Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

KOMUNIKACIJA U DOBA GLOBALIZMA: IZAZOVI I POTENCIJALI

Globalno društvo, koje i formalno sve više dobija i oficijelni okvir oličen u raznolikim regionalnim političkim integracijama i odgovarajućim metadržavnim institucijama koje postepeno osvajaju karakter pravno – obavezujućih, na “potpražnom” nivou već odavno živi, i poput reke ponornice, prožima čitavu planetu a sve preko svakovrsnih komunikacionih kanala.

Piše: Miša Vasić

Nakon prvih satelitskih prenosa, negde tokom početka druge polovine prošlog stoleća, kada je ceo svet pratio razne kulturne manifestacije obojene futurističkim idealizmom (The Beatles na Mondoviziji izvode “All You Need is Love”), sledi pragmatični entuzijazam globalne humanosti (Live Aid, 1985), što zatim inkarnira u turbulenciju političkih marketinških projekata 1990-ih, kada je satelitska televizija popunila ideološku “rupu” u Istočnoj Evropi nastalu padom berlinskog zida…A sve se recentno pretvorilo u globalnu komunikacionu mrežu “ispletenu” od strane svih isprepletanih vidova elektronskih tehnologija, od interneta do mobilne telefonije.

Svi raznoliki elektronski mediji su međusobno konektovani i interaktivni, granice među načinima formulisanja, slanja i primanja poruka se gube, kao što blede i državne granice, teritorije, suvereniteti, pa i nacionalni identiteti, skršeni i samleveni moćnim komunikacioniom kanalima, koji povezuju pojedince prema ličnom nahođenju i interesovanju, dok u nanosekundi preskaču hiljade kilometara prostora i svih drugih oblika ograničenja, uključujući i državne granice, naravno. I tako ulazimo u oblast “komunikacijskog raja” koji ujedinjuje slobodne pojedince iz svih krajeva… Ali, da li je to baš tako? Otkud toliko nesporazuma i nerazumevanja, površnosti i trivijalnosti na mrežama kao posledica nedostatka stvarne i “dubinske” međuljudske komunikacije, i pored obilja tehnoloških pomagala i sveprisutne “on line” konektovanosti?

Ono što je nesumnjivo je da se terabajti podataka prenose elektromagnetnim talasima i pikseli komunikacionih opštila bivaju zatrpani artikulisanim paketima informacionih jedinica koji simbolički predstavljaju slova i reči, što ih konzumenti percipiraju čulom vida i apsorbuju kao “sopstvene” slike. Slika se kreira pomoću usmerene ekscitacije na čepićima i štapićima retine oka. Eksitaciju procesuira neuronski sistem, a različiti delovi mozga rade paralelno na formiranju introjektovanih vizuelnih predstava preformulisanih od primljenog eksternog okolnog materijala izvan čoveka. Tu se završava “objektivnost” komunikacionog procesa.

Stvar je u tome da informacione poruke, tj. slike (ili audio zapisi, tj zvučni talasi, kodirani u elektromagnetne transmitere pa opet, vrlinom tehnologije, amplifikovani i dekodirani u audio-talase ali ovaj put na drugom kraju sveta) bivaju samo prividno iste za pošiljaoca i primaoca. Ono što se zaboravlja je da ono, što predstavlja objektivnu realnost, nije istovetno sa subjektivnim predstavama pojedinaca. I tako, simboličke slike, reči i vizuelni paketi, koji su na informaciono-matematičkom planu, i u elektromagnetnom polju, te, najzad, reprogramirani u odgovarajuće rasporede tečnih kristala na LCD monitorima, bivaju objektivne samo na nivou njihove tehnološke esencije: niko ne spori istovetnost estetsko-kibernetskog aspekta “poruke”, svi se slažu u broju piksela, boji, stepenu osvetljenja, brzini prenosa bežičnog interneta…Ali se samo prividno slažu u tome, šta se elektronskim rečima, slovima i zvukom zaista govori, jer se formalne retinske slike kod pojedinca pretvaraju u psihičke predstave, koje su strogo individualne i subjektivne.

Tako, na nivou simboličke igre duše, ono što vidimo unutarnjim okom više nije ni približno “identički jednako” za svakog pojedinca… Iste elektro-slike pobuđuju čitav splet kognitivno-emotivno-kinestetskih subjektivnih paketa, tako da ono što se čini kao “jednoznačna komunikacija” pikselima, ustvari predstavlja “okidač” za posve raznolike unutarnje reakcije kod različitih osoba, i tako dolazimo do suočavanja dva različita interpretiranja naizgled istih informatičkih sadržaja.
To naravno dovodi do nerazumevanja i nesporazuma, jer ono što izgleda koherentno, zapravo je samo simbol koji pobuđuje potpuno nesrodne psihičke sadžaje kod pojedinaca koji komuniciraju, a konfuzija je još veća usled prividnog slaganja oko “sardžaja” poruka. Ovo je dodatno izazvano i otežano i velikom brzinom formalnog komuniciranja, omogućenog najnovijim inženjerskim medijsko- elektronskim dostignućima, čime se skraćuje vreme neophodno našoj levoj hemisferi mozga da “preradi” komunikaciona čulna bombardovanja. Tako se “dijalog gluvih” rapidno razvija do krajnjih granica nerazumevanja, privida ili pak sklizne u polje banalnosti kao prećutnim konsezusom definisanu “safe zone” od usijanog konflikta. Komunikacijski kolaps emanira respektivno obimu korespondencije svake vrste. Najveći paradoks je u tome, da je kulturno i nacionalno nasleđe pojedinaca, koje predstavlja značajan faktor u formiranju predstava (izazvanih slikom piksela na LCD-u transponovanih na retinu oka), zapravo ključni faktor koji dovodi do šumova u komunikacionom kanalu. Tako globalna komunikacija, na kolektivno svesnom nivou, ukida državne suverenitete i briše nacionalne/kulturne razlike, dok te iste nacionalne i kulturne razlike, potpražno, kod nedovoljno integrisanih pojedinaca, a koji nisu dosegli nad-nacionalnu metakognitivnost individualiteta, stvaraju “smetnje na vezama”. Na taj način, one devastiraju sam princip autentične globalne komunikacije tj. “uzvraćaju udarac” i to sa neočekivane pozicije – iznutra, potpuno nekontrolisano a sve pomoću nesvesnih tokova psihe.

Pri pokušaju analize gore pomenutih fenomena, postavljaju se pitanja definicije realnosti (objektivne / subjektivne), potom, zbrke / slaganja oko značenja pojmova, i , najzad, kreativnih / destruktivnih motiva pojedinaca koji komuniciraju.

G.I. Gurđijev se bavio antropološkim istraživanjima, te stvorio utilitarne konstrukte koji opisuju gore pomenute fenomene. Dalji tekst koristi njegovu terminologiju u cilju precizne deskripcije sadašnjih aktuelnih globalnih izazova.

Objektivne i subjektivne realnosti

Realnost je kamen temeljac komunikacije, potreban i neophodan uslov za njeno postvarivanje.

Bez međusobnog istovetnog percipiranja realnosti, nema osnove za empatiju, a bez empatije nema komunikacije. Ovo veoma dobro razumeju uspešni sales manageri. Sales executive stremi da dobije potpisan ugovor sa klijentom. Često će težiti ka ugovoru na bazi mnogih stvari koje nemaju veze sa proizvodom ili uslugom koje prodaje. On postavlja pitanja sa namerom da dobije emotivni / kognitivni potvrdni odgovor. Nastaviće da aktivno komunicira, sve dok nje kreira maksimalni međusobni stepen empatije sa klijentom. Tada, i tek tada, pokušaće da zaključi prodaju.

Naše poznavanje percipiranog univerzuma je mešavina “stvarnog univerzuma” tj. Objektivne realnosti (onoga što stvarno jeste) i našeg ličnog “subjektivnog svemira” – koji je dalje kompozit od društveno konstruisane realnosti (što se poistovećuje sa kulturom) i našeg ličnog konstrukta: lične subjektivne realnosti. Delotvorni model realnosti je opisan sledećim dijagramom:

Krug predstavlja objektivnu realnost

Kvadrat predstavlja društveno konstruisanu realnost, kulturalnu subjektivnu realnost ili “grupno mišljenje”, skup mišljenja, sudova i procena koje generalno drži kulturno grupisanje. Ovi pogledi su poznatiji kao norme.

Trougao predstavlja pojedinačnu lično konstruisanu realnost jedinke. Ona će sadržavati elemente objektivne realnosti, uopštene društveno konstruisane realnosti and i naše lične kognitivne predrasude (označene znakovima pitanja) koje su ili uvidi o objektivnoj realnosti, ili fantastične ili somnabulne ideje koje uopšte ne postoje u realnosti a imaju poreklo u nesvesnom umu.

Neverbalno mišljenje može postojati na visokom nivou, ali svako, ko piše, zna da kad morate nečije ideje da pretočite u reči – da ih uzdignete, klasifikujete i organizujete – morate artikulisati misao. Jezik je izuzetan znak razlikovanja ljudskog mišljenja i ponašanja.

Jezik je osnova svake komunikacije, kao sredstvo označavanja stvarnosti. Međutim, ideal efikasnosti jezika oličen u identičkoj jednakosti pojmova i stvari je samo puka utopija za prosečnog neintegrisanog pojedinca. Jezik kao sredstvo povezivanja ideja, prethodno emaniranih unutar dve odvojene psihe – ili pretvaranje nematerijalnih arhetipskih obrazaca u zvučne frekvencije, koje preko bubne opne primaoca informacije bivaju apsorbovane pa opet premodelirane u predstave (ali drugačije od izvornih predstava pošiljaoca) u velikoj meri zakazuje…

Stvar je u različitosti ličnih značenja koje određeni pojmovi podrazumevaju za svakog čoveka ponaosob. Tu su i različiti stepeni apstrakcije jednog te istog pojma, a koji mogu biti nekoherentno raspoređeni kod osoba koje razmenjuju ideje, a da pri tome uopšte nisu svesne te međusobne nekompatibilnosti. Tada su reči iste a predstave / ideje posve različite. A ideje, budući da potiču iz poretka višeg reda, su te koje komuniciraju kroz ljude, dok obrnuto ne važi. Usled odsustva sinergije predstava međusobnih komunikatora, esencijalne ideje ne rezoniraju, pa dolazi do konflikta usled prividnog slaganja pojmova (na nivou zvučnih talasa ili piksela) ali, u nad-materijalnom svetu, koji se sastoji od psihičkih svetnosnih slika i emocija (električnih tokova) stvara se turbulentna vibratorna kakofonija. Ona se može, kao bumerang, vratiti u materijani svet, što u najgorem slučaju dovodi i do ratova i sl.

Zato je potrebno najpre klasifikovati moguće nivoe apstrakcije, jer što je pojam višeg nivoa apstrakcije, on je sve manje jednoznačno povezan sa stvarnim prauzorom koji jednostavno jeste u realnosti, te postaje predmet subjektivizma u većoj meri… Što naravno respektivno otežava komunikaciju, pošto se sa stepenom subjektivnosti ljudi na različit (subjektivan!) način udaljuju od esencijalne stvarnosti kao takve.

Pogledajmo Mičelove nivoe apstrakcije, koje se odnose na reč “ruža”:

* Nulti nivo, koji prethodi apstrakciji, je neiskazivi nivo. Ovo je nivo aktuelnih stvari i događaja kao predmeta diskusije. Kako se one sastoje od atoma i molekula, i poseduju prostorno vremensku lokaciju, oni su u suštini neuhvatljivi, neiskazivi – kada bi smo pokušali da ih definišemo na bilo koji način, bilo verbalno, bilo neverbalno, povredili bi smo prvi uslov postojanja (njihovu kreaciju po sebi)
* Prvi nivo apstrakcije (perceptualni nivo), bio bi “ta ruža” označena pokazivanjem prstom.
* Prvi lingvistički nivo bi bio bilo koja pojedinačna ruža koju bi ste nazvali.
* Drugi lingvistički nivo bila bi “ruža”, kao šira klasa cveća.
* Treći lingvistički nivo bila bi “ruža”, kao šira klasa biljaka.
* Četvrti lingvistički nivo bila bi “ruža”, kao još šira klasa živih stvorenja.
* Peti lingvistički nivo bila bi “ruža”, kao kao deo šire klase ‘bogatstva’: rastuće industrije ruža.
* Šesti lingvistički nivo bila bi “ruža”, kao predmet, tj. kao deo fizičke realnosti.
* Sedmi (u velikoj meri subjektivni) lingvistički nivo bila bi “ruža”, u smislu tvrđenja “lepa stvar”.
* Mogli bi smo postaviti još jedan (potpuno subjektivni)nivo, u kome se koristi reč ruža, a gde nema ruže koja se odnosi na objektivnu realnost već se svodi na metaforu…

Predstave na apstraktivnim nivoima rezoniraju sa psihom pojedinca: one se kreiraju tokovima energija ličnog i kolektivno svesnog, predsvesnog, ličnog i kolektivnog nesvesnog. Što je nivo apstrakcije viši, veća je i količina projekcija, kojom nesvesna komponenta psihe teži da “dopuni” štura konkretna znanja koja imamo o predmetu. Ako je osoba dovoljno integrisana da zna da razluči svoje svesno od nesvesnog, komuniciraće na nivou ega, budući svesna ograničenosti kognitivnog znanja o nečemu. Ako je pak nesvesna, postaće žrtva inflacije projekcija o kojima i ne zna da postoje…Te je komunikacioni slom ustvari turbuletni “susret” različitih slojeva nesvesnog ili kolektivnog svesnog dva pojedinca koji su, na ličnom nivou, statisti u predstavi koje njihove psihe igraju međusobno.

Ako je najmanje apstraktni nivo lična observacija, predstave se formiraju sledećim tokom:

PROCENA <————————————– >   INFORMACIJA

Verifikabilnost:

Pretpostavka……….Zaključak………..Izveštaj………Lična opservacija

Izveštaj, kao obrada koliko-toliko objektivnih sadržaja observacije naravno pretpostavlja i subjektivne kognitivne kapacitete, nivo prethodnog znanja, lični stepen razvoja logike, emotivnu zrelost / nezrelost itd. Zaključci su nabijeni i emocijama kao i motivacijom (zrelom ili nezrelom), a najkritičnija stvar je formiranje pretpostavke, koja čak determiniše kasnije procese mišljenja pa čak menja i ugao observacije, kao takve, i nadasve modifikuje i kreira samu motivaciju pojedinca.

Ovaj tok nije linearan, već razgranat, predstavlja krošnju observacija koje proističu iz prethodnih pretpostavki, koje pak opet proističu iz observacija, i tako se sve grana i širi u posve subjektivnom pattern-u. Te krošnje/patterni su ustvari splet vibrantnih psihičkih energija pojedinaca. Dobra komunikacija predstavlja koherenciju vibracija i obrnuto… Što je vibracija čistija i manje turbulentna (što zavisi od stepena lične svesti) manje je nerazumevanja i konflikta, strahova, destrukcije.

Pretpostavke formiraju motivaciju, a ona je neodvojiva od ličnih potreba. Te potrebe su ustvari neraskidivo povezane sa svim prethodno rečenim. One su međuzavisne sa observacijom, izveštajem, zaključkom i pretpostavkama, i međusobno se definišu / redefinišu…

Pojedinac je motivisan u odnosu na svoje potrebe, on kreira čitav mentalni kosmos samo u onom polju u kome je i njegova lična osvešćenost, koja redefiniše potrebe, i tako u krug – koji se kroz komunikacione kanale dramatično suočava sa šokantnim kontra-potrebama drugog pojedinca, a od međusobnog stepena svesnosti zavisi ishod…

Stepen zrelosti potreba na putu od kalkulacija radi opstanka (koje su uzrok konflikta) do potreba samoaktualizacije (koje omogućavaju ličnu kreativnost i visok nivo dobre komunikacije slobodnih, ostvarenih pojedinaca) definisao je Maslow kroz svoju hijerarhiju potreba:
Abraham Maslow-ljeva hijerarhija potreba:

Veoma je važan rast pojedinca ka samoaktualizaciji. Tek na ovom stepenu moguća je istinska komunikacija, bez “šumova” formiranih sumnjivim motivima kalkulacija, lošim namerama i samoobmanom, te inflacijom nesvesnih sadžaja psihe.

I tako se opet nameće prepoznatljivi zaključak: tehnologija samo omogućava prenos informacija na daljinu velikom brzinom i u velikim količinama. Ono što je mnogo važnije je značenje informacije, koje ona ima kako za pošiljaoca, tako i za primaoca iste. Razvoj elektronskih komunikacionih tehnologija ubrzava formalno-materijalni proces razmene informacija. Zato je dramatično važno da se lična reakcija na prispele informacije i respektivne psihičke predstave koje one pobuđuju ubrza i učini efikasniojom. A ta reakcija se može ubrzati samo pomoću psihičkog rasta pojedinca, tj. dosezanja transcedentnog i metakognitivnog nivoa svesnosti. Tako će formalna, tehnologijom kreirana, simbolička sloboda od balasta arhaičnih kolektivističkih obrazaca identiteta, evoluirati u stvarnu slobodu individuiranih svesnih pojedinaca kojima tehnologija više nije objekat fascinacije i puka fasada futurističkog “raja”, već korisno, “user-friendly” sredstvo za samoaktualizaciju i istinski opšti progres.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

One Response do “KOMUNIKACIJA U DOBA GLOBALIZMA: IZAZOVI I POTENCIJALI”

  1. JSD says:

    Super -.- 😛

Ostavite komentar