Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 286
orthopedic pain management

OPAŽANJE UMOM, E.S.P. ILI TRANSFER ČESTICA SVESNOSTI

Kako se vidi iz teksta – naš IV kvadrant kojem je pripisan duhovni aspekt realnosti polako se puni … prevodeći sve do sada spiritualno ezoterijske fenomene u domen realnog i NAUČNO objašnjivog. Ovo je potpuno u skladu sa očekivanim porastom duhovnosti do 2012.

Piše: dipl.-inž. Goran Marjanović


Naslov ovog teksta ne “zvuči” ni malo jednostavno jer podrazumeva veoma složen odnos našeg bića i sredine u kojoj živimo, našeg duha i tela odnosno (bestelesnog) uma i (materijalnog) mozga a koji su ionako, već sami po sebi, veoma složeni. Ukoliko malo proanaliziramo upotrebljene reči, vrlo brzo ćemo uvideti da i jedan i drugi pojam možda i jesu “obični”, ali je njihova kombinacija vrlo, vrlo neobična. Neobična je u smislu u kojem su neobične i kombinacije reči vrući – led ili tečni – kristal, jer predstavljaju “jedinstvo suprotnosti”, po sličnoj analogiji po kojoj su to misao i mozak koji ju “stvara”.

Obzirom na zakon o održanju energije, proizvod mozga, kao neosporno materijalnog objekta, bez obzira na moguće energetske transformacije “unutar” njega, mora opet biti neki materijalan objekat, što nas dovodi do pojma materijalne misli kao nečeg sasvim normalno očekivanog i nečeg što se nekako “podrazumeva”, a što je jako dobro i korisno za naša dalja izlaganja.

Činjenica je da su mozak i um nerazmrsivo povezani i uzajamno prožeti u tako velikoj meri da je vrlo teško razdvojiti talas i česticu, pa čak i uzrok i posledicu, na tim “dubokim” prostornovremenskim ponorima gde se “spajaju” odnosno međusobno isprepliću duh i telo.

Naučnici iz prethodnih vekova su, kada je reč o odnosu mozga i uma, zastupali uglavnom dualističko gledanje, proisteklo iz filozofskog stava poznatog kao dualizam. Najtipičniji predstavnik (u smislu ovde izloženog) je Rene Descartes. On je pretpostavio da u svetu postoje dve osnovne “supstance”. To su materija, čija je suština prostornost i koja se ponaša prema fizičkim zakonima, i duh, čija je suština misao, a koja je bez dimenzija i nematerijalna. Telo i mozak su materijalni, dok je um spiritualan.

Po Descartesovim pretpostavkama um je, odnosno po njegovom “racionalna duša”, smešten duboko unutar mozga, u “šišarkastoj” žlezdi, preko koje “…duh prima poruke od tela u obliku čestica koje se brzo kreću kroz krv…”. Pinealna žlezda, koju je Descartes smatrao našim “trećim okom” i koja, po njemu, predstavlja kućište ljudske duše, zaista se nalazi u sredini mozga. Smatra se da ona upravlja brojnim telesnim funkcijama, naročito polnim, i da na nju utiče svetlost, čime se zapravo tumači pojava bio-ritmičkih procesa čoveka, i sinhronizovanost pojedinih funkcija ljudskog organizma sa promenama dana i noći. Ipak, ova misteriozna žlezda, teško dostupna za podrobnija istraživanja, još uvek je u znatnoj meri obavijena velom tajanstvenosti.

Rodolfo Linas i Andras Pellionisz, neurolozi sa Njujorškog univerziteta, mozak objašnjavaju kao “geometrijski objekt” sa osnovnom funkcijom da se čulni impulsi preobrate u telesnu kretnju. Ukoliko npr. uočimo lepu i sočnu jabuku (što zapravo znači da asocijativno povežemo pojmove lepote, ukusa i vizuelne slike objekta koji posmatramo), a zatim odlučimo da ju pojedemo, mozak stavlja u pogon određene grupe mišića, regulišući njihov rad, da bi proizveo pokrete ruke itd. Prema njihovom gledištu takođe, um je u suštini proces koji obradom mozga izgrađuje odnos među raznim nizovima preobraženih (električnih) impulsa, jer nam omogućuje da “vidimo” događaj, a potom ga prevedemo u izgovorene reči, koje su u stvari prosti “niz” zvukova. Neko ko sluša te zvuke u stanju je da ih posle toga rekonstruiše u duhovnu slliku događaja. Po ovom shvatanju um je u stvari naprava za metafore.

Metafora je (grčka reč) stilska figura, koja podrazumeva slikovit izraz u prenosnom značenju i skraćeno, sažeto poređenje (za starog čoveka pesnici često kažu seda glava dok je mladost npr. proleće života…), pa je tako i u tom duhu posmatrana misaona aktivnost čoveka prilično dobro viđena i opisana kroz radove kako srednjovekovnih, tako i antičkih filozofa. Naravno, svim supstancijama čija se suština svodi na misao, moramo oduzeti “ne-telesne”, astralno – spiritualne atribute, prevodeći ih u domen strukturalno – složenog, ali ipak materijalnog “objekta”. Model kvantiranih gustina energije može nam u tome mnogo pomoći jer nam omogućuje da prevladamo ograničenja klasično-naučnih teorija i da, bez njihovog narušavanja, izvršimo analizu misaonih tvorevina i pojava vezanih za oblast ljudskog duha, posebno onih iz domena parapsihologije prevodeći sve te objekte-dogadjaje u domen realnog.

Parapsihologija se bavi proučavanjem neobičnih pojava vezanih za ljudski duh, istraživanjem objektivnog ponašanja ljudi (biheviorizam) ili ličnih ekstrasenzorno-motornih razmena sa sredinom. Jednostavnije rečeno, parapsihologija razmatra intelektualne procese, kao što su telepatija, vidovitost i drugi, koji se ne temelje ni na jednom od pet, nama poznatih, ljudskih čula. Sintagma ESP koja se često koristi u javnosti potiče od engleskih reči Ekstra Sensory Perception, a podrazumeva slučajeve vančulnog opažanja. U svetu se problematika psi fenomena odavno i zaista ozbiljno tretira, pri čemu se za istraživanja u toj oblasti angažuju znatna sredstva, ne mali kapaciteti raznih institucija i najveći autoriteti medicine, psihologije i srodnih oblasti. Prema mišljenju mnogih koji se bave kliničkom i eksperimentalnom medicinom, ono što mi nazivamo vidovitost ili telepatija, bila je obavezna faza i prirodno svojstvo homo sapiensa, u najranijem stadijumu njegovog razvitka. Međutim, kao posledica aktivne radne i društvene delatnosti, takva vrsta komunikacije među ljudima je praktično postala nepotrebna. U principu, pretpostavlja se da je svako od nas, neko manje a neko više, obdaren parapsihološkim moćima, pri čemu one još uvek deluju ali ispod praga naše svesti.

Spontani slučajevi vančulnog opažanja (ESP) mogu se, sa stanovišta vrste doživljaja, opisati bilo kao jednovremeno, telepatsko ili vidovnjačko, bilo kao prekognitivno iskustvo.

Telepatija podrazumeva sposobnost izvesnih osoba da se mogu sporazumevati sa nekim drugim osobama, na sasvim proizvoljnoj udaljenosti, u svakom slučaju dovoljno velikoj u odnosu na uobičajen, normalan domet njihovih oseta. Interesantno je da kod telepatskih pojava udaljenost, u smislu brzine i kvaliteta prenošenja poruke, ne igra ama baš nikakvu ulogu. Prema saopštenjima naučno istraživačkih instituta iz Ministarstva odbrane bivšeg Sovjetskog Saveza, dostavljenih javnosti, ostvareni su određeni, ne spektakularni ali veoma ohrabrujući, rezultati u uspostavljanju telepatske veze u otežanim uslovima, kada je korišćenje “običnih” radioelektronskih sredstava nemoguće ili nepoželjno. Naime, ekstrasensi (osobe kod kojih su paranormalne sposobnosti naročito razvijene) su, delujući po posebnom, originalnom programu, više puta ostvarivale praktično čvrstu i dosta pouzdanu informacionu razmenu, iako su se nalazili na različitim podmornicama koje su plovile pod vodom, veoma udaljene jedna od druge. U nizu obavljenih eksperimenata, ne samo da su korišćenjem telepatskih kanala veze uspešno “uhvaćene” misli drugog, udaljenog čoveka koji je, kao i onaj prvi, bio pod posebnom kontrolom, nego je uspevalo i da se “vidi” situacija koja ga okružuje, ljudi koji se nalaze pored njega, pa čak i da se “pročitaju” krupnim slovima ispisane reči. Napominjemo da je “oštrina” dobijene slike rasla ako je ekstrasens uspevao prethodno da podesi svoj “bioprijemnik” na partnerovu “biostanicu” pomoću npr. (radio)telefonskog poziva.

Vidovitost je jedna od najzagonetnijih pojava sa kojima se srećemo u životu, a podrazumeva “viđenje” dogadjaja (i/ili predmeta koji nije pred očima u tom trenutku), ali će se dogoditi, događa se, ili se već negde dogodio. Prema nizu evidentiranih slučajeva od kojih su, istina, mnogi okvalifikovani kao podvale, ali i određenom broju nekih kojima ipak nije osporena verodostojnost, u prošlosti su postojale, a i danas postoje, osobe koje mogu da “vide” događaje prostornovremenski veoma udaljene od njih. Zbog dosta pouzdanih rezultata mnogi, provereno uspešni, ekstrasensi ponekad pružaju pomoć čak i nekim državnim organima u traženju nestalih lica, prestupnika i njihovih žrtava. Za to se u svojstvu “antena za podešavanje podsvesti” koriste pojedini predmeti koji su pripadali traženim osobama, a najčešće njihove fotografije. Prema izjavama uspešnih vidovnjaka, ekstrasensi na osnovu fotografije mogu tačno da odrede da li je čovek živ ili mrtav jer, kako oni kažu, fotografije onih koji umru od starosti ili bolesti odmah “potamne”, dok se lik onih koji su umrli nasilnom smrću postepeno “gasi” po nekoliko dana ?!


Prekognicija je saznajni proces izvan racionalnog zaključivanja, odnosno saznanje koje ide ispred vremenskog toka i odnosi se na događaj koji se još nije odigrao. Do spontane prekognicije može doći i u budnom stanju i onda kada čovek spava, s tim što spontane prekognitivne snove karakteriše vrlo visok naboj simbolike. Ovo se objašnjava postojanjem uvek budnog mehanizma za potiskivanje takvih impresija iz svesti i tendencijom da se parapsihološki događaj maskira onda kad dospe u svest. Nametljivo prisustvo simbolike u prekognitivnim snovima ukazuje na “želju” uma da ublaži dejstvo predosećanja. Prekognicija je, zapravo, samo jedan globalni oblik vidovitosti. U stvari, sve ESP pojave predstavljaju veoma sličan, a možda i jedinstven proces, u kojem postoji mogućnost da mehanikom spontanog vančulnog opažanja raspolaže ili onaj koji, namerno ili nenamerno, svesno ili nesvesno, telepatski šalje utisak, ili onaj koji ih prima, prebacujući ih zatim iz nesvesnog nivoa u domen svesti. U većini analiza spontanih slučajeva ESP, ipak se došlo do zaključka da je opažalac taj koji predstavlja aktivnu stranu u vančulnom opažaju, što navodi na ideju da je posredi pre proces vidovitosti nego telepatije, gde se radi o jednom naizmeničnom, aktivno – pasivnom odnosu između čoveka – “predajnika” koji šalje, i čoveka – “prijemnika”, opažaoca, koji prima neki parapsihološki sadržaj. Motreći i pretražujući nesvesne utiske, primljene posredstvom podsvesne ESP, duh racionalno zaključuje o budućnosti na osnovu (vidovnjački) prikupljenih podataka. Ovi podsvesno doneti zaključci nude se svesti u vidu predskazanja ili predosećanja. Inače, veoma je teško dokazati bilo kakvu hipotezu o prekogniciji, pa čak i samu istinski spontanu prekogniciju. Još davne 1911.godine, Theodore Flournoy je u svojoj knjizi “Spiritizam i psihologija” pokazao da su mnoga, navodna predskazanja, zapravo samo racionalni zaključci našeg uma, koji se temelje na informaciji opaženoj i obrađenoj ispod praga svesti. On navodi sledeći primer. Ako neka osoba sanja da joj je pukla zadnja guma na automobilu, sanjala je to možda zato što je podsvesno opazila da je guma izlizana i da može svakog časa pući, a taj san bi se mogao pogrešno protumačiti kao paranormalna spoznaja budućeg događaja ukoliko bi guma stvarno eksplodirala.

Za prekogniciju je vezan i fenomen deja vu, odnosno “već viđeno”, koji je u svim narodima prilično raširen, tj. često doživljavan, i to u svim uzrastima. Ovaj doživljaj ima širok raspon emocija, od neodređenog osećaja da se nešto što u ovom trenutku doživljavamo već desilo, pa do slučajeva u kojima čovek, koji nešto doživljava, zaista može da predskaže budući događaj na osnovu neizoštrenog sećanja. Izgleda kao da neka konkretna situacija u kojoj se nađemo, izvesnim asocijativnim mehanizmom, pokrene lanac misli, koje onda najednom, kao nejasno sećanje, “navale” u našu svest. Stručnjaci iz ove oblasti smatraju da “već viđeno” ima osnovu u zaboravljenim prekognitivnim snovima, pri čemu podstičući događaj vraća maglovito sećanje na sadržaj sna, ali ne i na sam san.

Razni slučajevi vančulnog opažanja, razmatrani su, i analizirani, od strane brojnih eksperata iz oblasti psihologije, i za neke je zaista nađeno razumno, naučno objašnjenje. Međutim, uprkos niza novih, izazovnih koncepata i teorija, izvesni slučajevi prekognicije kao da se mogu objasniti samo i jedino čistim predosećanjem budućeg događaja. U knjizi “Parapsychology: 100 Years of investigation”, američki publicista Scott Rogo navodi jedan (prikupljenim izjavama dobro potkrepljen) slučaj u kojem je opažalac bio dete.

“…šetao sam puteljkom kroz prirodu u mestu A. gde su živeli moji roditelji. Čitao sam u hodu knjigu i najednom video spavaću sobu koju smo u našoj kući nazivali belom odajom. Na njenom podu ležala je moja majka, prema svemu sudeći – mrtva. Vizija je morala potrajati koji minut, i za to vreme činilo se kao da je moje stvarno okruženje bilo izbledelo do nepostojanja, ali kad je vizija stala da bledi, okruženje je počelo da se vraća, s početkom kroz maglu a kasnije sasvim jasno. Nisam mogao da posumnjam u istinitost onoga što sam video, pa sam umesto kući odmah krenuo našem lekaru, i zatekao sam ga u njegovom domu. Čovek je istog časa pošao sa mnom našoj kući. Uz put mi je postavljao pitanja na koja nisam mogao dati nikakav odgovor pošto je moja majka, kada sam izlazio iz kuće, bila na izgled sasvim dobro. Poveo sam doktora pravo u belu odaju, gde smo zatekli moju majku doista kako leži, baš kao u mojoj viziji. Stvari su se poklapale do najsitnijih detalja. Ona je iznenada dobila srčani napad, i da lekar nije stigao na vreme sigurno bi umrla…”.

Ovo je jedan od zabaleženih slučajeva čijom su se analizom bavili naučni eksperti raznih profila, ali je svako prihvatljivo objašnjenje, u osnovi ipak, vezano za vančulnu percepciju, čime je taj događaj (u fenomenološkom smislu) zapravo svrstan u parapsihološki doživljaj. U svakom slučaju, analize zabeleženih ESP doživljaja ukazuju na samu prirodu parapsiholoških procesa, preko kojih možemo shvatiti emocionalne okolnosti i koje, po svemu sudeći, u najvećoj meri doprinose tome da ESP “izroni” u svest.

Kao nekada vračevi, i dan danas, mnogi, u suštini netalentovani i lažni umetnici, muzičari, slikari itd. koriste razne droge kao “opuštajuće – stimulativna” sredstva koja, menjajući prag osetljivosti čula, ali i kompletan odnos između svesti i podsvesti, mogu proizvesti razna halucinantna stanja, neobične vizije, iluziju prijatnosti, lepote i drugih, ne vodeći pri tom računa o vlastitom zdravlju i sasvim sigurno dokazanoj činjenici da je to nesumnjivo direktan i najkraći put ka teškim oštećenjima mozga, totalnoj destrukciji ličnosti i neizlečivim poremećajima duha i tela.

Ustanovljeno je da se najviše slučajeva ESP dešava između članova iste porodice, ljubavnika, prijatelja itd, odnosno između osoba koje su emotivno veoma snažno vezane. Nadalje, impresiju, iznad svega, izaziva smrt koja je usledila nakon neke teške nesreće ili neki drugi događaj koji voljenoj osobi nanosi težak fizički ili duševan bol, izazivajući pri tom kod nje vrlo snažne emotivne reakcije. Važan medijum parapsihološkog doživljaja je san što nije ni malo neobično jer prilikom spavanja mnoge “kočnice” koje kontroliše naša racionalna svest ne funkcionišu pa je moguće prevazilaženje određenog broja prepreka “nametnutih” “samome sebi” – vlastitim razumom.

Parapsihološki snovi mogu biti realistični, kada subjekti u njima vide stvarnu predstavu telepatski, vidovnjački ili prekognitivno spoznatih događaja, ili nerealistični, sa simboličnim prikazima događaja. Spontana ESP u budnom stanju se može javiti u oblliku intuicije, utiska ili prave halucinacije. Intuicija je zapravo samo instinktivno poimanje, nejasan predosećaj ili maglovita slutnja da će se nešto dogoditi. Ni slučajevi impresije (utiska) često nisu ni iz daleka baš dobro i jasno definisani, već predstavljaju tek nešto više od obične, nagle promene u raspoloženju, promene koja stoji u korelaciji sa nekim paralelno – sinhronim događajem u životu emocionalno bliske osobe. Halucinacije u budnom stanju (priviđenje, čulna obmana) su ređe od slučajeva impresije i za razliku od vančulnog opažanja u snovima, one nisu podložne simboličkom izokretanju u tako velikoj meri. Uglavnom su vizuelne, ali mogu da deluju i na druga čula. Zabeležen je npr. slučaj da je jedna žena, probudivši se iznenada usred noći, imala osećanje kao da je preko usta dobila snažan udarac. Osim toga pod nepcem je osetila i ukus krvi. Ova dva, pseudočulna, doživljaja su se našli u jakoj korelaciji, odnosno tačno su se “poklopili” sa nesrećnim slučajem koji je na moru, u to isto vreme, pretrpeo njen muž, kojeg je preko usta udarila poluga krme, pri čemu je znatno iskrvario.

Teško je uskladiti nama poznate prirodne zakone i teorije, baš sa svim događajima iz naše objektivne stvarnosti. Ipak, moramo priznati da su veoma retke osobe kojima se još nije dogodilo da su “prosto imale neko čudno osećanje”, a koje se pokazalo tačnim, da se nekom od (njima dragih) članova porodice dogodila nekakva neprijatnost.

Nas niko ne obavezuje da prihvatimo npr. ideju o postojanju zakona simpatije ili harmonije, a koji se svode na postojanje tzv. “talasa simpatije” ili nekih “skladnih energija”, ali je neosporna činjenica, da se i mi sami, u svom svakodnevnom životu srećemo sa ljudima koji su nam (zbog nečega) već “na prvi pogled” simpatični, dok su nam drugi, iz isto tako sasvim nepoznatih razloga, potpuno antipatični. Isto tako je većina nas doživela da nam ljudi, sa kojima smo “na istoj talasnoj dužini”, ponekad učine nešto što smo potajno, ali zaista jako priželjkivali. Neretko se dešava da emotivno vezane osobe, istog dana u isto vreme na primer, kupe istu knjigu. Isto tako, iako nauka to još uvek ne može na zadovoljavajući način objasniti, niko ne može poreći činjenicu da se blizancima (naročito tzv. jednojajčanim) najčešće dešava nešto što je svrstano u oblast ESP. Poznato je da između njih postoji neka, nevidljiva i nemerljiva, bioveza, tako da, ukoliko npr. jednog zaboli zub, onda i onaj drugi oseća bol, bez obzira gde se nalazi i šta radi. Ovo prilično asocira na usklađenost našeg radio ili TV aparata sa izabranom radio ili TV stanicom …

Već smo bezbroj puta ponovili da je Jedinstvo hologramsko ustrojstvo fraktalnog tipa zbog čega se sasvim sigurno može uspostaviti niz analogija između raznih oblasti realnosti. Na taj se način naša znanja stečena na osnovu dobro proučenih pojava mogu uopštiti i dedukovati na nepoznate sadržaje. Induktivitet se npr. “ponaša” sasvim analogno masi, pa su i izraz za energiju magnetnog polja i izraz za kinetičku energiju čestice potpuno identični. Imajući to u vidu, misao je kao apstraktnu tvorevinu mozga, mnogo lakše analizirati kroz analogije koje se mogu uspostaviti između određenih “misaonih tvorevina” (u koje se ubrajaju i “objekti” i procesi) iz oblasti IV kvadranta našeg energija prostor dijagrama i objekata iz II i III kvadranta. Kada je reč o odnosu uma i mozga moguće je uspostaviti niz analogija sa zakonitostima u radio tehnici, oblasti fizike koja nam je veoma bliska ne samo u smislu njenog poznavanja, nego i po “pripadajuće – odgovarajućim” talasnim dužinama isto tako “bliskih” talasnim dužinama električnih signala koje mozak “ispušta” u raznim fazama svoje aktivnosti. Pri tome nam pojmovi indukcije, rezonancije, talasnog kretanja i slični, najčešće u radio tehnici korišteni pojmovi, u znatnoj meri mogu pomoći pri analizi misaonih tvorevina i pojava vezanih za oblast ljudskog duha, posebno onih iz domena parapsihologije.

Stotinama godina naučnici pokušavaju da objasne um i njegov odnos prema mozgu, njihovu strukturu i mehanizam delovanja, odnosno pravila i zakone njihovog uzajamnog fizičkog delovanja.

Mozak je supstancijalan i može se, u cilju analize, meriti, secirati itd. Kao ljudski organ zapravo obuhvata veliki mozak ispod kojeg se nalaze međumozak, srednji mozak i mali mozak. Veliki mozak je podeljen na dve hemisfere međusobno vezane nervnim spletovima nazvanim “most” (corpus callosum). Ova spoljna simetrija nema odgovarajući pandan u unutrašnjosti mozga, pa i on sam, na neki način predstavlja jedinstvo “suprotnosti”. Najrazvijeniji deo centralnog nervnog sistema je veliki mozak. On se sastoji od potkornih jedara i moždane kore koja je podeljena u dve polulopte odnosno hemisfere. Kora je izgrađena od sive mase sastavljene od ogromnog broja nervnih ćelija i predstavlja sedište najsloženijih nervnih funkcija. U nju dospevaju nadražaji sa periferije tela i ona direktno, neposredno i manje ili više posredno, reguliše funkcije svih organa tela i organizma kao celine.

Za razliku od životinja kod kojih su, u zavisnosti od dostignutog stepena evolucije, razvijeni samo pojedini delovi mozga kao regulatori pokreta i reakcije organizma, kod čoveka je mozak razvijen do stepena koji nas zapravo čini inteligentnim bićima. Imajući u vidu ono što “ljudi” rade širom zemljine kugle, konstatacija da je čovek inteligentno biće je dosta diskutabilna, ali ovde pod tim pojmom podrazumevamo sposobnosti čoveka kao što su mišljenje, govor, spoznaja pa i zaborav. Po ubeđenju mnogih neurologa svi “proizvodi” uma su rezultat vrlo složenih hemijskih i električnih aktivnosti u mrežama nervnih ćelija koje sačinjavaju glavnu masu mozga. Sve više funkcije: mišljenje, osećanja, snovi itd., razvijene su u izvijuganom, nabranom spoljnjem sloju mozga, moždanoj kori ili korteksu. Ono što čoveka kao živo biće odvaja od životinja je inteligencija, odnosno “pamet”, ili sposobnost shvatanja koja proizilazi iz tri osnovne osobine moždane kore: sposobnost za sisntezu, analizu i sposobnost pamćenja. Sposobnost za sintezu podrazumeva sposobnost kore da na osnovu utisaka primljenih preko čula stvori predstavu o nekom predmetu ili pojavi, dok sposobnost za analizu podrazumeva sposobnost da od niza sličnih pojava ili predmeta razlikuje određene.

Obrađujući složenu bujicu informacija koje pristižu iz naših čula i nerava u čitavom telu, neuroni rade i danju i noću, čineći površinu korteksa izuzetno aktivnom i u električnom i u hemijskom smislu, proizvodeći elektro – hemijske poruke koje dalje prenose i dostavljaju dubljim slojevima korteksa i drugim dubljim moždanim strukturama a takođe i spoljnjoj strani – mišićima i organima.

Način na koji će um (svest) funkcionisati, zavisi i od načina na koji su neuroni međusobno povezani. Naime, mnogi neurolozi smatraju da na razvoj složene mreže neurona pored genetskih faktora, bitno utiče i aktivnost mozga tokom čitavog života čoveka, a naročito u fazi rasta i razvoja deteta, obzirom da se i neuronske mreže razvijaju dok mozak (deteta koje raste) obrađuje impulse. Učenje, apstraktno ili kreativno mišljenje je, po ovoj ideji, analogno prokrčivanju novih ili utiranju već postojećih, ranije prokrčenih, staza kroz gustu, neprohodnu šumu. U skladu sa ovakvim mišljenjem i neuronske mreže postaju sve efikasnije što se više njima “putuje”. Mnogi eksperimenti su ukazali na to da snaga ili slabost neuronskih mreža (iskazana kroz elektro – hemijsku aktivnost mozga) u suštini određuje nivo izvesnih mentalnih sposobnosti. Što se tiče unutrašnje “konstrukcije” mozga, ustanovljeno je da nema bitnih fizičkih razlika u “građi” moždanih polovina ali se one ipak, i to u mnogočemu, razlikuju. Nervni spletovi koji polaze iz mozga, ukrštaju se pre nego što će proći kroz kičmenu moždinu, tako da leva hemisfera mozga upravlja pokretima desne polovine tela i obrnuto. Iako se između jedne i druge hemisfere vizuelno ne može uočiti nikakva razlika, njih ipak karakteriše izvesna podela poslova i oblasti za koje su zadužene.

Generalno i globalno posmatrano, leva hemisfera je “konkretna” i racionalna pošto je u njoj smešten npr.centar za govor, logiku i matematičko mišljenje. Uopšte, ona je uglavnom odgovorna za inteligenciju. Percipiranje prostora, ponovno raspoznavanje likova, smisao za orjentaciju, utisci o slikama, mašta i najvećim delom muzikalnost, pripadaju desnoj, umetničkoj, hemisferi. Matematika i govor su za nekoga važniji od slika i tonova, ali dok leva hemisfera deluje analitički, kao kompjuter, desna hemisfera ima šire vidike. Uprošteno rečeno, desna hemisfera vidi samo šumu, ali ne i pojedinačno stablo, dok leva od mnogih pojedinačnih stabala ne vidi šumu. Međusobno povezane, one se idealno dopunjuju. Zapravo čovek je tek kroz različitost dveju moždanih hemisfera, putem njihovog uzajamnog stimulisanja postao inteligentno biće koje, za razliku od neandertalca, može da razmišlja o svom svetu, da (i bez čula vida) “vidi” predmete samo na osnovu nečijeg opisa, da analizira stvari i traži nove korelacije. Vrlo je interesantno da čovek može da živi i to relativno normalno, sa samo jednom polovinom mozga. Naime, nedostatak jedne hemisfere, mozak, umnogome, može da nadoknadi prilagođavajući se novonastaloj situaciji. čak i inače “bezgovorna” desna hemisfera raspolaže izvesnim potencijalom za govor. Sasvim je jasno i razumljivo da je ovo prilagođenje brže i lakše kod dece nego kod odraslih, kod kojih je struktura mozga “izgrađenija” i mnogo više opredeljena. Analogno tome, može se reći da je manje “izgrađen” mozak mnogo “prijemčiviji” za obradu “nestandardnih” nizova impulsa, odnosno novih i neobičnih ideja. Praksa potvrđuje da deca, i uopšte mladi, mnogo lakše uče i prihvataju nove ideje, ali oni, nažalost, najčešće nemaju dovoljno obrazovanje i potrebnu širinu “pogleda”, koja se ipak, u najvećem delu, stiče kroz iskustvo i godine (mukotrpnog) truda i rada.

Inače i uopšte, istraživanja funkcija mozga i pojedinih njegovih delova ili regiona su veoma teška, složena i vrlo delikatna, pošto su mišljenje i druge više funkcije mozga, kao pojave i procesi, vezani za “živog” čoveka, za njegov složeni biohemijski “mehanizam”, ali i za njegov lični subjektivni svet, svet apstraktnog duha i mašte. Da bismo bar donekle ilustrovali složenost ovih istraživanja i barem delimično uočili grandioznu zamršenost komplikovanog odnosa našeg duha sa jedne, i objektivne stvarnosti sa druge strane, u delu koji sledi, navedeno je nekoliko eksperimenata, dobijenih rezultata i datih objašnjenja.

Leva i desna hemisfera mozga međusobno razmenjuju informacije preko tzv. “mosta”. Njega čini oko dve stotine miliona usnopljenih nervnih vlakana. U slučaju kada npr. čovek naglas čita neki članak iz novina, slova iz levog vidnog polja se u obliku elektkričnih impulsa, “projektuju” u desnoj hemisferi velikog mozga i njenom “vizuelnom centru”, a slova iz desnog vidnog polja, u levoj. “Asocijativni centar” mozga obrađuje informacije i ponovno raspoznaje sva slova i njihov grafički oblik (viđen okom) pretvara u zvuk, stavljajući u pogon motorni govorni centar, jezik, glasne žice, usne itd. Pomenuti vizuelni impulsi se velikom brzinom preko “mosta” dovode u obe hemisfere i preko razgranatog mrežnog sistema rasprostiru po čitavoj površini velikog mozga, tako da je bez obzira da li gledamo levo ili desno, da li nešto dodirujemo jednom ili drugom rukom npr., neangažovana hemisfera uvek informisana kao i ona koja je “direktno” stimulisana. Osoba kod koje se “most” preseče ima tada razdvojenu svest, koja se zapravo sastoji iz dva potpuno nezavisna unutrašnja “Ja”. Eksperimenti rađeni sa ovakvim osobama su zaista veoma interesantni i neobični.

Testirana osoba sedi za stolom ispred platna postavljenog na taj sto, tako da rukom može hvatati i dodirivati razne predmete postavljene iza platna ali ih ne može videti, kao ni sopstvene ruke ispružene ispod platna. Na platno se svaki put projektuju pojedinačne slike, i to samo za delić sekunde, što je dovoljno dugo vreme da testirana osoba uoči i prepozna predmet, ali je prekratko za skretanje glave. (Naime, u ranije izvođenim eksperimentima je uočeno da sve testirane osobe skreću pogled ka projektovanoj slici, kako bi je što jasnije videli i to sa oba oka). Na taj način se postiže da levo projektovani znak, viđen levim vidnim poljem, bude primljen samo u desnoj hemisferi i obrnuto. Ono što su naučnici otkrili bilo je prilično zbunjujuće. Kada je na levoj strani platna za trenutak pokazana slika jabuke a na desnoj strani slika ključa, testirana osoba je na zahtev da levom rukom nacrta ono što je videla, pri čemu je njena ruka ostala skrivena iza platna, nacrtala jabuku. Međutim, kada je testiranoj osobi postavljeno pitanje šta je maločas videla i nacrtala ona je odgovorila: ključ (!?). Objašnjenje je ipak logično. Slika jabuke je projektovana levo, pa je viđena samo levim vidnim poljem i registrovana desnom hemisferom, a zatim i nacrtana, za nju pripadajućom, levom, rukom. Međutim govorni centar se nalazi u levoj hemisferi koja nije dobila nikakvu informaciju o jabuci. Leva hemisfera je registrovala ključ, pa je testirana osoba njega i pomenula.

Naredni eksperiment, sličan prethodnom, još je interesantniji. Čovek s “razdvojenim” mozgom, koji sedi ispred opisanog platna iza kojeg se nalaze različiti, za njega nevidljivi predmeti, trebalo je pipanjem da odabere neku određenu stvar. Ako je na levoj strani platna za trenutak bila projektovana reč “zavrtanj”, čovek je levom rukom pipao, upoređivao i zaista između niza predmeta pronalazio zavrtanj, što znači da je uspeo niz znakova sadržanih u reči zavrtanj pojmovno vezati sa napipanim predmetom, poistovećujući dve na taj način “viđene” slike zavrtnja. Međutim, ukoliko bi nakon toga bio ispitivan, o zavrtnju uopšte ništa nije znao da kaže, a što je još neobičnije, nije znao ni šta je učinio. Ovo se objašnjava time što leva “govorna” hemisfera nije dobila nikakvu informaciju niti “direktno” niti o tome šta se “preko” dogodilo, a desna strana svoje doživljaje nije mogla da saopšti levoj strani. Očito je da u jednom telu, (telu testirane osobe), postoje dve ličnosti, dva odvojena uma, koji svet vide i sa njim komuniciraju, svaki na svoj način, sasvim nezavisno jedan od drugog, i to putem istih čula i istog tela…

Opisivanje mozga i tumačenje izvesnih kategorija uma preko nekih fizičkih i hemijskih pojava je moguće a data objašnjenja zvuče prilično logično i jasno. Ipak, i pored svih naših napora, napora znanosti i medicine, vrlo je teško prihvatiti ideju da je um, ta blistava, “lelujava” i dimenziono potpuno neodređena kategorija, smešten u relativno mali supstancijalni objekat, koji mi nazivamo mozak. Pravi mehanizam mišljenja i nastanka ideje, odnosno misao o misli, kao što je to npr. slika “Dobra”, koja nema dužinu, širinu, visinu niti trajanje, na prvi pogled se teško može opisati mehaničkim procesima. Ipak, prema modelu KGE, bilo kojoj duhovnoj kategoriji se može pridružiti energetski paket supstancijalne ili talasne prirode, koji onda može imati odgovarajući spektar ili čak i sasvim određenu učestanost ( “boju”), odnosno energetski naboj i gustinu, pa prema tome i konkretno mesto u energija prostor dijagramu…

Problematika odnosa uma i materije, odnosno misli i mozga koji ju stvara, biće nam bliža i lakše shvatljiva ukoliko se podsetimo činjenice na koju ukazuje naš energija prostor dijagram (“Čestice svesti”, www.kpv.rs) da svi materijalni objekti nastaju, tj. rastu i razvijaju se jedni iz drugih, odnosno da su svi oni, u terminologiji fraktalne geometrije, posmatrano u “smeru” od datog objekta ka “slici-roditelju” – sasvim i potpuno analogni svom “energetskom semenu”, tj. svom arhetipu, odnosno svojoj “pra-ideji” !
Očito je dakle da SVI OBJEKTI, pa i „Čovek“ posmatran kao jedan od stabilnih objekata jedinstva ali ne samo u svom „grubo-tvarnom“ telesnom smislu, nego i u („fino-tvarnom“) tj. duhovnom kontekstu, ISTOVREMENO (sinhrono-simultano) POSTOJE U VIŠE ENERGETSKIH NIVOA pri čemu objekti nižeg stepena kvantiranosti sadrže unutar sebe sve objekte višeg kvantnog reda tako da je poslednji objekat u tom nizu ono što ispunjava sve druge objekte. Ukratko, krajnje-početni objekat iz domena IV kvadranta, Vrhovna svesnost, Superineligencija ili Božji um je ono što je sadržano u svemu što postoji u bilo kojoj formi egzistencije i na bilo kom energetskom i/ili dimenzionom nivou na čitavoj skali stabilnih objekata sve do „Vrhovne svesnosti“ koje ja „suprotno-inverzna forma – Univerzuma !

U skladu sa postojećim analogijama uočenim u hijerarhiji stabilnih objekata u II (makro svet) ili III (mikro svet) kvadrantu, sasvim je jasno da se slični odnosi mogu očekivati i u IV kvadrantu – domenu subatomskog sveta odnosno u oblasti sub-plankovskih struktura – tj. u domenu svesti, duha i duše.

Detaljna hijerarhija stabilnih objekata IV kvadranta biće opisana u narednom tekstu a ovde – kao nešto umesto zaključka – možemo izneti ideju globalnih odnosa u tom delu Realnosti.

Potpuno analogno tome što su npr. galaksije ispunjene milijardama zvezda, tako i brojni elementi fizičke stvarnosti čine jednu celinu na astalnom nivou. Na isti način više astralnih entiteta je objedinjeno u jedinstvenu mentalnu formu itd. U metafizičkoj literaturi se govori o “denzitetima svesnosti” raznih nivoa što je pojam koji je potpuno analogan našem pojmu gustine energije stabilnog objekta. Denzitet označava jedan kvalitativno zaseban nivo postojanja što je kod nas predstavljeno stabilnim objektom određenog reda kvantiranosti. Svaki denzitet ima svoju vlastitu strukturu životnih formi i percepcije, kao i tipične nivoe svesti koja u njemu obitava od primitivnih organizama preko raznih eteričnih nivoa do vrhovnog duhovnog Apsoluta. Dakle saglasnost ezoterijskih učenja (Drvo kabale npr.) sa našim modelom je potpuna.

Svako biće ima svoju stvarnost (toplo, hladno, blizu, daleko …) tako da u principu postoji mnogo subjektivnih stvarnosti ali realnost je samo jedna. Ona se filtrira umnim obrascima osobe koja ju percipira. Osnovni obrasci, zajednički svim ljudima (ovo je zid npr.) su umni obrasci vrste – to je Nadduša sa zajedničkom osnovom koju svi prihvatamo kao pravila i norme. Haos raznobojnih dlaka na tepihu za nekog mrava npr. koji se njim kreće, istovremeno je harmonija oblika i boja za nas koji to gledamo iz druge perspektive (dimenzije).

Kada je reč o Čoveku, njegova svesnost obuhvata tri nivoa. Svest je pridružena levoj hemisferi mozga. Logički um, sve misli o fizičkoj stvarnosti, proizilaze iz nje i sve ono što mi mislimo da jesmo, naš ego ili naša personalnost je smeštena tu. Nadsvest pripada desnoj strani mozga koja je u interakciji sa nefizičkim stvarnostima. Povezana je sa ezoteričnim koncepcijama: Božji um, duhovnost, kreativnost, intuicija, emocije i sl. Podsvest je balansirajući segment svesnosti a fizički faktor ravnoteže kojem pripada je pinealna žlezda. Ona je spoj ili balans leve i desne strane mozga kako naša razmišljanja ne bi odlutala u jednu ili drugu krajnost. Takodje kontroliše rad svih drugih žlezda (organa) u telu. Kao najmoćniji organ našeg tela ona je ujedno i medjuposrednik izmedju fizičkih i nefizičkih nivoa postojanja.

Već smo rekli da je struktura Jedinstva hologramska što znači ne samo da je i naše telo poput holograma već da je i čitava fizička stvarnost hologram a osnovna odlika hologramske strukture je da svaki, pa i najmanji deo sadrži sliku celine tako da svaka ćelija organizma sadrži sliku čitavog tela. Na isti način koherentnost svesti, podsvesti i nadsvesti stvara hologramsku «sliku» odnosno naš umni obrazac kojeg onda živi čitavo naše biće. Prema Stewartu Swerdlowu naša realnost je iluzija i zapravo simbolika umnog obrasca iz kojeg ta iluzija proizilazi. Ako prihvatimo da je u osnovi svega um ili umni obrazac onda je to analogno filmu a mi, živeći, gledamo „film“. Umni obrazac koristi mozak kao fizički uredjaj koji se ponaša poput projektora. Fizička stvarnost je kao ekran u uvedenoj analogiji. Na ekranu se odvija film a fizička stvarnost je naš život. Sve što vidimo svakog trenutka oko sebe je projekcija našeg umnog obrasca. Ono najvrednije što nam uvedena analogija nudi je sledeće. Ako nam se ne svidja «film koji se odvija», ne vredi menjati projektor niti ekran nego film, odnosno UMNI OBRAZAC! A ko je jedini koji to može učiniti? Mi sami. I još nešto. Nesmemo dozvoliti da drugi „umeću svoj film u naš projektor“. Drugim rečima nesmemo dozvoliti kontrolu svog uma ili, kako je to govorio Uspenski – treba živeti svesno (svoj vlastiti umni obrazac)!

ZAKLJUČAK

U skladu sa našim modelom, mozak bi mogao biti telesni, “grubotvarno-supstancijalni” organ u kojem se posredstvom brojnih elektro hemijskih aktivnosti kontroliše telo na osnovu informacija koje iz oblasti našeg uma stižu u mozak putem transfera “čestica svesnosti” (vidi prethodni broj KPV). Ovakva struktura dozvoljava i “prijem”, odnosno interakciju našeg mozga sa drugim duhovnim kategorijama, oblastima i sl. a što nudi mogućnost racionalnog objašnjenja niza ezoterijskih fenomena od kojih su neki razmatrani u ovom i prethodnom tekstu.

Um je “finotvarno-supstancijalni” organ, dakle neka u odnosu na svest – “grublja” ali ipak “fino-telesna” kategorija. Sa druge strane Um je istovremeno i spiritualna (finija) kategorija u odnosu na mozak. Um zapravo pripada astralnom telu koje je takodje privremeno i koje postoji još neko vreme posle smrti fizičkog tela ali ipak i ono nestaje nakon nekog vremena (trajanje je individualno) i nalazi se u višoj dimenziji od fizičkog tela. Čine ga “Čestice svesti” višeg reda kvantiranosti od mikročestica ali i nižeg reda kvantiranosti od onih koje čine “duhovno telo”. U umu se odvijaju mentalni procesi, generišući jedan oblik energije koji nastaje kao rezultat emocija, senzacija, misli i životnih događaja. Struktura uma predefiniše njegovu sposobnost razumevanja odnosno moć mišljenja kroz matricu veza, “zakonitosti” i korelacija duhovnih objekata koji pripadaju tom domenu. Ta “misaona matrica” se kreira kao proizvod ili rezultat transformacije znanja u dokazanu istinu do koje se dolazi putem životnog iskustva. To je u stvari pravi cilj inkarnacije duha u materiju. Razumevanjem, naša znanja filtrirana iskustvom postaju mudrost koja se privremeno pohranjuje u mentalno telo, a sa fizičkom smrću se pretvaraju u “istine” i trajnu svesnost koja se nalazi u trećem, duhovnom telu koje takodje nije večno ali je mnogo trajnije i praktično – sa aspekta naših pojmova o vremenu – večno …, a nalazi se u višoj dimenziji od astralnog tela. Što je viši nivo evolucije, duhovno telo napreduje ka sve višoj dimenzionalnosti. Dakle, ne “raste” u smislu “veličine”, trajanja i sl. nego se “razvija” u smislu “složenosti” strukture.

Svest je hiper fina supstanca smeštena duboko u domenu duhovnosti (IV kvadrant, tj. dole desno u energija prostor dijagramu) i takodje je kvantirana – kao i sve što postoji. Ta hijerarhija ide od  naših duša zatim niza (stabilnih) objekata – spiritualnih entiteta koje nazivamo anđelima, preko arhanđela, …, sve do Hrista i Apsoluta.

Detaljnija hijerarhija duhovnih kategorija, mogućnost njihovih medju-interakcija i eventualno moguće koherentnosti sa tzv. „Fizičkom stvarnošću“ će biti izložena u narednom tekstu.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar