Warning: call_user_func_array() expects parameter 1 to be a valid callback, no array or string given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 288

Klimatska histerija i posledice

                   Zaštita klime nije zaštita prirode!

Ko štiti klimu je ispunio dužnost?  Ovaj stav vodi još daljem otuđenju čoveka od prirode  i nastavku njenog uništavanja,  posledica je  kolektivnog nesporazuma, smatra istoričar i fiozof Rajnhard Falter iz Minhena.

Klimatska interesna koalicija sastoji se od:

  1. Mediji, kojima su potrebne horor vesti i žive od senzacija …. Npr. Venecija je  potonula   bolje zvuči od mrtvih ptica ili zabetoniranih livada,
  2. Prirodni naučnici, koji žele novčana sredstva ili  medijsku pažnju kao popularni TV naučnici.
  3. Birokrate, koji izmišljaju sebi novo polje rada
  4. Političari, da bi uveli novo oporezivanje i „nezgodne“ ekološke aktiviste  pomeriti na svoje manipulativno polje, tako da interes ima glavnu reč umesto stručnosti.
  5. Osiguranja, koja se povećavaju zbog navodnih rizika
  6. Atomski lobi i lobi tzv. obnovljivih energija
  7. Preduzetnici, koji dobijaju narudžbe
  8. Berza, koja dobija novo polje za špekulaciju
  9. Zaštitari prirode, koji očekuju  gobalni argument umesto da deluju  tek  na lokalu

„Društvo u kome živimo ne podnosi postojanje  poredka koje se protivi njegovom nagonu da sve proždere u sebe i uskladi prema sebi.  Ono ne podnosi samostalnost i autonomiju prirode i razara ekološku strukturu“  Pre  40 godina  filozof religije Georg Piht izneo je tezu  zašto mi ne možemo da rešimo ekološki problem, jer ne umemo da ga vidimo.

Sledeći njega, moderni obim svesnosti  bi prosto eksplodirao ukoliko bi izraze kao što su „bog“ ili „priroda“ prihvatio i uvrstio u njihovom stvarnom značenju. Stoga su ovi termini masovno podvrgnuti lažnom tumačenju ili sasvim potisnuti. Piht je autor i ove rečenice

„ Nauka koja razara ono što se predstavlja da izučava, ne može biti prava.“

Zaista se poslednjih decenija grozničavo agituje i ekološka pitanja sve više zaokupljaju birokratiju. Zakonsko regulisanje gradnje i saobraćaja su enormno porasli, međutim buka, trovanje vode i tla   i devastiranje okružnja raste bez prestanka. Ekolozi su veoma uspešni u pogledu sve brojnijih profesija  i aktivnosti, međutim  u svom osnovnom poslu  nisu uspešni a  velikim delom više se  i ne razume.  Povoljno i ekološki  se smatra ucevljenje poslednjeg potočića radi energije iz vode, miniranje brda radi vetro parkova- da bi se množile svetleće reklame i elektro automobili.

Nije slučajno da današnje sprovođenje „zaštite životne sredine“ još povećava razaranje prirode.

Nije slučajno da poslanici zelenih i eko udruženja i partija imaju tipično „poslaničko lice“, kao i svih ostalih interesnih grupa. Takvi birokratski tipovi ne moraju ni da se potkupljuju, sami od sebe rade sve da ispadnu uspešni, pritom ne razumeju šta je priroda, znaju samo za materijale  i stvari.

Za to vreme dizel automobili, koji su po svom ekološkom tragu bolji, su proglašeni za opsnost po zdravlje ( radi proboja novih proizvoda) dok se  ne postavlja pitanje enormne buke koju prave motobicikli u parkovima prirode.

Za njih je priroda merljiva u biomasi, po vrstama na crvenoj listi i navodnoj štetnosti u kilogramima CO².  Simbolično je to da je ugljenik- element svega živog na zemlji, demonizovan.

Klima nasuprot prirode

 Renaturiranje jedne reke  danas nikako više nije moguće.( R. Falter 1990. pokrenuo na Izaru) „Ekolozi“ presuđuju uvek u korist turbina i gradnje komplikovanih tokova. Uništitelji reka  danas svaku poštedu prirodnog toka zovu „štetno po klimu“ i zahvate opravdavaju kao „maksimalno iskošištavanje i zaštita klime“. Ali ko ne zna šta je reka, već samo poznaje kanale ne razlikuje prirodno od veštačkog. Upravo trudom da se renaturiše, čovek mnogo uči o prirodi.

Medicus curat, natura senat ( lekar pomaže, priroda leči). Čovek ne može da stvori prirodno stanje ali može da ukloni prepreke za  njenu sposobnost samoregulisanja. Ne stvaramo stanje već dajemo okvir u kome ostavljamo prostor za renaturisanje. To se protivreči modernoj tendenciji da se kontroliše, savladava, nasuprot poverenju u samoisceljenje.

Potrebna nam je primena nauke koja ne polazi od pojedinosti već od delotvorne uzajamnosti svega u prostoru i vremenu. Sinhronicitet kao vremenski kvalitet i atmosvera kao prostorni kvalitet. Treba nam naučna misao koja shvata prirodu kao naš okvir umesto nešto nasuprot nas. Ne radi se o „suživotu“ već o nečemu što  pokreće, kako spolja tako iznutra.  Ono što su antički narodi prepoznavali kao božanstva i kvalitet ili prirodne sile.

Prasvetlo

„Prirodna nauka ima svoju omiljenu misao, da je priroda suvišna i da se sve sintetički može napraviti“ (Hans Bluer 1929.) Čežnja za jednom boljom prirodnom naukom je stara koliko i prvi „zeleni talas“ reformizma   iz 1900. Svetlo sijalice nema ništa zajedničko sa svetlom Sunca.  Veštačko svetlo  pripada drugom svetu, gledano fizički ali i filozofski i egzistencijalno.

Sunčevo svetlo- prasvetlo u smislu Paracelzusa, se ne može odvojiti od njegove prirode koja greje i pokreće na rast.

Što se više svakodnevno bavimo stvarima koji nisu u prirodnim kategorijama, više zaboravljamo da mislimo na prirodan način. I poljoprivrednici danas misle tehnički kauzalno i time gube svoje dostojanstvo i mesto u prirodnom poredku. Prirodna nauka je organizovana prema meri koncerna, naučni delatnici nisu posvećeni saznanju već tehnološkoj primeni, novcu u rangiranju u hijerarhiji,

Klima histerija

Apsolutni rezulat tog kauzalnog mišljenja, pokušaj da se prekinu događaji koji su u procesu, upravo orgija u punom  ludilu zvanom  klimtska katastrofa. Od drveta se ne vidi šuma, šuma koja se sastoji od drveća i njihovog međusobnog sadejstva  a koja je deo veće božanske celine.

To je vertikalna kordinata sveta, nadvremenska i sinhronistička  i ona se potpuno ignoriše.

Antički čovek je formirao predstave o božanskom svetu, moderni čovek  pokušava da isključi

slučaj, čak i kao termin. Pa od vremenskih prilika moderan čovek pravi klimu kao statističku veličinu i negira širi koncept, „odjek“ kako ga je Piht sa početka teksta prozvao.

„ U tehnološko-industrijskom društvu odigrava se destrukcija živornog prostora, svega što se do sad zvalo prirodno, razara se okruženje, zagađuje voda i vazduh. Analogno biološkoj ravnoteži svaka promena (u prostoru odjeka) ima za posledicu promenu duševnog stanja.“

Postmoderni čovek,  živi samo među artefaktima, umišljen i arogantan veruje da se klima reguliše kao grejanje. Prezirući  svoju   zavisnost od klmatskih pojava,  čovek  razgoreva iluzornu fantaziju o tehničkom ovladavanju prirodom i klimom. Ta mržnja prema prirodi se ispoljava tako što se čovek imenuje odgovornim  za navodnu klimatsku katastrofu. Uništavanje prirode, pojednostavljeno nazvano  “klima“, spada u proboj privrednih interesa koji su promenljivi, osamdesetih je to bila atomska industrija sa svojim argumentima. Danas su nam neprijatelji obične sijalice, dimnjaci i ventili koje ograničavamo  ali  zato jeftine letove i skupe  motobicikle ne.

Uprkos tome je „organizovana zaštita prirode“  u nadi  da će se pojaviti mere ili se medijski čuti i uključiti u tu interesnu piramidu laži, sa čim i konačko gubi kredibilitet.

Interesna politika

Sklonost ekologa ka dogmi o klimi i njihovo neprirodno razmišljanje se zaoštrava  dotle, da  optužuju  ne baš mali deo „klima skeptika“ bolje reći disidenata- nasuprot njima  društvenom spasiocima, da zastupaju svoje privredne interese,  dok oni to isto čine kao  poznati neoliberalni ideolozi.

Naravno da je dobronamernom savremeniku bliži jedan Al Gor sa svojom humanističkom retorikom

nego ekonomista koji misli samo na privredni rast, međutim interesi koji pokreću gora su po prirodu daleko štetniji.

„ Krupni industrijalci hoće restrikcije, ali da ih oni određuju, sve firme treba da dobiju iste mere  i da traju toliko dugo da bi se uračunali troškovi i bili prebačeni na njihove potrošače“

Znači: Konačno se tu radi o dodatnim olakšicama kapitalističim  globalnim koncernima, nauštrb lokalnih srednjih preduzeća.

Zgodan krivac za sve-klima

 Značajno za proboj klima teorije je to da se ubedi i čitalac žute štampe da je odgovoran i kriv, koji   ima jedan jedini parametar.  Dalje i šire optuživanje  za klima katastrofu ide usmereno u pracu koji koristi politici i koncernima.

Tako je povećan broj poplava u gradovima i naseljima, zapravo rezultat prevelike gradnje, betoniranja obala i devastacija prirodnog toka. Optuživši klimatske  promene za izlivanje vode lokalni političari koji su odobrili ove zahvate su slobodni od odgovornosti.

Teorija klimatske katastrofe je idealan izgovor za neodgovornost sistema.

„ Izbeći smak sveta kroz CO² uzrokovan čovekom, je spasilačka formula 21.veka, preko koje će glasač biti uveren da poravnava krivicu za izazvanu štetu u prirodi.“

Danas ljudski hibris (prekomerna nadmenost) trijumfuje, posebno „zeleni“, u igri čoveka sa baznim silama prirode. Ideologija klimatske katastrofe nije samo u praksi već i u teoriji protivna prirodi, a time i njenoj zaštiti, jer priroda nije Status quo već snaga samokreacije. Promenljivi tok je odlika prirode.

„Klima“ je već kao izraz problematična, jer se jedan elementarni fenomen koji zovemo „vremenska promena“ i možemo ga doživeti,  pravi u neku  statičnu-statističku  preferencu. Šta u stvarnosti deluje i preovlađuje deponuje  se u „status“, gde se  pojedinačno, mesto i trenutak samo statistički broje.

„Vreme“postaje „nevreme“ ako nije ono što se čoveku dopada i deluje kao izuzetak od konstante, međutim konstantnost  priroda ne poznaje.

Jedini pravi način da se misli i govori  o klimi je o nečem delujućem a ne o rezultatu. Klima i geografija određuju ljudsku  civilizaciju. Biljke i predeo deluju na  klimu ali i ona formira njih.

Priroda je kretanje

 Ono što se danas računa kao zaštita klime nije nimalo zaštita prirode, već suprotno. Promena klime je najprirodnija stvar. Priroda je u promeni , da bi se obnovila, preobrazila. Prirodnost znači da čovek sa svojim projektima mora ostati na sigurnoj distanci umesto da uvek  iskorišćava do krajnje granice mogućeg, jer sutra može biti sa one strane granice.  Upravo to  krajnje ekspoloatisanje je matralitet ekonomista i proračunskih fanatika.

Predstava  da je klimatska promena antropogena ( čovek je izazvao) i da se može zaustaviti, je deo samoprecenjivanja koje se prepoznaje u antropocentričnom čoveku danas i nesposobnosti da spozna da nije stvaralac u kosmičkim dimenzijama, da nije igrač u ligi stvaralačkih moći,ledenih doba i sunčevih aktivnosti. Čak i za snežne lavine i vreme današnji super-moralista  traži krivca koji je to izazvao ili bar može da smanji posledice. 1994. je filozof H. Rombah ukazao na to da je predstava o antropogenim klimatskim promenama  deo samoprecenjivanja čoveka, koji je  izazvao „ekološku krizu“…. Danas prosečno neobrazovani savremenik veruje da je čovek klimatski faktor broj 1. o promenama u ledenom dobu nema pojma. Takvom čoveku je to smisleno, jer u njegovom svetu dominiraju tvorevine ljudske moći i sve ostalo je uvreda ljudskoj uobraženosti.

Hybris

Poduhvat da se temperatura zemlje stabilizuje na proizvoljno izabranoj 2000. god. je dokaz hibrisa-antički izraz za uobraženost, nadmenost bez osnova. Ovde se radi na očuvanju  u cementiranju svetskog konzervatimizma i strukturnog konzervatimizma. Betoniranje je suprotno slobodnom toku. Služi li betoniranje da sve ostane nepromenjeno (zaštita od poplave) ili da se promeni  tok(brane) je sekundarno, oboje uništavaju prirodni tok i osnove prirode, zahtevaju  dalje stalne inervencije, da se veštačka tvorevina stabilizuje.

Projekat stabilisanja klime, čija svrha je opravdanje  sistema organizovane neodgovornosti-  ulepšano nazvanog Svetska zajednica, čiji ciljevi zvuče idealistički ali su neostvarivi, npr. stvaranje identičnih mogućnosti za sve, što „zeleni“ ovog sveta najviše zastupaju, čija tzv. Ekološka politika omogućava dalje napredovanje uništenja klime. Time se vraćamo na osnovnu zabludu u shvatanju:  da je priroda   čoveku neprijatelj, umesto okvir življenja.

Teorija da je čovek izazvao klimatske promene se ne pita ima li priroda ovim nešto da nam kaže, ima li tu logike, ona izvodi dokaze iz ideje da je priroda opasna i neprijateljska i mora biti tehnički kontrolisana.

Delovanje koje proizilazi iz ovoga je divlja akcija uglavnom vođena ekonomskim motivima.

Niko se ne pita šta priroda ovim želi, da pokuša da shvati proces koji se odigrava.

Samoregulacija

Klimatska odstupanja  u periodu posle ledenog doba su upravo pokazatelji samoregulacije, ona su ritmična.  Umesto toga mi ih tretiramo kao mašinu ispalu iz takta. Poređenje sa povišenom telesnom temperaturom čoveka je na mestu ako se shvati kao samoregulacija u telu.  Klimatske katastrofe ne treba da gledamo kao na katastrofe već pokušaj samoregulacije koju pravi naša živa zemlja, Gaja.

Ali ovim bi homo sapiensu bio oduzet mir i spokoj, koji je iskoristio posle zadnjeg ledenog doba da se raširi na dominium terrae. Nije ugrožen opstanak čoveka koji je preživeo ledeno doba, već zloupotrebljena bezbrižnost koju je imao na zemlji.

Samo evropski komoditet može da proizvede zapadni uspon tehnike, koji je globalizacijom izvezen dalje u regione u kojima je priroda manje tolerantna na zahvate. Gubitak  evropske političke dominacije je gubitak evropske forme života. Evropska tehnika se nije pokazala kao univerzalno primenljiva. Klimatske promene konfrontiraju ljude iz evropske pitome regije sa snažnim promenama, moderna ideologija će biti potisnuta pred

Klimatske promene protežu se u jednoj vremenskoj dimenziji gde smo pozvani na postepeno prilagođavanje a ne na sprovođenje kontra mera. Morali bi da počenmo to da shvatamo. Ovde stoji kvalitet protiv kvantiteta. Neizmerno spram merljivog. Ptice i oporavak obradivog zemljišta naspram kilovat časova „ od CO² slobodne struje“. Radi se o prioritetu bližnjeg naspram dalekog, preuzimanju obaveze i porastu odgovornosti.

(Dr Rajnhard Falter filozof i istoričar.  Magistarski rad „80 godina rata za vodu“, Doktorat „ Prirodu nanovo misliti” 1990-1995 inicijator  renaturisanja reke Izar kroz grad Mihnen- Isarplan. Projekta gde je 8 km podalpske reke Izar oslobođeno korseta i dozvoljen joj prirodni tok čime je uklonjena opasnost izlivanja, flora i fauna se obnovile.

prevela i pipremila Branka Mraz

P

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar