Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

STRAH KAO MEHANIZAM KOSMIČKE REGULACIJE

WEpiše: Miša Vasić

strah

– plašiti se od (nečega ili nekoga)

– očekivati ili brinuti o (nečemu lošem ili neprijatnom)

– biti uplašen ili zabrinut

(Merriam-Webster Dictionary)

 Strah, kao globalni fenomen raspršen brutalnom silom egzistencijalne ugroženosti individue globalnim ekonomskim slomom, ratovima, spektakularnim terorističkim devastacionim aktima, ili pak ekspanzijom anksioznosti što prožima biće atomiziranog pripadnika „usamljene gomile“ alijeniranog društva XXI veka, nije ništa drugo do specifični mehnizam kosmičke regulacije.

Strah predstavlja mehanizam odlaganja promenepsihološko-duhovne strukture pojedinca, njegovog porodičnog/poslovnog mikrookruženja ili pak čitave države ili civilizacije, do trenutka kada su te promene u skladu sa celinom teleološki uslovljenog toka međuigre uma i materije. Suprotnost straha je svest koja razgrće mrak u kome „nevidljive sile“ psihosomatskog lavirinta koje razdiru biće bivaju razotkrivene bakljom saznanja istine oličene u neizbežnoj promeni. Borba za svest i osvešćivanje, te posledično delovanje u skladu sa novom slikom sveta donose promenu. Međutim, paukova mreža straha se svesno/nesvesno generiše ideološkim matricama okoštalih paradigmi, bilo ličnih, bilo kolektivnih. Strah predstavlja istovremeno očajnički potpražni poziv na promenu, ali i branu prema njoj – do trenutka kada nesvesno programirani organizam globalne strukture biva spreman da presloži kockice mozaika nove paradigme, u kojoj će svaki element biti transformisan u pravom trenutku, da funkcionalnost sklopa novog pravca kretanja ne bude ugrožena kakofonijom nosilaca različitih paradigmi.

security-services-carry-away-injured-man-after-paris-attacksU realnosti sveta globalna struktura se(usled različitog stepena svesti pojedinaca) svodi na čvrsti, koherentni, ideološkom matricom sastavljeni kolektiv, koji zovemo državom, organizacijom, porodicom i sl. Njime kojim rukovodi lokalno/globalno morfičko polje, koje uglavnom deluje na nesvesno (kroz emocije, stavove i identifikacije pojedinaca). Sve dok se ne stvori kritična masa osvešćenih, fatalno je opasno rušiti paradigmu, jers onu stranu paradigme ne stoji skup slobodne asocijacije svesnih individua, već razobručeni nagoni bez interpretativnog ograničenja vladajućeg narativa koji strahom štiti zajednicu od raspadanja. Balansiranje između teleološki i vremenski uslovljene promene strukture i ćorsokaka njenog nekontrolisanog raspadanja vrši se putem straha kao instrumenta fine regulacije.Izazivanje straha kod pojedinaca, bilo „svesno“ (od strane vladajućih struktura politike/kulture/crkve/porodice) bilo nesvesno (anksioznost) je u suštini uslovljeno nad-kogitivnim silama informatičkog polja, s ciljem da se odloži raspad jedne paradigme, dok sledeća nije koherentno spremna da se uspostavi.

urlVeć u radovima znamenitog bečkog psihiijatraSigmunda Freuda vidi se da pojava straha ima ishodište u preoblikovanju blokirane psihičke energije (´libida´) u izvitopereni afekt – energiju straha. Na taj način strah (preokrenuti afekt iz intencije ka akciji u intenciju ka bekstvu) odlaže individualni čin preoblikovanja stvarnosti, ma u kom vidu i sa ma kojim motivom. Freud u znamenitom delu „Uvod u psihoanalizu“ tvrdi:

„No rado ćete čuti da nam analiza fobija nema više mnogo novoga da otkrije. Kod njih se, naime, zbiva isto što i kod dečijeg straha: neprestano se neupotrebljiv libido pretvara u prividan realni strah, i tako se neka vrlo neznatna spoljašnja opasnost stavlja u zamenu za zahteve libida. (…) kad libido pripada nekom psihičkom pokretu koji je pretrpeo potiskivanje, onda su uspostavljeni slični odnosi kao kod deteta kod koga još nema odvajanja između svesnoga i nesvesnoga, a regresijom na infantilnu fobiju otvoren je u neku ruku prolaz preko koga se zgodno može obaviti pretvaranje libida u strah. (…) Kod fobija, na porimer, mogu se jasno razlikovati dve faze neurotičkog procesa. Prva vrši potiskivanje i prevođenje libida u strah koji je vezan za neku spoljašnju opasnost. Druga se sastoji u izgrađivanju svih onih opreznosti i osiguranja pomoću kojih treba da se izbegne dodir s tom opasnošću koja se smatra kao nešto spoljašnje. Potiskivanje odgovara jednom pokušaju bekstva svesnog ´ja´ od libida koje se oseća kao opasnost“.

Strah, koji je tema našeg proučavanja, je iracionalan, sputavajući, deluje iz nesvesnog, kroz nesvesno i stoji kao nesavladiva opozicija svesnom stavu pojedinca. Ali, ovaj strah predstavlja modifikaciju zdrave psihosomatske reakcije straha koja nam je imanentno data evolucijom / genomom i koja ima svoju svrhu.

Autentični, prirodni strah je emocija izazvana pretnjom (novom, neočekivanom situacijom) koju čulno registruju ljudi i životinje (novija istraživanja pokazuju: i biljke). Ova emocija utiče na rad mozga, te, za normalne uslove disfunkcionalne i promptne promene u organima i sistemima organa.Fizička reakcija je bežanje, skrivanje, ukočenost. Realan strah je reakcija na neposrednu opasnost u realnom vremenu. Svsishodan odgovor organizma, uslovljen nagonom za preživljavanjem, usmeren je na akciju „bori se ili beži“. Ali, s druge strane, izobličeni strah može se odnositi na nepostojeće, zamišljene ´loše´okolnosti koje tek treba da se odigraju: rat, gubitak posla, bolest, nemoć, usamljenost…Bekstvo, zamrzavanje čula/emocija/akcije ili pak kontra-reakcija verbalne/neverbalne agresije dešavaju se simbolički ili stvarno, iako fizička, ovde-i-sada opasnost ne postoji, već je zamenjena podjednako stvarnom opasnošću ´iznutra´ (plodom misli i imaginacije).

Modifikacija straha je, kako smo nagovestili na početku teksta, rezultat uslovljavanja, učenja…Bihevioralna priroda iracionalnog straha je evidentna, a poruke i informacioni paketi koji preuslovljavaju reakciju opstanka u reakciju blokiranosti usmereni su spolja (porodica/društvene elite). Primer eksperimenta poznatog pod nazivom „Mali Albert“ pokazao je da se dečak iniciran strahom od pacova plašio i svih objekata bele boje sa krznom: psa, zeca, itd. Na taj način se stvaraju strahovi koji asociraju na svedočenje ili prisustvovanje traumi – mehanizam povezivanja pretvara potisnuti strah od realne traume od zaključanog podruma u detinjstvu u potonju iracionalnu klaustrofobiju, na primer.

Mozak reaguje na zastrašujući input menjajući fiziologiju tela, ali je interesantno da taj input (bilo doživljene traume ili samo prisustva strašnom događaju) biva reprodukovan i pri pukom sećanju na traumu. Za to je odgovorna amigdala. Emocionalna/fiziološka reakcija je nezavisna od kogitivne. O tome uči Daniel Goleman, opisujući međuigru moždanih struktura koji generišu strah u studiji „Emocionalna inteligencija“:

„Neke emocionalne reakcije i emotivno pamćenje nesvesno da nastanu, bez uloge kognitivnog. Amigdala može da izgradi sećanje i nizove reakcija koje činimo, a da ne znamo tačno zbog čega, pošto je prečicom od talamusa do amigdale u potpunosti zaobiđen neokorteks. Izgleda da ovaj zaobilazni put dopušta amigdali da predstavlja skladište emocionalnih utisaka i sećanja o kojima svesni ništa ne znamo.“

U istom radu Goleman opisuje mehanizam straha kao emotivne i fiziološke reakcije „bori se ili beži“:

„Reakcija ´bori se ili beži´: Povećavaju se krvni pritisak i otkucaji srca. Veliki mišići su spremni za brzu akciju. (…) Vizuelni signal prvo putuje od retine do talamusa gde se prevodi na jezik mozga. Veći deo poruke potom ide do vizuelnog korteksa gde se analizira i tumači njeno značenje i priprema odgovarajuća reakcija; ako je odgovor emocionalan, signal dolazi do amigdale da bi se aktivirali emocionalni centri. Međutim, manji deo prvobitnog signala ide pravo od talamusa do amigdale, brzom transmisijom, omogućavajući hitniju (mada manje preciznu) reakciju. Na taj način amigdala može da proizvede emocionalni odgovor pre no što kortički centri u potpunosti registruju šta se događa.“

The_Fight_or_Flight_ResponseMnogobrojni eksperimenti pokazuju da je amigdalu moguće aktivirati kod grupa ljudi koji samo svedoče traumatskom događaju, a kako amigdala može pokrenuti fiziološku reakciju srtaha i pri samoj misli o događaju/slici događaja koja emanira u svesti, jasno je da se strah može formirati učenjem,ili čak zamišljanjem nikad odigranih strašnih događaja koji se verbalno ili vizuelno laboratorijski predstavljaju od strane eksperimentatora, ili, u stvarnosti, elitne kontrolne grupe u okviru zajednice (porodica, država, itd.)

U tom smislu, kultura generiše strah ili pak definiše društveno prihvaćeni način ispoljavanja emocija. Sve to spada u nepisana pravila ponašanja ideološki oformljenog grupnog morala.

Strahovi se mogu redefinisati i naučiti, jer za njih, kako smo videli, postoji osnova, a to je strah kao baza ´pripremljenosti´ – adaptacije naših dalekih predaka na opasnost u uslovima nesavladane prirode. Ovakve vrste adaptacije su korisne, i čak izlaze van sfere ljudskog – kao strah od visine (nastao još u mezozoiku, imaju ga mnogi sisari) ili od zmija (nastao u kenozoiku, čovek ga deli sa glodarima, primatima itd). Strah od glodara je novijeg datuma, uslovljen objektivnom adaptacijom prema zaraznim bolestima (čiji su nosioci glodari) i formiran putem mehanizma asocijacija.

Za razliku od individualno korisnog straha (adaptivnost na opasnost, „bori se ili beži“ mehanizam), strah kao anksioznost (psihosomatska burna reakcija na nepostojeću, zamišljenu situaciju) nema svrhu (sem teleološke i regulativne za sistem strukturalno nadređen sistemu pojedinca). Međutim, interesantno je da se i prirodni strah i anksioznost psiho-fiziološki ispoljavaju na isti način, i to dramatično intenzivno. Štaviše, kako ćemo videti u daljem tekstu,dugotrajnebiofizičke i biohemijske promene uslovljene strahom su devastirajuće po zdravlje, i predstavljaju silno moćan instument kontrole individua od strane superstruktura.

„Bori se ili beži“ reakcija, kreirana radi opstanka u opasnim situacijama pretećeg prirodnog okruženja, je zajednička ljudima i životinjama, instinktivna i izvan kogitivne interpreetativne moći. Mora se reagovati brzo, bez promišljanja, automatski, telesno funkcionalno. Snažan emotivni input pokreće telo na akciju. Kako? U pitanju su složene emotivno-somatske interakcije praćene promenama fiziologije ćelija, organa i organskih sistema: ritam disanja se ubrzava što prati ubrzanje ritma srca; periferni krvni sudovi se sužavaju, mišićni tonus povećava; može doći do pilorekcije (atavističko ježenje kože kod čoveka ili nakostrešivanje dlake kod životinja, radi „opasnog“ izgleda, tenzijom svakog folikula dlake pojedinačno); intenzivira se znojenje; povećanje neurofiličkih leukocita; budnost koja vodi u posledičnu kumulativnu nesanicu. Već ovaj sažeti opis ukazuje na očiglednu činjenicu: sve ove promene su smislene u slučaju realne opasnosti, ali su disfunkcionalne, veoma invazivne i fatalne u slučaju umišljene pretnje…

Eksperimenti na životinjama (pre svega pacovima) ukazuju na pojam Odbrambene reakcije specifične za vrstu (ORSV) koja može biti borba, bekstvo, preteća kontra-agresija, lažna agresija (manje životinje u susretu sa većim – blef im može ponekad spasti život), nepokretnost itd. Svaki ORSV je kontrolisan od strane simpatičkog nervnog sistema. Učenjem, postiže se veoma koristan ORSV – izbegavanje pretnje. Pacovi u laboratoriji vremenom nauče da izbegavaju stresne stimuluse, ne ulazeći u potencijalno opasne situacije. Na taj način (dobro pamteći stečene nizove reakcija inicirane stimulusima) životinje, znajući šta je predmet straha, izbegavaju taj predmet. Kao i ljudi koji instinktivno telesno reaguju (bez svesne, mislene odluke) na znak opasnosti, bez da uistinu i znaju o čemu se radi (kad im se samo učini da vide zmiju u prirodi, ili vide/čuju neprijatelja za vreme rata).

Print

Šta povezuje pretnju (stvarnu ili zamišljenu), emociju straha i fiziološke reakcije, te posledični vid ORSV kao odgovor? Amigdala, o kojoj je u ovom tekstu već bilo reči. Ona je esencijalna za ORSV: komunicira sa prefortalnim korteksom, senzornim korteksom, hipotalamusom, hipokampusom, talamusom, septumom i moždanim stablom. Asocijativno učenje i odgovarajući ORSV su kolektivna stvar grupe jedinki te kroz međusobnu interakciju i koherenciju ličnih i kolektivnih doživljaja i iskustava emaniraju modeli ORSV (bazirani na komunikaciji različitih već pomenutih delova mozga, aktiviranja simpatičkog nervnog sistema koji usmerava na borbu, bekstvo, nepokretnost itd.) Amigdala jeveoma suptilni koordinator ekstremno složenih indukovanih mehanizama (moždano-nervno-telesnih) i njena disfunkcija može dovesti do anksioznosti ili pak – posve suprotno – neadekvatne neustrašivosti (što dovodi do unapred izgubljene borbe sitnih životinjica sa grabljivcima npr.). Interesantno je i indikativno da sve navedeno važi ne samo za životinje već i za ljude: grupa definiše strah i vid ispoljavanja; u slučaju disfunkcije amigdale dolazi do ´neustrašivosti´(kao natkompenzacije straha). O ovome će još biti reči kasnije.

Signali opasnosti iz spoljne okoline izgleda da su u procesima vezanim za strah manje bitni od same reakcije, koja se intenzivira učenjem, uslovljavanjem, navikom. Ovo se naziva unutarnji fidbek, a to je reakcioni informacioni paket: mišićna tenzija, ubrzano disanje i ritam srca itd. Reakcija straha odnosno ORSV je ograničena na nekoliko opcija, o čemu smo već govorili. Čini se da je širok opseg spoljnih stimulansa praktično nebitan: za opstanak vrste je dovoljan ograničen niz odgovora. Ovako bi se moglo objasniti (na ljudskom planu) zašto je već pominjani „Mali Albert“ identično reagovao na zečeve i pacove – asocijativni strah je identična reakcija na različite stimuluse. Reakcija je ta, koja ekspandira učenjem i uslovljavanjem, a interpretacija i diversifikacija stimulusa je fenomen manje važnosti…

ORSV mora biti adekvatna za datu situaciju. pošto je u pitanju međuigra na nivou informacija-emocija-materijalno-telesna reakcija, jasno je da je suistem veoma složen i da svaka disfunkcija, od psihološke do ćelijske, dovodi do opasnog ishoda. Tako, celularno-genetski nedostatak statmina odbacuje iskustvo opasnosti, onemogućava učenje izbegavanja stimulusa i dovodi do sigurne smrti u susretu sa neizbežom opasnošću, na koju se reaguje bez straha.

Proces straha se može opisti na neurofiziološkom nivou putem serije inputa: talamus proseđuje prikupljene čulne informacije senzornom korteksu (SK) koji ih interpretira – i šalje poruku hipotalamusu o tome koji tip ORSV da aktualizuje, od borbe do nepokretnosti, ukočenosti; SK takođe šalje poruku straha amigdali te indukuje hipokampus, koji je odgovoran za memorisanje celog procesa, kako spoljašnjeg stimulusa tako i unutarnjeg odgovora – fidbeka.

Zašto je amigdala krucijalno važna? Kada primi poruku o zastrašujućoj situaciji (stvarnoj, zamišljenoj ili pak evociranoj iz memorije) , ona indukuje lučenje hormona za adekvatan odgovor: agresija, strah itd. Ti hormoni izazivaju fiziološku reakciju budnosti prema opasnosti. Celo telo je alarmirano i eksitovano, sve dok opasnost ne nestane, te medijalni prefortalni korteksu (mPFC) primi poruku o događaju/reakciji te ih pretvara u memoriju. Ova memorija u osnovi služi da se efikasnije u budućnosti izvede ORSV, radi opstanka… Ali, ponekad i samo sećanje na opasnost izaziva fiziološke reakcije vezane za ORSV što dovodi do anksioznosti a na duži rok i devastacije tela.

fear-4

Drevna ezoterijska znanja govore o energetskim centrima, astralnom i eteričkom telu, suptilnim energijama… Ovicentri, kako je neuronauka recentno utvrdila, imaju direktnu interakciju sa žlezdama i lučenjem hormona, pomoću kojih dolazi do potpražnih posledičnih reakcija koje dovode do energetsko-biohemijskog balansa i zdravlja/disbalansa/bolesti. U slučaju pretećih situacija, hormoni, uslovljeni inputom amigdale, deluju, zaobilazeći svest, na neurofiziološke procese kreirajući telesni odgovor. Dilatacija krvnih sudova te ubrzanje metabolizma i regulacija rada srčanog mišićazavise od epinefrina. Norepinefrin oslobaća glikogen iz jetre, i na taj način omogućava ćelijama energiju neophodnu za promptnu hiperaktivnost – za borbu ili bekstvo. Kortizol je zadužen za krv: omogućava promenu krvne slike intenziviranjem nivoa šećera, inicira već pomenute neurofilične leukocite, te menja nivo kalcijuma i drugih elemenata. Stres redukuje seksualnost u mozgu i povezuje je sa strahom, što inicira oksitocin.Otud posledična impotencija kod anksioznih pacijenata. Dakle, svaka stresna situacija i odgovarajuće transformacije fizioloških parametara deluju i na suptilno telo: energetska slika se menja što posredno dovodi do novog fidbeka i hormonskog disbalansa. Ovo je jako opasno ali i pruža nadu za optimizam: balansiranjem energije (između ostalog, odgovarajućim mislima) se može re-kreirati balans na biohemijskom ćelijskom nivou.

Amigdala i hipokampus su odgovorni za ´sinaptičku plastičnost´. To znači da je u uslovima ozbiljne opasnosti, svesnost o svim detaljima te memorisanje istih krajnje intenzivirano. Ovo je strogo funkcionalno radi adekvatne reakcije, koja mora uzeti u obzir sve okolnosti, ništa se ne sme prepustiti slučaju usled izbegavanja potencijalno fatalnog ishoda. Međutim, sinaptička plastičnost neurona povezanih sa amigdalom može i da radi „prekovremeno“ , bilo usled sećanja na traumu, ili pak uslovljavanja straha. To je sredstvo kontrole uma u psiho-eksperimentima radi sejanja straha, kao i kontrole masa zastrašene kulturološkim modelima o kojima će se kasnije govoriti na ovim stranicama (strah od pakla ili savremeni strah od terorizma npr.). Sinaptička plastičnost u neadekvatnom vremenu/okruženju predstavlja osnovu znamenitog post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP) koji je neizbežan pratilac bivših vojnika tokom mirnodopskih perioda nakon ratnih trauma kojima su svedočili. Hipertrofiranost amigdale, njeno fizičko uvećanje je u direktnoj povezanosti sa anksioznošću i čestim napadima panike, kod pacijenata ophrvanih strahom.

Strah se u okviru vrste/grupe može širiti putem specifičnog medija, a to su feromoni. Izlučivanjem feromonabakterije, biljke, planktonima, insekti i životinje, te ljudi (kod ljudi: feromon androstenon)obaveštavaju o opasnosti i uslovljavaju identičnu grupnu reakciju putem percepcije čulom mirisa. Tzv. ´feromoni alarma´se koriste za informaciju. Očekivano, Amigdala, hipotalamus i moždano stablo su deo neuronskog kola za recepciju alarmnog feromona, te proizvodnju ORSV-a u datoj situaciji. Korisno za opstanak u situaciji realne pretnje, ali letalno za dugotrajno izlaganje stresu ili zamišljenom stresu, ili psihološki ciklično u svest prizivanom sećanju na traumu (koja postoji samo u memoriji pojedinca i stvarno nigde više – nije realna ovde-i-sada)

Međutim, eksperimenti sa miševima i pacovima su utvrdili da emitovani feromoni alarma (vezani za hipofizu) prate posve devastirajući procesi koji su fatalni za imuno-sistem stresiranih jedinki. Preteće, traumatske situacije u pacovskom mozgu iniciraju skok proinflamatornog citokina (IL-1β heteronuklearni hormon za oslobađanje kortikotropina) kao i   ekspanziju c-fos (proto-onkogena) Informacione RNK (mRNA) te količinu kortikosterona, steroidnog hormona u nadbubrežnoj žlezdi.

Na osnovu prethodnih činjenica dobijenih eksperimentima, očigledan je zastrašujući uvid: stres i strah, anksioznost i ´prekovremeni´ rad amigdale, te posledično lučenje alarmnih feromona uništavaju imuno-sistem i dovode do opasnih bolesti i disfunkcija te plauzibilnog invaliditeta.

Takođe, smanjuje se seksualna aktivnost, evidentan je poremećaj spavanja itd.

Indukovani strahovi kod ljudi su, dakle, strahovito efikasni u blokiranju pojedinaca koji teže promeni društvene/grupne/porodične superstrukture u vremenu koje nije adekvatno holistički uslovljenoj promeni paradigme. Posledica može biti i fizička disfunkcija, pa i smrt.

Važno je napomenuti da su ovo procesi koji se odigravaju na nivou nesvesnog: kroz neartikulisane emocije i čulne senzacije. Visoko osvešćeni pojedinci neće dozvoliti sebi emotivnu žudnju za promenom sa ili bez prateće akcije. Njihova snažna intuicija će im dati input za delanje u optimalnom trenutku, te će proći bez ikakvih negativnih nuspojava koje prate neintegrisane ´ljude od akcije´ kojima rukovode osećanja i senzualni modeli motivacije…

Specifična, spasonosna reakcija na alarmni feromon je eksperimentalno konstatovana i kod ljudi i kod životinja. U pitanju je fenomen socijalnog baferinga ili težnje ka prijateljstvu, koji može emanirati u stresnim situacijama, indukovan feromonima alarma. Arhetip zajednice te ispoljavanje integrišućeg simjbola iz morfičkog polja inicira ljude na zbližavanje i stoga, kroz duhovni podsticaj, posve eliminiše i briše strahove i prateće fiziološke nuspojave. Na nivou emocija, informatičko polje deluje podjednako i na ljude i na životinje. Specifično za ljude je da im je data prilika da otkriju i svesno integrišu vrline empatije i solidarnosti kao blagotvorne za borbu protiv opasnosti (kako spoljašnje opasnosti u vidu pretnje, tako i unutrašnje – u vidu psihosomatskog fidbeka što dovodi do fatalnog pada imuniteta). Ovaj fenomen empatije i sklonost ka formiranju zajednica je veoma značajan i predstavlja esenciju nadvladavanja straha – od životinjskog nivoa ´sigurnosti krda´do transcendiranja ega kroz strukturu istinske zajednice slobodnih duhova koju znameniti psiholog K.G. Jung naziva ´socijalnim vidom jastva´. Štaviše, razlika između kolektiva i zajednice je značajna za dalju elaboraciju teme straha.

Kolektiv predstavlja veštački, kompozitni skup individua spojenih silom življenja na zajedničkoj teritoriji, u istom gradu / državi / porodici / kompaniji itd. Ljudi kolektiva ne bi svesno i bezuslovno birali okruženje u kome se nalaze, te bi, bez prisilne, indukovane i konzrolisane kohezije grupe, došlo do atomiziranja, anarhizma te posledičnog raspada strukture. Zbog toga, na nivou kolektiva, vladaju ideološke matrice, doktrine, celoviti sistemi nametnutih i usvojenih stavova koje se brane manipulativnim metodama elita: od prećutkivanja bitnih činjenica do represije nad ´jereticima´.

Jedan od najvažnijih metoda kontrole je suptilno, potpražno nametanje definisanog identiteta i grupe i shodno tome, njenim članovima. Nacionalni, kulturni, religijski identiteti su esencijalno značajni za održavanje jedinstva grupe. Ovi identiteti su utemeljeni na moćnim ideološkim matricama. Međutim, osim fantazmagoričnog aspekta planskog iniciranja buđenja simboličkih nesvesnih sadržaja koji održavaju koheziju (kulturni te nacionalni/religijski arhetipovi što dolaze iz lokalnog morfičkog polja), elite koriste i bazični metod kontrole, radi efikasnog održavanja zajednice i zajedničke paradigme: izazivanje straha.

Kako smo videli, strah može dovesti do empatije i socijalizacije, pokrenut fenomenom nazvanim ´socijalni bafering’. Međutim, ovo važi za slučaj realne opasnosti i realne zajednice. Inženjeri održanja ideoloških paradigmi računaju na instrumentalizaciju ´socijalnog baferinga´ te njegovo pervertiranje u histeričnu ´zajednicu mržnje´ prisilno formiranu mehanizmom indukovanog straha kod mnoštva članova društvene grupe.

Strah od smrti te strah od gubitka identiteta (što se opet svodi na ´prividno´ nepostojanje / dezintegraciju tj. smrt) su u osnovi raznolikih kompozitnih strahova koji se stvaraju i žive kod članova grupe, na taj način ih podređujući vladajućim elitama (koje su i same nesvsene ili pak delimično svesne svoje uloge kao pukog izvršioca kosmičke holističke kontrole). Strah od smrti (kao simbolički izraz straha od preobražaja, promene) je potpražni uzrok evidentnih strahova od drugosti / drugačijeg / novog / ili jednostavno: drugih ljudi, drugačijih modela življenja, ponašanja i verovanja. Vladajuće elite koje propisuju dopušteni vid ispoljavanja pozitivnih/negativnih emocija kao i dopustivost/nedopustivost određenih činova, ponašanja, afiniteta ili uverenja) kulturološkim i religioznim modelima izazivaju epidemije straha. Ovakve masovne epidemije mogu paralisati ljude i držati ih u pokornosti prema svetovnim (usled straha od neprijatelja) ili klerikalnim (usled straha od pakla) elitama.

Elite/socijalni kontrolori masa izazivaju stanje šoka usled veštačke/imaginarne „opasnosti“koja se ispoljava itekako realno u dušama miliona ljudi… Tada kod njih nastupaju (inicirani / usmeravani) predvidljivi, planirani i očekivani fiziološki ORSV-i, o kojima smo detaljno već pisali ranije na ovim stranicama. Već vekovima, dok slušaju propovedi/političke govore ili pak gledaju TV ili internet isl., kod konzumenata indukovanog informacionog paketa kontrolišućeg straha dolazi do već opisanog korporalnog mehanizma međuigre amigdale, hipotalamusa, hipofize, nadbubrežne žlezde…Ispred aparata masovnog medija ili unutar porte crkve ranog srednjeg veka, pojedinac se svodi na svoje nesvesne funkcije pobuđenog simpatičkog nervnog sistema. Njega opsedaju i preplavljuju drhtanje, suženje krvnih sudova širom telesnih sistema, ubrzavanje ritma srca i disanja, beldilo /crvenilo, blokiranje stomaka i creva te usporavanje funkcije varenja, oslobađanje metaboličkih izvora energije za mišićne akcije, dilatacija krvnih sudova za mišiće,  relaksacija bešike,  blokiranje erekcije i seksualna disfunkcija…Jednostavnije rečeno: svođenje čoveka na nivo životinjskih nagona i potpuna blokiranost volje, duhovnosti i seksualnosti– tj. poništavanja individualnosti i ukidanje potencijala za slobodno, lično mišljenje i akcije.

Međutim, to ne znači i poništavanje svakog potencijala za akciju, štaviše, posve suprotno: akcija „bori se ili beži“ biva i te kako aktivirana tj. zloupotrebljena. Realni bihevioralni mehanizam emanira i usmerava se usled kreirane izmišljene ´opasne situacije´i poziva na akciju (ne radi opstranka individue, već radi opstanka paradigme i elita koje je konzerviraju manipuliušući ORSV-ima). Fiziološka korporalna rereakcija koju ´okida´ artificijelno pobuđena fantazmagorija amigdala, je itekako stvarna: povećan protok krvi u mišiće aktivira preusmeravanja protoka krvi iz drugih delova tela, povećan krvni pritisak , puls , nivo glukoze u krvi i masti u cilju snabdevanja tela energijom, funkcija zgrušavanja krvi tela ubrzava da bi se sprečio prekomerni gubitak krvi u slučaju povrede nastale tokom odgovora, povećana napetost mišića u cilju pružanja telu dodatne brzine i snage…Ciklično propagandno ponavljanje ´simboličke inicijacije´plašnje grupe (´neprijateljem, paklom i sl.) izaziva anksioznost sa dvostrukom funkcijom: fiziološki spremni na borbu, pojedinci će podstaknuti visokim stepenom energije (koju im daje zloupoitrebljeni ORSV) euforično i posve beslovesno stupati u ratove ispunjeni histeričnim besom / mržnjom /strahom prema ´protivniku´, ili će se pak, drhteći od straha pred repetitivno propovedanim paklenim mukama, pokoravati religioznoj eliti, bez mogućnosti preispitivanja doktrine (jer, da se podsetimo, ORSVprivremeno isključuje kogitivne i kognitivne funkcije psihe). Na oba načina se postiže isti cilj: očuvanje vladajuće paradigme.

DSJean Delumeau, znameniti francuski istoričar, u svom delu „Greh i strah“ opisuje strah kao kulkturološki fenomen te koncizno ističe međuigru realnih istorijskih ikolnosti kao ´okidača´straha i posledičnog karakterološkog straha kao ponutrenog mehanizma generisane anksioznosti bez realnog povoda:

„ (…) može se lako promišljati da svaka civilizacija—u ovom slučaju Zapadna civilizacija od četrnaestog do sedamnaestog stoleća—koja je bila pod opsadom, opkoljena (ili je verovala da je opkoljena) mnoštvom neprijatelja —Turcima, idolopoklonicima, Jevrejima, jereticima, vešticama, i tako dalje —nije imala dovoljno vremena za puno introspekcije.

Ovo je moglo biti veoma logično, ali se dogodilo upravo obrnuto. U evropskoj istoriji, ´mentalitet opsade´… je pratio represivni osećaj krivice, bez presedana, kretanje prema introspekciji bez presedana, i razvoj svesti o moralu. Četrnaesto stoleće je svedočilo rađanju onoga što bi se moglo zvati ´bolest skrupula.’ Globalni fenomen koji je uskoro dosegao epidemijske razmere. Kao da se agresivnost usmerena protiv neprijatelja hrišćanstva nije se u potpunosti istrošila u neprestanom verskom ratu, uprkos konstantno obnavljanim bitkama i beskrajnom varijetetu protivnika. Globalna anksioznost… otkrili novog neprijatelja u svakom od stanovnika opkoljenog grada, i novi strah— strah od samoga sebe.“

Delimau u svom magnum opusu, kapitalnom delu „Strah na Zapadu“ definiše kontekst i način generisanja opšteg straha od strane društvene elite:

„Počev od XIV veka — zbog toga što su se medjusobno nadovezala potresna dejstva kuge, gladi, buna, turske najezde, velikog raskola –„hrišćanska” kultura se osetila ugroženom. Ta mora dostiže svoj vrhrunac u trenutku kada je protestantsko otcepljenje izazvalo prividno neizlečivi prekid. Više no ikad ranije, crkveni i državni poglavari osetili su hitnu potrebu da identifikuju neprijatelja. Sotona je očigledno taj koji jarosno vedi svoju poslednju veliku borbu pre konačnog kraja sveta. U torn najžešćem jurišu, on koristi sva sredstva i sve prevare. On je taj koji dovodi do najezde Turaka; on podstiče bezbožničke američke kultove; on prebiva u srcu Jevreja; on je taj koji izopačuje jeretike; on je taj koji, zahvaljujći ženskim iskušenjima i davno već ozloglašenoj seksualnosti, nastoji da branitelje reda odvrati od njihovih zadataka; on je taj koji, posredstvom čarobnjaka i naročito veštica, remeti svakodnevni život bacajući čini na ljude, stoku i njive. Nije čudo to se svi ti napadi zbivaju istovremeno. Kucnuo je čas za sveopšti demonski nasrtaj, pošto je očigledno da neprijatelj nije samo na granicama, već i tu pred nama i, da treba budnije motriti na ovog unutra no na onoga spolja. U praksi je, medutim, valjalo ustanoviti redosled prema načelu prvenstva, (koje se razlikovalo shodno vremenu i mestu. U Španiji XVI i s početka XVII veka, hitno je bilo proterati Jevreje i Mavre, i držati na oku conversose. Zato se zbog veštica nisu preko mere uznemiravali. Zauzvrat, u mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope, koje nisu imale takve brige, gone se čas jeretici — ovde protestanti, tamo katolici — a čas veštice. A izgleda — mada to nije pravilo — da kada se okome na jedne, pomalo zaborave na druge.“

A potom, u istom delu, Delimau detaljno opisuje zlokobno široki opseg delovanja i monumentalno veliku ciljnu grupu koja potpada pod udar objekata histeričnog proganjanja usled straha od drugog, drugačijeg i drugosti svake vrste:

„Knjiga Nikolaua Ajmeriha je uzorna u tom pogledu. U njoj nalazirno spisak svih jeretika spomenutih u crkvenom i gradjanskom pravu, ili 96 kategorija onih koji su skrenuli s puta. Neki od njih su dobro poznati — gnostici, arijanci, pelagijanci, katari. Drugi, naprotiv, kao da su uzeti iz nekakvog čudnog zoološkog rečnika: borbaristi, hidraparastati, taskodrogiti, batrahiti, entakristi, apotaciti, sakofore, itd. Dolazi, zatim, spisak „čuvenih jeretika” koje su osudivali papski izaslanici u rimskoj kuriji i drugde, poput begurara i fratičelijevaca. Ta impresivna lista odaje utisak uzrujanosti ovoga pisca i sredine kojoj pripada. Hrišćanstvo je ušlo u razdoblje žestoke krize, zbog čega se više ne može lišiti inkvizitora — ključniih delova u funkcionisanju sistema. Zato ovi treba što manje da se udaljavaju od područja svoga delovanja, pre svega ako treba da idu u Rim. Jer — i sada dolazi rečenica koja rečito govore o velikom nemiru: „Crkva mnogo gubi zbog odsustva inkvizitora iz svojih mesta delovanja, a njihovo prisustvo u Rimu ništa ne doprinosi. Čim se inkvizitor udalji iz područja koje mu je povereno, jeretici i poroci protiv kojih se bori odmah ponovo počnu da se javljaju”. Isti savet ponavljaju i pisci knjige Čekić za veštice. Neka inkvizitori, pišu oni, idu retko u Rim, a ako ipak moraju tamo ići, onda „neka udese tako da se što pre vrate”‘; u protivnom će jeretici „dići glavu, još dalje će otići u preziranju i zlobi” i „još drskije sejati jeresi”. Postoji izvesna unutrašnja logika sumnje. U situaciji opsadnog stanja — u ovom slučaju to je bila demonska ofanziva koja udvostručuje žestinu pred konačnu apokaliptičku propast — političko-religiozna vlast, koja se osećala krhkom„ preuveličavala je opasnost i broj svojih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja: Fortalicium fidei ima, u tom pogledu, vrlo rečit podnaslov: „Tvrđava vere: protiv jeretika, Jevreja, muhamedanaca i demona”. Protestantski raskol je u katoličkom prostoru doveo do vrhunca strah od podrivanja vere, već vrlo živ još od ranije, i jače na-glasio težnju da se u svet jeresi uklope sve kategortje sumnjivih. Zapaža se, naime, da su Jevreji, muslimani i neznabošci, nastanjeni na teritoriji nekog hriščanskog vadara, postepeno bili izjednačavani sa jereticima, pa su kao takvi postajali kažnjivi. Fortalicium fidei veli, izmedu ostaloga, da Talmud sadrži „,mnogo taštine, gnusobe i jeresi”. Pokršteni nasilno, Izrailjci iz iberijskih zemalja bivaju osumnjičeni za jeres čim se učini da su se vratili svome starom verovanju. Evo jednog među hiljadama primera: Inkvizicija je 1644, u Bahiju, osudila jednog ,,novog hriščanina” pod sledećim optužbama: „Pošto je pokršten, on je obavezan da radi i veruje u sve ono što čini i uči Sveta Mati Rimska Crkva. A on radl obrnuto, živeći mirno naše svete katoličke vere”. Druga manjina koja je u Šopaniji izazvala zabrinutost, muslimani, bila je takodje vladinim odlukama na silu privedena hrišćanstvu. Ali krštenje nije imalo očekivani efekat: mavarska srca ostala su tvrda. Prema tome, ont su postali najgori jeretici: to kaže diplomirani slušalac teologije Pedro Aznar Korclona, u jednom delu lz 1612, koje pravda njihovo proganjanje: ´Oni su bili, veli on, otrov i šuga i korov na njivi Španije,proždrljivezorilije, zmije, škorpije, žabe krastače, pauci, guje otrovnice, čiji je okrutni ujed ranio i ubio rnnogo ljudi. Oni su bill razbojnički kopci i ptičurtne grabljivice koje žive od ubijanja. Oni su bili vuci medu ovcama, gavrani medju golubovima, psi u Crkvi, Cigani među lzrailjcima i, konačno, jeretici medu katolicima´. Tako su u Španiji „zlatnog veka” lažni obraćenici i protestanti stavljani na isti plan: oni su bili podjednako opasnl neprijateljijer su odbijali da se prilagode zvaničnoj veri i njenim obredima. U toku autodafea 1560. u Muriciji, od 48 penitenciadosa, 22 su osudena za judaizam, 12 za muhamedanstvo, 5 za luteranstvo, 7 za poligamiju i 2 za bogohuliništvo. Francialco de Kevedo (Quevedo), u svomedelu Sueito del Inkto Final (1608), stavlja Muhameda u pakao, zajedno sa Judom i „prokletim Luterom”. Neki naročito oprezni španski Katolici boje se čak dosluha izmedju protestantizma i islamske religije. I zbiIja, nekollko novih hrišćana, muslimanskog po-rekla, prišlo je Reformaciji iz mržnje prema InkvizicIji: to je bio dokaz o solidarnosti, izmedju svih protivnika pravoverja. Držanje Crkve i Iberijskih Država prema američkim neznabošcima, nedavno ukIjučenim u hrišćanski prostor, bilo je slično njihovom držanju prema Jevrejima i muslimanima. Krštavani su na brzu ruku. Nakon toga, gonjeni su kao jeretici oni za koje se činilo da su sačuvall veru svojih predaka. Istakli smo napred, da su po dolasku vice-kralja Toleda u Peru 1570, crkveni veIikodostojnici iz Kuska, pod njegovim uticajem, doneliodluku da pokršteni urodjenički vrači — pošto se odmetnu — budu proglašavani za jeretike i osudjivani na smrt. Politika „istrebljenja” bezbožništva koju su španske vlasti vodile u Americi krajem XVI i početkom XVII veka, bila je prema tome samo varijanta one politike koja je u Evropi upražnjavana prema tradicionalnim jereticima. Represivni aparat pohoda „iskorenjivanja” preslikava represivni aparat Inkvizicije, koja s onu stranu Atlantika nema vlasti nad Indijancirna, a jedan poseban zatvor u Limi primao je pokrštenike bi se pokazali nepopravijivim neznabošcima; Napokon,kao što su se neki u Španiji bojali dosluha izmedju musliamana i protestanata, tako je i u Americi postojala bojazan od sprege izmedu Anglo-Holandjana i indijanskih neznabožaca. Otuda je bilo nužno pokrstiti ove. Zar jeres i neznaboštvo nisu bili pioni u rukama Sotone, medjusobno zamenljivi? Značajno je videti da su u komentaru koji Eko Pena dodaje 1578. uz Priručnik za inkvizitore Nikolaua Ajmeriha, bez reda, jereticima nazvani svi oni koji se obrezuju ili prelaze u islam, „oni koji prinose žrtve idolima oni koji posećuju jeretike, Jevreji i Saraceni”, Na tom spisku nalaze se takodje i „oni koji obožavaju djavola lli mu se klanjaju”. Kao posebno opasne, čarobnjake i veštice je takode logički trebalo kategorisati kao jeretilke: to je učinjeno 1326., u papskoj bull Super Illius Specula, kojom je Inkvizicija postala nadležna i za njih. Pola veka kasnije, Nikolau Ajmerih je objasnio kako i zašto čarobnjaci zapadaju u jeres, čak i kada ne prizivaju ni Sotonu, ni demone: ´Postoji [takodje] jeres, ističe on — i stalna nužnost inkvizirtorove intervencije u svim onim vračanjima koja se obično koriste da bi se pronašle izgubljene stvari, a u kojima se koriste blagoslovene sveće ili sveštena vodica, ili se izgovaraju stihovi iz Svetog Pisma, ili Vjeruju, ili Očenaš, itd. To proističe iz činjenice da, kad bi se tu radilo o čistom i jednostavnom gatanju, onda ne bi bilo nužno pribegavati svetim stvarima´.

Tako je svako nezvanično posvećivanje nazvano demonskim, a sve što je demonsko jeste jeretičko, a ni obrnuto nije ništa manje svaka jeres i sve što je jeretičko jeste demonsko. Vreme od XIV—XVI veka živelo je na toj opasnoj jednačini. Poistovećivanje čarobnjaštva i jeresi postalo je, videli smo, toliko očigledno u duhu inkvizitora, da su u Langedoku, Švajcarskoj, Artoa, optužea za jeres nazivani „albiža-nima”, „begenirna”, „vladenžanima” i „jereticima”. Sto se Malleusa tiče, on je pojačao poistovećivanje izmedu čarobnjaštva i jeresi ističući tri tačke: a) jeres je neverovati u postojannje čarobnjaka; b) u poslednje vreme ljudske istorije, čarobnjaštvo predstavlja ´neobičnu jeretičku izopačenost’; ono besni novom žestinom; c) posle greha Luciferovog, greh „veštica prevazilazi sve druge grehove”, budući da je to jeres u pravom smislu, to jest „otpadništvo” i „izdaja” vere: to je i razlog što su veštice opasnije i grešnije no Jevreji i neznabošci. Od sada će, bar na kontinentu, crkveni i građanski sudovi goniti čarobnjaštvo pre svega zbog njegovog vida koji naglašava izdaju prema Bogu.“

Kroz istoriju literature se može spoznati doživljaj zastrašujućih večnih muka kojima je prećeno otpadnicima i jereticima. Znameniti irski pisac James Joyce, u svom znamenitom romanu „Portret umetnika u mladosti“ slikovito opisuje propoved koja opisuje paklene muke. Ove žive slike izazivaju, kroz imaginaciju, aktiviranje amigdale, te sve one fiziološke reakcije o kojima smo već podrobno pisali, te hroničnu anksioznost, koja odgovara kontorlorima masa jer poništava razum i individualitet. Joyce piše:

„Pakao je tesna i mračna i smrdljiva tamnica, obitavalište demona i izgubljenih duša, ispunjeno ognjem i dimom. Gospod je tu tamnicu naročito učinio tesnomda bi kaznio one koji neće da se pokoravaju njegovim zakonima.U ovozemaljskim tamnicama bedni zatvorenik ima bar neku slobodu kretanja, bilo to samo između četiri zida ćelije ili u mračnom tamničkom dvorištu. U paklu nije tako. Tamo, u toj strašnoj tamnici, usled velikog broja prokletih, zatočenici su natrpani jedan na drugog, a za njene zidove kažu da su debeli četiri hiljade milja: i prokletnici su potpuno sputani i bespomoćni i, kao što blaženi svetac, sveti Anselmo, veli u svojoj knjizi metafora, oni čak ne mogu iz oka odstraniti crva koji ih nagriza. Oko njih je mrak. Jer, upamtite, pakleni oganj ne daje svetlost. Kao što je, na zapovestgospodnju, vatra u vavilonskoj peći izgubila svoju jaru, ali nije svetlost, tako, na zapovest gospodnju, oganj pakla večno gori u pomrčini, zadržavajući vrelinu svoje jare. To je neprestani vihor mraka, mračnih plamenova i mračnog dima gorućeg sumpora usred koga su tela natrpana jedno na drugo bez ijednog daha vazduha. Od svih napasti koje su pogodile zemlju faraona samo jedna je nazvana strahovitom, a to je bila napast mraka. Kakvo ime, onda da damo paklu koji neće trajati samo tri dana nego svu večnost? Užas te tesne i mračne tamnice još pojačava njen strašni smrad. Sva prljavštinasveta, sve đubre i nečistoća sveta, kažu, izliće se tamo kao neki ogromni smrdljivi kanal kad strašni požar sudnjega dana očisti svet. I sumpor, koji tamo sagoreva u ogromnim količinama, puni čitav pakao svojim nepodnošljivim smradom; i sama tela prokletih isparavaju tako kužan zadah da bi, kako kaže sveti Bonaventura, samo jedno od njih bilo dovoljno da okuži ceo svet. I sam ovozemaljski vazduh, taj čisti element, postaje odvratan i ne može se disati kad je ustajao u zatvorenom prostoru. Zamislite onda kako mora da je kužan vazduh u paklu. Zamislite kakav nagnjio leš, pihtijastu masu tečne truleži, koji leži, i trune i raspada se u grobu. Zamislite kako taj leš postaje plen plamenova, kako ga guta oganj gorućeg sumpora i kako iz njega kuljaju gusti zagušljivi dimovi gadnog odvratnog raspadanja. Pa onda zamislite taj gnusni smrad, umnožen milion miliona puta milionima miliona smrdljivih leševa natrpanih jedan pored drugog u smrdljivom mraku kao ogromni i truli ljudski čir. Zamislite sve to, i onda ćete naslutiti koliko je užasan smrad pakleni. Ali, ma koliko bio strašan, ovaj smrad nije najveća telesna muka kojoj je ikada tiranin podvrgao svoje bližnje. Stavite prst za trenutak u plamičak sveće i osetićete bol od vatre. Ali našu zemaljsku vatru gospod je stvorio za dobro čoveka, da održi u njemu iskru života i da mu pomogne u korisnim veštinama, a oganj pakla je druge vrste i Gospod ga je stvorio da muči i kazni okorelog grešnika. I naša zemaljska vatra proždire brže ili sporije, već prema tome koliko je zapaljivo ono što je zahvatila, tako da je ljudska dovitljivost uspela čak da pronađe hemijske preparate da zaustavi ili osujeti njeno dejstvo. Ali smrdljivi sumpor koji gori u paklu naročito je napravljena materija zato da bi večno, večno gorela neizrecivom žestinom. Štaviše, kad naša zemaljska vatra gori, ona istovremeno i razara, te što je silnija, tim kraće traje; ali oganj pakla ima svojstvo da održava ono što pali, pa, premda besni neverovatnom silinom, besni večno. Dalje, naša zemaljska vatra, ma koliko žestoka ili rasprostranjena bila, uvek je ograničenog opsega; ali vatreno jezero u paklu nerma granica, nema obala i nema dna. Zapisano je da je sam đavo, odgovarajući na pitanje jednog vojnika, morao priznati da bi čitava planina izgorela kao komadić voska ako bi bila bačena u okean paklenog ognja. A taj strašni oganj neće mučiti tela prokletnika samo spolja, nego će svaka izgubljena duša biti sama sebi pakao, neograničeni oganj koji besni u sopstvenoj utrobi. O, kako je strašna sudbina tih jadnih bića! Krv vri i ključa u venama, mozak knljuča u lobanji, srce u grudima žari se i puca, utroba je usijana masa goruće kaše, nežne oči plamte kao istopljene kugle. Pa ipak, ovo što sam rekao o jačini i svojstvu i neograničenosti tog ognja nije ništa kad se uporedi sa njegovom silinom, silinom koju ima kao oruđe izabrano božanskim naumom da kazni podjednako dušu i telo. Taj je oganj proistekao neposredno iz gnjeva gospodnjeg, i ne deluje sam po sebi, nego kao oruđe božanske osvete. Kao što voda krštenja čisti dušu i telo, tako oganj kazne muči duh i telo. Svako telesno čulo se muči a time i svaka sposobnost duše: oči neprozirnim, potpunim mrakom, nos nepodnošljivim zadahom, uši kricima i urlicima i proklinjanjima, ukus odvratnoim materijama, gubavom truleži, neiskazivo zagušljivom prljavštinom, dodir usijanim bodljama i šiljcima, surovim jezičcima plamena. I krz ta različita mučenja besmrtna duša se u samoj svojoj srži večno muči u miljama i miljama razbuktale vatre, koju je u ponorima zapalilo uvređeno veličanstvo svemogućeg Gospoda i koju je dahom svog gneva on raspirio da se večno i sve više razbuktava. (…) Ti đavoli (…) oni se rugaju i podsmevaju izgubljenim dušama koje su odvukli u propast. Oni, ti gadni đavoli, u paklu predstavljaju glas savesti. Zašto si zgrešio? Zašto si slušao prijatelje koji su te navodili na greh? Zašto si prestao da vršiš svoje verske dužnosti i da činiš dobra dela? Zašto se nisi klonio prilike za greh? (…) Sada je vreme za kajanje prošlo.“

O strahovima na Istoku svedoči Radivoj Radić, srpski istoričar u radu „Strah u poznoj Vizantiji“:

„I u Vizantijskom carstvu, jednoj od najznačajnijih civili zacija srednjovekov­
nog sveta, ljudi od pera su raspravljali o pojavi straha. Naoružani valjanim znanjima,
nasleđenim iz antike, oni su nastojali da ga osvetle sa različitih strana i da ga svrstaju
po određenim merilima. Neophodno je naglasiti da su polazišta ovih pregnuća
prevashodno bila zasnovana na rezultatima do kojih je došao kasnoantički autor
Nemesije, pisac čija delatnost pripada završnim decenijama IV veka.Na njegovo
znamenito delo „O ljudskoj prirodi“ u znatnoj meri se kasnije oslanjao Jovan Dama­
skin, vizantijski bogoslov i sve tac koji je živeo u arabljanskom kalifatu u poslednjoj
četvrti ni VII i prvoj polovini VIII stoleća. Saglasno Nemesijevim shvatanjima,11 koje
je sledio Jovan Damaskin, strah (phobos) je raz vrstavan u šest kategorija:

 

1) oknos – oklevanje, ustručavanje, strah da se nešto preduzme;

2) aidos – strahopoštovanje, moralni strah, stid, strah od sra mote;

3) aishyne – sramota, stid, skrnavljenje, strah da se učini ne što nečasno;

4) kataplexis – strah, odnosno zaprepašćenost prouzrokovana suče­ ljavanjem sa utvarama;

5) ekplexis – strava, strahovanje pred avetima;

6) agonia – uzrujanost, patnja, strah od neuspeha.

 

Neophodno je naglasiti da su se i crkveni oci u svojim razmišljanjima
doticali straha, ali su nastojali da čitavo pitanje donekle izdignu iz ravni obične
svakodnevice – što je razumljivo samo po sebi – i presele ga u sferu duhovnih
ose ćanja. Tako u IV veku, na primer, Vasilije Veliki, episkop Cezareje u Ka padokiji
i jedan od najvećih autoriteta među hrišćanskim misliocima, jasno se određujući
prema tom fenomenu i svesno ga su žavajući, pravi razliku između dobrog stra­
ha, a to je strah od Boga koji donosi spasenje, i nedostojnog, pa i prozaičnog
straha uzrokovanog trivijalnim pomanjkanjem sreće.Takav „dobar strah“,
uostalom, bio je jedan od osnovnih hrišćanskih pogleda na svet.

Sinajski monah Jovan Lestvičnik, koji je živeo krajem VI i u većem delu
VII stoleća, iznosi zanimljiva razmišljanja o strahu. On naglašava da je strašljivost „potomak taštine i kćer neverja“, „detinjasta narav u sujetnoj staroj duši“; „strah je opasnost na koju se misli još pre nego što je nastala“, „strah je trepetno osećanje srca koje drhti i tuguje zbog neizvesnih a mogućih događaja“; „strah je lišenost čvrstog pouzdanja u Boga“, a „ohola duša je rob strašljivosti jer se uzda u samu sebe i ona se plaši od svakog šuma, od svake senke“.Saglasno shvata njima Jovana Lestvičnika, strast strašljivosti je poslednji iz danak gordosti, odnosno fobično stanje, a predmet fobije je ne samo demon nego i mrak, i pusto mesto, i svaki šušanj. Drugim rečima, nadmenost i razmetljivost samodovoljnosti pretvaraju samouverenog strasnika u plašljivog bolesnika koji drhti i pred utvarama svoje uskovitlane mašte.“

Ako krenemo od srednjevekovlja preko modernog, ka post-industrijskom društvu današnjice, videćemo da se suštinski ništa nije promenilo. Tehnologija kontrole putem straha, globalna histerija i anksioznost kao uspešno realizovani projekti za mase…   Peter N. Stearns, američki profesor istorije u svom radu „Strah i istorija“ pokazuje da se kroz povest jedino menjaju objekti straha, a da mehanizam ispoljavanja i projekcije ostaje isti, kao i ´zamrznutost´, blokiranost koja je cilj… On piše:

„Ali, poenta je ova: nekoliko razumnih analitičara Zapadne Evrope, ili njenih delova, iznose tvrdnje o novim dominantnim strahovima sličnim onima, široko govoreći, koje su Glassner i drugi, uključujući mene, inaugurisali vezano za SAD.

Moja poenta povodom preterane reakcije na terorizam kao specifična komponenta SAD još uvek je primenljiva; Evropljani, kao konstrast tome, se više plaše (možda za mali stepen) iemigracije i fascinantno se više plaše genetskog inženjeringa hrane. Tako da objekti komparativno variraju, ali ne i bazične emocije, što znači da sam ponudio specijalna objašnjenja za SAD, a posebno iznijansirane promene u socijalizaciji, te vodeći uticaj internacionalnih kriza, koji su uopšteno govoreći, teorijski delimično nedefinisani. Tako, konačno, postoji intrigantna aktuelna studija, mada fokusirani stvarno samo na SAD i Britaniju, koja uvodi nove paterne straha u dvadesetom veku (iako i neke zbunjujuće o devetnaestom) pod generalnomh.sharifi20130426040031680 tvrdnjom da “strah postao dominantno prožimajuća emocija savremenog društva”. Joanna Bourke, vrsna istoričarka kulture, pominje niz specifičnih aspekata iza ove tvrdnje, uključujući nove tehnike ubijanja i nove medicinske brige – ono što ona naziva ´podmuklim telima´.“

Kako smo do sada mogli da primetimo – strah / anksioznost, najpre na psihološkom, a potom i na fiziološkom planu, posve blokiraju racionalnu komponentu ljudskog psiho-habitualnog kontinuuma. Anksioznost veoma efikasno ubija slobodnu volju. Zbog toga vladajuće mondane / nacionalne / porodične / poslovne elite projektuju zastrašujuće konstrukte, ne bi li održale vladajuću paradigmu, i to čine sa velikim uspehom, bilo izazivajući povlačenje, otuđenje jedinke od same sebe bilo izazivajući agresiju prema definisanom protivniku. Naravno, instrumentalizovani pojedinac veruje da je to njegov lični protivnik, a zapravo radi se o potencijalnom ili stvarnom protivniku interesa vladajuće elite / paradigme. Međutim, problem je kompleksniji, kao i uloga straha u celom procesu.

Naime, iako tako ne izgleda nedovoljno osvešćenom pojedincu (bilo kontroloru, bilo kontrolisanom), i same elite su predmet delovanja kosmičkih sila. Elite su i same kontrolisane od zakona višeg reda – njihovi naizgled slobodni postupci i delovanja u smislu kontrole masa su programirani od strane ´generatora´lokalnog morfičkog polja. To se ispoljava kroz pseudo-lični nagon za moći i kontrolom kod prosečnog pripadnika ili lidera vladajuće grupe. Baš kao što i mase bivaju kontrolisane prirodnim zakonima (čije su elite puki izvršioci) – jer prirodni zakoni stoje iza mehanizma straha (od arhetipskih osnova definisanja simbola, kao što je neprijatelj, pa do prirodnih zakona fiziologije, biohemije i biofizike te njihovih regulacionih mehanizama, hormonskih i drugih). Sudbina i sinhronicitet igraju značajnu ulogu u istorijskim ili lokalnim događajima, iako su izvan opsega interesovanja današnje redukcionističke nauke (što ne dokazuje da ne postoje).

Pitanja sudbine, slobodne volje i sinhroniciteta prirodnih pojava, snova, vizija itd. sa realnim događajima odvajkada su predmet proučavanja raznih spiritualnih i filozofskih tradicija.

 

Tako u Bibliji nailazimo na karakteristični odlomak koji opisuje kosmičko, nad-ljudsko tempiranje značajnih arhetipskih događaja koji definišu ljudsku sudbinu:

 

„Sve ima svoje doba i svaki posao pod nebom svoje vrijeme.
2  Vrijeme rađanja i
vrijeme umiranja;
vrijeme sađenja i
vrijeme čupanja posađenog.
3  Vrijeme ubijanja i
vrijeme liječenja;
vrijeme rušenja i
vrijeme građenja.
4  Vrijeme plača i
vrijeme smijeha;
vrijeme tugovanja i
vrijeme plesanja.
5  Vrijeme bacanja kamenja i
vrijeme sabiranja kamenja;
vrijeme grljenja i
vrijeme kad se ostavlja grljenje.
6  Vrijeme traženja i
vrijeme gubljenja;
vrijeme čuvanja i
vrijeme odbacivanja.
7  Vrijeme deranja i
vrijeme šijenja;
vrijeme šutnje i
vrijeme govorenja.
8  Vrijeme ljubljenja i
vrijeme mržnje;
vrijeme rata i
vrijeme mira.
9  Koja je posleniku korist od njegovih napora?
10  Razmišljam o mučnoj zadaći što je Bog zadade sinovima ljudskim.
11   Sve što on čini prikladno je u svoje vrijeme; ali iako je dopustio čovjeku uvid u vjekove, čovjek ne može dokučiti djela koja Bog čini od početka do kraja. (podvukao M. V.)“

(Knjiga Propovednikova 2: 1-11)

 

Peter Sloterdijk, nemački filozof, neuspeh realizacije ideje komunizma ispravno tumači u kontekstu asinhronosti jalovog implementiranja post-kapitalističkog besklasnog društvenog modela i temperiranog kosmičko-evolutivnog toka ljudske svesti ka istinski otvorenoj zajednici slobodnih ljudi neuslovljenih ekomomsko-kastinskim ropstvom i lažnim elitizmom vlasnika kapitala. On u svom delu „Srdžba i vrijeme“ („Zorn und Zeit: politisch-sychologischer Versuch suhrkamp“) analizira:

„Ukoliko Marxa čitamo doslovno vidimo da ni njemu nije bio stran motivokretanja kapitalizma protiv samoga sebe. Naprotiv, nikada nije prestao vjerovati kako tek »dovršenje« kapitalističkog preokreta svih stvari, i samo to, može izroditi nov način privređivanja. Mogućnost zaokreta, ono što zovemo revolucijom, nastaje u luku same evolucije. Cjelokupna je fatalnost marksizma u neodređenosti odgovora na pitanje koliko je vremena potrebno kapitalističkom procesu kako bi stvorio pretpostavke za postkapitalističko preusmjeravanje bogatstva. Iz današnje perspektive očito je kako je 1914. velika utakmica kapitalizma bila tek na poluvremenu. Pred kapitalizmom je bila još duga serija uspona, sukoba, juriša zbog čega je bio daleko od toga da može samoga sebe nadići u korist neke slijedeće formacije. Vođe ruske i kineske revolucije bile su posve u krivu kada su se pozivali na Marxove teorije. Oba su politička poduhvata amalgami političkog fundamentalizma i borbenog oportunizma u kojima se izgubio svaki smisao za privredne uspjehe, evoluciju i redoslijed. Dok se prema Marxovim temeljnim tekstovima postkapitalistička situacija mogla zamisliti samo kao zreli plod »do kraja« razvijenog kapitalizma, lenjin i Mao su ključ uspjeha našli u principu terorističkog iskorištavanja nezrelih prilika. Nakon njihovog doprinosa posve je jasno što znači radikalna interpretacija izrijeke o primatu političkoga«. Valja priznati da je koncepcija »dovršenog apitalizma« izazov za interpretatore, danas ništa manje nego u Marxovo i lenjinovo vrijeme. Onaj tko rabi tu koncepciju mora imati određeni stupanj uvida u još nerealizirane potencijale ekonomijske, tehničke i kulturne evolucije a taj stupanj uvida iz razumljivih razloga ne može postići. Osim toga zahtijeva od gubitnika u igri mjeru strpljenja, koju ne bismo mogli očekivati od njih da znaju kamo ih vodi put i koliko će potrajati. Nije čudno da je misaona figura »zrelih prilika« nadrasla komuniste koji su iznudili revolucije upravo tamo gdje je evolucija jedva i započela svoj posao te je na čitavoj liniji nedostajalo plodnih vlasničko- -privrednih prilika. kao volucijske varalice bez predaka pokušali su trik nadilaženja kapitalizma a da kapitalizam nisu ni poznavali. Flert s ubrzanom industrijalizacijom sovjeta pod staljinom i kineza pod Maom nije bio ništa nego nemoćni napor da se sačuva evolucijski privid. Lenjinov odabir revolucionarnog trenutka uistinu je od samoga početka bio oportunistički motiviran – u skladu s Machiavellijevim naukom o povoljnoj prilici – a analogni pokušaji Mao Zedonga bili su još jače voluntaristički izopačeni. Značajka svih tih nicijativa u kojima su takve vrste revolucionari nastupali u ime postkapitalističke budućnosti bilo je brzanje. Tamo gdje bi iz logike stvari moralo biti riječi o stoljećima bez ikakvog se dostatnog motiva – nestrpljivost i ambicija nisu nikada dovoljni – u historijsku jednadžbu ume- talo desetljeća, a kod ultra radikalnih tek nekoliko godina. iskrivljena optika kojom revolucionarna volja opravdava svoje planove, pretvorila je vojni kaos rusije i kine poslije careva u »sazrele prilike«.“

Paul Blanquart, francuski filozof i sociolog u svom delu „Kroz istoriju grada do novog drustva“ ukazuje na emanaciju esencije fenomena – psihološkog pretvaranja prostora u vreme (o čemu je davno elaborirao I znameniti francuski ezoterijski mislilac Rene Guenon). On je na tragu krucijalnog prirodno zakona: prostor predstavlja sinhronicitet definisanih materijalnih entiteta koherentnih u vremenu, što važi i za ljudske akcije: tek holistički sinhronicitet ljudskih intencija sa planom višeg reda dovodi do nestanka kakve-god paradigme i rušenja ideološkog konstrukta te kvantni skok u evolutivnom toku. Blanquart piše:

„Deteritorijalizacija, dematerijalizacija, simulacija S tim u vezi, može se govoriti o procesu deteritorijalizacije / dematerijalizacije / i simulacije. Najpre deteritorijalizacija. Do sada je, kako to i samo ime kaže, pojam zgrade bio u suprotnosti sa pokretljivošću(Immeuble, na francuskom, znači „zgrada”, ali i nešto nepokretno, statično, nepokretno dobro, u opreci sa meuble, što znači pokretno, pokretno dobro, nešto pre-nosivo i, analogno, „nameštaj” (prim. prev.): reč je označavala jedan fiksan enterijer, odmor nakon povlačenja, koji je zidovima i krovom odvojen od okruženja, postavljen upravo tu, a ne na nekom drugom mestu. šta onda danas predstavlja zgrada, kao i stanovi koji se u njoj izdaju ili kupu-ju? Protočni čvor (voda, gas, struja, telefon, radio-talasi, teleinformatika), pre-sek energija, višestruki utikač. Arhitektonski interes centra Bobur u Parizu sastoji se upravo u činjenici da on na vidan način predstavlja takvu realnost današnjice: raznorazne cevi. Smestiti se danas znači isto što i priključiti se. U Osaki, gde je 1970. održana svetska izložba koja je veličala novo doba, kon-struisan je jedan „Kapsula-hotel”, zid izbušen ćelijama za spavanje: ono što je ostalo kao jedina fiksna tačka života u pokretu (san je jedini zastoj) jeste jedna minimalna zapremina (svaka alveola iznosi otprlike 2,20m dubine, na 1,20m širine i lm visine), ali opremljena radiom, telefonom, televizijom i idi-ma-uređajem. Pristupačnost ide pod ruku sa konfinacijom. Upotreba novih tehnologija komunikacije uzrokovala je tako sužavanje naše stvame teritorije do te mere da se ona gubi. Kako i sama teritorija u bukvalnom značenju reči, moglo bi se reći, tako i nestanak međuprostomih površina koje smo nekada prelazili da bismo stigli s jednog mesta na drugo. Mekluan (McLuhan) je, da bi opisao ovaj fenomen, govorio o formiranju „globalnog sela”. Krajem še-zdestih godina, jedna reklama avio-kompanije Svisejr mogla se videti posvu-da: prikazivala je, poređane tik jedan uz drugi, najlepše kvartove najpresti-žnijih svetskih gradova (Pariz, London, Venecija, Rim, Beč itd.), sa sledećim natpisom: „Zahvaljujući nama, Evropa je svedena na okvire jednog grada”. Planeta se smanjuje do te mere da je više ne osećamo pod svojim nogama: čovek može biti povezan sa svačim, jer se sve odvojilo od tla. Godine 1994, po zidovima Pariza se mogao videti reklamni plakat sa slikom zelenog čovečulj-ka nalik na Marsovca, ušiju i očiju u obliku antene, i sledećim tekstom: „Biti Zemljanin danas znači imati kablovski priključak”. Od aviona do kablovske televizije, pravac je jasno naznačen: Zemlja više nije čvrsta lopta po kojoj se hoda i na kojoj se odmara; ona lebdi, nematerijalna, apsorbovana mrežom satelita koji u orbitama kruže oko nje, emitujući i prenoseći talase, zvuke i slike. Iza te posvuda i svevažeće direktne dostupnosti, nalazimo, naravno, i brzinu, što je veoma dobro uočio Pol Virilio (Paul Virilio). Zajedno sa tim zapanjujućim napretkom, brzina je ta koja proždire prostor. U automobilu na autoputu, u avionu iznad oblaka, nas ne zanima ono što okružuje naš omeđeni habitus (opet smo kod one kapsule). Mi iščekujemo samo jedno: da se naše putovanje završi. Ako ćemo pravo, više nema putovanja, prolazaka, jer ništa što je međuprostomo sada ne pruža mogućnost otkrivanja novog. A aerodrom na koji ste sleteli začuđujuće liči na onaj koji ste upravo napustili. Nedavno su izrađene karte Francuske i Evrope koje se više ne zasnivaju na principu prikazivanja kilometraže, niti na iscrtavanju planete po sistemu me-ridijanskih dužina i širina, nego na principu vremena potrebnog da se TGV-om” (” TGV, skraćenica na francuskom od Train n grande vitesse — „voz velike brzine” (prim. prev.) stigne iz jednog mesta u drugo: tako je Bordo bliži Parizu nego Gere. Trijumf vremena nad prostorom? Ne, nego pre rastakanje jednog i drugog. Nekada je stari Aristotel govorio da je vreme u stvari mera kretanja u odnosu na neko pre i posle. što je kretanje brže, vreme je, dakle, sve kraće. To znači da je krajnji cilj brzine upravo da se, u perspektivi, stigne čim se krene. U istoriji čovečanstva, vremenske vrednosti i iskustva su se menjali, baš kao i ona u vezi sa prostorom i urbanizmom. Vreme je najpre bilo saobrazno repe-titivnim, budući cikličnim, ritmom prirode i godišnjih doba: postojalo je jed-no vreme za sve, za život i umiranje, za setvu i žetvu, i u to smo doba zaista bili Zemljani. Potom se ono matematizovalo, postalo apstraktno izdeljeno vreme mehaniacih satova, 1=1=1=1 do u beskonačnost, usklađeno sa homo-genizadjom teritorija, pripremajući se na taj način da bude upotrebljeno od industrijske mašine: kao količina rada, vreme je takođe predstavljalo i novac, a njegovo gomilanje i u jednom i u drugom vidu stvaralo je linearni napre-dak. Nešto nam govori činjenica da se danas „realnim vremenom” imenuje trenutačnost, odnosno samo odsustvo vremena. Uostalom, tako možemo lakše da shvatimo razastiranje naše planete: više se nema vremena ni za šta! Sveprisutnost, trenutačnost, neposrednost: iščezavanje prostora-vremena. Sa ne-zanemarljivom posledicom: gubitkom tela. Naše je telo bolesno jer ga sredstva komunikacije lišavaju potrebe kreta-nja. I tu leži paradoks ovog doba sveopšte pokretljivosti. Više ne moramo sami da se krećemo da bismo bili u kontaktu, jer smo prevezeni. Zna se, na primer, da automobil slabi leđne mišiće i otežava hodanje. U vezi sa novim tehničkim sredstvima kojima se prevozimo, Pol Virilio govori o „zakonu ma-njeg napora”. Kada se nađete u dnu neke zgrade i hoćete da se popnete, a na raspolaganju vam stoje stepenice i lift, vi se odlučujete za ovaj poslednji: brzi-na, manji napor, ali i inercija. Međutim, postoji nešto još pogubnije za telo: ne samo da se od vašeg sopstvenog sve manje i manje traži, nego se i tela dru-gih, sa kojim opštite ne izlazeći iz kuće, derealizuju, gube svoje fizičke osobi-ne. Ako koristite viziofon da biste se sreli sa nekom vama dragom osobom, iskucate određeni kod i njeno lice se pojavljuje na ekranu. Gde je ona, u su-sednoj sobi ili pak na drugom kraju planete? Ne pokušavajte da je poljubite: takva senzacija je za vas isuviše neprijatna, a vaš patner s druge strane neće osetiti ništa. Fizički svet i tela koja ga sačinjavaju se ukidaju. Suprotno od slikara kvatročenta koji su se služili perspektivom da bi na mesto moralnih vrednosti dela srednjeg veka postavili one koje ističu čulnost, volumen, ne-posredan pristup omogućen ekranom daje tek bestežinsku sliku. Sećam se jedne grupe dece školskog uzrasta koja su ušla u TGV negde između Le Ma-na i Nanta, u pratnji dva vaspitača koji su imali pune ruke posla. S ušima priljubljenim uz kasetofone koji su pravili stravičnu buku, rekli su mi da su na „Izvidaacom izletu”. Pokušao sam tada da im ispričam ponešto o predeli-ma kroz koje smo prolazili, o skrivenoj geologiji koja objašnjava njihove raz-like, ali nisam uspeo da ih zainteresujem. To je zato, kažem ja njima, što vam se više dopada sa saznajete putem prijemnika koji su u vašim sobama, pa vam ne treba voz da biste putovali po takvim svetovima. Baš tako, odgovoriše mi, pred izbezumljenim pogledima njihovih pratilaca. Svet naše dece je izgubio dodirne tačke sa našim: to više nije geografski, nego elektronski svet, što će reći da je sačinjen od kombinacija, igri znakova.“

Na osnovu svega do sada rečeno, može se uvideti da morfičko (informatičko) polje definiše akcije i njihovu tempiranost kako elita, tako i masa. Sve što nije rezultat visokog stepena svesti i posve svesne odluke, predstavlja puku robotsku akciju automata, mehanizma čije konce vuku arhetipovi kolektivnog nesvesnog. To je tajna masovnih devastacija izazvanih slepim strahom / agresijom, te neuspešnih pokušaja promena, kad im „vreme nije“. Carl Gustav Jung, znameniti švajcarski psiholog, veoma koncizno ukazuje na prirodu kolektivnog nesvesnog, te definiše prirodni sinhronicitet između kretanja celestijalnih tela i talasa arhetipskih erupcija što dolazi iz morfičkog polja. On u radu “Arhetipovi i kolektivno nesvesno”, (Sabrana dela) uči:

“Kolektivno nesvesno izgleda da se sastoji od mitoloških motiva ili primordijalnih slika, što je razlog zašto su mitovi svih naroda njegovi realni eksponenti. u stvari, cela mitologija može se držati za vrstu projekcije kolektivnog nesvesnog. Ovo možemo jasnije videti ako pogledamo nebeske konstelacije, čija originalno haotična forma se organizuje kroz projekciju slika. Ovo objašnjava uticaj zvezda o na način na koji tvrde astrolozi. Ovi uticaji su ništa drugo do nesvesna introspektivna percepcija kolektivnog nesvesnog.”

urlQWJung definiše sinhronicitet kao akauzalnu ali smislenu vezu između dve pojave. U tom pravcu treba objektivno posmatrati pojave vezane za sfere prirode, ljudske lične i kolektivne sudbine, te energetske strukture tela i njegovih psihofizičkih ispoljavanja. Potrebna je velika intelektualna hrabrost da se čovek suoči sa evidentnim empirijskim činjenicama koje ukazuju na povezanost fenomena mikro i makrokosmosa, a koje je posve nemoguće kogitivno objasniti aparatom konvencionalne astrofizike, kvantne mehanike, biologije i psihologije. Svaki pokušaj sinteze celovitog ispoljavanja lične i istorijske promene monumentalnih razmera, međutim, nemoguće je bez uzimanja u obzir različitih aspekata stvarnosti i njihovih neobjašnjivih veza ako se isključivo koristi interpretativni aparat ortodoksnog naučnog metoda. Duhovne tradicije se, međutim, odvajkada bave holističkim objašnjenjima i tumačenjima.

Warren Kenton u inspirativnoj i intrigantnoj studiji „Anatomija sudbine“ iznosi smelu hipotezu o direktnoj povezanosti izmeću kabalističkih deset sefirota (osnovnih principa koji čine postojanje), sa planetama (koje ispoljavaju teoretski nepojmljiv ali empirijski opserviran astrološki uticaj, te Jungovim arhetipovima koji čine osnovu funkcionisanja psihe kako je shvata dubinska psihologija).

On najpre postulira vezu između duhovnih principa, planeta i žlezdi (biohemijskih regulatora) organizma. Na taj način se vidi potpražna veza između organskih procesa (između ostalog smirenja nasuprot strahu) i vremenske tempiranosti (koja je logički neobjašnjiva ali praktično sinhrona sa planetarnim položajem):

„Prva manifestacija je instrument Božanskog Vladalaštva, kroz koje Božija volja iskazuje svoju svrhu. Nazivano mnogim imenima u različitim tradicijama, na Zapadu je poznat kao eskrajni svet´u hrišćanstvu, a svet Aziluta u Kabali. (…) U Kabali postoji metafizički dijagram ovog Najvišeg sveta. (…) Njime je deset božanskih atributa ili principa izloženo u konačnom obliku. Ovi principi su dali univerzalne zakone, a ovi zakoni pravila i niža pravila, a zakon je sekvencijalna hijerarhija koja postoji čak i u najsavršenijim sferama. Počevši na vrhu, iz kojeg se celina izliva, nalazi se kruna. Ovo je prvi princip, to jest, sve što nastaje ima svoj izvor u jednome.

(…)Većina ljudi je potpuno nesvesna ičeg više od fizičkog tela i pomalo psihološkog organizma. (…) Fizičko telo je elementarna mašina, koja funkcioniše unutar odnosa čvrste materije, fluida, gasova, toplote ili zemlje, vode, vazduha i vatre. (…) ne može funkcionisati bez elementarnih interakcija i svih cevi, komora, pumpi i bezbrojnih delića koji sačinjavaju fizičko telo. (…) Drugi nivo je hemijski. Odvija se preko organskih sistema poput limfe ili cirkulacije krvi, kroz tkiva koja sačunjavaju materijal tela. Hemijski metabolizam tela je ključan za njegovu efikasnost i stanje. Na primer, zavisno sa koje strane gledamo, anabolička ili katabolična predominacija dovodi da se razviju aktivne ili pasivne tendencije. Ovo vidimo svakodnevno, kada se osećamo dobro ili loše, a dugoročno kroz postepene promene stanja tela od letargije do entuzijazma prema životu. Ove promene su povezane sa astrološkim faktorima. Prvo, svakodnevne promene su uslovljene rotacijom Zemlje i položajem Meseca, koji utiče na telesne tečnosti i njihove hemijske reakcije. Na primer krv, kako je otkriveno, zgrušnjava se različitom brzinom u zavisnosti od faze Meseca. Dužim periodima vladaju položaji i njihovi aspekti. Jedna od teorija je, da svaka planeta ima određen uticaj na određene delove sistema žlezda u telu. Tako Merkur i Venera utiču na tioroidu i paratiroidu endokrilnih žlezda, stimulišući telo svojim usponom i udaljavanjem na primer, dok Jupiter i Saturn vladaju post i anterpituarnim žlezdama, a Neptun hipofizom. Mars utiče, kako se sugeriše, na adrenalinske žlezde. Uran na gonade, dok Sunce i Mesec vladaju timusom i pankreasom tako. Žlezdano-planetarni sistem je spekulativan. Njegova vrednost može biti u tome da identifikuje biohemijski momenat koji odgovara planetarnom, koji je opet makrokosmička manifestacija Sefirotskih principa sa viših svetova.(podvukao M. V.)“

 

 A MMM

 

 

Na slici: Jakobove stepenice – planete / sefiroti / Jungovi arhetipovi

 

Warren Kentonu daljem tekstu povezujeSefirote, planete i psihu. Ovo je veoma blisko Jungovim idejama, koje su i implementirane u interpretativni aparat ovog tipa. Treba napomenuti da, ukoliko posmatramo stvari sa ideološkog gledišta (redukcionističke nauke i sl.) , ili tražimo logičko objašnjenje, ceo Kentonov narativ ne zvuči plauzibilno.Štaviše, nategnuti pokušaji materijalističko-kogitivnih teoretskih povezivanja ovih de facto kauzalno nespojivih fenomena opravdano razmišljanju Kentonovsko/Jungovskog tipa pripisuju atribut pseudonauke. Međutim, ako posmatramo međuigru psihe, planeta i tempiranja istorijskih događaja putem tempiranja psihohabitualnog kontinuuma na akciju (od inicirajućih emocija, koje dolaze iz kolektivnog nesvesnog, do psiho-telesne dinamike silom biohemijskih dejstava žlezda, iniciranog silama sinhronim položaju planeta) vidimo da postoji formula po kojoj se značajni događaji promene paradigme odvijaju vremenski tempirano. Kako? Putem arhetipova (psiha) i endokrilnog sistema (biohemija tela) koji su sinhroni sa Jungovim arhetipovima, planetama (astrološki položaji) i sefirotima (drvo života). Moramo priznati empirijsko podudaranje ovih fenomena, ali istovremeno i odustati od lične omnipotencije te posledične artificijelne, na-silu- interpretacije istih. Kenton piše:

„Psiha je moderan termin za ono što je nazivano sideralnim ili planetarnim telom. ona predstavlja suptilnu anatomiju ljudskog bića i korespondira sa Višim Formativnim svetom ili suptilnim nivoom realnosti. Dok je struktura psihe zasnovana na istom modelu kao i fizičko telo, njeno delovanje nije poput mehaničkih ili organskih procesa koje vidimo u organskoj materiji. Mada je sličnost u tome što prati pet principa, koji izlaze iz prvog Sveta i dolaze u Egzistenciju određenu Vremenom. Koristeći strukturu i zakone psihe ili planetarnog tela.(podvukao M.V.)Počevši od najniže Sefire vidimo, prema Jakobovim stepenicama na slici, na koji način i gde je ovo elementarno telo uhvaćeno u fizičkom drvetu ispod. Ovde se spaja ćelijsko tkivo mozga i centralnog nervnog sistema, sa metabolizmom i elektro-magnetskim poljem. Ovo je mesto direktne veze psihe sa materijalnim aspektom tela. Iznad ovoga je ego um. To jest, deo nas, koji je delom fizički, a delom psihički. (…) Čovek je visoko sofisticiran instrument i njegovu osnovu predstavljaju obrazovanje, stečene veštine, navike, sećanje i predstava o samom sebi. On uz pomoć uobičajenog shvatanja, svešću svakodnevnice, pronalazi svoj put i izvršava sve ha bitualne radnje neophodne da preživi u okruženju i uspostavi odnose sa drugim ljudima. Ako telo u osnovi Drveta predstavlja Ascendent i planetu Zemlju, onda ego vidimo u paru sa principom Meseca. Pošto Mesec ima dve strane, tako i ego ima tamnu i svetlu. Ove negativne u pozitivne aspekte iskazuje u prijateljskim ili neprijateljskim izrazima zasnovanim na obrazovanju ega (…) i tako lunarne kvalitete odražava ego likom izgrađenim tokom godina. (…) Venera je aktivan ženski princip, i bilo koja mlada žena u ovoj fazi zna, kao i njeni obožavaoci, da je upravo ona ta koja ima inicijativu u većini situaciji. Venera je pokretačka moć strasti, dok je Merkur brz, ali i delikatan, poput leptira stalno u pokretu, ali nikad nije taj koji predvodi. Na ovom nivou oni predstavljaju niži planetarni sistem mnogostrukih uloga koji se bavi potrebama tela, ega i selfa koji je skriven u nivou nesvesnog osobe.

U centru Drveta psihe je self, sopstvo. Ovo je Sunce unutrašnjeg solarnog sistema. Luminar poput Meseca, ono predstavlja viši nivo svesti; za razliku od Meseca, koji samo reflektuje, ono stvara svetlost. (…) kad govorimo o sopstvu, ono ostaje ipak u pozadini, u nesvesnom, iza vela koji se proteže između Merkura i Venere. (…) Pozicija planete Mars i Jupitera zauzimaju psihološke sefirot koji odgovaraju emotivnom životu osobe. (…) Jupitera vidimo kao velikog i velikodušnog kralja moćnog i nilosrdnog, nasuprot Marsovoj strogoj pravednosti. (…) Gornji par Saturn-Uran predstavljaju sporo i temeljno razlučivanje razumevanja, dok Uran predstavlja iznenadni bljesak iluminacije. (…) Ovi likovi nam donose arhetipove koje je posmatrao KG Jung. Jungova šema se može videti kao psihološka refleksija planetarnih bogova. Tako se princip Merkura može videti kao arhetip opsenara, Venere lepog mladića ili devojke, Mars i Jupiter su arhetipovi heroja i velikog kralja. Mesec je arhetip lika nas samih, a arhetip Sunca se ponekad naziva Mudracem. Iznad, na psihološkom Drvetu, Saturn i Uran na levoj i desnoj strani su arhetipovi Animusa i Anime, ili Velikog Oca i Velike Majke. (podvukao M. V.) (…) Ovo čini ljudsko biće, koje je nesvesno celokupne svoje situacije, subjektom spoljnih uticaja, kojima bi se, u drugom slučaju mogao odupreti ili iskoristiti u svoju korist(podvukao M. V.), jer je moguće iskoristiti ova suptilna stanja, ako bi bio svestan sila koje deluju oko i unutar pojedinca.“

 

Kako smo do sada mogli da primetimo, strah predstavlja strahovito moćno oruđe za kontrolu pojedinaca i masa – bilo navođenjem na agresiju/ratove, bilo navođanjem na uzmicanje. Strah je imanentan čoveku i deluje na emotivno-fiziološkom nivou izaizivajući snažnu korporalnu reakciju, što je poznato milenijumima. Rezultat je preusmeravanje namere pojedinca (ili grupe) u pravcu suprotnom onome, koji prvobitno želi. Ili, pojedinac (ili grupa) kao nosioci namere promene paradigme, bivaju devastirani od strane većine koja je porogramirana u pravcu ´kontrarevolucionarnog´ dejstva. Pri čemu ´revolucionari´ bivaju gonjeni sopstvenom voljom za moći i racionalnim konstruktom promene, dok ´konzervativci´ bivaju gonjeni strahom od ´neprijatelja´, ´heretika´, ´bezbožnika´, ´terorista´, itd… Kontrolori masa manipulišu izazivanjem strahova, ali, kako smo pokazali, i oni bivaju instrumentom naizgled stihijskih kosmičkih sila, što programiraju i ´programere´ i programirane… Ove sile deluju kroz morfičko polje (kolektivno nesvesno) kroz arhetipove i emocionalno nabijene simbole, a sve sa teleološkim usmerenjem ka evolutivnom toku kolektivne svesti do kritičnog momentuma – kada je preomena paradigme moguća, snažno zaustavljajući prerane preokrete, od porodičnih do globalnih. Pri tome, sve tri grupe: kontrolori (pored manipulativnih psiholoških i biofizičkih tehnika, koriste i okultna znanja o astrološkoj tempiranosti događaja, ali ne ulaze u esenciju i smisao tih znanja), revolucionari (motivisani egoističkom namerom i voljom za moći, nesvesni istorijskog trenutka i nad-ljudskih kosmičkih ciklusa) i kontrolisani (prepušteni strahovima na fiziološkom nivou, potpuno nesvesni šta se uopšte događa), imaju identičnu osobinu, koja ih čini slepim oruđem nad-ljudskih sila: nedovoljno visok stepen svesti.

Astrologija, dubinska psihologija, razne spiritualne tradicije opisuju fenomen sudbine i tempiranja događaja. Prethodno smo citirali biblijsku „Knjigu propovednikovu“ koja opisuje vremensku uslovljenost pojedinačnih i kolektivnih događaja. Međutim, svete knjige i žive duhovne tradicije su sklone osudi bezličnog podređivanja sudbinskim tokovima. Robovanje horoskopu, vračarama, gatarima itd (koji (zlo)upotrebom okultnih tehnika evidentno preuzimaju iz morfičkog polja određene, manje-više nedovoljno artikulisane, informacione pakete vezane za moguće buduće događaje) je striktno zabranjeno. „Otkrovenje Jovanovo“ (21,8) osuđuje i manipulatore i manipulisane, robove straha i okultiste:

 

„Kukavicama pak, nevjernima i okaljanima,
ubojicama, bludnicima,
vračarima i idolopoklonicima
i svim lažljivcima
udio je u jezeru
što gori ognjem i sumporom.
To je druga smrt.“

 

Postavlja se pitanje: kako se osloboditi začaranog kruga? Kako promeniti paradigmu uprkos silovitim otporima? Kako se nositi sa arhetipskim silama, a ne postati rob okultističkih tehnika i tradicija koje se bave mehanicističkom slikom prirode i sudbine (astrologija npr.)? Kako pobediti životinjsko u sebi – paranoju i anksioznost izazvanu radom žlezda sa unutrašnjim lučenjem – na koje utiču podjednako manipulativno/medijski namentnuta imaginacija i kosmički sinhroniciteti (koje, u nedostatku iluminacije teorijske interpretacije fenomena, nazivamo ´planetarnim´ uticajima)?

Na tragu ispravnog odgovora na ova pitanje moglo bi biti proširenje svesti: shvatanje da između čovekovog ´ja´ i tzv. ´materijalne stvarnosti´ stoji čitav kompozit kontinuiteta predstava i stanja, koje se odnose kako na čulne doživljaje, psihičke sile (kojima se bavi konvencionalna psihologija i psihoanaliza), te nad-ljudski entiteti duhovnog sveta (generatori morfičkog polja, arhetipovi, sefiroti… sve su to odveć ljudska imena koja opisuju fenomene čiju suštinu, ako smo iskreni, moramo priznati da još uvek uopšte ne razumemo). Promena sopstvenog stava, ugla iz koga posmatramo sebe i svet je dobar prvi korak za kvantni skok nivoa svesti. ´Materijalistička paradigma´ vodi ka ´magiji posedovanja´ – ropstvu vezivanja za materijalne predmete, uspeh, ljude oko nas itd. Shvatanjem da je duhovni svet moćniji i istinitiji od materijalnog, štaviše da materijalni svet biva generisan od duhovnog, volja za moći polako bledi a sa njom i strah od gubitka iste, pa i strah kao takav. Ovo je poznato razni spiritualnim tradicijama već milenijumima. Tako u tekstu „Strah i anksioznost – unutarnji neprijatelji“, kabalista Rabbi Schneersohn uči:

 

 

„Po svojoj prirodi , materijalizam je prolazan. Hrana koju ste pojeli juče je danas nestala.   Novac koji zaradite danas biće potrošen sutra.   Status i moć na kojima ste toliko dugo radili da ih dosegnete mogu biti obrisani u trenutku.   Kada gradite život na tako privremenim osnovama, kako možete očekivati da se osećate sigurno?   Ako materijalni svet biva vašim prioritetom to je vrhunski uzrok straha i anksioznosti.   Čak iako ste skinuli mnoge detinje strahove, razvili ste potpuno nov niz strahova.   I, umesto da se plašite mraka, postajete uplašeni da nećete zaraditi dovoljno. Ili da ćete izgubiti posao. Ili da nećete biti dovoljno uspešni.   Kada dozvolite svom životu da bude definisan vašim novcem, vašim poslom, vašim društvom, postajete intentivno uplašeni da nećete biti prihvaćeni od strane drugih.   Otuda kardinalni diktat, “Ne stidite se pred onima koji se podsmevaju.”   Ipak žudimo da se prilagodimo.   Plašimo se isticanja i brinemo neprestano o tome kako nas drugi vide.   Plašimo se da će nas ljudi ismejavati ili da neće poštovati naše izbore.   Razmislite na trenutak koliko je taj strah isprazan.   Ljudska bića su inherentno nestalna.   Njihova raspoloženja se menjaju, stavovi se menjaju, vrednosti se menjaju.   Tako da ako brinete da li ćete biti prihvaćeni od strane drugih, predajete svoju sreću i sigurnost u ruke nepredvidljivih ljudi – ćudljivog šefa,   teškog klijenta. Konstantno investirate velike količine nergije u zadovoljavanje najpre jedne osobe a potom i druge..  Pokušavate da budete jedna osoba ujutro, druga tokom dana, i još jedna noću.   Nije ni čudo ga je vaš život gonjen anksioznošću; nije ni čudo da nemate duševni mir.   Ne smete da kompromitujete svoje vrednosti i standarde zbog straha od toga kako će vas drugi prihvatiti.   Ovo je jedan od najtežih izazova u životu, jer sve što želimo je da budemo voljeni i prihvaćeni.   Ali prihvaćeni od koga?   Od ljudi čiji sopstveni standardi se uvek menjaju?   Od ljudi koji su i sami zabrinuti da li će biti prihvaćeni od drugih?   Jedina osoba na Zemlji od koje treba da budete prihvaćeni ste vi sami.   Ovo dosežete integracijom Boga u svoj život, što znači posvećivanje prema ciljevima radi kojih ste stvoreni..   Sledeći božanske zakone moralnosti, uvodete svetost i spokojstvo u vaš život – i osećaj reda.   Tek tada ćete otkriti jasnoću koja ruši strah.   Tek tada će vam prestati jeza od suočavanja sa neočekivanim i nepoznatim.   Bog nam je svima dao mogućnosti i resurse da prevaziđemo izazove koje nam život donosi.   Kada u Boga polažete apsolutno poverenje i priznate pravu svrhu svog života, čak i vaši najozbiljniji strahovi – od bolesti ili siromaštva ili smrti – počeće da se raspršuju u osvežavajućoj svetlosti jasnoće.  

Kako možemo pobediti strah?  Povezivanje s Bogom je jedini način na koji se istinski možemo osloboditWEi straha.  Prepoznavanjem da ste integralni deo Božijeg plana, da je vaša sopstvena egzistencija značajna, a vaše sudelovaje vitalno, možete da se odreknete sumnji koje hrane strah.Sve dok pridajete najveću vrednost materijalnom svetu, nastavićete da budete i anksiozni.   Ostaćete žrtva okolnosti, podvrgavajući se merkurskoj prirodi materijalizma. Nemamo ničega da se plašimo osim Boga, jer ništa nije realno sem Boga.“

Strah je, dakle, suprotan visokom stepenu svesti i osvešćenosti. Svaka paradigma teži da se održi, ne zato što to žele vladajuće elite izvesne grupe (bilo porodične, bilo državne itd.) već zato što je suprotnost paradigme haos i dezintegracija zajednice. Zajednica se drži na okupu preko ideološkog konstrukta, baziranog na arhetipovima iz morfičkog polja, koje ljudi doživljavaju na nivou emocija (iz nesvesnog) a spiritualne i okultne tradicije se bave proučavanjem ovih fenomena na nivou sinhroniciteta makro i mikro kosmosa. Kosmička inteligencija (generator morfičkog polja, u hrišćanstvu ´sveti duh´, izvan vremena-prostora-materije-energije) teži da održi zajednicu na okupu i spreči zlo totalne devastacije. Zato egoistički, svedeno kogitivni motivi rušenja vladajućeg diskursa vođeni voljom za moći ´revolucionara´nemaju nikakve šanse za uspeh.Zajednica se brani indukovanim masovnim strahom i histerijom protiv ugrožavajućeg neprijatelja (vere / rase/ porodičnih vrednosti / nacije). Arhetipovi kolektivnog nesvesnog, informacioni paketi iz morfičkog polja veoma pogoduju odbrani paradigme, multiplikujući masovno manipulativno inicirane strahove.

Kako smo videli u analizi delovanja ´planetarnih´ uticaja na žlezde u organizmu, odgovorne za pojačano lučenje alarmskog feromona koji pobuđuje organizam na burnu ´bori se ili beži´reakciju. ´Planetarni´uticaji su u stvari samo izraz mističnog prirodnog sinhroniciteta između položaja objekata materijalnog sveta (nebeskih tela) i moćnih uticaja pan-psihičkih sila koje deluju potpražno na milione ljudi istovremeno. Ovo se teoretski ne može objasniti, ali čudesni prirodni sinhronicitet je milenijumima empirijski poznat i korišćen od strane vladajućih elita za kontrolu masa. Sve to se može činiti nepravdom koja podređene drži ljude u ropstvu.Međutim, stvar je posve suprotna. U ropstvu su podjednako i elite i mase, kao i svaki čovek koji je rob arhetipskih sila, i nije svestan šta se događa u njemu i oko njega: nije svestan postojanja duhovnog sveta koji vlada materijom.

Vreme za promene nastaje onda, kada se stvori kritična masa svesnih pojedinaca, koji odustaju od egoizma ličnih kogitivnih paradigmi, te narcizma omnipotencije ´revolucionarnog duha´ovde-i-sada. Svako osvešćivanje sa posledičnim svođenjem ega na optimalnu meru ´sedišta svesti´ umesto narcističkog ´centra univerzuma´omogućiće distinkciju između ´ja´ i arhetipskih psihičkih sila koje upravljaju univerzumom, a esencija im je ukorenjena u duhovnom svetu i, pošteno govoreći, ljudima totalno nespoznatljiva. Tada nastaju proročke mogućnosti tj. slobodan a direktan pristup informacionom polju koje kreira materijalne događaje. Bez ličnih sebičnih namera čovek dobija tačnu informaciju o kosmičkim planovima, a, sa povećanim brojem osvešćenih individua, ubrzano se smanjuje vreme koje preostaje do promene paradigme.

Put  pobede nad strahom je esencijalno definisan u dva koraka:

1) prihvatanjem da paradigma ima smisla jer je bolji i nepravedan / disfunkcionalan sistem, od totalne samovolje, haosa i opšte devastacije i

2) svesnim poništavanjem omniopotentnog ega koje nam omogućava da otvorimo um itako primimo preciznu informaciju o novoj, alternativnoj paradigmi, evolutivno superiornijoj u odnosu na postojeću. Otvoreni um, ispražnjen od proizvoljnih fantazija grandioznog ega predstavlja ´Božiju posudu´, koja vapije za autentičnim spiritualnim sadržajima. Prethodno rečeno predstavlja i stvarni smisao znamenitog stiha iz Biblije:

»Blago siromasima duhom:
njihovo je kraljevstvo nebesko!“

(„Jevanđelje po Mateju (5,3))“

Miša Vasić:   http://mischaw.wix.com/misavasic

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar