„Zdravo živeti možeš jedino u saglasju sa prirodom. Sve ostalo je šarlatanstvo, da samozavaravanje.  Zdravu biljku možeš da dobiješ samo na zdravom zemljištu. Zdravo meso takođe samo od zdrave životinje.“  U ovom otvorenom pismu je predstavljeno gledište pionira permakulture Sepa Holcera o odgovornom prirodnom životu i rešenju problema današnjice.

Moja predstava  o odgovornom prirodnom životu – problemi današnjice i predlog  za njihovo rešenje

“Dolaziš na svet u jednoj sterilnoj klinici gde ti odmah budu podrezani prirodni koreni. Vakcinisan  si i zadojen neprirodnim hemijskim splačinama.

Prirodno rođenje u porodičnoj toplini  i prirodno odrastanje bi bili ispravan početak budućeg života mladog čoveka. Svaki  „stanovnik zemlje“ ima pravo već po rođenju na komad zemlje. Zemljišna reforma koja ovo uzima u obzir se morala desiti odavno.

Izolovanim odrastanjem od naše prirode i njenih živih bića, gubimo svaku prirodnu vezu sa svetom oko sebe. Odrastanje u simbiozi sa biljem, životinjama i ljudima omogućava iskustvo u zajednici i izoštrava te da vidiš predmet svog delovanja kao misleća individua, da budeš dorastao svom zadataku usmeravanja,  umesto borbe i suzbijanja. Posmatranjem bića oko sebe i suživotom sa njima, utvrdićeš da je proroda savršena i da je tvorac mislio na sve; da se se sve nalazi u povezanosti da tu nema šta da se popravlja.  Tvoj  je zadatak, da to očuvaš.

Nema „glupih“ i „pametnih“ svako će se snaći ako mu nije oduzeta mogućnost. „ Glupe“ i „pametne“ smo mi ljudi sami napravili da bi iskorištavali slabije. Ja sam u svojim projektima sa svim ljudima (odrasli, deca, siročad, deca sa ulice i sa đubrišta) iz celog sveta, imao samo odlična iskustva. Dakle, ne treba im tutorstvo  već  im ponuditi mogućnost da ožive svoje   sposobnosti. Osećaj uspeha, radost, priznanje je najviša nagrada, najbolja terapija i ima takođe i ekonomskog smisla. Praktičan primer je moj projekat BERTA u Štajerskoj koji je prvi evropski projekat permakulture za invalidska kolica.

Generacijski problem- ogroman jaz u našem društvu

Naši roditelji i stari se na smrt dosađuju u staračkim domovima. Deca i unuci se zaglupljuju kompjuterskim igrama i televizijom. Smisao tvorevine je u tome da stari ljudi prenesu deci svoja iskustva i mudrost. Deca imaju pravo na to, mnogo bolje se mogu pripremiti za životne zadatke. Moramo postati  svesni koliko veliku grešku pravimo. Kuća za više generacija i zajednički projekti bi omogućili da se zatvori taj generacijski jaz.

Nastava bi morala biti  podeljena na 50:50, prakse i teorije. Svakom vrtiću pripada zasad, svakoj školi bašta i zemljište, svakom univerzitetu  poljoprivredno imanje. To su praktične mogućnosti za istraživanje i mesta izgradnje naše dece a time i budućnosti društva.

Obrazovanje- specijalizacija- napredak- zaglupljenost

Preko današnjeg modernog, takozvanog progresivnog obrazovanja, mladi ljudi se otržu od prirode i kidaju im se koreni. Ako međuzavisnost, naizmenično delovanje i simbiozu u životnom kolu prirode, nisi sam posmatrao, ne možeš je ni prepoznati, ni shvatiti. Ne možeš čak ni da se uključiš u ovaj ciklus savršenstva svega stvorenog.

Šta su posledice? Umesto da pojmiš kako funkcionišu prirodni tokovi, pomisliš da ti možeš da ih popraviš i uhvatiš, da ih pobediš, umesto da ih shvatiš. Tvoj zadatak intervencije u prirodi bi bio samo usmeravajući. Za to je potreban zdrav razum i kreativno mišljenje.

Deca i unuci nam zaglupljuju u školi i na univerzitetu, delom i  sasvim trunu. Ne zato što su učitelji i profesori „glupavi“, ne, već stoga jer moraju da predaju samo po  školskom programu iza koga često sami lično ne stoje. Dozvolili su da ih upotrebljavaju lobisti i političari. Ali gde ima volje naći će se i put gospodine profesore! Ukoliko profesor zavisi od političke partije, ili je pod uticajem lobista ne može i neće ništa da menja.  Nauka se jako uzvisila i udaljila od prakse da je teorija postala nerazumljiva širokim masama i time neprihvaćena. Nedostaje puno karika u ovom lancu.

Nauka i politika su  do danas propustile da odgovarajuće reaguju na stravično uništavanje prirode.  Uticaj novca i korupcija očigledno sprečava neophodne mere i reakcije. Katastrofe će dosegnuti toliku meru da će dovesti do kolapsa ovog bolesnog sistema.

Zagađenje vazduha, trovanje vode i zemljišta  upotrebom hemije i veštačkog đubriva u monokulturnoj poljoprivredi preotima nam zdravu životnu osnovu. Hrana je tvoj lek.

Seljak, zemljoradnik mora uzgajati životne produkte  a ne samo puniti trbuhe hemijski zagađenim, malovrednim, opterećujućim sredstvima za prehranu. On mora biti učitelj, koji demonstrira ljudima jedno ophođenje prepuno poštovanja prema živim stvorovima, biljkama i životinjama naše majke Zemlje.

Nažalost realnost je posve drugačija. Kroz EU-propise, stimulaciju velikih površina, poljoprivrednici  su postali nesamostalni i zavisni. Zemljoradnik, gazda imanja  je degradiran na primaoca subvencija. Premije bi trebale da nadoknade ograničenja i manjkavosti. Ovakva stimulacija ili tzv.  naknada je tek delimično poravnanje štete jedne promašene agrarne politike, nacionalnih i EU zakona i propisa.

Rasti ili propadni je deviza EU. Specijalizacija, modernizacija, masovan uzgoj životinja. Životinje se tretiraju samo kao roba. Odnos  uzajamnosti prema živim stvorenjima je izgubljen. Posledica je masovno mučenje životinja. Dalje posledice su sakaćenje drugih bića sečom rogova, skraćenjem kljuna, krila ili repova, povređivanje  stoke strujnim šokom, unakaženje nepotrebno velikim ušnim markiranjem itd. Na takav način potlačeno stvorenje ne može liferovati zdrave životne namirnice. Ako se životinje ne osećaju dobro i proizvod je štetan.

Seljak je duša naroda! Umre li seljak, umire zemlja!

Kroz propisanu agrarnu privredu gubimo nepovratno sve stare kulture. Stare tokom stoleća dokazane metode oplemenjivanja i prerade,  EU propisima se sprečavaju i zabranjuju. Centralna, ogromna mesta za preradu kao klanice, pekare, destilerije, mlekare…su zaduženi za preradu i još stimulisani. Da bi oni bili što bolje iskorišćeni, seljaci su lišeni mogućnosti da svoje sopstvene proizvode  prerađuju, dorađuju ili oplemenjuju.

Za preživele zadnje ostatake organskih proizvođača smanjene su nadoknade EU a povećano je šikaniranje. Sve ostalo dalje znamo, rešiće se samo od sebe. Poljoprivrednik je rob na svom rođenom imanju, najčešće prezadužen kroz prekomernu mehanizaciju i specijalizovanje na jednu vrstu, izmaltretiran, obezglašen i preopterećen administrativnim zahtevima i šikaniranjem prenaduvanog upravnog aparata, život mu je dognan u totalnu zavisnost. Ko bi se onda čudio da deca ne žele da nastave taj put patnje svojih roditelja.

Rešenje svih problema:

Neophodna je građanska hrabrost i ne zabijanje glave u pesak da bi se suprotstavili ovom otuđenom, nepraktičnom upravnom aparatu. Stavi sebe u situaciju svojih bližnjih, u biljke, životinje, da i u ljude i uputaj se bi li se njihovom mestu dobro osećao. Ako se kišna glista oseća dobro, zemljište je zdravo. Takođe i biljka i životinja se oseća dobro ako je u pravom biotopu i na slobodi.

Najveći uspeh i korist ćeš imati ako ovim sudbinama ispravno upravljaš. Koristiti zemlju nije isto kao iskorištavati. Raznovrsnost  a ne jednostranost održavaju sistem. Tvoj zadatak  u tvorevini  je da te sudbiname usmeravaš a ne da da se boriš protiv njih. Priroda je savršena. Nema ništa za popravljanje. Ako ipak pokušavaš, to je samozavaravanje. Priroda je savršena , greške činimo samo mi ljudi. Strah je u tebe uteran- oslobodi ga se jer strah je najgori pratilac u životu.

Ophođenjem punim poštovanja sa tvorevinom i suživotom sa svim stvorenjima najviše ćeš profitirati ti sam, a biti zemljoradnik biće najlepši poziv.“ – Sepp Holzer

Jozef   Holcer, (1942) „Agrarni pobunjenik“ i ekološki vizionar iz austrijskih Alpi već kao dete je učio od prirode. Sa 19 godina preuzeo je roditeljsko imanje Krameterhof i od  sumorne stočarske farmice  napravio plodonosan prirodni raj sa raznovrsnim divljim kulturama.

Kao planinski poljoprivrednik  kroz precizno posmatranje prirode i eksperimentisanje razvio je sopstvene metode da svoje gazdinstvo vodi bez veštačkog đubriva i hemije  na  hladnim,  visokim položajima i da uzgaja biljke koje potrebuju toplotu.

Kada su studenti bečkog univerziteta počeli da proučavaju njegov način rada on je saznao da za tu vrstu zemljoradnje postoji naziv: permakultura,  koncept koji je razvio australijski farmer Bil Molison, dugotrajan i održiv kružni tok u uzgoju. Svoju metodu nazvao je Holcerova premakultura.

Permakultura Sepa Holzera se zasniva na sopstvenom iskustvu i delom se razlikuje od drugih.  Sa inovativnim idejama ali i starim metodama kao gradnja terasa, brežuljaka i visokih leja, održanju ugroženih korisnih životinja i zaštiti alpskog bilja, ova metoda pokazuje zapanjujuće rezultate u planinskim uslovima.

U Holzerovoj premakulturi ili agro-ekologiji, kako je on naziva centralno mesto ima sakupljanje i upotreba vode specijalno u suvim regijama sa sezonskim padavinama, koji su ugrožene širenjem pustinja. Holcer koristi prirodnu kišnicu koju sprovodi komleksnim sistemom kanala i jezerca što takođe nudi i ekološku nišu za biljne i životinjske vrste.

Projektima u celom svetu pokazao je da su njegova saznanja primenljiva u različitim klimatskim i vegetacijskim zonama. Iskustvo koje ga je izgradilo je dugogodišnji sukob sa različitim službama koje su ugrožavale njegovo gazdinstvo. Mnoge ideje stekao je jasnim protivljenjem vlastima i njihovim preporukama, vodio je dugogodišnje sudske procese o čemu je pisao u knjizi Agrar-Rebell

Savetnik je zemljoposednicima, seljacima, profesorima i ekološkim naseljima u Rusiji, USA, južnoj Evropi itd. kod renaturiranja zemljišta i podizanju jestivih predela.

Branka Mraz

Podelite članak: