Koliko je bitan novac i imovina za sreću?

Prevod i obrada: Branka Mraz

Pojam sreće mnogi od nas vezuju sa imovinom a sreću posmatraju kroz posed. Što više može sebi da priušti čovek bi morao biti srećniji. Da li je to istina, proučavao je „istraživač sreće“ i profesor ekonomije Matias Binsvanger iz Švajcarske koji je objavio i knjigu „Vrteške sreće“ („Die Tretmühlen des Glücks“).

Ta tvrdnja je tačna samo do izvesne mere. Ako neko baš ništa nema, ni krov nad glavom, ni hranu naravno da je srećan da sebi priušti nešto za pojesti ili mesto za život, ali što više čovek ima to je slabija veza između osećaja sreće i dobara.

Kao na pokretnoj traci u teretani gde se bez kontakta sa prirodom može pojačati puls, može se sve brže trčati a da se ne pomakne sa mesta. Isti je slučaj sa jurnjavom za srećom i zadovoljstvom kroz veću zaradu. Pokušavamo da budemo sve bogatiji jer predpostavljamo da ćemo tako biti i srećniji, ali na kraju utvrdimo da stojimo u istom mestu, kao na pokretnoj traci.

Postoji izreka:“Bolje biti veća žaba u manjoj bari, nego mala žaba u velikoj bari.“ „Velika žaba u maloj bari“ je neko ko ima status, ugled i odgovarajući tome je zadovoljan, „mala žaba u velikoj bari“ je niko i ništa. Bilo bi lepo da živimo u društvu gde ima puno „malih bara“, da što većem broju ljudi bude moguće da postanu nešto veće žabe. Ali ako pogledamo kako teče razvoj događaja, onda vidimo da se sve više poredimo sa svetski najboljima, najuspešnijima, najlepšima ili najbogatijima. Time raste tendencija da budemo samo mala žaba u ogromnoj bari, što samo po sebi umanjuje osećaj sreće. Dakle, čovek mora za sebe da pronađe odgovarajuću sredinu u kojoj može imati izvestan značaj.

Deluje neobično da se jedan ekonomista zanima za pojmove kao što su sreća i zadovoljstvo. Na prvi pogled izgleda da se u privredi radi o zaradi što više novca. Ali u čisto ekonomskoj teoriji novac nije u prvom planu. U središtu stoji nešto drugo: naime takozvana iskoristivost. Polazi se od toga da se gazdinstvo maksimalno iskoristi. Jednostavno rečeno to nije ništa drugo nego da čovek radi ono što ga ispunjava zadovoljstvom i u čemu su njegove sposobnosti optimalno iskorištene i to je samo po sebi već dobro. Sreća pojedinca bi zapravo morala biti cilj ekonomske delatnosti. I tu nije obavezno značajan prihod. Svakako da je neophodna izvesna količina novca da bi se uopšte nešto započelo. Ali isto toliko bitno je i nešto drugo – i to je vreme!

Danas ima puno ljudi koji su nezadovoljni jer imaju vremena ali nemaju novca, dok sa druge strane ima ljudi koji imaju doduše novca ali vremena zato više nemaju. Ni jedno nije ekonomski idealno stanje. Radi se o tome da se nađe optimalna kombinacija.

Privredni rast u koji se svi kunu je upravo model te beskonačne vrteške, jer postoji ambvivalentna veza između sreće i napretka. Sa jedne strane privreda funkcioniše dobro ako se zasniva na prirastu, dok sa druge strane jasno vidimo da ljudi u razvijenim zemljama nisu u proseku srećniji ni zadovoljniji.

Momentalno je rast jedini cilj privrednog delovanja, to bi bilo smisleno samo ukoliko vodi do većeg zadovoljstva ljudi i sreće uopšte. Ali pošto to nije slučaj onda je neekonomično usmeriti se na maksimiranje rasta i time ulaziti u nerazumne rizike, čemu to vodi vidimo iz najnovije finansijske krize.

Sreća ljudi bi morala biti najisplativiji ekonomski cilj

Ljudi treba da se dobro osećaju u svojoj zemlji. Problem stvara takozvana ranking-manija, manija poređenja. Čovek mora da se svuda poredi – sa najboljima, najbogatijima, najatraktivnijima. To guši sreću i zadovoljstvo jer se vrti oko toga da se u poređenju sa drugima dobro kotiramo. Tako nikad ne dolazimo u situaciju da kažemo: ovo sad radim iz sopstvenog interesovanja ili da pratim one ciljeve koji mene zanimaju.

Izreka –„Sreća nije u novcu“ ima moderan dodatak „Ko tvrdi da novac ne usrećuje , taj ne zna gde da kupuje“.

Ukoliko sve to jasnije sagledamo, vidimo da stvari koje poseduju veliki potencijal sreće uopšte nisu dostupne kupovinom.

Kupiti npr. možemo krevet ali ono što nam je potrebno za sreću je san. Uopšteno možemo zaključiti da se sreća zbog materijalnih stvari brzo potroši, novom autu se radujemo nekoliko nedelja, novoj garderobi nekoliko dana tada ponovo treba nešto još novije još bolje da bi se neko kratko vreme osećali zadovoljno.

Ali ako posmatramo socijalni život ustanovićemo da se zadovoljstvo ne troši u istoj meri. Viđati se sa prijateljima uvek je jednako atraktivno.

Mnogim ispitivanjima je potvrđeno da društveni život igra centralnu ulogu u ljudskoj sreći. A do toga se ne dolazi kupovinom.

Podelite članak: