Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

TACKA PREOKRETA – (R)EVOLUCIJA I KVANTNI SKOK

„Živimo u noćnoj mori laži, a malo je onih koji su dovoljno budni i svesni da vide stvari onakvima kakve jesu. Naša prva dužnost je da uklonimo iluzije i oporavimo osećaj stvarnosti. Ako treba da dođe rat, to će se dogoditi  zbog naših samoobmana, za koje naša savest potopljena košmarom anksioznosti pokušava da pronađe moralne izgovore. Oporavak osećaja stvarnosti jeste obnavljanje istine o sebi i svetu u kome živimo, a time i sticanje moći očuvanja  ovog sveta od uzleta u rasparčanost.“

(Nikolaj Berdjajev, „Politički testament“)

 Piše Miša Vasić: Jedina alternativa ratu, revoluciji, ili pak totalitarizmu koji neizbežno vodi razornoj enantiodromiji jeste:  intelektualno, emotivno, intuitivno, i senzitivno prihvatanje istovremenog postojanja suprotnosti kao jednako vrednih.

Adolf Hitler je proricao:  „Ja nameravam da uspostavim hiljadugodišnji Reich a svako ko me podržava u ovoj borbi  je saborac za jedinstvenu spiritualnu – rekao bih – božansku kreaciju…“  Reich je, međutim, trajao samo dvanaest godina (1933-45). Katedre istorijskih nauka  iz doba komunizma su aktuelnoj akademskoj  podeli istorije na stari vek, srednji vek i novi vek pridodali i sopstveno snoviđenje: post-istorijsku fazu nazvanu „savremeno doba“ koje je bilo znak kraja kapitalističko-modernističkog novog veka i pripadajućeg  klasnog društva. „Savremeno doba“ je imalo pretenzije da predstavlja izraz  predstojeće nad-istorijske beskonačne  trajnosti novog komunističkog poretka. Nasuprot ovom fantazmagoričnom diskursu, komunizam je trajao 72 godine (1917-1989).  Danas, u doba krize svih paradigmi, kroz „zvanični“ narativ razvijenijeg dela sveta kao da i dalje odjekuje ideološka matrica o „kraju istorije“ (inspirisana Fukoyaminom neo-hegelijanskom studijom iz 1992)  i „večnom“ globalističkom eksploatatorskom post-kapitalizmu baziranom ne na materijalnom kapitalu, već na virtuelnim finansijskim instrumentima, te podelom ljudi na klase (de facto, na kaste). Aktuelni socijalni sistem će, kažu njegovi promoteri, da ostane dok je sveta i veka… Ovaj istorijski trenutak u kome živimo deluje kao beskonačna kriza spiritualnosti i trijumf materijalističke devastacije svih humanih vrednosti oličen u satiranju obespravljenih prekarijatskih masa u koje spadaju svi, (nevezano za obrazovanje, materijalno bogatstvo, društveni status) osim orwellovsko-huxley-evske  elite ´kontrolora´ simulakruma koji se predstavlja kao „konačni poredak“. Analogija sa prethodnim žrecima i profetima „beskonačne“ trajnosti socijalnih struktura i  poredaka (koji su, suprotno imaginarnim konstruktima njihovih ideologa, davno prohujali) je više nego očigledna. Stvar je u tome da, nasuprot svesnim i racionalnim namerama nosilaca diskursa, isti ne mogu kontrolisati istorijski tok… Jer istorijski i društveni sistemi nastaju, traju i nestaju po zakonima koji su iznad društvenih konstrukata. To su univerzalni zakoni kosmosa i nadilaze puke ljudske misaone matrice…

Svet materije-energije-prostora-i-vremena je ništa drugo do  – stalna i kontinualna promena. Čestice svetlosne energije, koje tvore mikrosvet te posledično kreiraju  i vaskoliki makro-univerzum, neprekidno vibriraju i transformišu sve oko nas. Ništa nije nepromenljivo  a percipirana pseudo-soldifikacija predstavlja plod ograničenosti ljudskih čula (kojima je nedostupan mikro-svet) i ljudskog mozga, te strukture psihe čija struktura generisanja unutarnjih predstava rezonira sa idejom o čvrstom svetu oko nas. Takođe, sklonost inerciji investiranja emotivne psihičke energije u imaginarne konstrukte obezbeđuje kontinuitet predstavama o svetu koje se ne poklapaju sa realnošću. Istinska i neumoljiva transformacija univerzuma na subatomskom nivou je čak i van dometa holističkog, integrativnog razumevanja. Međutim, ljudski kognitivni aparat ipak poseduje izvestan stepen percepcije i razumevanja zakona promene – iako je ovo razumevanje rasparčano po raznolikim naučnim disciplinama. Shvatanje evolucije celokupne  prirodne biosfere, ekonomske transformacije, te postepen psihički rast pojedinca susreće burne socijalne revolucionarne promene, ratove koji devastiraju društvene poretke ili kvantni skokovi unutar  subatomskih svetova – bivaju atomizirani unutar katedri nuklearne fizike, kognitivne psihologije, sociologije, istorije i posve nepovezani kako terminološki, tako i esencijalno. Ezoterijske i spiritualne tradicije, nasuprot, ukazuju na zajedničko poreklo i neumoljivost promena, te međusobnu povezanost kosmičkih zakona višeg reda sa zakonima beskonačnog kretanja i međusobnih relacija materije-energije-prostora-vremena. Spoznaja da, iza brutalnih socijalnih revolucija, stoje nad-ljudski zakoni vidljivi   u prirodnim sinhronicitetima (kojima se recentno bavi i egzaktna nauka) nije nepoznata milenijumima – od drevnih astrologa do hebrejskih i hrišćanskih proroka te skorašnjih gnostika poput Rudolfa Steinera i K.G. Junga. Saznanje neumitne promenljivosti, koja je još i smislena, pruža utehu ljudima koji podležu fatalističkim „mantrama“ nihilističkih teoretičara zavere koji „objavljuju“ da je svako zlo nezaustavljivo i svaki naopaki poredak večit. Važi i obrnuto – lažni socijalni „rajevi“ predstavljaju ništa drugo do privremene vladajuće narative u koje se (uzaludno) investiraju pozitivne emocije, dok se ne rasprše u svoju suprotnost. U ovom tekstu bavićemo se raznim aspektima ispoljavanja promena i pokušajima nalaženja smisla i povezanosti između naizgled nepovezanih fenomena. Videćemo kako se iz ugla raznolikih naučnih disciplina posmatraju i interpretiraju promene, manje-više bez svesti o njihovom jedinstvenom ishodištu.

Ekonomska nauka je nauka o promenama per se. Ona je sva u promenama i dinamici, čime se ukazuje na zreli pristup interpretaciji stvarnosti i odsustvo fantazmagorične slike večnog stanja status quo. Ilustrativan ekonomski pojam „Break-even point“ ukazuje na dramatičnu promenu u poslovanju kompanije, ali on ukazuje i na analogiju sa ostalim aspektima stvarnosti, te ćemo ga ukratko ovde pomenuti.

 

Naime, „Break-even point“ predstavlja tačku preokreta, kvantni skok u dinamici poslovanja. On izražava trenutak preokreta, momenat u kome su količina  prodate robe i posledični prihod nadrasli troškove poslovanja. To je momenat od kada nastaje profit. Međutim, šire gledano, BEP je tačka preokreta posle koje ništa nije isto. To je momenat koji određuje život ili smrt kompanije, jer, ako se on ne dosegne, sve nestaje. A ako se dosegne, dolazi do razvoja. Ta simbolika tačke preloma, koju pozajmljujemo iz ekonomije, primenljiva je i na druge aspekte stvarnosti. Potpražni procesi (poput funkcionisanja preduzeća u fazi pre preloma, gde se investira bez vidljivih rezultata) na kraju ekspandiraju kvantnom promenom strukture dramatično svedočeći dinamici koja je do tada bila nevidljiva na površini. Tako, od fenomena transmutacije materije, do pojave  društvenih revolucija, tačka preloma intenzvno ukazuje na nezaustavljivost promena – iako one prethodno nisu bile vidljive i očekivane.

 G. Jung, inspirisan Heraklitovom i Platonovom filozofijom, uvodi pojam enantiodromije – zakona prelaska svakog procesa u sopstvenu suprotnost. Neokovanica je sintetisala starogrčke izraze: ἐνάντιος, enantios – suprotan i δρόμος, dromos – pravac kretanja. Heraklit je u svom znamenitom delu „O prirodi“ učio da

 „…U iste reke stupamo i ne stupamo.

Ne može se dva puta ući u istu reku.

Sve teče i ništa se ne zadržava.

Sve se menja i  ništa ne ostaje za stalno.

Toplo postaje hladno, hladno postaje toplo.

Vlažno se suši, sasušeno se vlaži.

Bolest je ta, koja zdravlje čini ugodnim;

Zlo je to, koje dobro čini prijatnim.“

 Platon u delu „Fedon“ raspravlja o neprekidnoj transformaciji stvarnosti kroz međuigru i međuzavisnost suprotnosti. sama esencija stvarnosti je satkana od suprotnosti, bez kojih čak ni egzistencija nije moguća:

„ – Ako hoćeš, produži Sokrat, da lakše to shvatiš, obrati pažnju ne samo na ljude nego i na sve životinje i bilje, i uopšte u svemu što god postaje ogledajmo da li sve postaje na ovaj način: ni od koje druge strane nego iz suprotnoga suprotno, gde god se nahodi nešto suprotno, kao što je, na primer, lepo suprotno ružnome, i pravedno nepravednome, a takvih suprotnosti ima nebrojeno mnogo. Dakle, ispitajmo to da li je nužno da sve ono što ima neku suprotnost ne postaje ni od čega drugoga nego od onoga što mu je suprotno. (…)  Šta onda? Nalazi li se u tome i ovo: svuda između dveju suprotnosti, jer su dve, javljaju se i dve vrste postajanja: od jednoga prema drugome i opet od drugoga prema prvome? (…) Pa, ako nam ponekad i nedostaju za to naročiti izrazi, ipak bar u osnovi mora biti tako da jedno postaje iz drugoga i da jedno prelazi u drugo.“

 

Jung je apsolvirao problem enantiodromije u sferi psihološkog života ljudi – ukazao je na to da, kada svesni stav teži rigidnoj jednostranosti, u nesvesnom području psihe obitava potpuno suprotan (a svesno neprimetan) proces koji teži da se probije u svest i napravi ravnotežu. Tako dolazi do transformacije ličnosti, kvantnog skoka,           break-even point-a, revolucije na mikroplanu – nivou pojedinca. Enantiodromija je, jasno, primenljiva i na celokupnu stvarnost oko nas i sve njene aspekte.

Tačka preokreta se opisuje i drevnim pojmom „Metanoia“.

Pravoslavno hrišćanstvo koristi izraz “Metanoia” (grčki:  μετάνοια, metanoia, “promena nečijeg mišljenja”) kao termin koji označava pokajanje, de facto  – spiritualnu konverziju. Teološki adekvatan izraz metanoia-i je “preumljenje”. „Metanoia“ predstavlja promenu pojedinca u smislu njegove preusmerenja od autoriteta  sopstvenog ega ka autoritetu „višeg selfa“. Jedini nedostatak ovog gledišta je njegovo ograničenje na ličnu duhovnost te nedostatak uvida o opštosti zakona promene.  Znameniti američki filozof i psiholog  William James uopštava značenje izraza te uvodi metanoia-u kao označitelja  procesa radikalne transformacije ličnosti pojedinca.

Precizno značenje proističe iz kovanice nastale od starogrčkih izraza  μετά (metá) (“iznad”) i νόος (noeō) (“percepcija”, “um”, “razumevanje”), a teologija i psihologija ga koriste u različitim kontekstima.  Carl Jung je metanoia-u video u svetlu dramatične pojave ponovnog rođenja ličnosti u izmenjenom vidu, nakon nužne i bolne  samospoznaje indukovane paroksizmom psihotičnog sloma. Poput alhemijskog solve et coagula (ali u ovom slučaju spontano) ličnost se devastira da bi se samoisceljujuće prekomponovala u novog čoveka, prilagodljivog okolnostima novonastale životne situacije. William James koristi termin uopštenije – njime on opisuje čoveka koji se radikalno ali i postojano promenio – kakva god bila ta promena. Ronald David Laing, škotski psihijatar termin metanoia-u povezuje sa fenomenom transcendiranja ega „svesnosti“ u ego-„svest“ tj. stepenicu širenja uma pojedinca.

 

Enantiodromija tj. nužnost stalne transformacije energije-materije-prostora-vremena naizgled je u kontradikciji sa neoplatonističkim ili pak judeo-hrišćanskim učenjem i mnogim drugim tradicijama o „jednom“, „dobrom“ i raznim drugim aspektima monoteističkog večnog pauzroka, kreatora, svesadržitelja, kosmičke celovitosti te apsoluta. Mogli bi smo se zapitati o logičkom ćorsokaku te isključenju istovremenosti suprotnih principa i istovremenog jedinstva. Međutim, opšti pojam dualističkog / dijalektičkog monizma objedinjuje jedinstvenu esenciju u večnosti sa permanentnom dinamikom suprotnosti u vidljivom univerzumu, na svim nivoima stvarnosti – od subatomske fizike do ljudske psihe. Dijalektički monizam uči da je „jedno“ oličeno u jedinstvu komplementarnih polariteta koji istovremeno i sjedinjeno postoje u transcendentnom polju dok su naizgled suprotstavljeni u vidljivom materijalističkom univerzumu. Kroz istoriju spiritualnih pokreta  uviđamo koncept dualističkog monizma na delu: “Purusha-Prakriti” u Samkhji , Taiji ili “Vrhovna krajnost” u taoizmu, i “dualnost u jedinstvu” Shiva-Shaktija u Tantri. Taoizam i budizam su ništa drugo do dijalektički monizam.

 

Dijalektički monizam čak može biti i nevidljiv, a ipak prisutan –  teleološki utemeljen. Naime, suprotnosti su u ovom sadašnjem trenutku posve nepomirljivo razdvojene. No, sama suština njihove antagoničnosti pa čak i uzrok samog ispoljavanja i emaniranja je u – jedinstvu, koje, međutim, tek ima da nastupi u budućnosti, stvoreno međuigrom polariteta. Na nivou sveta ideja, tj. u morfičkom polju, naravno, svi ovi aspekti postoje istodobno jer uzorno-posledična veza egzistira istovremeno van materije-energije-prostora-vremena.

Malo dublji uvid ukazuje da je sve već i sada-i-ovde objedinjeno a pluralistički monizam označava samo viši ili manji stepen svesti pojedinca koji može/ne može da istodobno percipira sjedinjenost polariteta u esenciji. Taoizam ukazuje na „Pluralni monizam“ – istovremenost „deset hiljada stvari“ tj.  pluralnost entiteta objedinjenih u transcediranom umu prosvetljenog čoveka, dok Zen podučava da je pluralizam pojava u kosmosu realan, ali je sam kosmos ništa drugo do –  ograničena percepcija neprosvetljene ličnosti. Mahayana Budizam u „srčanoj sutri“ poetski odražava duh monističke dijalektike:  “Oblik je praznina, praznina je takođe oblik. Praznina nije ništa drugo nego oblik, oblik nije ništa drugo nego praznina.” Znameniti Dao De Jing očigledno oličava duh pluralističkog monizma:

“Tao je proizveo Jedno, Jedno je proizvelo Dva, Dve su proizvele Tri, Tri je stvorilo Sve, Sve ostavlja iza sebe Tamu (iz koje je došlo) i ide napred da prihvati Svetlost (u kojoj se pojavilio), dok je harmonizovano s disanjem praznine (…)  Ono što ljudi ne vole je da su siročad, da imaju malo vrlina, biti kao kola bez osovine, a ipak su to oznake koje kraljevi i knezovi koriste za sebe. Tako da se neke stvari povećavaju smanjivanjem, a ostale se smanjuju povećanjem. “.

 

Dualistički monizam/B.E.P./enantiodromija/tačka preokreta… Drevni kineski koncept Ying-Yang obuhvata sve ove termine te predstavlja jedinstveni koncept baziran na međuigri suprotnosti koja je i njegova osnova, esencija…

Yin-Yang je opštoj populaciji poznat kao osnova znamenitih praktičnih implementacija ovog principa oličenih u drevnim borilačkim veštinama kao što su taijiquan (T’ai chi), qigong (Chi Kung) ili pakbaguazhang. Takođe, yinyang čini osnovu čuvene knjige proricanja budućnosti bazirane na heksagramima koji opisuju zakone ispoljavanja dinamike stalne promene i međuigre suprotnosti.  To je sviima poznati “I ching”

Kineski izraz „陰陽“ (tj. „yin-yang“ ili „yin yang“, „yīnyáng“)  označava paradoksalni izraz  “tamno svetlo”  koji ne označava logički ćorsokak dva sjedinjena  opozitna pojma već komplementarnost suprotnosti koje postoje istovremeno i međuzavisne su na višoj ravni percepcije.  Jedna drugu stvaraju, jedna proističe iz druge, povezane su, i čine svetlo prirode. Život i smrt, mračno i svetlo, staro i mlado, i drugi prirodni opoziti predstavljaju tek puku simbolički manifestaciju ezoterijskog „Yin-Yang“ principa kosmičkog dualizma koji tvori monizam višeg reda.

Nije teško zaključiti da Yin i Yang de facto emaniraju iz mističnog jedinstva o kome smo već govorili, bilo da je u pitanju Plotinovo „jedno“ ili pak, ako ostanemo u dalekoistočnom narativu – „Tao“.

 

Kako smo u dosasdašnjem tekstu mogli da zaključimo, kosmos predstavlja međuigru suprotnosti, dinamiku koja stvara jedinstvo višeg reda. Međutim, ono što je interesantno je da tačka preokreta, nakon dugotrajnog potrpražnog procesa transformacije i nevidljivog rasta tendencije suprotne vladajućoj i vidljivoj, nastupa naglo, gotovo trenutno. Jedan od primera za to je i fenomen proboja (“breaktrough”) neprijateljskih odbrambenih linija u ratu. Dešava se kvantni skok, trenutna promena situacije i bitka se završava. Ono, što je predstravljalo odbrambenu liniju neprijatelja, oličenu u lokalnom morfičkom polju kreiranom digotrajnim drilom i posledičnim osećanjem zajedništva, a emanirano vojničkom uvežbanošću, visokim moralom i efikasnim reakcijama – devastira se kroz slom odbrambene linije i pretvara se u strah i paniku. ´Vojska´ trenutno nestaje i pretvara se u zastrašenu masu koja panično beži. ´Bitka´ više ne postoji. Kosmos je promenio strukturu. Čitav jedan svet se raspršio. Pažljivija interpretacija događaja ukazuje da se raspršio samo simulakrum, predstava ´kolektivno svesnog´ i da su velike grupe ljudi mentalno diskonektovane iz lokalnog (ili čak opšteg) morfičkog polja koje generiše zajedničku predstavu stvarnosti koja se naziva ´rat´.  Na primeru iz vojne nauke mogu se primetiti dve činjenice. Prvo, nemerljivo je fascinantno saznanje da se u samo jednom trenutku, ili relativno kratkom vremenskom periodu, celokupna “stvarnost” dramatično menja. Drugo, još je dramatičnije saznanje da je moguće da se u samo jednom trenutku, u za to jedinstvenom adekvatnom momentumu, ukida čitav jedan svet, koji je do tog prelomnog časa delovao kao da će večno egzistirati u formi u kojoj je eksponirao.

Primer vojnog proboja linija fronta je eksplicitna manifestacija zakona promene, preloma, enantiodromije u pojavnoj svarnosti. Na narednim stranicama ćemo se pozabaviti stvarnosnim aspektima dinamike univerzuma, kao i pokušajima interpretacije prirodne i socijalne dinamike od strane teoretičara evolucije te socijalnih transformacija, kao i spiritualnih tragača… Dva vida promene, sa stanovišta interpretacije, se izdvajaju kao paradigmatični – evolutivna i revolucionarna promena. Pozabavimo se njima, sa stanovištva formalne analize, kao i potonjeg otkrivanja ´spiritualne´pozadine zakona kretanja. Interesantno je da, u istoriji teorijske misli, teorija evolucije vodi ka teoriji (i praksi!) revolucije – što već predstavlja ispoljavanje dijalektičkog monizma! Pođimo redom, od evolucije…

 

Charles Robert Darvin (1809 – 1882) znameniti britanski prirodnjački istraživač, uvodi scijentističku teoriju evolucije u teorijsku biologiju svog doba. On, putujući planetom i izučavajući nebrojene biljne i životinjske vrste i proučavajući njihove varijacije, međufaze i prelazne oblike, traga za zajedničkim pretkom vrsta te interpretacijom prirodnih transmutacija.  Njegov magnum opus povodom ove teme je knjiga “O poreklu vrsta” 1859. godine. Darwin je opservirao temu prirodne selekcije, izučavao mehanizme borbe za opstanak i tragao za promenama karakteristika vrsta. Ovi mehanizmi su, uslovljeni prilagđavanjem izmenjenim okolnostima sredine u kojoj obitavaju, izazvali i pomenu samih vrsta – prelaženje iz jedne forme organizama u drugu. Suština procesa evolucije prirodnom selekcijom je u adkvatnom odgovoru na ekstinciju i umiranje potomaka određene vrste. Broj umrlih mora biti anuliran  većim brojem proizvedenih potomaka, od onih koji će prevremeno nestati. Darwin postavlja stubove svoje evolutivne teorije. Prvi stub je fenotipska varijacija. Ona ukazuje na diversifikaciju kvaliteta morfologije, biheviralnosti i fiziologije pripadnika vrste. Drugi stub je diferencijacija. Ona ukazuje na direktnu vezu između broja  preživelih pripadnika vrste koji dalje sprovode reprodukciju   i njihovih osobina koje su drugačije od osobina  izumrlih pripadnika vrste. Treći stub je heritabilnost. Ona ukazuje na krucijalni fenomen nasleđivanja osobina vrste kroz generacije.

Darwin u pomenutoj knjizi „O poreklu vrsta“ piše o nesavršenosti pojedihih jedinki, osobinama pojedinih vrsta kao i mehanizmima koji su nerazumljivi sa stanovišta pojedinih pripadnika vrste ali su teleološki uslovljeni potrebom za dobrobiti celine vrste. On ukazuje na međuzavisnost formiranja mehanizama i morfoloških aspekata u okviru jedne vrste interakciom sa drugim vrstama i okolinom. Najzad, primećuje neophodnost dinamike u kojoj se trijumf prilagođavanja putem usavršavanja osobina u okviru vrste uvek mora gledati kao nešto ograničeno, trenutno i prolazno. Priroda uvek mora ići napred, a akcenat je na usavršavanju celine:

„Prirodna selekcija nikada neće proizvesti u sebi ništa štetno za sebe, jer se prirodno odabiranje ponaša isključivo za dobro svakoga. Nijedan organ neće biti formiran, kao što je napomenuo Paley, u svrhu nanošenja bola ili ozlede njenog posednika. Ako je pravedna ravnoteža između dobra i zla uzrokovana svakim delom, svaki od njih će se naći korist u celini. Nakon protoka vremena, u promenjivim uslovima života, ako bilo koji deo bude štetan, biće izmenjen; ili ako nije tako, biće će izumreti, kako su mirijade nestale. Prirodna selekcija ima tendenciju samo  da svako organsko biće bude savršeno, ili neznatno savršenije od drugih stanovnika iste Zemlje s kojima se mora boriti za egzistenciju. I vidimo da je stepen  savršenosti postignut prirodno. 

Endemske produkcije Novog Zelanda, na primer, savršene su u poređenju s drugima; ali one  brzo popuštaju pred napretkom  legije biljaka i životinja koje su dovedene iz Europe. Prirodna selekcija neće proizvesti apsolutnu savršenost, niti se uvek susrećemo, koliko možemo proceniti, s ovim visokim standardom u prirodi. Za korekciju  aberacije svetlosti rečeno je, sa visokim autoritetom, da nije  savršena čak ni u tom najsavršenijem organu, oku.

Ako nas naš razum vodi da se s entuzijazmom divimo mnoštvu neuporedivih izuma  u prirodi, isti takav razum govori nam, iako  lako možemo obostrano pogrešiti, da su neke druge konstrukcije manje savršene. Možemo li uzeti u obzir žaoku ose ili pčele kao savršenu, koja, kada se koristi protiv mnogih napadačkih životinja, ne može biti izvučena, zbog zastarelih mehanizama poevezivanja sa organizmom i tako neizbežno prouzrokuje smrt insekta uništavanjem njegove utrobe? Ako pogledamo žaoku pčele, kao što je izvorno postojala u udaljenom progonitoru kao dosadan i nazubljen instrument, kao kod mnogih članova istog velikog reda, a koja je izmenjena, ali nije usavršena za svoju sadašnju svrhu, s otrovom koji je prvobitno prilagođen da uzrokuje konsekventno prodiranje  žuči, možemo shvatiti kako upotreba uboda tako često uzrokuje insektovu sopstvenu smrt: jer ako je u celini moć uboda korisna za zajednicu, ispuniće sve zahteve prirodne selekcije, iako može prouzrokovati smrt nekoliko članova. Ako se divimo istinskoj divnoj moći mirisa kojom mužjaci mnogih insekata pronalaze svoje ženke, možemo li se diviti proizvodnji za tu jedinstvenu svrhu hiljada trutova koji su krajnje beskorisni zajednici za bilo koji drugi cilj i koje na kraju zakolju  marljive  i sterilne sestre?

Moglo bi biti teško, ali treba da se divimo divljoj instinktivnoj mržnji kraljice, koja  je nagovara da odmah uništi mlade kraljice, svoje ćerke,  čim se rode, ili da se onesvesti u borbi; jer je to  nesumnjivo je  za dobrobit zajednice; a majčinska ljubav ili majčinska mržnja, premda je potonja najređa, su identične  neumoljivom principu prirodne selekcije. Ako se divimo nekolicini genijalnih izuma, mneđu su  kojima cveće kaćunka i mnogobrojno drugo, možemo li uzimati u obzir da je jednako savršenja i elaboracija gustih oblaka peluda naših jela (jele – vrsta drveća)  , kako bi se samo nekoliko granula moglo prenositi putem  povetarca na neoplođene jajne ćelije?“

Darwin dalje, u istom delu opisuje složenost i kompleksnost promena. On ukazuje na evolutivni tok koji je neprimetan, gotovo na granici vidljivog. Akcenat baca na postepenost izmena vrste, sa međuoblicima, i istovremeno egzistirajućim ostacima starih obrazaca ponašanja i osobina vrste čak i u periodima kada je do promene već došlo, kod određenog broja evoluiranih pojedinaca. Nasleđuju se i adaptivne promene, istovremeno kad i konzervativne forme što vode deo vrste u izumiranje. Javljaju se međuoblici koji ostaju zauvek zarobljeni u interregnumu između egzistiranja  dve posve razgraničene vrste – one koja je nestala na putu vitalnog toka biosfere  i one, koja će tek stupiti na pozornicu ekosistema:

„U ovom smo poglavlju raspravljali o nekim poteškoćama i prigovorima koji mogu biti prigovarani protiv moje teorije. Mnogi od njih su vrlo ozbiljni; ali mislim da je u raspravi svetlo bačeno na nekoliko činjenica, što je na teoriji nezavisnih dela stvaranja potpuno nejasno. Vidjeli smo da vrste u bilo kojem razdoblju nisu neodređeno varijabilne i nisu međusobno povezane mnoštvom srednjih gradacija, delom zato što će proces prirodnog odabiranja uvek biti vrlo spor, i djelovaće, u jednom trenutku, samo na vrlo malo oblika; i delom zato što sam proces prirodne selekcije gotovo podrazumeva kontinuiranu zamenu i izumiranje prethodnih i srednjih gradacija. Čvrsto srodne vrste, koje sada žive u kontinualnoj oblasti, često se se formiraju tada  područje nije bilo kontinualno, a kad se životni uslovi nisu bezizražajno udaljavali od jednog do drugog dela. Kada se dve vrste formiraju u dva distrikta kontinuiranog područja, često će se formirati međusloj, postavljen za intermedijatnu zonu; ali zbog dodeljenog razloga, srednja sorta će obično postojati u manjem broju nego dva oblika koja povezuje; posledično dva potonja, tokom daljih modifikacija, od  egzistiranja u većem broju imaće veliku prednost nad manje brojnom srednjom sortom. Videli smo u ovom poglavlju koliko oprezni treba da budemo pri zaključivanju da najrazličitije životne navike ne mogu da obeležavaju jedne drugima; da šišmiš, na primer, nije mogao biti formiran prirodnom selekcijom iz životinje koja je u početku mogla jedino da klizi kroz vazduh. Videli smo da vrsta može u novim uslovima života promeniti svoje navike ili imati raznolike navike, s nekim navikama vrlo različitim od onih najbližih istorodnika. Stoga možemo razumeti, imajući u vidu da svako organsko biće pokušava živeti gdje god može živeti, kako se ispoljilo da postoje planinske guske s plovnim stopalima i sa navikama patke. Iako je uverenje da organ tako savršen kao što je oko mogao nastaje prirodnom selekcijom, više  nego dovoljno da uzdrma bilo koga; ali u slučaju bilo kog organa, ako znamo dugu seriju gradacija u složenosti, od kojih je svaka dobra za svog imaoca, onda, u promenljivim uslovima života, nema logičkog ograničenja sticanja bilo kakvog zamislivog stepena savršenstva kroz prirodnu selekciju. U slučajevima  u kojima ne poznajemo međuprostorna ili prelazna stanja, trebalo bi da budemo vrlo oprezni u zaključku da neki oblik nije mogao uopšte postojati, jer homologije mnogih organa i njihova međustanja pokazuju da su predivne metamorfoze jednovremeno i funkcionalne, i to baš one koje su najmanje očekivane. Na primer, plivački mehur je očigledno pretvoren u pluća s udisanjem vazduha. Isti organ koji je istovremeno izvodio vrlo različite funkcije, a zatim bio specijalizovan za jednu funkciju; i dva vrlo različita organa koji su u isto vreme izvodili istu funkciju, onaj koji je usavršen dok je pomagao drugom, mora često imati uveliko olakšane tranzicije . Previše smo ignorantni u gotovo svakom slučaju, da bismo mogli da tvrdimo da je svaki deo ili organ tako nevažan za dobrobit neke vrste, da se modifikacije u njegovoj strukturi ne bi mogle polako akumulirati pomoću prirodne selekcije. No, s poverenjem verujemo da su  mnoge modifikacije odigrane u potpunosti zbog zakona rasta, a pre svega ni na koji način način  prikladne za neku vrstu, naknadno iskorišćene i dalje izmenile potomke ove vrste. Mi možemo takođe verovati  da deo koji je nekada bio od velike važnosti često opstaje (kao rep akvatične životinje od strane njenih zemaljskih potomaka), iako je postao toliko malen da nije mogao u svom sadašnjem stanju biti stečen prirodnom selekcijom – moć koja djeluje isključivo očuvanjem profitabilnih varijacija u borbi za život.

Prirodna selekcija neće proizvesti ništa u jednoj vrsti za isključivo dobro ili povrđujućr za drugu; iako može proizvesti delove, organe i izlučevine vrlo korisne ili čak neophodne, ili jako štetne za drugu vrstu, ali u svim slučajevima istovremeno korisne vlasniku. Prirodno odabiranje  u svakoj dobro opskrbljenoj zemlji mora delovati kroz takmičenje stanovnika jednih s drugima, i time će proizvesti savršenstvo ili snagu u borbi za život, isključivo prema standardu te zemlje. Stoga će stanovnici jedne zemlje, uglavnom manji, često doprinose, kao što vidimo, donose plod stanovnicima druge i uopšteno veće zemlje. Jer u većoj zemlji postojaće više pojedinaca i raznolikiji oblici, a konkurencija će biti stroža, a time i standard savršenstva biće povećan.“

Darwin potom, kao esenciju vrste kao takve, te potpražni mehanizam tihih, evolutivnih promena, nevidljivih površnim posmatračima pojavnog sveta, uvodi pojam jedinstva tipa  koji, ako zauzmemo tačku opservacije sinhronu potonjim (baš kao i drevnim) konceptima interpretacije stvarnosti, nedvosmisleno rezonira sa Platonovim pojmom arhetipa analognom  Sheldrake-ovom konceptu morfičkog polja:

 „Prirodna selekcija ne mora nužno proizvesti apsolutnu savršenost; niti, koliko možemo suditi našim ograničenim sposobnostima, apsolutno savršenstvo može biti svuda pronađeno. Na teoriji prirodne selekcije možemo jasno razumeti puno značenje tog starog kanona u prirodnoj istoriji, “Natura non facit saltum (Priroda ne čini skokove)” Ovaj kanon, ako gledamo samo na sadašnje stanovnike sveta, nije striktno tačan, ali ako uključimo sve one iz prošlih vremena, onda moja teorija mora biti strogo istinita. Opšte  je priznato da su sva organska bića formirana na dva velika zakona, a to su:  Jedinstvo vrsta i Uslovi postojanja. Jedinstvenim tipom podrazumeva se temeljni sporazum u strukturi, koji vidimo u organskim bićima iste klase, i što je sasvim nezavisno od njihovih životnih navika. Na mojoj teoriji, jedinstvo tipa objašnjeno je jedinstvom porekla. Izraz uslova postojanja, na kome je tako često insistirao  slavni Cuvier, u potpunosti je prihvaćen principom prirodne selekcije. Jer prirodno odabiranje deluje tako što sada prilagođava različite delove svakog bića svojim organskim i anorganskim uslovima života; ili ih prilagodio tokom dugotrajnih vremenskih razdoblja: adaptacije kojima u nekim slučajevima pomažu upotreba ili nekorišćenje, budući da se jedva utiče direktnim uticajem spoljnih uslova  života i da su u svim slučajevima podvrgnuti nekolikim zakonima rasta. Otuda, ustvari, Zakon uslova  postojanja je viši zakon; kao što uključuje, kroz baštinu bivših adaptacija, onaj  (zakon) Jedinstva tipa.“

Nedovoljno eksplicitnih ispoljavanja promena, koje  smo mogli da uvidimo u prirodnoj selekciji je Charles Darwin definisao kao evolutivne. Za razliku od njih, nagle i fatalne promene koje predstavljaju totalni preokret, mogli bi smo nazvati revolucionarnim.

Revolucija predstavlja korenitu promenu do tada vladajućeg poretka. Revolucija je digitalna i ona fundamentalno menja paradigmu. Stara paradigma nestaje, nova emanira, naizgled niotkuda.

 

Izraz “revolucija“ potiče iz 13 veka (Francuska) ili pak iz 14. veka (Engleska)  i predstavlja opis cikličnog kretanja Zemlje, planeta, nebeskih tela.  Do 17. veka izraz počinje da jednoznačno označava promenu društvenog poretka. Marksizam (o kome ćemo kasnije podrobnije govoriti) deli revolucije na socijalističke revolucije, i njima prethodeće: rane proleterske,  građanske demokratske, rane građanske, buržujske, predkapitalističke.

Svaka ekstremna, radikalna promena vrednosti i strukture kolektivne predstave stvarnosti i paradigme jeste revolucija. Luterova protestantska paradigma u XIV veku predstavlja revoluciju u hrišćanskom diskursu. Seksualna revolucija (od 1960-ih do 1980-ih i dalje) ukida tabue vezane za narativ polnih uloga i porodice u SAD i Zapadnoj Evropi. Informatička revolucija (od 1980., traje i sada) uvodi personalne kompjutere u svaki dom a posledično involvira sve aspekte življenja – od ekonomije, preko zdravstva,   do vojske i zabave – u elektronski globalni ´cloud´. Globalistička revolucija (od 1980-ih), omogućena informatičkom revolucijom i satelitskom televizijom a naročito internetom, stvara virtualnu državu u elektronskom polju društvenih mreža, a de facto i realnu globalnu tvorevinu sastavljenu koherencijom multi-nacionalnih kompanija koje su istinski vladari formalno suverenih nacionalnih država.

U politici postoji nebrojeno mnogo klasifikacija revolucija – od pučeva (kao Mussolinijeva ili Pinochet-ova fašistička revolucija), građanskih ratova (Franco), nasilnih promena, postepenih promena… Ipak, za nas su ovde interesantne tzv. „velike revolucije“ kao što su Francuska buržoaska revolucija (1989), Ruska socijalistička revolucija (1917) ili pak Iranska islamska revolucija (1979), jer one predstavljaju kompletnu, totalnu, sveobuhvatnu, korenitu promenu socijalnog poretka. Ne bi se moglo reći i nepovratnu, jer, silom dijalektičkog monizma, uvek dolazi do jednog ili drugog vida restauracije, ali bi se svakako moglo zaključiti da je slom stare paradigme (ako je sagledavamo u totalitetu) nepovratan.

Lenjinova Ruska socijalistička revolucija je burno devastirala ruski poredak oličen u carističko-pravoslavnom de facto feudalnom diskursu tek okrunjenom demokratskom revolucijom iz 1905. V. I. Lenjin u svom delu „Predavanje o revoluciji 1905. godine“ lucidno uviđa nezaustavljivo dejstvo prirodnog zakona  kosmičko ezoterijskog dualističkog monizma oličeno u potpražnim istorijskim tokovima posve suprotnih vladajućem simulakrumu – a koje, što je uobičajeno, „vernici“ u trenutno postojeći supremativni poredak – ne žele da vide:

„U Rusiji još nema revolucionarnog naroda“ — tako je pisao dva dana pre „krvave nedelje“ tadašnji vođa ruskih liberala, gospodin Pegar Struve, koji je tada izdavao ilegalni, slobodni organ u inostranstvu. Toliko se tom „visoko obrazovanom“, naduvenom i neverovatno glupom vođi buržoaskih reformista činila apsurdnom ideja da nepismena seljačka zemlja može roditi revolucionarni narod! Tako su duboko tadašnji — kao god i sadašnji — reformisti bili uvereni da stvarna revolucija nije moguća!

Pre 22-og (po ruskom računanju vremena 9-og) januara 1905 revolucionarne partije Rusije sastojale su se iz male grupe ljudi — tadašnji reformisti (baš kao i sadašnji!), podrugljivo su nas zvali „sektom“. Nekoliko stotina revolucionarnih organizatora, nekoliko hiljada članova mesnih organizacija, pola tuceta revolucionarnih listova koji nisu izlazili češće od jedanput mesečno — koji su izdavani uglavnom u inostranstvu i krijumčareni u Rusiju uz neverovatne teškoće i po cenu mnogih žrtava, — to su pre 22 januara 1905 bile revolucionarne partije Rusije, i u prvom redu revolucionarna socijal-demokratija. Ta okolnost davala je ograničenim i naduvenim reformistima formalno pravo da tvrde kako u Rusiji još nema revolucionarnog naroda.

Za nekoliko meseci sve se iz osnova izmenilo! Stotine revolucionarnih                 socijal-demokrata „iznenada“ su izrasle u hiljade, hiljade postadoše vođama 2 do 3 miliona proletera. Proleterska borba izazvala je veliko vrenje, delimično i revolucionarni pokret u masi od 50 do 100 miliona seljaka, seljački pokret je probudio simpatije u vojsci i doveo do vojničkih ustanaka, do oružanih borbi jednog dela vojske protiv drugog dela. Tako je ogromna zemlja sa 130 miliona stanovnika ušla u revoluciju, tako je od učmale Rusije nastala Rusija revolucionarnog proletarijata i revolucionarnog naroda. (…) Ali to dokazuje koliko velika može biti neprobuđena energija proletarijata. To dokazuje da proletarijat u revolucionarnom periodu — ja to tvrdim bez svakog preterivanja, na osnovu najtačnijih podataka ruske istorije — može razviti sto puta veću borbenu energiju nego u obično, mirno vreme. To dokazuje da čovečanstvo sve do 1905 godine još nije znalo kako silan, kako grandiozan može biti i biće napon snaga proletarijata, kad se radi o borbi za zaista velike ciljeve, o zaista revolucionarnoj borbi!“

Marksistička proleterska rvolucija u teoriji i praksi obeležila je 19. i 20. vek. Veoma je interesantno da je paradigmatska revolucionarnost evolucioniste (!) Darwina bazirana na agnostičkom dikursu prirode, koja je uzdrmala duhove u Katoličkoj crkvi, te konzervativnim i akademističkim intelektualnim  krugovima Zapadne Evrope, u velikoj meri inspirisala Marksa kao profeta radikalnih socijalnih prevrata. . Marx šalje Charlesu  Darwinu kopiju svoje knjige „Kapital“, ali do uzajamne korespondencije nije došlo  Drštvo, ekonomija, čovek, socijalni poredak – su, za Marxa, materijalistički osnovani, i produkt su prirodnih zakona. Javno je govorio daje  Darwinov diskurs eksplicirao  slično materijalno objašnjenje za  prirodu i univerzum što je posve komplementarno  Marxovom pogledu na svet. “Darwinov je rad najvažniji i odgovara mojoj svrsi jer pruža temelj u prirodnoj nauci za istorijsku klasnu borbu … Uprkos svim nedostacima, ovde je, prvi put, “teleologija” u prirodnoj nauci ne samo da ima se bavi smrtnim udarcem, već je njeno racionalno značenje empirijski objašnjeno. “ pisao je Marx tokom 1861 u pismu upućenom Ferdinandu Lassalleu.

 

Karl Marx (1818-1883) bio je pruski novinar, ekonomist, sociolog, poost-hegelijanski filozof, politički teoretičar, socijalist revolucionarne provinjencije. Potiče iz porodice srednje klase iz  grada Triera. Studirao je  političku ekonomiju i hegelovsku filozofiju. Kasnije je živeo u Londonu u Engleskoj, gde je u saradnji  sa Friedrichom Engelsom razvio revolucionu teoriju proleterskog pokreta, promovisao klasnu borbu i objavio radikalna dela velikog uticaja na pokrete masa kao što je  pamflet “Komunistički  manifest” iz 1848.  Osnova njegovog diskursa- marksizma   je da se države i društva razvijaju silom antagonizama suprotstavljenih klasa koji posledično dovode do klasne borbe. Po Marxu, osnova moći nad društvom jeste u održavanju status quo-a vezanog za vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Vladajuća klasa je vlasnik sredstava za proizvodnju, usmerava ekonomske i političke istorijske tokove te eksploatiše radničku klasu koju instrumentalizuje i tretira je kao puko sredstvo za proizvodnju profita i socijalne moći. Potčinjena klasa otuđuje svoju ličnost i svoj rad te se svodi na nivo robe – prodaje svoje usluge supremativnoj klasi. Ovaj nepravedni socijalni poredak se održava putem instrumenata sile (vojska, policija) a opravdava vladajućim narativom intelektualne elite. Marxova vizija je prizivala nasilno rušenje postojećeg poretka, uvođenje socijalističkog sistema (država bazirana na privremenoj vlasti radničke klase) te konačno samoukidanje države i uspostavljanje komunizma (besklasnog društva) ravnopravnih i jednakih ljudi neotuđenih od samih sebe. Marx je bio inspirisan Darwinovom idejom o progresu, evoluciji, razvoju zajednice. Esenciju marksizma čini Hegelov diskurs izvrnut od idealizma ka materijalizmu (o ovome će biti još reči u ovom tekstu) koji susreće judeo-hrišćansku eshatološku ideju pervertiranu od nadzemaljskog spiritualnog carstva do fantazmagoričnog komunističkog „zemaljskog raja“.

Marxove ideje su inspirisale revolucionarne duhove u Evropi tokom 19. i 20. veka. One su generisale morfičko polje koje je nadahnulo levičarske revolucionarne ideologe i praktičare da, uz emotivno i fizičko učešće nacionalnih masa,  devastiraju postojeće socijalne  poretke, brutalnim nasiljem ukinu religiju (što su učinili i francuski revolucionari 1789-te i narednih godina) i uspostave socijalističku, materijalističku anti-teističku i nad-klasnu paradigmu. Od SSSR-a do Kube, od Kine do Istočne Evrope, kapitalizam i hrišćanstvo gube bitku. „Večne“ paradigme demokratskog društva i vladavine kapitala čuvane vojskom i policijom ruše se kao kule od karata pod udarom siromašnih i obespravljenih masa i intelektualno-fanatičnihih revolucionarnih elita. Slična stvar se desila i u rušenju francuskog hrišćansko-aristokratskog revolucionarnog poretka 1989. Kako je to moguće? Slabe i nemoćne mase ruše poredak – jer je njegovo urušavanje omogućeno ne njihoivom snagom, slabošću njihovih protivnika ili genijalnošću revolucionarnih lidera već kosmičkim zakonom večne promene – dijalektičkim monizmom (čije ispoljavanje spiritualne tradicije poznaju od vajkada, što smo već videli u ovom tekstu).

Sami revolucionarni lideri (i/ili ideolozi) su delimično ili u potpunosti bili svesni fenomena kojim se ovde bavimo. Na osnovu toga  toga je sasvim jasno da su bili manje-više intencionalno na čelu procesa artikulacije procesa nesavladivih kosmičkih sila. Ove sile su se ispoljile u eksploziji psihičkih energija masa emaniranih iz kolektivnog nesvesnog što neizbežno menjaju socijalni poredak. Revolucionari su se i u teoriji bavili dijalektičkim monizmom, i pratećim fenomenima, nevezano za to koliko im je terminologija bila precizna, i kako su interpretirali enantiodromske zakone, koji su im bili glavno oruđe, a čije su oruđe istovremeno bili i oni sami.

Možemo sagledati da je marksistički diskurs  Lenjin definisao kao „dijalektički materijalizam“, aludirajući na hegelijansku dijalektiku obrnutu naopako. Hegel se, međutim, bavio esencijom zakona enantiodromije te dijalektičkog monizma i ezoterijske trijade što menja kosmos… Sam Marx se u predgovoru svog magnum opus-a – „Kapitala“ („Das Kapital, I tom) i te kako bavi Hegelom, nimalo slučajno. Jasno je da, iako je pokušao da pervertira Hegelove idealističke postavke i modifikuje kosmičke zakone  redukujući ih na puki ateistički materijalizam, Marx paradoksalno oličava trijumf Hegelijanske „kosmičke“ dijalektike i to dvostruko. Prvo, osnova marksizma je ništa drugo do  – dijalektika, kao princip permanentne transformacije uviverzuma (makar redukovano shvaćena, u teoriji).  Drugo, instrumentalizacija  ideja i ishod delanja Marxa u ulozi revolucionara eksponiraju emaniranje zakona dijalektičkog monizma kao ishodišta promene. Paradoksalno, a neizbežno, pomenuti  kosmički zakoni srušiće i sam komunizam, 1989.  Karl Marx u predgovoru za „Kapital“ piše:

„Svakako, način izlaganja formalno se mora razlikovati od načina istraživanja. Istraživanje ima da u tančine ovlada materijom, da analizuje njene različne oblike razvitka i da iznađe njihov unutrašnji spoj. Tek kad je ovaj posao gotov, moći će se stvarno kretanje izložiti na odgovarajući način. Pođe li to za rukom, i bude li se život materije ogledao u ideji, onda ne mari ako bude izgledalo kao da imamo posla s kakvom konstrukcijom a priori. Po svojoj osnovi, moj dijalektički metod ne samo da se razlikuje od Hegelovog, nego mu je i direktno suprotan. Za Hegela je proces mišljenja, koji on pod imenom ideje pretvara čak u samostalan subjekat, demijurg stvarnosti koja sačinjava samo njegovu spoljašnju pojavu. Kod mene, obrnuto, misaono nije ništa drugo nego materijalno preneseno u čovekovu glavu i u njoj prerađeno. Mistifikatorsku stranu Hegelove dijalektike kritikovao sam pre skoro 30 godina, u vreme kad je još bila u dnevnoj modi. Ali baš kada sam radio na prvom tomu Kapitala nalazili su dosadni, pretenciozni i osrednjaški epigoni koji danas vode glavnu reč u obrazovanoj Nemačkoj,

uživanje u tome da s Hegelom postupaju onako kako je  u Lessingovo vreme valjani Moses Mendelssohn postupao sa Spinozom, naime kao s »lipsalim psom«. Zato sam javno priznao da sam učenik  tog velikog mislioca, pa sam u glavi o teoriji vrednosti ovde-onde i koketirao  s njegovim načinom izražavanja. Mistifikacija koju dijalektika  trpi u Hegelovim rukama ni najmanje ne pobija činjenicu da je on  prvi obimno i svesno izneo opšte oblike njenog kretanja. Kod njega  dijalektika dubi na glavi. Moramo je okrenuti tumbe da bismo u mističnome omotu otkrili racionalnu jezgru. U svom mistificiranom obliku dijalektika je postala nemačka moda jer se činilo da ona glorifikuje postojeće stanje. U svom racionalnom obliku ona izaziva ljutnju i užasavanje buržoazije i njenih doktrinarskih zastupnika, jer u pozitivno razumevanje postojećeg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove negacije, njegove nužne propasti; jer svaki nastali oblik shvata u toku kretanja, dakle i u njegovoj prolaznoj strani; jer se ni prema čemu ne odnosi sa strahopoštovanjem i jer je u svojoj suštini kritička i revolucionarna. Protivrečno kretanje kapitalističkog društva praktični buržuj oseća najjače u kolebanjima  periodičkoga ciklusa kroz koji prolazi moderna industrija, i u njihovom vrhuncu — opštoj krizi. Kriza ponovo nastupa, mada se još nalazi u •prethodnim stadijumima. Svestranošću svog poprišta i intenzivnošću svog delovanja ona će uterati dijalektiku čak  i u glave onih za koje u novom, svetom prusko-nemačkom carstvu teku med i mleko.“

Georg Wilhelm Friedrich Hegel  (1770-1831) bio je znameniti nemački filozof koji je poznat po konceptu idealističke filozofije baziranom na dijalektičkom principu teze, antiteze i sinteze (trijadu  docnije pod tim nazivom inaugurisao Johann Gottlieb Fichte). Hegel je idealizam formirao na osnovu dualizma (um i priroda, subjekt i objekt i sl.). Njegova “Fenomenologija duha”  (Geist: “um”) se bavi limitima saznanja te integracijom raznih formi ljudskog duha poznatih kroz istoriju (nauka, kultura, umetnost, metafizika) što se zbiva postupkom koji se naziva “sublacija” (Aufhebung)  suprotnosti (sloboda i priroda npr.). Ova integracija se odvija gradacijom svih vidova fenomena svesti te samosvešću duha koja rezultira  sjedinjavanjem subjekta i objekta. Hegel je de facto proučavao dualistički monizam, te su njegovi uvidi, iskazani racionalnim logičkim aparatom, analogni konceptu Tao-a (prevladavanje suprotnosti njihovim mističkim sjedinjenjem u višoj kosmičkoj sferi) ili kabalističkoj trijadi.

 

Znameniti nemački filozof Fichte naknadno definiše Hegelov metod kao trijadu teze, anjtiteze i sinteze. (Nemački: These, Antithese, Synthese). Akademska definicija trijade koja je opšte prihvaćena glasi:  (1) početni predlog koji se zove teza, (2) negacija te teze koja se zove antiteza, i (3) sinteza u kojoj se dve suprotstavljene ideje pomiruju kako bi oblikovale novu tvrdnju. Interpretacija ovog kocepta ukazuje na prolaznost i neprekidnu promenljivost svega u polju materije/energije/vremena/prostora; istovremene egzistencije suprotnosti (dualizma) među svim procesima, fenomenima i atributima;  tačke preokreta gde se suprotnosti smenjuju u supremativnoj manifestaciji (kvantitet prelazi u supremativni kvalitet); spiralno kretanje bez vraćanja na prethodno stanje.

Marx, Engels, Lenjin i ini materijalistički modulatori Hegelove misli polaze od toga da suprotsavljenost opozita dovodi do njihovog međusobnog sukoba i posledične  transformacije kvantiteta (opozicije, antiteze) u kvalitet (supremaciju). Dakle – dominacija teze uzrokuje osnaživanje antiteze što pak uzrokuje sukob što konačno rezultira „smenom vlasti“.  Ergo, sadašnjost uzrokuje odvijanje sukoba u bližoj budućnosti, što rezultira promenom dominantnog modela u još daljoj budućnosti. Pažljivije čitanje Hegela ukazuje na to da je njegov pristup tematici radikalno suprotan. Poput nekih ezoterijskih tradicija, uzrok emanacije teze i antiteze dolazi iz budućnosti. Sinteza (koja treba tek da emanira u budućnosti, dovodeći do ukidanja teze i antiteze) je teleološki cilj, konačni rezulzat ali i pokretač sadašnjeg stvaranja teze i antiteze te njihovog neizbežnog budućeg sukoba. Hegel opisujući ovaj proces u delu “Logička nauka“ uči:

„Cilj je pojam koji je postigao svoju slobodnu egzistenciju, koji je postao za-se-bivstvujući pojam podsredstvom negacije neposredne objektivnosti. Cilj se određuje kao subjektivan, sve dok je ova negacija pre svega apstraktna i prema tome se pre svega nalazi prema čitavoj objektivnosti. Ali ova određenost subjektivnosti je prema celini pojma  jednostrana i upravo takva za sam cilj, pošto se svaka određenost postavlja u njemu kao ukinuta. Tako je za nj i pretpostavljeni objekat samo idealna po sebi ništavna realnost. Kao protivurečnost njegove identičnosti sa sobom prema negaciji i protivstavu koji su u njemu, cilj je sam ukidanje, delatnost takvog negiranja protivstava da se sam identifikuje sa ovim protivstavom. U ovome je realizovanje cilja, u kojem cilj, odvajajući se od svoje subjektivnosti, i objektivišućiu se, ukida razliku između ova dva momenta, sam sa sobom jedino vezuje i sebe održava. Pojam cilja je, s jedne strane izlišan, čak s pravom nazvan pojmom uma i protivstavljen razumskom apstraktnom opštem, kao nešto što se samo svojim podrazumevanjem odnosi na posebno, koje ga u sebi ne sadrži. Zatim od najviše je važnosti razlikovanje cilja kao finalnog uzroka od prosto eficijentnog uzroka tj. od običnog takozvanog uzroka. Uzrok pripada još najrazvijenijoj, slepoj nužnosti; ona zato izgleda kao da u svoju drugost prelazi i da gubi u njoj svoju prvobitnost postavljenosti; jedino po sebi ili za nas uzrok je u efektu prvo uzrok i nešto što se u sebe vraća. Naprotiv, cilj je postavljen kao da sadrži u sebi samom određenost ili ono što kod uzroka još izgleda kao drugost tj. efekat, tako da on u svome dejstvu ne prelazi u nešto drugo, već sam sebe dobija tj. on izdejstvovava samog sebe i na kraju je ono što je na početku, u prvobitnosti bio; ovom svojom samosvojnošću je on zaista ono što je prvobitno. Cilj izaziva spekulativno shvatanje, kao pojam, koji jedini i sopstvenom jedinstvu idealnosti svojih odredaba sadrži sud ili negaciju, protivstav subjektivnog i objektivnog, i tako je ukidanje ovog protivstava. Kod cilja ne treba odmah ili ne jedino misliti na obliku kojem je on u svesti kao data predstavna odredba. Sa pojmom unutrašnje svrhovitosti Kant je ponovo probudio uopšte ideju a naročito ideju života. Aristotelova odredba života sadrži već unutrašnju svrhovitost i stoji beskrajno daleko iznad pojma moderne teleologije, koja pred sobom ima samo ograničenu, spoljašnju svrhovitost. Potreba i želja su primeri cilja koji su nam obično najbliži. Potreba i želja su proosećana protivurečnost, koja jedino u unutrašnjosti živoga subjekta nalazi mesta sebi, idu u svojoj delatnosti, da negiraju ovu negaciju, koja je još uvek prosta subjektivnost. Zadovoljenje uspostavlja mir između subjekta i objekta, pošto objekat, koji još u protivurečnosti  (- u potrebi) stoji s one strane, upravo se u ovoj svojoj jednostranosti ukida sjedinjenje sa subjektom. Oni koji toliko mnogo govore o čvrstini i nemogućnosti prevazilaženja onoga što je ograničeno, isto tako subjektivnog kao i objektivnog, imaju u naklonosti (želji) primer suprotnoga. Naklonost je takoreći izvesnost, da je subjekat samo jedna strana i da ne sadrži celu istinu kao ni objekat što je ne sadrži. Zatim, naklonost je ostvarenje ove svoje izvesnosti; ona dovodi do toga položaja da se ovaj protivstav subjekta, koji bi bio i ostao samo subjekat, i objekta, koji bi ostao samo objekat, i njihova ograničenost, ukinu. Što se tiče dejstva cilja može se još obratiti pažnja na to, da  u zaključku, koji ono znači, cilj se sa sobom posredstvom realizovanja vezuje i nastupa suštinska negacija terminorum; – to je već upravo pomenuta negacija subjektivnosti koja se u cilju kao takvom javlja neposredno, kao i negacija neposredne objektivnosti (sredstva i pretpostavljenog objekta). Ista je to ona negacija koja se vrši iu uzdizanju duha ka Bogu prema slučajnim svetskim stvarima kao i prema svojoj sopstvenoj subjektivnosti;“

Hegelova postavka teleološkog formiranja teze i antiteze podstaknutih sintezom koja tek ima da se odigra, te silom obrnute strele vremena aktivira sadašnju konstelaciju uzrokom iz budućnosti predstavlja nedvosmislenu analogiju sa kabalističkim principom trijade „pozitivno-negativno-neutralno (Sefirot- Shevirah – Tikkun)“. Kabala uči da se princip neutralnosti (cilja koji se postiže božanskom intervencijom) doseže mističnim jedinstvom pozitivnog i negativnog (suprotnosti). Iza formalnosti ove trijade stoji mistična sinteza procesa ´primanja svetla´ (primanja božanske milosti i blagoslova) sa procesom ´davanja svetla´ (davanja sopstvene milosti drugima) što rezultira kosmičkim obrtom u nečijem životu i ostvarivanjem cilja koji nije moguć bez učešća viših sfera. To nije jedina veza između Hegela i kabale. Iako sam Hegel nije imao pozitivan odnos prema kabalizmu, njegove ideje se u velikoj meri poklapaju sa kabalističkim znanjima. To stoga, što je istina univerzuma jedinstvena, a formalni putevi i sistemi do koje se do nje dolazi do nje različiti. Anonimni autor elektronskog „New Kabbalah website (c) Sanford L. Drob, 2001“ detaljno ukazuje na poklapanje Hegelove i kabalističke misli:

 „Za Hegela, izvor, supstancija, svrha i smer svemira je realizacija beskonačnog znanja, svesti ili uma. Kao i Kabalisti, Hegel je smatrao da je početak sveta, supstancija i cilj u beskonačnom, sveobuhvatnom apsolutnom biću. ´Apsolut´, analogno Kabalističkom Ein-sof-u, Hegel je zamislio kao Apsolutni Raum ili Ideju, pojam koji je sam prisutan u mnogim kabalističkim delima, uključujući i Zohar, gde se Ein-Sof ponekad opisuje kao “božanska misao”.

Kao i Ein-sof, Hegelov  Apsolut je prisiljen da se kontrakuje ili otuđi u konkretnim pojedinostima stvorenog svijeta. Ova “samo-otuđivanje Apsolutnog Duha” direktna je paralela s Kabalističkim Tzimtzum-om, prikrivanjem i kontrakcijom Ein-Sofa. Prema Hegelu, ova negacija ili otuđenje je logički nužan događaj, jer Ideja, bilo koja ideja, mora nužno ispuniti sebe tako što postaje konkretna i partikularna. Koncepti “konja” ili “ljubaznosti”, na primjer, prazni su i apstraktni bez stvarnih konja i stvarnih dela ljubaznosti. Dakle, kao i  Kabbalisički Ein-sof, Hegelov Apsolut postaje samo negiranjem sebe i otuđivanjem u svetu. Međutim, ovaj svet, kako prema Luriji tako i prema Hegelu, u drugim aspektima je  iluzija, jer, iako se čini da ima egzistenciju nezavisno od “Svega”,   zapravo je skriveni aspekt samog Apsoluta.

Za Hegela, kao i za kabaliste, Apsolut negira sebe kako bi ušao u konačan, prirodni svet, ali započinje povratak sebi kroz formaciju, unutar prirode, Svetskog Duha, koji je utelovljen u čoveku. Poput Kabalističkog primordijalnog čoveka (Adam Kadmon), Hegelov Svetski Duh stvara, i zapravo se sastoji od zbira ideja i vrednosti koje definišu čovečanstvo. Doista, za Hegela, napredak čovečanstva u povesti, filozofiji, religiji, etici i umetnosti označava razvoj Apsoluta u povesti, kao i Kabalistički Sefirot, a njihovo razbijanje i obnova označavaju razvoj Ein-sofa u svetu. Hegel, kao i kabalisti, zapravo smatraju da je Bog boravio u konačnom, vanzemaljskom carstvu i njegovoj manifestaciji u duhu čovečanstva i logički je nužan aspekt Božjeg bića i savršenstva.

Hegelova dijalektika pruža filozofsku paralelu s lurijskim slomom vessel-a. Prema Hegelu, male izvorne vrednosti, ideje i institucije nisu dovoljne da sadrže čitavu širinu Apsolutnog, a te se strukture, vrednosti i ideje raspadaju ili raspadaju i moraju se reorganizovati u sve šire šeme koje nadilaze i još uključuju razbijene izvorne ideje. Tako, na primer, u području logike, “biće” i “ništavost” dijalektski se razgrađuju u korist “postajanja”, a u području politike “apstraktna prava” i “moralnost” razbijaju se u korist “društvene etike”. Nadalje, u “slomljenom” stanju, koju Hegel naziva “razumevanjem”, protivrečnosti ovog sveta (npr. Između dobra i zla, istine i greške, bića i ne-bića itd.) Se razdvajaju i njihova međusobna međuzavisnost je potpuno nepoznata. Lurijeva dinamika Sefirota (izvorna ideja), Shevirah (razbijanje te ideje) i Tikkun (obnavljanje izvorne ideje na višem nivou) lako se može shvatiti kao simbolički prikaz samog dijalektičkog razmišljanja koji je kasnije dobio konceptualni oblik u Hegelu.

Za Hegela, dijalektika prolazi kroz sve oblike misli, života i povesnog izraza, šireći se u veće i dublje mogućnosti i antinomije, čak i u područja koja se smatraju negativnim i zlim. Samo kroz proces “spekulativnog razuma”, koji je savršeno manifestovan  u samoj Hegelovoj filozofiji, Apsolutna Ideja, nakon što se otuđila u područje prirode, sada se može, kroz vozilo čovečanstva, vratiti sebi i, koji prolazi kroz prirodu i istoriju, savršena je u jedinstvu logike, prirode i duha. U “spekulativnom razumu” suprotstavljeni su sporazumima koji su razbijeni po razumevanju i oni se vide kao uzajamno zavisni koncepti. Ovo je, naravno, Hegelov ekvivalent Kabalističkom Tikkun. Apsolut koji je, od nužde, prognan i otuđen, sada je otkupljen i ispunjen.“

Dimitrije Mitrinović (1887. – 1953.) znameniti srpski pesnik, mistik, ezoterik, filozof i vizionar (o kome je pisac ovih redova opširno pisao) se i sam bavio principom hegelovsko-kabalističke trijade. On u svom znamenitom radu “Treća sila” opisuje fenomen treće sile koja je zapravo hegelovska “sinteza” odnosno kabalistički „Tikkun“:

Šta je Treća sila? Da li je to stvarna sila? Šta su onda prva i druga sila? Prva sila, po svom dejstvu, jeste sila kontinuiteta, opšta težnja da sve ostane onakvo kakvo jeste. Druga sila – podjednako dejstvujuća – jeste nastojanje da se nešto promeni. U ljudskoj istoriji ove težnje su istorijske sile. Želja da se nešto ozmeni obično se javljala u vidu pobune protiv celine. I ovaj ovako ekstreman čin uvek je izazivao podjednako ekstremnu reakciju od strane društva koje nije pristajalo na bilo kakvu vrstu promene osim nekih delimičnih reformi koje ne sardže suštinske izmene. Ako okolnosti primoraju neki organ ili funkcije u ljudskom organizmu na pojačanu aktivnost, sve ostale funkcije su time podstaknute na izuzetan napor, dok se ne uspostavi ravnoteža. Ljudsko telo deluje u skladu sa Trećom silom. Ono niti odbacuje, niti zapostavlja, niti samo „podnosi“ uznemiravanje koje ga potresa. Ono se kao celina prilagođava novoj potrebi na koju ukazuje uznemireni organ. Treća sila je, dakle, međusobni odnos delova i funkcija u dejstvu. To je sila koja u praksi prevazilazi naizgled nepomirljive sile kontinuiteta i promene. To je zbog toga  što se onda ne suprotstavlja kao sila prema drugoj jednakoj sili, ne izaziva protiv sebe suprotnu silu jednaku sebi.“

Elifas Levi, znameniti francuski gnostik iz XIX veka, u delu „Misterija Kabale“ objašnjava biblijsko  „Otkrovenje Jovanovo“, te ukazuje na njegovu poruku o podeli ljudi na duhovne i materijalne, u doba apsolutnog globalističkog totalitarizma. On nagoveštava apokaliptičku poruku emaniranja novog, duhovnog sveta na ruševinama sukoba sila tame i sila svetlosti,  uvodeći princip dijalektičkog monizma tj. hegelovske trijade (teza-antiteza-sinteza) te pokazujući još jedan primer univerzalnosti zakona stalne promene štp ishodi iz večne nepromenljivosti:

“I videh sedam anđela koji stoje pred Bogom,…

Znači sedam inteligentnih moći koje predstavljaju svete brojeve tri i četiri, od kojih je sastavljena

božanska sedmostrukost.

 

… i dade im sedam truba…

Svaka sila mora da poseduje svoj zvučni i svetlosni izraz. I prvi anđeo, Mihailo – anđeo istine, zatrubi i objavi reč jevanđelja, i posta grad i oganj, i pomešani s krvlju padoše na zemlju.

Dižu se oluje; hladnoća i toplota se sjedinjuju u borbi protiv harmonije i padaju pobeđene svojim naporima.

I trećina zemlje izgore…

Kada je jedan oblik uništen, dva uvek ostaju. 

… i trećina drva izgore…

Ona što ne mogu da se odupru toploti i hladnoći.

…i svaka trava zelena izgore.

Ono što sasvim nestane upravo je trava koja se, međutim, uvek iznova obnavlja.

I drugi anđeo, Gabriel – kralj tajni, zatrubi, najavljujući novu dogmu, i kao da velika gora ognjem zapaljena pade u more,…

Dogma je za narode istovremeno i hridina i svetionik.

 

… i trećina mora posta krv.

Fanatizam se razbuktao, krv se proliva. Krv muka i velikih žrtava.

I pomre trećina stvorenja koja žive u moru.

More predstavlja uzburkana i nadošla mišljenja naroda, ribe iz mora su ideje i organizacije koje nastaju i koje žive od mišljenja. Ideje i organizacije umiru.

… i trećina lađi propade.

Lađe predstavljaju civilizacije i narode; kada su dvoje u sukobu, jedan od njih mora da nestane, ali ravnoteža se ponovo uspostavlja univerzalnim zakonom trajnosti i uvek ostaju dva da bi ponovo uspostavili ravnotežu. (podvukao M. V.)”

 

Ruediger Dahlke, nemački lekar i psihoterapeut, drži zakon polarnosti za esenciju svog filozofsko-psihološkog sistema. Za njega, polarnost je osnova psihosomatske dinamike, a nesvesnost njenog egzistiranja uslovljava bolest, koja teleološki priziva izgubljenu celovitost ličnosti. Dahlke lucidno uočava da polarnost (koja vodi posledičnoj sintezi kroz preokret)  de facto jeste osnova celokupnog univerzuma egzistirajućeg samo kroz dinamiku prevladavanja opozita. Ucelovljenje svesti je cilj ljudskog života, a ono se može izraziti na psihičkom nivou, preumljenjem, ili pak na telesnom nivou, materrijalizacijom neprihvatljivog dela ličnosti pacijenta  kroz bolest kao simbol nedostajućeg psihičkog sadržaja (´senke´).  Sam izraz „isceljenje“ etimološki ukazuje na „celovitost“ odnosno potrebu da se osvesti proces u kome čovek deluje protiv prirode (sopstvene, ali, istovremeno  i prirode oko nas) i da, promenom pogrešnog pravca delanja koji (osvešćen silom simptoma bolesti) eliminiše potrebu za simboličkom porukom (simptomi bolesti) te dovodi do ozdravljenja. Dahlkeov sistem se sastoji od trijade: simptomipolarnost i ujedinjenjesenka. Svesno i nesvesno  se ujedinjuju u mističnom stapanju kroz uzdizanje svesti. Ujedinjuju se u mističnom polju koje odrovara  Tao-u, tački ein sof, Isusovom kraljevstvu, svetu ideja, morfičkom polju.  U znamenitoj knjizi “Zakoni sudbine”, on piše:

 

“U širokom svetu suprotnosti svaka polulopta čezne za svojom drugom polovinom, sve teži sjedinjenju. Stoga, dugoročno gledano, svaki pol neminovno izaziva svoju suprotnost. Ko je to razumeo, budnije i pažljivije će ići putem. On zna da angažovanje za jedan pol izvlači na površinu i onaj drugi. Ko se svom silom bori protiv terorizma, za mir, požnjeće rat i još više terora. ´Ko se mača laća pd mača će i poginuti´, kaže izreka koja prozire sve dobronamerne izgovore da se to čini samo za ljubav mira. (…) Ljudi koji svuda u svetu demonstriraju za mir jasno pokazuju polarnost ove teme. Oni se bore za mir i često zapadaju u borbu, čak i ako sami ne počnu da napadaju. (…) Slično doživljavamo i na društvenom planu. Onaj ko dovoljno dugo i žestoko ugnjetava radnike i seljake, kao što su to činili ruski ili kineski carevi, u jednom trenutku ih time u potpunosti dovodi na vlast, a sebe samog u nemoćan položaj. Utoliko se čak i u političkim krugovoima, koji zakone sudbine inače glatko previđaju, pročulo da dopuštanje opozicije zapravo stabilizuje vlast.”

 

 

Dalhke,  kao terapeut, i Levi, kao mistik, uviđaju kosmičke zakone kao ishodište evolutivnog preokreta ka duhovnosti te revolucionarne devastacije samoumišljenog “večnog” poretka. S druge strane, iluzija  o “svesnom” i “samostalnom” delovanju neosveštenih pojedinaca što čine mase i isto toliko neosvešćenih elita , koje uspostavljaju dramatične istorijske i socijalne momente biva raspršena proučavanjem proirodnih sinhroniciteta koji ukazuju na arhetipsko delovanje moćnih konstelacija daleko izvan i iznad ljudskih kvazi-autohtonih motiva i dela. Videćemo zakon preokreta/evolucije/revolucije sagledan iz ugla astroloških i astronomskih sinhroniciteta.

Carolina Sawney  u tekstu  “Astrologija kolektiva” ukazuje na sinhronicitet astoloških konstelacija i dramatičnih socijalnih pojava i istorijskih događaja:

 

“Ako  planete razotkriju  vremenske i informacione  obrasce i cikluse u prirodi, prema arhetipskoj kosmologiji, što  astrološke metode primenjuju na trans-disciplinarnu grupu nauka, navedeni datumi su povezani sa arhetipom preživljavanja najprilagođenijih (najprilagođeniji se potvrđuju  ne samo preživljavanjem, već i dominacijom), krizama, konfrontacijama i dubokim reorganizacijama, kao što ih predstavlja Pluton; i vizijama o društvenom napretku zasnovanim na radikalnim idejama i brzom ubrzanju naučnih i tehnoloških prodora kao što je predstavio Uran. Na primer, politička francuska revolucija i industrijska britanska revolucija oko 1792. godine  su se  širile prema  napolju i Evropa je osvojila svet (Pluton), ali su i neevropskom svetu pružile uslove i opremu za njen eventualni kontra-napad, pošto su evropske kolonije zamerale svoju  podređenost metropolama i tražile autonomiju (Uran).  Od Velike depresije iz 1877. godine, viktorijanskog ekvivalenta udara u Vall Streetu iz 1929. godine, drama (Pluton) usled progresa (Uran) nastavila je da dobija gorivo od male zemlje. Britanske strane investicije prešle su od godišnjeg proseka od 85 miliona za period 1875-1879 na 900 miliona u periodu 1910-1913. Postojao je spektakularan rast: železničke mreže su se proširile na različite kontinente, podmorski kablovi su prešli Atlantik, izgrađeni gasovodi. Masovna emigracija je takođe deo ovog ciklusa. Postojala je nova (Uranova) integracija “nerazvijenih” zemalja kao zavisnih  (Pluton) u svetsku ekonomiju u kojoj dominiraju “razvijene” zemlje. U periodu između 2012. i 2015. godine, Pluton i Uran, koji su ušli u znake promene godišnjih doba (Ovan i Jarac), obeležili su tačno četvrt sata vremena od njihovog konjunkcije 1965. i 1966. godine, prikupljajući teme relevantne tokom tih godina – ali i ranije u ciklusu.Istorijski značaj astronomskog poravnanja je sada veći jer Pluton prolazi kroz konstelaciju Jarca do 2024. godine društveno-politički znak koji predstavlja zakone na kojima se gradi čvrsta materijalna osnova civilizacije: ekonomija, uključujući i finansijsku sistema, tržišta, materijalnih resursa, valuta. Tranzit Plutona kroz Jarca podrazumeva promene koje su nekada bile napravljene, očvrsnule da ostanu dugoročno. Jarac je zemljani znak povezan sa stabilnošću. Društveno gledamo na sinhrone događaje koji aktuelizuju arhetipove: krizu (Pluton) duga, evro, političke nadogradnje (Jarac), poput Evropske unije i Velike Britanije istog znaka. Posebno, s Plutonom u Jarcu, osećamo motivisanost da na praktičan način reorganizujemo temeljni stub u našem životu (to će zavisiti o kućama gde su i natalni i tranzitni Pluton-Uran smešteni u grafikonu rođenja). U  2011. Uran je ušao u sazvežđe Ovan, znak koji simbolizuje arhetipske početke, akciju i pionirski rad. I osećamo potrebu za inovacijama (Uranom) u našem delovanju u sadašnjosti (Ovan). Sve naše akcije dodatno će definisati određeni oblik zeitgeista. Važno je biti svestan njihovog značenja. Jer se istorija ne ponavlja (…) Uran je astrološka ekscentričnost – čudnovatost – inicijator, inovator, nezavisni mislilac, pobunjenik, neprijatelj, sklonište, boem i nepodoban. On je knjiga iznenađujućih otkrića, prvaka ljudskih prava, plan reforme i duh pobune. On ne voli način na koji stvari postojeće i želi ih promeniti. Menja način na koji živite, razmišljate i igrate. On predstavlja razliku – versku, političku i polnu razliku – i vaše pravo na prikazivanje i slavljenje vaše razlike i na poštovanje. Uran je planeta neverovatnih otkrića, poput mapiranja ljudskog genoma. On je pobunjenik s uzrokom – podstrekivač radikalnih predloga poput istopolnog braka i nov i neisproban  poput održive energije. On je eksplozivna  planeta – whistleblower koja uživa u otkrivanju prevara, korupcije i lošeg ponašanja. On je pametan, inteligentan, inventivan, originalan, harizmatičan i progresivan – dinamični novozaposleni mislilac. On predstavlja zakon za sebe i jednako za bilo kog čoveka. I on može promeniti status quo kataklizmom. Uran je planeta demokratije, ali guranje širenja demokratije može biti pokušaj da se kontrolišu i menjaju razlike drugih ljudi – kako bi oni više ličili samom sebi. Dakle, on prenosi važnu astralnu e-poštu – razlika se mora poštovati, a ne menjati. U poslovanju Uran predstavlja izum i neobične metode. Podržava državno vlasništvo nad komunalnim preduzećima kao način sprečavanja eksploatacije, monopola i graftova. I društveno predstavlja društvenu tehnologiju – facebook i twitter – i ulogu tehnologije u ostvarivanju ljudskih prava, uključujući i vaše pravo da kažete ono što mislite. Uran je planeta revolucija i revolucionarnih promena i sada se događa revolucionarno vodolijansko doba. Postoji politička revolucija, društvena revolucija, seksualna revolucija, naučna  i religiozna, revolucija evolucije protiv Boga, , financijska revolucija, ekonomska revolucija, komunikacijska revolucija, revolucija samospoznaje i duhovna revolucija i Uran na nebu prenosi revolucionarnu astralnu poruku: revolucija počinje s vama. Kada mislite da Uran mislite na inovacije i tehnologiju. On je snaga iza tehnologijske revolucije i vodi svet na vožnju železnicom izleta i otkrića. On je tehnološko rešenje – oslanjanje na tehnologiju za rešavanje svih problema u svetu – i spasitelj ljudske rase. On je elektronski superstar  super-zvezda koji formatira svet. Izumeo je elektronsku džunglu, informacijski put,  internet, google, e-poštu, elektronsku zabavu, kamere za nadzor, I-pode i pametne telefone. Izmišlja medicinsku tehnologiju, nanotehnologiju, robote i audio prevoditelje. Uran je raj gadgeta, ali gadgeti ne mijenjaju ljudsko ponašanje i mobiteli neće riješiti probleme sveta. (…) Uran predstavlja radikale. On je ekstrem u političkoj misli – tvrdo desno i krajnje levo. I radikalni ekstremisti i konzervativni tvrdolinijaši se bore za ono što smatraju ispravnim. Uran je pobunjenik koji se bavi ekstremističkim nasiljem, belim suprematistom koji širi rasističku mržnju i radijskim komentatorom koji izaziva društvena neslaganja. Svaki od njih želi nasilje – pištolje, bombe i upornu retoriku – da bi zaštitili svoj krajnji položaj i postigli svoje radikalne ciljeve. Uran je planeta radikalizacije, nezadovoljstva, razmirica, socijalnih nemira, građanskih neposlušnosti, nemira, demonstracija, protesta, nasilnih protesta, protivustavnih protesta, pobuna, pobune, revolucija i plamenog govora. On je aktivist za ljudska prava i prijatelj radnog čoveka. On ujedinjuje radnike u sindikate i radi na poboljšanju njihovih uslova na radnom mjestu. Ubrzava se za kraće vreme i poveća plaćt. Uran utiče na sindikate i načine kojima se zapošljavaju kako bi ostvarili svoje ciljeve – štrajkove i bojkot – ali direktnoj akciji i hrabrom individualizmu nedostaje duh saradnje i osećaja jedinstva, a nezadovoljstvo unutar činova i vodjstva vrlo često izbacuje iz koloseka dobro utvrđene planove. Uran je planeta individualne slobode – slobodno živeti svoj život onako kako želite. On obeshrabruje ograničenje bilo koje vrste, ali pravo na bavljenje bogatstvom i moći bez političkog i zakonskog ograničenja je društveno opasno – često nedostaje moralna savest i osećaj društvene odgovornosti. Uran je planeta reformi i pokreta reformi svih vrsta, ali ako se socijalna reforma dokaže nezadovoljavajućim, on gura klatno natrag u suprotnom smjeru – vraćajući se prošlim idejama i metodama koje su prethodno odbacivane. (…) Uran i Pluton imaju svoje karakteristične stilove stvaranja otpora i konzervativizma.  Dva relativno nedavna primera bila su isticanje protesta i nezakonitosti LSD-a oko 1968.-70. Ili, još gore, nacističko preuzimanje u Njemačkoj 1933. godine (tokom Uran-Plutonovog kvadrata). Ovdje je suzbijanje manjina prerušeno u suptilnu kontrolu i prisiljavanje većine. Drugi primjer plutona je upotreba preteranog straha i razaranja – nedavni primjer bio je upotreba defolijanata i napalma u Vijetnamu krajem šezdesetih godina. Džingis Kan, majstor srednjevekovnog blitzkriega, uspostavio je Mongole na divljanje oko 1201 (Uran-Pluton konjunkcija  (u Raku)). Po kvadratu 1236-39 prijetili su Evroaziji, a od strane opozicije 1283.-1986. Vladali su velikim delom. Zenit neo- Mongolskog trgovca terorom Timurlenk-a, poznat po svojim gomilama lobanja, dogodio se kasnije tokom velike konfiguracije 1390-ih (spomenut u ranijem članku), s Uranom i Plutonom u opoziciji.  Doista, užas. Postoji skriven obrt i uzvratni udarac: ove su snage, naposletku, nekontrolisane. Energija revolucija često se može pretvoriti u haos, dovodeći do ponovnog stvaranja  onoga što je uništeno – u novom obliku: egzekucija  Luja XVI 1793. godine pretvorila se od 1799. godine u carstvo Napoleona, a smrt Cara Nikolaja 1917. godine dovela je do izrastanja Staljina 1924. godine. Istorijska lekcija ovde je da, ako su snage promena blokirane, postaju divlje, dovodeći do viška i posledične reakcije, dajući snage istorijskim osobama s hrabrošću da iskoriste situaciju. Ipak, takvi nositelji moći obično utelovljuju nešto u kolektivnoj psihi koja žudi za  autoritarnom kontrolom, čak i ako zahteva suprotno. Uticaji Urana i Plutona nisu jednostavni i jasni. Za vrijeme Uran-Pluton kvadrata 1933.-34., hitna potreba za reaktiviranjem propadajućih ekonomija nakon svetskog sloma 1929. dovela je do Hitlerovog uzdizanja (u početku je viđen kao  reformator i nacionalni spasitelj), a u SAD-u Rooseveltov New Deal (prosvetljeni potez koji je zapravo dao pozadinskim vojno-poslovnim interesim podmukli podsticaj). Slično tome, konjunkcija sredinom šezdesetih godina prošlog stoleća, u pop muzici izlivala je i svetlost  (“Sve što vam je potrebno je ljubav”) i mračne energije (“Ja sam bog paklene vatred onoseći veoma konfuzne  arhetipove u javni domen.p laneti Zemlji omoguće njihovo otkrivanje, spremni su za najveću revoluciju od svih.)”

Astrologija je lišena   istinske naučne i teoretske interpretacije, što je čini fundamentalno drugačijom od egzaktnih nauka. Međutim, ona raspolaže sistemom koji ukazuje na neobični stepen sinhroniciteta konstelacija nebeskih tela i ispoljavanja arhetipova kolektivnog i ličnog nesvesnog u vremenu i prostoru. Zato se govori o “uticaju” planeta na sudbinu, što je proizvoljna i neargumentovana konstatacija. Ono što je evidentno je da, slično prekognitivnim snovima, konstelacija nebeskih tela  predstavlja simbolički jezik prirode koji rezonira sa nematerijalnim pokretačima promene vremensko-prostornih i psiho-dinamičkih koordinata pojedinaca i masa. Astrologiji smo posvetili puno prostora u ovom tekstu da bi smo pokazali neumitnost istorijskih promena, revolucija, ratova  i preokreta i ukazali na egsistenciju kosmičkih (ne astroloških!) zakonitosti koje iza njih stoje. I, da još jednom preciziram, astrologija nije nauka koja objašnjava te zakonitosti, već ih, poput ´kosmičkog´hroničara, uredno beleži. Takođe, akcenat je na tome da se čovek ne može odupreti silovitim devastacijama revolucija ili pak potrpražnim evolutivnim transformacijama. Preokret je uvek tu, hteli mi to ili ne.

Tokom prethodna dva veka, uprkos iluzornoj subjektivnoj inerciji uverenja u “večni socijalni poredak” širom planete se rasplamsavaju burni revolucionarni talasi koji iz korena menjaju socijalnu strukturu. Otpori konzervativnih snaga čuvara prevaziđenih poredaka su, nažalost, indukovali užasavajuće kolateralne posledice oličene u “rekama krvi” i milionoma mrtvih, kao posledicama neprihvatanja kosmičkog zakona dijalektičkog monizma, koji na kraju zavlada po svaku cenu, uprkos otporima. Pogledajmo istorijski poznatu hronologiju nebrojenih talasa revolucionarnih promena:

 

 

  • Američka revolucija (1776.),
  • Francuska revolucija (1789.),
  • Haitijska revolucija (1791.),
  • Batavska revolucija (1795.)
  • Irska pobuna 1798. godine.
  • Gore nabrojane revolucije predstavljaju atlantski revolucionarni talas, sa idejama prosvetiteljstva, sekularizacije, demokratizacije i antikolonijalizma.

 

  • Latinoamerički ratovi za sticanje nezavisnosti, uključujući različite špansko – američke ratove za  nezavisnost 1810-1826, (po idejama insprirsani američkom i francuskom revolucijom).
  • Revolucije iz 1820. godine, kao što je revolucija Dekabrista u Rusiji i grčki rat za nezavisnost.
  • Revolucije 1830. godine, poput revolucije u julu u Francuskoj i belgijske revolucije.
  • Revolucije 1848. godine širom Evrope, nakon revolucije u februaru u Francuskoj.
  • Revolucije 1905-11 nakon rusko-japanskog rata (1904), uključujući rusku revoluciju 1905, revoluciju 5. oktobra 1910. u Portugalu, grčki goudijski državni udar, mladotursku revoluciju, persijsku ustavnu revoluciju, argentinsku revoluciju 1905. godine, meksičku revolucija i  Ksinhai revoluciju u Kini (nacionalizam, ustavnost, modernizaciju i / ili republikanizam koji su se bavili autokratijom i tradicionalizmom.
  • Revolucije 1917-23:
  • ruska revolucija i pojava saveza međunarodne komunističke partije u Kominterni pod vodstvom sovjeta,
  • kolaps velikih teritorijalnih imperija kontinentalne Evrope,
  • prvi protest Indijskog pokreta za nezavisnost u organizaciji Mohandas Karamchand Gandhi-ja,
  • Razni nacionalistički, populistički i socijalistički ustanci i protesti širom planete, poput Vajmarske republike itd..
  • Indokineski ratovi su bili komunističke revolucije u Istočnoj Aziji i jugoistočnoj Aziji, od 1945.
  • Dekolonizacija Afrike bila je talas revolucija u Africi tokom 70ih, uključujući komunističke revolucije i pro-sovjetske vojne udare u Somaliji, Kongu-Brazavil, Benin i Etiopiju, i
  • Borba komunističkih partija pod savezom CONCP protiv Portugalskog carstva u portugalskom kolonijalnom ratu,
  • Arapski nacionalistički pokreti pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, inspirisani posebno od strane Egipta Gamala Abdela Nassera.

 

  • Pokret „Crna moć“ i Pokret za građanska prava organizovali su uspešne proteste protiv vladine i privatne diskriminacije. Nastavak nemira u afro-američkim zajednicama doveli su do mnogih gradskih nereda tokom “Dugog vrućeg leta 1967” i različitih nereda nakon atentata na Martina Luther Kinga, Jr. U Trinidadu je uspešna revolucija “Crne moći”.
  • Revolucija mladih 1968 u SAD (protiv vijetnamskog rata i rasne diskriminacije)
  • Protesti u maju 1968. u Francuskoj koji ruše režim generala De Gaulle-a,
  • Studentske revolucije u Italiji, Jugoslaviji (“Lipanjska gibanja”) i širom Evrope,
  • Socijalistički prevrat u Nikaragvanskoj revoluciji i levičarskim narodnim ustancima u El Salvadoru i Gvatemali.
  • Revolucije iz 1989. ruše komunizam i dekomponuju SSSR do kraja 1991. godine, što je dovelo do toga da Rusija i 14 zemalja proglase nezavisnost od Sovjetskog Saveza: Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Estonija, Gruzija, Kazahstan, Kirgistan, Letonija, Litvanija , Moldavija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan.
  • Komunizam nestaje u nizu država uključujući Poljsku (revolucionarni talas “Solidarnost” od 1981), Jugoslaviju (praćeno ratom i raspadom državnog entiteta),  Bugarsku, Mađarsku, Istočnu Nemačku, Čehoslovačku, Mongoliju, Avganistan, Somaliju, Albaniju, Angolu, Etiopiju,Kambodžu, Kongo-Brazavil, , Mozambik, Rumuniju, Južni Jemen.

 

Revolucionarni talasi su ekstremni fenomeni, i čini se da je nephodno da se objasne mehanizmi njihovog nastanka i procesa trajanja. Današnja nauka ih tumači aleatorički ili ih ograničava na sukob socijalno antagonističkih socijalnih grupa. Astrologija opisuje fenomene njihovih nastanaka i trajanja ali je nemoćna da ih objasni sa stanovišta uzroka. Ruski naučnik Alexander Chizhevsky je na ekstraordinarni način pokušao da nađe direktnu materijalno-energetsku vezu između ponašanja Sunca i moždano-socijalnih oluja na Zemlji. Alexander Chizhevsky  (Алекса́ндр Леони́дович Чиже́вский)  (1897 – 1964) je bio znameniti naučnik koji je živeo i delao u SSSR. Bavio se biofizikom. Autor je naučne discipline”heliobiologije” (nauka o interakciji fenomena na Suncu i Zemljine biosfere) i “aero-jonizacije “(odnos jonizacije vazduha i biosfere).  Bavio se i hronobiologijom (biološkim ritmovima) te  “kosmološkom biologijom”.

 

 

Misa Ch

 

Chizhevsky je težio da objasni uzroke i ritmove masovnih revolucionarnih talasa naroda.  Ostao je zapamćen po primeni svog originalnog sistema historiometrijskih tehnika povezivanja interakcije burnih promena na  Suncu tokom jedanaestogodišnjih solarnih ciklusa sa burnim socijalnim promenama na Zemlji izazvanim pokretima masa.  On u ultimativnoj studiji “Fizički faktori istorijskih procesa” uči:

“Tok univerzalnog istorijskog procesa univerzalno je komponovan od neprekidnog niza  ciklusa, koji zauzimaju razdoblje koje je jednako prosečnih 11 godina i sinhronizovano u stepenu  svoje vojno-političke aktivnosti s aktivnostima sunčevih zraka. Eichov ciklus poseduje sledeće karakteristike:

 

(a) U središnjim tačkama ciklusa, masovna aktivnost celog čovečanstva, uz pretpostavku prisutnosti ekonomskih, političkih ili vojnih ekscitirajućih  faktora u  ljudskim društvima, doseže najveću napetost, koja se manifestuje u psihomotorijskim pandemijama, kao:  revolucije, pobune, ekspedicije, migracije itd. – stvarajući tako nove oblike u izdvojenim zasebnim državama i novim povesnim epohama u životu čovečanstva. To je praćeno  integraciom masa, punim izražavanjem njihove aktivnosti, te vladavinom većine.

 

(b) U krajnjim tačkama toka ciklusa, napetost svih ljudskih vojno-političkih aktivnosti pada na minimum, pomažući kreativnoj aktivnosti, a prati je  i smanjenje političkog entuzijazma, mir i miroljubiv kreativni rad u sferi državnih organizacija, međunarodnih odnosa, nauci i umetnosti, s izraženim tendencijama prema apsolutizmu u vladavini moćnih  i raspadanje tih masa.

 

  1. Najveći broj ljudskih aktivnosti u vezi s maksimalnom aktivnošću sunčevih slojeva, izražava se u sledećem:

 

(a) širenje različitih doktrina (političkih, verskih itd.), širenje krivovjerja, religioznih pobuna i nereda, hodočašća itd.

(b) Prisutnost društvenih, vojnih i verskih vođa,

reformatora, itd.

(c) formiranje političkih, vladinih i komercijalnih korporacija, udruženja, sindikata, liga, sekti, preduzeća itd.

 

  1. Moguće je zanemariti činjenicu da se patološke epidemije takođe vrlo često podudaraju s razdobljima maksimuma Sunčevih pega.
  2. Otuda treba smatrati ustanovljenim utvrđivanje postojanja zavisnosti ponašanja čovečanstva od aktivnosti Sunčevih pega.”

Chizhevsky u daljem tekstu opisuje sociološko-psihološke karakteristike punog ciklusa aktivnosti sunca koji rezonira sa aktivnostima masa (tački preokreta, revolucionarnim kretanjima). On 11-godišnji ciklus sunčevih aktivnosti u vidu pojave i intenziteta Sunčevih pega povezuje sa sinhronošću istorijskih tokova na Zemlji. Ciklus se sastoji iz 4 faze. Prva faza predstavlja minimalni stepen ekscitacije pega – oličen u stabilnim društvenim uređenjima, mirovnim pregovorima, etabliranim sistemima. Druga faza ukazuje na povećanje ekscitabilnosti oličeno u međudržavnoj i intrasocijalnoj nestabilnosti, pobunama, nemirima, militarizacijom, početnim međudržavnim borbama i sl. Treća faza predstavlja maksimum ekscitacije, što odgovara revolucijama, svrgavanju poredaka, trijumfu i uzdizanju novih lidera, vrhuncu rata i konačnoj pobedi jedne od strana u njemu, konačnu tačku preokreta emaniranu kulminacijom sukoba antagonizama (teze i anti-teze). Četvrta faza oličava smanjenje ekscitacije tj. završetak borbi, rad na uspostavljanju novog poretka na ruševinama starog, mirovne konferencije, etabliranje novonastalih država oslobođenih od kolonijalnog ropstva itd.

Chizhevsky smatra za  najznačajnije, prelomne tačke u ljudskoj istoriji sledeće događaje:

  • Kolumbovo otkriće Amerike (1492) koje predstavlja početak modernog sveta
  • Francusku revoluciju (1789), i
  • Rusku revoluciju (1917).

Interesantno je primetiti da sve tri istorijske tačke predstavljaju osnovu emaniranja  modernosti praćene antiklerikalizmom i scijentizmom. Amerika je predstavljala prostor slobode za antiklerikalne pokrete i religijske zajednice i doktrine prethodno gušene i smatrane jeretičkim i satanističkim od strane katoličke crkve, udružene sa državnim vlastima evropskih monarhija. Narodi koji  su u predmodernim društvima bili sjedinjeni doktrinom katoličke vere i državnim instrumentima sile, nakon nje  su ujedinjeni racionalnim diskursom. Tipičan je primer rađanja postkolonijalnih SAD  kao  države komponovane od mnoštva nacija sa narativom  baziranim na slobodnom ispoljavanju raznih doktrina – od masonerije do protestantizma i judaizma, bez isključivanja katoličanstva, budizma, pravoslavlja itd. Ipak, scijentizam Francisa Bacona i njegovog profetskog teksta “Nova Atlantida” predstavlja istinsku inspiraciju progresivnim duhovima za stvaranje  Novog Sveta. Međutim, Baconove izvorno visoko humanistčke  ideje su vremenom izvitoperene (o čemu je autor ovog teksta na drugom mestu veoma opširno pisao) pa je pitanje trajnosti istorijskog koncepta SAD ostavljeno na milost i nemilost silama dijalektičkog monizma. Francuska od 1789 biva brutalnom antiklerikalnom silom te ukida katoličanstvo terorom – masovnim ubistvima sveštenika koji nisu potpisali akt lojalnosti novoj vlasti. Uvodi se “Religija razuma”, menjaju čak i nazivi meseci u godini. Oduzimaju se privilegije katoličkoj crkvi, konfiskuju se njena imanja i nesamerljive svote novca koje su joj do tada omogućavale supremativnu socijalnu ulogu. Nauka biva ateističkom i ekspandira kao vladajuća socijalna paradigma, dok agnostička masonerija “Velikog orijenta” emanira kao značajni socijalni i politički faktor, oslobođen od nekadašnjih progona i pretnje smrti od stane poražene Sv, Inkvizicije. Naravno, radikalni antimonarhizam i antihrišćanstvo i sve druge ekstremne institucije iz 1789-94 su ublaženi ili čak posve preokrenuti  kasnijim preokretima (opet silom dijalektičkog monizma)…

Ruska revolucija, slično, uvodi scijentizam i nasilno ukida hrišćanstvo, monarhiju i crkveno-državne imperijalne atribute Ruske države. Chizhevsky, kao naučnik ateističke pan-nacionalne države SSSR-a, logično, inklinira ka scijentizmu kao krajnjem ishodištu istorije, zanemarujući signifikantne  spiritualne aspekte evolutivno/revolucionarnih istorijskih momenata, kao što su pojava Mojsija, Piragorejstva, Bude, Isusa, ili pak Muhameda, Luthera… Ipak, to ne umanjuje kapitalni značaj njegove misli i promovisanja koncepta uticaja Sunčevih aktivnosti na promene socijalnih konstrukata na Zemlji. Čini se da turbulentme eksplozije na Suncu izazivaju elektromagnetne bure koje za kratko vreme pristižu i do naše planete. Solarni elektromagnetni talasi  izgleda da resetuju i restruktuiraju elektromagnetno vibriranje ljudskog mozga i svih ćelija ljudskog organizma. Ta energetska transformacija i resetovanje frekvencija mozga i tela dramatično utiče na ponašanje ljudi – usled invazivnog aktivirana, reaktiviranja i deaktiviranja pojedinih centara mozga, kao i ekstremnih promena biofiziologije (krvni pritisak, delatnost hormona itd). Posledice ovakvih procesa su bihevioralne bure u pojedincima koje izbijaju na masovnom nivou. Ove ideje su bliske idejama Nikole Tesle i G. I. Gurdjijeva o čoveku kao “kosmičkom automatu”, čime se ovde nećemo poširnije baviti. U svakom slučaju, fizički uticaj Sunca, na nivou matrerije-energije-prostora-vremena, očigledno da utiče, kao materijalističko sredstvo kosmičke nad-ljudske inteligencije, na revolucionarne promene i neumoljivo ispunjava zakon trajne dinamike na svim nivoima pojavne stvarnosti. Međutim, ne treba redukcionistički zaključiti da je limitirana fizička stvarnost jedna, jedina i esencijalna stvarnost kosmosa te tražiti interpretaciju samo na nivou te stvarnosti. Nematerijalno informatičko polje je istinski generator svih pocesa, koji se odvijaju putem prirodnih zakona koji su nevidljivi i dolaze iz sveta ideja/morfičkog polja… Ovde prikazano naučno razumevanje zakona dijalektičkog monizma ljudske zajednice, baš kao i proučavanje i razumevanje zakona prirodne selekcije koje je postulirao Charles Darwin, ukazuje na mogućnost zloupotreba. Na to je davno ukazao Thomas Henry Huxley.

Thomas Henry Huxley (1825 — 1895) je bio britanski naučnik koji se bavio komparativnom anatomijom i biologijom. Bio je pobornik teorije evolucije i prirodnog odabiranja svog zemljaka Charlesa Darwina. Polemisao je sa naučnicima svoga doba u korist evolutivnog diskursa. Bio je aktivan i agilan u tome te je zbog toga zavredio i nadimak  „Darwinov buldog“. Međutim, ono što ćemo ovde razmatrati daleko prevazilazi aspekte njegove misli i delatnosti po kojoj je bio poznat za života. Pozabavićemo se Huxley-evom temom koja je danas veoma aktuelna – malignim socijalnim implikacijama Darwinove teorije, primenom darvinizma radi kontrole ponašanja ljudske populacije, te svesnog izazivanja kriza i ratova, kao i posledičnog namernog redukovanja broja stanovništva ili eugeničke promene socijalne strukture u smislu egzekucije slabih, nemoćnih, bolesnih i siromašnih. A sve to radi kreiranja „raja na Zemlji“, idealnog harmoničnog društva predviđenog za izabran deo čovečanstva, preostao nakon istrebljenja slabih,  kojim aristokratska elita upravlja na način koji uključuje, između ostalog, i genocid, radi regulacije društvenog modela. Huxley je bio oduševljeni pristaša Darwinove teorije, ali, istovremeno,  u jednakoj meri, i ogorčeni protivnik ideje primene darvinizma na ljudsku populaciju. On u svom znamenitom eseju „Evolucija i etika“ (iz knjige „Evolucija i etika i drugi eseji“) postulira virtuelnu mogućnost da, kao što vrtlar upravlja vrtom putem selekcije i gajenja odabranih sorti biljaka, a uništava i odbacije slabe i zakržljale, ne bi li omogućio savršenstvo i harmoniju ovde-i-sada na Zemlji, tako bi i elita mogla, primenom darvinizma, vrštiti socijalnu kontrolu. Huxley u pomenutom eseju piše o vrtlaru (administratoru) koji kreira idealno društvo:

“Svakim korakom tog napretka u civilizaciji kolonisti bi postali sve više i više nezavisni od prirodnog stanja, sve više i više, njihov život bi bio uslovljen stanjem umetnosti. Da bi postigao svoje ciljeve, administrator bi imao da  iskoristi hrabrost, industriju i kooperativnu inteligenciju doseljenika, i jasno je da bi interes zajednice najbolje služio povećanjem proporcionalnog  učešća osoba koje poseduju takve kvalitete i smanjujući broj osoba bez njih. Drugim rečima, odabiranjem usmerenim prema idealu.”

Profetski potencijal Huxley-a je evidentan. Autori projekata „raja na Zemlji“ vrše favorizovanje pojedinaca, socijalnih zajednica, naroda, rasa, država, esnafa, profesija, itd. po sistemu odabiranja onih, koji zadovoljavaju kriterijume idealnog društva i harmonije među ljudima, sveopšte sreće ovde-i-sada. Teži se društvu u kome svako prema nacrtu „planera poretka“  ostvaruje visoke ciljeve postavljene pred njega, koji služe  za dobrobit cele kontrolisane zajednice. Međutim, ovakvo društvo se ne formira slobodnom voljom članova, već manipulativnom selekcijom i bihevioralnim uslovljavanjem kako pojedinaca, tako i država, naroda,religijskih zajednica, rasa… Ako nema slobode, onda nemna ni spontane samoregulacije ka slobodno odabranom cilju. Huxley ukazuje na zloupotrebu darvinizma kroz promptno pretvaranja „raja“ u „pakao“ devastacije (ratovima, eugenikom, rasnim istrebljenjem, svesnim izazivanjem ekoloških katastrofa, religijskom diskriminacijom, genocidom, kulturocidom,  etničkim čišćenjem, terorizmom) ne bi li se silom manipulacije korigovale kolektivne disfunkcije, oličene u disharmoničnim devijacijama od poželjnog mišljenja/uverenja/ponašanja ili prekomernom količinom ljudi na planeti. Nakon devastacije raznolikim formama globalnog genocida, regulacija je opet uspostavljena, i preživeli ostatak čovečanstva živi u raju i harmoniji. Naravno, sve do sledeće korekcije, u skladu sa svesnom ali etički pervertiranom zloupotrebom zakona dijalektičkog monizma, odnosno darvinizma. Huxley u istom eseju  opisuje ovu distopijsku anticipaciju:

“Čim se kolonisti počnu množiti, administrator bi trebalo da se suoči s tendencijom ponovnog uvođenja kosmičke borbe u njegovo veštačko tkanje, sa posledicom konkurencije, ne samo za robu, već i za sredstva egzistencije. Kada je kolonija dostigla granicu mogućeg širenja, višak stanovništva mora se nekako uništiti ili se žestoka borba za opstanak mora ponovno započeti i uništiti taj mir, što je temeljno stanje održavanja stanja umetnosti prema stanju prirode.

Ako se administrator vodi isključivo naučnim razmatranjima, on bi radio na tome da ograniči stanovništvo uklanjanjem beznadno obolelih, nemoćnih, starijih, slabih ili deformisanih u telu ili u glavi, i prekomernom broju rođenih dojenčadi”, baš kao i “vrtlar povlači neispravne i suvišne biljke, ili uzgajivač uništi nepoželjnu stoku, a samo jaki i zdravi, pažljivo usklađeni, s obzirom na potomke koji su se najbolje prilagodili svrsi upravitelja, dobili bi dozvolu bi da nastave s njihovom vrstom.”

Ako uporedimo ovaj tekst iz 19. veka sa nekim aspektima današnjeg (globalnog) sveta, možemo uočiti očiglednu analogiju. Ako simplifikujemo svetske socijalne, vojne, političke i ekonomske odnose, tj. ako svedemo svu kompleksnost biosfere (koja ustvari, iako propaganda govori suprotno, uključuje ´kosmički´ stepen slobode svih ljudi na planeti) na totalnu kontrolu koju svetska elita sprovodi nad prekariotima, možemo se prepustiti očaju usled privida bezizlaznosti. Dodatna interpretacija Huxley-evih ideja i opskurnih anticipacija budućnosti ljudske rase, čak i u uslovima globalnog orvelijanskog totalitarizma,  ukazuje na spasonosnu kosmičku autoregulaciju. To stoga, jer pripadnici elite  administratora (stvarne ili virtualne), moraju imati u vidu da će se zakon dualističkog monizma (koji vešto zloupotrebljavaju formirajuci kontrolisane antagonisticke grupe, preko kojih ostvaruju svoje artificijelne ciljeve), na njihovo ogromno iznenadjenje, okrenuti protiv njih samih. Jer, i sama kontrola kao takva (čak i ako neko ima iluziju da uopšte može da se igra sa prirodnim zakonima i da ih kontroliše), neizbežno generiše, pravo niotkuda, svoju antitezu – koja će je, silom kosmičkog stapanje suprotnosti u jedinstvo višeg reda, raspršiti u istorijsko ništavilo,  kao da nikad nije ni postojala.

Šta ostaje pojedincu, ljudskom biću pritisnutom svešću o neizbežnosti svakovrsnih promena svega oko sebe – od materijalnog okruženja, do samog sebe, svog sopstvenog tela i psihe? Kako se orijentisati u svetu izoštrenih političko-ideoloških antagonizama koji ispunjavanju kosmički zakon dijalektičkog monizma  eksplozijama bombi u noćnim klubovima prepunim mladih ljudi, žrtvama programiranih vozača-ubica koji devastiraju evropske šetačke zone velegrada, ili pak nevinom decom sa Bliskog Istoka koja bivaju žrtvama „pametnih bombi“ samo zato, da se teza i antiteza krvavih žrtava realizuju u potpunosti ne bi li izrodili novu ujedinjujuću paradigmu? Izlaz iz ove aporije je u – prevazilaženju suprotnosti unutar ljudske ličnosti. Potraga za Tao-m, alhemičarsko traganje za kamenom mudrosti, srednjevekovna težnja za Svetim Graalom, Jungova individuacija, ili hrišćansko oboženje – predstavljaju različite puteve koji vode ka istom cilju. Taj cilj je osvešćivanje svoje tamne strane, kao i raznolikih aspekata sebe koje projektujemo ka spolja. Na taj način je plauzibilno preuzeti natrag svoju sopstvenu energiju koju smo, bez svesnog učešća, silom stihijskih arhetipskih sila, besplatno „poklonili“ entitetu „drugosti“ koje počinje da nas „ugrožava“. Antiteza nas samih smo – mi sami!  Zbog toga se revnosno podvrgavamo rasizmu, mizoginiji, antisemitizmu, religijskoj mržnji, antiteizmu, ageismu, homofobiji, a spisak je beskrajan… Istinski smisao dualističkog monizma je u sintezi nas samih, unutarnje esencije našeg bića, jer će u suprotnom do sinteze doći spolja, kroz brutalnu devastaciju – bilo pojedinca putem bolesti, bilo miliona ljudi putem ratova i revolucija, te ekonomske devastacije ili eugenike….

Biblija takođe uči o zakonu dualističkog monizma kroz „Evanđelje po Mateju 5 (43-45):

»Čuli ste da je rečeno: Ljubi svoga bližnjega, a mrzi neprijatelja. 44A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje, molite za one koji vas progone 45da budete sinovi svoga Oca koji je na nebesima, jer on daje da sunce njegovo izlazi nad zlima i dobrima i da kiša pada pravednicima i nepravednicima. 46Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakva li vam plaća? Zar to isto ne čine i carinici? 47I ako pozdravljate samo braću, što osobito činite? Zar to isto ne čine i pogani?«
48»Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski!«

Na kraju, obratimo pažnju na sadržaj poslednjeg stiha. Grčki original poručuje:

48»Nα είστε, λοιπόν, εσείς τέλειοι, όπως ο Πατέρας σας, που είναι στους ουρανούς, είναι τέλειος«.

Izraz „τέλειος“, tj. „savršen“, može da se se shvati kao besprekoran, lišen svega što nije idealno, lišen svake negativnosti, apsolutno dobar, apsolutan. Dakle, isključiv… Ovakav stav o samom sebi nikako ne vodi metafizičkoj, mističkoj sintezi suprotnosti ujedinjenih u večnosti i hrišćanskoj divinizaciji već se pre čini kao da se postignutim „savršenstvom“ formira ništa drugo do – nova teza! Ona naravno mora potom da rađa antitezu u vidu jeterika, gnostika, budista, ateista, izbor je neograničen! Tako postajemo isključivi fanatični hrišćani skloni diskriminaciji svega što nije idealno… Međutim, u tom slučaju,  gore citirani odlomak iz Jevanđelja po  Mat. 5 (43-48) prelazi u totalni nonsens, jer ljubav prema neprijatelju čini se kao da vodi u farisejsku savršenost (ličnu perfekciju), samoljublje koje mora roditi antitezu neprijatelja i posledičnu mržnju prema njemu, sve u skladu sa dualističkim monizmom.

Dakle, „cilj“ ljubavi prema „drugosti“ je, kako se čini da uči jevanđelje – mržnja prema drugosti! Iz ovoga sledi da je je Biblija, u tom slučaju, ništa drugo do ideološka knjiga sumnjivih i kontradiktornih ideja, ili nešto nije u redu sa našim interpretracijama Biblije…

Ako se malo ozbiljnije pozabavimo prevodom i značenjem reči „τέλειος“ videćemo da ovakvo tumačenje (farisejsko!)  odgovara engleskom prevodu u vidu izraza „absolute“ il „strict“ što nas vodi ka kontraprevodu na grčki original u vidu reči „απόλυτος„  koja nema identično značenje kao  „τέλειος“. Reč „τέλειος“, kada se prevede na engleski jezik, poprima takođe i značenje „complete“ ili „finished“. U svetlu ovakvog ugla gledanja, uočavamo da „τέλειος“, dakle označava „kompletnost“ ili „dovršenost“, odnosno, najpreciznije –  „celovitost“. Tek ovakvo tumačenje proizašlo iz ispravnog prevoda biblijskog teksta, daje pravi smisao Matejevim stihovima.

Jedina alternativa ratu, revoluciji, ili pak totalitarizmu koji neizbežno vodi razornoj enantiodromiji jeste:  intelektualno, emotivno, intuitivno, i senzitivno prihvatanje istovremenog postojanja suprotnosti kao jednako vrednih. To može izgledati kao nedostižan cilj, s obzirom na nizak stepen svesti prosečnog pojedinca unutar masa čovečanstva, odvojenih istorijom, religijom, te ekonomskom i kulturnom neravnopravnošću. Srećom, spasonosno delovanje morfičkog polja na sve i svakoga, putem emotivnog učešća koje nagoni na ispravno delovanje,  bez obzira na stepen svesti, omogućava globalni pomak napred u pravcu svetskog mira. Istovremeno, ovaj kosmički zakon, preko koga je moguć kvantni skok svesti čovečanstva, počinje da dela tek kada se formira ´kritična masa´ osvešćenih pojedinaca;  Zato je sada, u paroksizmu antagonizama, u ovom istorijskom trenutku, kritičnom po sam opstanak ljudske civilizacije, neophodno da svako, ko oseća poziv za osvešćenjem i celovitošću, krene putem mističnog putovanja traganja za središtem sopstvenog bića. Krećući se duž lavirinta misterije ljudske ličnosti, suočen sa ozbiljnim iskušenjima i opasnostima susreta sa ´višim dimenzijama´stvarnosti i neobičnim entitetima ´duhovnog sveta´, on ne sme da se slomi pod prividom uzaludnosti i socijalne „beskorisnosti“ ličnog puta. Jer je ljudska duša ustvari najveća vrednost koju pojedinac uopšte poseduje. Ucelovljavanjem sopstvene duše, iako toga nismo svesni, u sinergiji sa drugim osvešćenim ljudima širom sveta za koje čak ne znamo ni da postoje, dramatično povećavamo amplitudu  rezonirajućeg arhetipa globalne celovitosti u morfičkom polju. Kada ovaj arhetip dosegne kritičnu moć, globalna evolucija će povesti milijarde očajnih ljudi ka putu oslobođenja za kojim toliko žude, a koje će susresti iznenađeni i začuđeni činjenicom da se nije dogodilo mnogo ranije, da nije bilo oduvek tu, na dohvat ruke.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar