Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

Negativna predstava o ljudima čini nas egoističnim

Očekivanja  o ponašanju drugih određuju i naše  ponašanje

Piše: Branka Mraz

Očekivanja u vezi ponašanja ljudi u okruženju određuje u velikoj meri  da li će ljudi međusobno sarađivati.  Izvorno očekivanje je  teško revidirati. „To pre svega važi ako se radi o negativnoj predstavi“, ukratko je obuhvatio Mihael Kuršlingen sa instituta Max Planck  u Bonu, jedan od najvažnijih rezultata istraživanja o igrama za javno dobro.
Sopstvena očekivanja  postaju samoostvareno proročanstvo:  Ko polazi sa egoizmom, zaista se i sreće sa nekooperativnim ponašanjem ljudi.

U ranijim stadijumima  istraživači u Bonu i Londonu  sa takvim igrama, inače omiljenim u eksperimentalnoj ekonomiji, su dovodili učesnike u dilemu. Osnova  studije je fokusirana na aspektima koji bi mogli interesovati i socijalne politikologe i gradske planere. „Hteli samo da utvrdimo da li teorija „broken windows“ funkcioniše i u laboratoriji.

Sledeći ovu teoriju,  mali detalji kao polomljeno staklo u napuštenoj zgradi ili smeće na ulici, mogu povući za sobom čitav kvart u stanje kompletnog propadanja i zapuštenosti. „takvi znaci propadanja daju ljudima utisak  da su tu socijalne norme van snage.“ tumači Kuršlingen ideju ove teorije koja je i nekadašnjeg gradolnačelnika Nju Jorka, Džulijanija 1990. podstakla na strategiju „Zero Tolerance Policy“.

Trojica naučnika su, dakle, ovu teoriju primenili u eksperimentu. Uz pomoć društvenih igara hteli su da utvrde koliko daleko prvi utisak kod ljudi utiče na ponašanje  i do koje mere se može uticati na njega pomoću izabranih informacija.  Struktura  igre  odslikava klasičnu dilemu  između sopstvene koristi i socijalizovanog ponašanja: Grupe od po 20 igrača  imali su novčani iznos od po 20 talira, koji su mogli ili zadržati za sebe ili investirati u zajdnički projekt. Svaki talir investiran u grupni projekat bi bio vrednovan sa 0,4 talira. Ako sva četiri člana ulože svojih 20 talira imaće 32 talira, 12 više nego da su svoj novac zadržali.  Investiraju li samo tri člana u zajednicu, četvrti egoistični član imaće 44 talira.

Takođe i  vozač  pedalina (auto sa pedalama koje okreću više osoba),  profitira od angažmana svojih suigrača. „Ove igre dovode u socijalnu dilemu“ . Za zajednicu je najbolje  ako svi investiraju u kolektiv, dok na individualnom nivou voze vozači pedalina najbolje. na kraju dobiju bonus i bez investicije.

Iznenađujuće je da su se u Bonu i Londonu pojavile znatne razlike u spremnosti da se investira za opšte dobro.  Ravno 43% ispitanika u Londonu u proseku investitali su za zajednički projekat.  Nasuprot njima u Bonu ih je bilo 82% „To je verovatno zbog različitih predstava o tome šta je normalno ponašanje“, naslućuje Kuršlingen. Ko polazi od toga da će se i ostali ponašati sebično, teško da će težiti altruističkim delima. „ Tako gledano londonski ispitanici imaju pesimističniju sliku o ljudima od nemačkih kolega.“ iz čega sledi britanska suzdržanost.

Hoće li se neko opredeliti za kooperativno delovanje ili ne, zavisi sledstveno od njegovog poimanja o tome kako će se suigrači opredeliti.

O svojim eksperimentima informisali su istraživači svoje novo regrutovane nemačke suigrače u Bonu o rezultaima iz Londona. Kako se pokazalo, učesnici novog kruga su reagovali vidno negativnije na informaciju da je u Londonu u predhodnom eksperimentu  malo učesnika pokazalo kooperativno ponašanje.  Drugačije od dobrih učesnika predhodnog kruga u Bonu, ovi su pokazali vidno manju ambiciju za opšte dobro: Umesto preko 80% davanja za zajedničku korist u ovom pokušaju je to bilo još samo 51% u proseku.
Negativne informacija je znači bila dovoljna da se početna pozitivna slika nemaca revidira.
Suprotan model skoro da nije funkcionisao- dobar primer suigrača nije napravio od loših primerne članove.

„Naši rezultati pokazuju da je osnova „broken windows“ teorije stvarno tačna.
Naspram socijalne dileme, ljudi su se snažno povodili za svojim početnim očekivanjima  u odnosu na saučesnike, ali su ipak veoma senzitivni prema negativnim utiscima“, zaključio je Kuršlingen  ovo razmatranje.  Sa  ovim saznanjima on može da  tvrdi   : Svaki cent koji se slije u supstancu stambenih  četvrti, nije samo  gradska kozmetika, već investicija protiv kriminaliteta.
Mi sa naše strane iz ovoga  možemo naučiti da je više nego neophodno ponašati se socijalizovano i altruistički, jer negativan primer može da povuče lavinu sa sobom.
To nam i svedoči stav „Zašto bih bio pošten  kad niko nije“ „To svi rade „ itd. koji preovlađuje upravo u  haotičnim sredinama gde vlada beda i nemoral.
Svestan čovek koji želi dobro sebi i drugima ulaže za opštu korist i tako ispunjava pozitivna očekivanja ljudi koji će uzvaratiti pozitivnim delovanjem za zajedničko dobro svih. Jer znamo da srećan pojedinac može biti samo u srećnon okruženju.

http://www.coll.mpg.de

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar