Knjiga profesora Stiva Loua uzdiže nadu čovečanstva u pobedu oduhovljene nauke i Etarske fizike  nad pravim ljudskim problemima, a to svakako nisu povećanje novčanog bogatstva, teritorije ili moći nad ljudima,  nego su to starost, bolest i smrt, a njih samo Teslijanski orijentisana nauka može da prevazidje.

“Ja sam Budućnost!” otvara novu stranicu Teslijanstva i to u najmnogoljudnijoj i tehnološki najrazvijenjoj zemlji sveta – Kini.

KA NAUČNOJ DUHOVNOSTI TEHNOLOŠKOG KOMUNIZMA

Neizmeran je doprinos ove knjige uspostavljanju Globalnog društva i novoj planetarnoj civilizaciji.

JA SAM BUDUĆNOST  – Nikola Tesla, autora  Stiva Loua, profesora ekologije na Peginškom i Šangajskom univerzitetu je prva autorska knjiga o Tesli, koja se pojavila u Kini. Pre toga izašla je samo Teslina autobiografija.  

U Teslijanskom planetarnom društvu sva će energija biti dobijana iz neiscrpnih i besplatnih prirodnih izvora.

Nikola Tesla i njegova nauka prožeta moralom i humanošću neporcenjivo je značajna ne samo  za savremeni svet planetarnog telekomunikacionog sistema već i za Duhovno-naučno razrešenje duboke krize smisla i vrednosti thničko-tehnološke civilizacije.

Ne samo ljubitelji i fizičari – amateri, koji nastavljaju Teslin rad, već i svi ljudi koji duboko misle o nauci, slažu se u jednom: učenje savremene fizike u osnovi je skup nelogičnih stavova, jedan kontradiktoran sistem.

Na katedrama na kojima se proučava nuklearna fizika, odnosno raspad atomskog jezgra, važi pretvaranje materije u energiju bez ostatka i u fisionim računima sve se slaže. Na katedrama za astrofiziku, medjutim, pretvaranje materije u energiju ne uzima se ozbiljno, već se masa računa preko jačine gravitacije, koja se opet izračunava  preko Doplerovog pomaka, tako da na papirima nedostaje preko devedeset posto materije u Kosmosu. Umesto da se menja teorija, ovo se u školama naziva “defekt mase”. To jest, kriva je masa što nedostaje, jer profesor fizike je “država za katedrom”.  “misli tačno” i “predaju istinu”. A ko mu ne veruje, ima I ocenu kao sankciju. Nažalost, stvari se od Galileja i Đordana Bruna nisu mnogo izmenile.

Tesla je radio i na  specijalnoj “vakuumskoj cevi sa otvorenim krajem” koja služi kao projektor čestice na neograničene daljine. Ciljanje se vrši elektrostatički, duž elektrostatičkih slojeva atmosfere, koji se mogu videti i golim okom: to su upravo oni slojevi po kojima klize oblaci. Pokazuje se da su polifazni sistem, indukcioni motor i generatori naizmenične struje – manje značajna Teslina otkrića. Najvažnije je svakako ono što se iz njegovih eksperimenata sa etrom i vremenom može izvući kao potpuno nova, kosmološka fizika, utemeljena na energetskoj rezonanciji etra i rezonantnim efektima vremena, i postaviti umesto fizike zasnovane na plitkom i nejasnom konceptu “sveopšteg i večnog kretanja izazvanog silom”.

Teslina glavna otkrića su: prenos energije na proizvoljnu distanciju (zapravo, superprovodljivost prirodnih medijuma), njegove vatrene lopte (fuzija strukturnih elemenata etra u materiju), Teslin visokofrekventni rezonantni oscilator za njegove talase nehercijanskog tipa sa takozvanom bočnom modulacijom (to jest svojevrsne mentalne-mašine, koje proizvode zračenja takvih karakteristika da neposredno interferiraju sa elektromagnetskim poljima ljudskog mozga, prigušujući moždane oscilacije ili menjajući samu prirodu oscilovanja, što u emocionalnom segmentu prinudno indukuje razna osećanja i raspoloženja, kao i izmenjena stanja svesti, kao što su kreativnost, hiperpercepcija, hipermnezija, sve do hiperkognicije u kojoj se pojavljuju “relativističke” anomalije u vremenskom domenu), dinamička teorija gravitacije (diferencijalna teorija po kojoj svaki element Mendeljejevog sistema ima svoje G, svoju gravitacionu konstantu; Tesla je ovde nastavio Etvešove radove i izveo niz potvrdnih merenja), i napokon, to je Teslina elektromagnetska teorija, nikada objavljena niti javno formulisana koja ne koristi uobičajene pojmove kao što su “energija”, “talasna dužina”, “frekvencija” i druge, već umesto njih važe pojmovi: “kriva rasporeda”, “vibracija sistema zavojnica”, “električni pritisak”, “proporcija prenosa”, “etar”, “dinamika električnog fluida”, “geometrijske mogućnosti cevi” itd.

Od moderne matematike Tesla je koristio samo Furijeove nizove da bi razvijao elektromagnetske entitete u više i niže harmonike, jer se to slagalo sa njegovom osnovnom pretpostavkom o istovremenosti svih delova beskonačnog fizičkog kontinuuma. Tu je on usvojio Arhimedovu definiciju Kontinuuma kao “beskonačne sume nejednakih delova”: Jasno je da se beskonačnost ne može sastojati od neistovremenih delova, pa se očito radi o temporalnom kontinuumu, ili večnoj sadašnjosti. Medjutim, i ako svi delovi uzeti zajedno čine nepokretni Kontinuum, nejednaki delovi se medjusobno razlikuju po karakterističnim vremenima i u tome je i poreklo kretanja – kretanje je asinhronicitet samih tih delova i nije primarno uzrokovano silom.

Teslina kosmologija je najopštijeg tipa, važi za izotropni i beskrajni, jednom rečju, celokupni Kosmos, dok je Maksvelova elektromagnetika važeća za mala rastojanja; u suštini Maksvel je izvršio matematizaciju Faradejevih skromnih eksperimenata, ne shvatajući probleme do kraja. Nedostaci Maksvelove teorije proizvele su kao posledicu velike teškoće u Specijalnoj teoriji relativnosti (odnos energije kvanta i brzine svetlosti u drugom postulatu; sam Ajnštajn zanemario je u foto-efektu relativističke promene prostora i vremena u kretanju, jer ako se energija menja sa brzinom, nikakvog efekta ne može ni biti, ukoliko nema energetske ekvivalencije putanje izbijenog elektrona i upadnog fotona. U opštoj teoriji relativnosti, nedostaci Maksvelove teorije doveli su do ideje svetske linije (zapravo do pankosmičke ekstrapolacije Faradejevih magnetskih linija sila, koje opisuju gvozdeni opiljci na laboratorijskom stolu), najzad do predstave o konačnom svemiru, koji se povremeno sabija u bezdimenzionalnu tačku (problem singulariteta) i eksplodira. Na sve ovo ne bi se smejao samo Tesla, nego sa njim i mnogi antički filosofi i naučnici jasnog uma: Melis sa Samosa, Euklid, Platon, Pitagora i drugi.

Nikola Tesla sa svojom naukom isto je toliko značajan za savremeni svet planetarnog telekomunikacionog sistema i razrešenje duboke krize vrednosti naučno-tehnološke civilizacije, koja traži svoju filosofsku ontologiju, kao što je za Hrišćansku civilizaciju bio značajan mit Isusa Hrista. Interesantno je da smo tokom stotina i hiljada godina imali toliko mnogo velikih naučnika, ali ni jedan od njih nije dobio svoju crkvu kao što je ima Tesla u Kaliforniji, u San Dijegu, upravo u centru svetske naučno-tehnološke moći. Ni Plank, ni Ajnštajn, ni Bor, ni Pauli, ni Njutn, ni Kepler, i pored bavljenja alhemijom i teologijom (Njutn), ili astrologijom (Kepler), ili mistikom (Laplas), nisu ubedili kolektivno nesvesno čovečanstva u transcendentalnu dimenziju svojih naučnih pogleda. Tesla jeste.

Hrišćanska civilizacija je metafora oslonjena na patnju, žrtvu i iskupljenje, na tajnu krštenja, uskrsnuća i zagrobnog života, ona je trajno obojena čovekom i njegovom osećajnošću. S druge strane, scijentističko doba ima Teslu kao humani simbol jedinstva duha i materije, a umesto mitologije i  religijske metafore uspostavlja veru u naučne principe i jasno vidjenje najdubljih kosmoloških zakona. U istorijskom smislu, Tesla fundamentalno menja oblik religioznosti na planetarnom nivou. Dakle, on nije običan naučnik, pa ni samo genijalan čovek, već svetsko-istorijska pojava najvišeg ranga, koja duhovnost teologije zamenjuje duhovnošću nauke. Uostalom, savremena fizika već je postala filosofija novog doba jer se otvoreno bavi strukturom materije, genezom kosmosa, a od skora i etikom.

Kvantna mehanika kopenhagenškog kruga okupljena oko Nilsa Bora nije rešila pitanje osnovne strukturne jedinice materije i principa fuzije (napokon i samu fisiju matematički opisuje jednačina koja se naknadno i nasilno izvodi iz Lorencovih transformacija (E=mc2), relativistička teorija nije rešila problem naučne, tj. substancijalne definicije vremena (vreme je…, pa šta je), a takodje nije objasnila ni sadržinu koncepta sile (u opštoj teoriji relativiteta Fundamentalni tenzor sa malim korekcijama ima istu vrednost kao Njutnova sila (F) i ne daje nikakvo drugo objašnjenje za putanje planeta oko Sunca, sem što se neobrazloženo tvrdi da planete moraju imati putanje kakve imaju zbog oblika prostora, čija se zakrivljenost, opet, ne može drugačije ustanoviti nego po obliku tih istih putanja; radi se o kružnom dokazu, koji ne dokazuje ništa i ne pruža pravo objašnjenje gravitacije i pravu operacionalnu teoriju iz koje bi proisticala mogućnost konverzije gravitacione sile u lokalnu rotaciju i njeno korišćenje).

Teslina fizika realnog fizičkog kontinuuma ili etra i njegova naučna misao naslonjena na predsokratovsku antičku kosmologiju i pitagorejsku generičku matematiku, (a ne na elektromagnetiku devetnaestog veka), nije odmah mogla da bude nastavljena, pre nego što su se pokazala sva ograničenja drugih nastojanja da se jedinstvenom fizičkom teorijom obuvhate zbivanja u fizičkoj realnosti. Posle Černobila svakom je jasno da bez prave koncepcije vremena i bez dubljeg poznavanja strukture materije, razbijanje atomskog jezgra nije ništa drugo do neodgovorno zlo eksperimentisanje na nivou empirijskih metoda. Černobil je početak sloma infantilnih vizija kvantnih mehaničara po kojima su i roštilj, mlin za kafu i mašina za pranje veša trebalo da rade na atomski pogon. A tragedija  space-shutle Čelendžera podsetila je ljudski rod na činjenicu da nije ovladao pravim principima putovanja kroz beskrajni kosmički prostor i da se reaktivnim motorima duža putovanja ne mogu preduzimati. O medicinskim problemima medjuzvezdanih putovanja i da ne govorimo.

Teslina fizika pruža odgovore i ukazuje na intelektualni instrumentarijum kojim se ovi problemi mogu rešavati. Ona se najkraće  može opisati kao interdimenzionalna stacionarna kosmologija i jedina je aktuelna teorija čije mogućnosti nisu ispitane.

Dešava se da izraz koji mi danas upotrebljavamo za neki fizički pojam nije ni postojao u Teslino vreme. Isto je tako i sa načinom pisanja matematičkih iskaza i znakova računskih radnji. (Od velike je koristi za mladog elektroinženjera, koji je, na primer, mnogo puta već čuo da je Julius Robert Majer otkrio zakon o “održanju energije”, da se iznenadi kada, čitajući original, otkrije da Majer nigde i ni u kom smislu ne upotrebljava reč energija; ili kada kod Arhimeda i Galileja, koji su sve izvodili geometrijskim putem, ne nadje ni jedan znak računskih radnji; ili kada vidi da čak i Njutn, koji je već bio pronašao infinitezimalni račun, još uvek sve dokazuje geometrijski, isto kao Euklid i svi drugi naučnici u vremenskom razmaku izmedju njih dvojice.)

Za razumevanje Tesle je apsolutno neophodno ne samo čitanje njegovih originalnih tekstova, već i razjašnjavanje sadržaja termina njegovog naučnog jezika, da i ne spominjem šifrovani deo zaostavštine gde je jedan te isti pojam korišćen u različitim kontekstima, tako da ima n-faktorijal kombinacija semantičkih izvoda. Bez jasne hipoteze Tesline teorije i podudarnog obrasca mišljenja, ovo je praktično nemoguće razumeti.

Avangardna svetska nauka polako se okreće Tesli. Nisu u pitanju ni komercijalni, ni univerzitetski segmenti naučnog mišljenja, već javnosti nepoznati pikovi svetske moći, čvorovi difuzne mreže svetskih upravljača globalnog informatičkog i scijentističkog čovečanstva, u kome su svi pojedinci povezani sa svim drugim pojedincima kanalima svetskih telekomunikacija i to na samo dva opšta principa: srodnosti ideja i nivoa inteligencije.Medjutim, ono što ih sve spaja fundamentalno jeste subjektivna relacija prema vremenu kao suštini nove civilizacije. Sve dosadašnje civilizacije zasnovane na ontosu prostora (tj. na prostoru kao njihovoj suštini) samo su istorijske činjenice.

Tesla je otkrio da je Zemlja jezgro ogromnog generatora i da rotacijom elektriše sporiju jonosferu milijardama volti i ampera, i da, zapravo, čovečanstvo živi u sfernom kondenzatoru neizmerne snage, koji se sam od sebe neprestano puni i po želji se može prazniti. Postoji jonosfera (faza), dielektrik (atmosfera) i Zemlja (nula). Imamo, dakle strujno kolo koje daje prirodni elektricitet neograničene snage, to jest čistu energiju, koja ne trpi nikakvu konverziju: izvrši rad i u istom obliku vrati se u prirodnu sredinu, u sistem planete Zemlje.

Postoje i Teslini linearni akceleratori u obliku otvorenih vakuumskih cevi, to jest cevi koje rade na sobnoj temperaturi i čiji se energetski snop ne rasipa, jer ne putuje kroz prostor već je navodjen elektrostatičkim karakteristikama cilja, tako da na bilo koju distanciju može da se prenese bilo koja količina energije indukcijom. To su Teslini čuveni “zraci smrti” napravljeni prema modelu funkcionisanja Sunca. Kenet Korum, koji je ponovio Teslin eksperiment u Americi i dobio efekte ipak nije shvatio poentu: Tesline čestice ne putuju kroz prostor kao loptice ili Hertzovi talasi, već nastaju iz indukcionih polja, baš kao i njegove već spomenute “vatrene lopte”. Radi se o Teslinoj originalnoj teoriji kosmičkog zračenja, koju je i eksperimentalno dokazao.

Teslino obrtno magnetsko polje ima univerzalno važenje. Naprosto, to je jedna istina dublja od ljudske gnoseologije i ljudske osećajnosti, istina matematičkog tipa, čija ideja se neposredno ostvaruje u svakoj instanciji kosmičkog Bića.

Usudjujem se da zaključim da ni Teslin indukcioni motor, takozvani asinhroni, nije konceptualno dovoljno proučen. U njemu se nalazi još neotkrivena tajna rotacije nebeskih tela i rotacije uopšte. Ubrzano kretanje Teslinog jajeta proističe iz promene geometrije polja, a ne iz dodavanja kvantuma magnetske sile. Rad ovog motora izgleda jasan, baš kao što je nekada, pre Galileja i Njutna, svakome izgledalo jasno da je težina tela uzrok njegovog slobodnog pada.

Od drugih Tesliniih enigmi, neproučene su: radio-tehnika (više neometanih emisija na istoj frekvenciji) sa dvanaest u suštini neprimenjenih patenata); struktura materije (“Običavao sam da razbijam atom ne oslobadjajući nikakvu energiju” – izjava N. Tesle iz 1923. g.); gravitacija (model gravitacionog motora sa olovnim rotorom i statorom od stakla, koji radi jednom godišnje, reagujući na konstelaciju planeta); teorija etra (materija se struktuira iz etra i ponovo rastvara u etar, po jednostavnim matematičkim zakonima, ali nešto više materije nastaje, nego što nestaje – odatle povremene kosmičke katastrofe); Teslini medicinski aparti i dejstvo Teslnihi niskofrekventnih talasa na rad mozga (izazivaju kontrakciju i dilataciju subjektivne vremenske baze, tj. promenu psihološke sekunde).

Tesla je smatrao istinitom Budinu ideju o “ja” kao o iluziji. “Zaista,” govorio je, “mi nismo ništa drugo do talasi u  subjektivnom prostoru i vremenu i kada ti talasi iščeznu, iza nas ne ostaje ništa… Nema individualiteta. Ne može se reći da talas u okeanu ima individualnost. Postoji samo iluzorno sledovanje talasa jednog za drugim. Vi niste ista osoba koja ste bili juče; i ja sam samo niz približnih egzistencija, ne potpuno istih. Ovaj lanac je ono što proizvodi dejstvo trajnosti, slično pokretljivosti slike, a ne moja subjektivna i pogrešna predstava o mom realnom životu”.

Kada zamišljam Teslu, ne vidim ga nasmejanog, nego žalosnog zbog onoga što ljudi sami sebi čine, u svojoj neizmernoj podredjenosti nepoznatim prirodnim silama.

Knjiga profesora Stiva Loua uzdiže nadu čovečanstva u pobedu oduhovljene nauke i Etarske fizike  nad pravim ljudskim problemima, a to svakako nisu povećanje novčanog bogatstva, teritorije ili moći nad ljudima,  nego su to starost, bolest i smrt, a njih samo samo Teslijanski orijentisana nauka može da prevazidje.

“Ja sam Budućnost!” otvara novu stranicu Teslijanstva i to u najmnogoljudnijoj i tehnološki najrazvijenjoj zemlji sveta – Kini.

Velimir Abramović

IZDAVAČKA KUĆA:  DRASLAR PARTNER

Telefoni: +381-11-2759-808, +381-11-2759-075
Faks: +381-11-2759-075
E-pošta:  draslarpartner@gmail.com

Podelite članak: