu hiperfine strukture Jedinstva, gde se odigrava „preobraćanje“ formi stabilnih objekata, toj „granici“, u apstraktno – asocijativnom smislu možemo pridružiti pojam – „ogledala“.

U terminologiji našeg Modela ista energetska suštastvenost – neki konkretan stabilni objekat – može biti iskazan u čestičnoj ili talasnoj „formi“ egzistencije materije. Na taj način, „Svemir-objekat“ je zapravo ogledalska slika „Misao-objekta“, odnosno „Prakrti“ je samo korpuskularna forma „Puruše“ …

U skladu sa tim i naša ideja, koja je „do juče“ mogla biti svrstana samo u oblast ezoterije, da „… slabašan sjaj dalekih zvezda koje vidimo na noćnom nebu, možda predstavlja samo „odsjaj“ naših vlastitih misli …“, postaje nakako “smislenija” …

Jedna od mogućih interpretacija Realnosti, kakve nam nude Modeli KGE i VOS, data je na slici 7. Svesni smo da je ova „pseudo-tro-dimenzionalna“ „slika“ samo bleda senka složenih multidimenzionalnih odnosa „forme“ i „sadržine“, Jedinstva i njegovih „Stabilnih objekata“, ali se ipak nadamo da nama ona, barem u nekoj meri, može pojasniti naše osnovne ideje. Na slici globalno – homogenog ustrojstva – Jedinstva, jasno su izraženi lokalni diskontinuiteti gustine energije, koje mi, kao „lokalne skupine materije“ u njenoj korpuskularnoj formi nazivamo npr. zvezdama, protonima itd., koje pritom „u sebi“ sadrži i objekte „suprotne polarnosti“, u ProstorVremeMaterija smislu, iskazane u „talasnoj“ formi.
“Kako gore, tako i dole” – reče još davno Tot Atlantiđanin, “Kako na nebu – tako i na zemlji”,  kaže Biblija, a u skladu sa našim Modelom, OPŠTA slika – uvek je ista, bez obzira gde i šta „gledali“. Sve ono što možemo videti teleskopom, gledajući ka „van“, možemo videti i mikroskpom gledajući ka „unutra“.

Šta reći za kraj, kao zaključak? Obzirom da po našem Modelu kraj ne postoji (nikada nigde i ni u čemu), i ovaj tekst će, kao i svi ostali naši tekstovi, imati samo nešto „umesto zaključka“. Neka to budu misli našeg velikana pisane reči, Ive Andrića, a zaključak donesimo sami, svako za sebe …

 

„Javi se misao, jasna i munjevita, kao otkriće, jedna od onih jutarnjih misli koje ne traju dugo, ali nikad ne izblede potpuno, nego se posle dužeg ili kraćeg vremena javljaju ponovo, neizbežno i sigurno. Misao da ljudski rod, zajedno sa svim onim što je smislio, stvorio ili otkrio i nazvao imenom – ne postoji, i da je sve to zajedno plod zablude i igra slučaja. Rađanje, život i njegove promene – sve je to greška našeg vida i varka kratkog uma, posledica naše brzopletosti i lude potrebe da svaki čas pokušavamo da zaustavimo moćni i nezadržljivi tok života, da iz njega izdvajamo pojedinosti i da ih proglašavamo trajnim, konačnim, svojim. A u stvari, sve što postoji i što nas pokreće i nosi, muči i ubija nije drugo do naivna i sujetna igra koju nije trehalo počinjati i koju bi valjalo tiho i neprimetno prekinuti što pre.

To je nauk ranog jutra i odmornog duha. …”.

Možda to zapravo znači – vratiti se svom izvoru (?), da bi na taj način, aktualizacijom neke druge, nove ideje, u nekom novom ”krugu”, u stvari započeo novi ciklus kretanja „od izvora ka ušću“, …

U našim analizama naglašena je ravnopravnost SVIH tačaka unutar kontinuuma određene kategorije. Ova čvrsta matematička i duboko – filozofska istina nameće još jednu vrlo zanimljivu misao. Pogledajmo gornju sliku još jednom. Veoma je interesantno da se u „središtu“ između „sveta korpuskula“ i „sveta talasa“ nalazi baš proton, čestica čiji je poluprečnik gotovo potpuno isti kao i pripadajuća Comptonova talasna dužina. Poznato je da je proton najstabilnija čestica u prirodi sa najdužim periodom poluraspada. Imajući to u vidu, možemo reći da je on ”energetski ekvator” NAŠEG SVETA – središte između „našeg“ ”izvan” i onog „iznutra“ sveta, tj. Onog ”u kojem živimo” i „onog drugog“ kojem smo u skladu sa osobinama oblasti četvrtog kvadranta, pripisali duhovni aspekt naše stvarnosti…
U skladu sa tim možemo napomenuti da je i SAM Čovek (kao jedan od niza stabilnih objekata) u odnosu na neke delove Jedinstva „unutar“, a u odnosu na neke druge „izvan“ čime je ljudskoj vrsti, izgleda, dodeljena mnogo značajnija i odgovornija uloga o vlastitoj i tuđim sudbinama nego što smo toga (trenutno) svesni. Budućnost će pokazati da li MI to i zaslužujemo !

“ Istina ima mnogo i raznih, dovoljno da svi ljudi budu u pravu … “      
Duško Radović, Jugoslovenski književnik.      

U Beogradu, Jun, 2006.g.