Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 286
orthopedic pain management

AMBIENT / MARTIAL / TRANCE – TECHNO MUZIKA I NJENI KORENI

PUT KA SPIRITUALNOM RAZVOJU
Piše: Miša Vasić


”…vibriranje muzičkih tonova zapravo je emanacija zakona višega reda u odnosu na banalnu svakodnevnicu. Tako muzika predstavlja poziv za postvarenje “harmonije sfera” u polju materijalnog sveta koji nas okružuje…”

Signifikantan fenomen globalne potkulture, pa i masovne kulture, predstavlja Techno-muzika, sa raznolikim aspektima i stilovima koji ona sa sobom nosi. MP3 playeri se masovno koriste duž ulica svetskih metropola, jednako kao i malih provincijskih gradova širom planete. Techno trance/ambient/martial i još mnogo toga sinhronog odjekuje u ušima umetnika, političara, biznismena, naučnika, teenagera, ali i posve prosečnih stanovnika Zemlje, od Tasmanije, Meksika ili Irana, pa sve do Pekinga / New Yorka / Moskve.

Ambijentalna muzika (Ambient Music), po rečima Brian Enoa, njenog kreatora, može biti “aktivno, sa pažnjom slušana ili pak lagano ignorisana, u zavisnosti od izbora slušaoca”, dok obitava negde kao “izdignuta, između melodije i teksture.” O originalnoj Ambient Music biće još reči kasnije; razvijala se dalje na: Nature-inspired ambient (Chris Watson, Suzanne Doucet, Laswell, Tetsu Inoue, Talvin Singh), Dark Ambient (Robert Rich, Lustmord ), Abient House, Ambient Industrial, Space, Ambient Dub itd.

Martial industrial je pravac koji je nastao u Srednjoj / Jugoistočnoj Evropi krajem XX veka. On predstavlja spoj klasične muzike, neoklasične, tradicionalnih evropskih militarističkih marševa i elemenata Industrial i Dark Ambient žanra .To je perkusivna, repetitivna dark muzika koja varira između ritmova koji izazivaju seksualne eksitacije pa sve do posmrtnih marševa. Predstavnici su: Autopsia, Death In June, Les Joyaux De La Princesse, Laibach, Kreuzweg Ost itd.

Trance music (atmosferični muzički pejsaži preplitani repetitivnim deonicama sekvencera) je kreirao nemački eksperimentalni kompozitor Klaus Schulze početkom 80-ih godina XX veka. Razvijen je kao zaseban žanr tokom 1990-ih . Uopšteno ga karakteriše tempo od 120 ili 140 BPM, kratke melodične sintetizovane fraze, i razvijajuća muzička forma koja predstavlja kontrast u odnosu na monotoni ritam. Dalje metamorfoze i evoluiranje (ubrzanje: 130 to 155 BPM, 32-bitne fraze), su proizveli Paul van Dyk, Armin van Buuren, Tiësto, Robert Miles, Paul Oakenfold i drugi.

Dejstvo velikog broja kompozicija Trance žanra je analogno onom, koju izaziva muzika za indukovanje psihofizičkog transa, kreirana od strane drevnih šamana tokom dugotrajne jednolične/ritualne perkusije, pri čemu ritam postvaruje hipnotičke efekte kod slušalaca i “otvara” im um za astralne sadržaje. “…Na šamanskim bubnjevima nalaze se crteži duge, predstavljene kao most ka nebu…Upravo kroz muzičku mađiju bubnja šaman može da dosegne najviše nebo…” – Mirča Elijade, “Šamanizam”

Ambient/Trance/Martial Techno (ne treba ga mešati sa ranim, agresivnim dance – technom 90-ih godina), svojom repetitivnošću, sinergetski resinhronizuje frekvenciju rada mozga, nekad ga dovodeći čak i do modifikovanog vibratornog stanja (pogodnog za snažan stepen restrukturiranja fizičko-telesnog kontinuuma putem perade spakovanih sadržaja dugotrajne memorije u mozgu, koji “izranjaju” u vidu “paketa”, tj. simbola), minimizira svesne kognitivne sardžaje u svesti konzumenata, te otvara vrata aktivnosti desne hemisfere mozga: izaziva prijatna dnevna sanjarenja, priziva davno zaboravljena sećanja, ili može dovesti čak i do upliva kolektivnog nesvesnog, čime omogućava ezoterične uvide višeg reda. Sve to ne mora biti namera miliona slušalaca koji koriste mp3 playere u raznim derivatnim oblicima, ali, ambient trance (i slični techno međuoblici) deluje na harmoniziranju hemisfera mozga uprkos ili u skladu sa idejama / filozofijom konzumenta.

Šta se ovde zapravo dešava? Ambient/Martial/Trance Techno muzika svojom hipnotičkom repetitivnošću nakon izvesnog vremena može pobuditi 40-hercnu (gama talasi) neuronsku moždanu oscilatornu aktivnost. Francis Crick i Christof Koch su tokom 1990 uočili vezu između vizuelne svesnosti i formiranja vizuelnih snopova/veza na frekvenciji od 40 hz. Eksperimenti sprovedeni na budističkim sveštenicima sa Tibeta su pokazali uzročnu vezu između transcendentalnih stanja svesti i gama talasa. Neurolog Sean O’Nuallain je ponudio objašnjenje bazirano na činjenici da su gama frekvencije introjektovano lokalizovane. Rudolfo Llinas, ekspert za neuromagnetizam, biofiziku i fiziologiju, opsežno se bavio ovim fenomenima. Pokazao je da ulazni senzorni podaci preko talamusa dolaze do srednjih slojeva moždane kore u lokalizovanom vidu. Talasna aktivnost u sloju moždane kore (apikalnim dendritima) odigrava se preko petlji sa nespecifičnim talamičkim nukleusima. Talamus se bavi senzacijama, emocijama i pokretom. Dokazano je da je 40-hercna aktivnost u potpunosti prisutna u fazi spavanja/snevanja (REM – “Rapid Eye Movement” faza), kada mozak nije prijemčiv za spoljašnje uticaje. Mozak isključije spoljni svet i okreće se unutrašnjim aktivnostima. Međutim, veza između talamusa i moždane kore predstavlja kolo povratne sprege kroz koje se oscilirajući neuroni mogu samoorganizovati u celomoždanu 40-hercnu aktivnost. Ona pak omogućava temporalno vezivanje i sadržaj viših kognitivnih iskustava. To znači, da se, na ovaj način (na frekvenciji od 40 hz) spajaju svesni kognitivni sadržaji (procesuirani preko linearnih i serijskih neuronskih traktova) sa podsvesnim i nesvesnim asocijativnim procesuiranjem podataka (gore pomenutih “paketa”/simbola, analogno zip-kodu kod kompjutera, a koji su procesuirani preko paralelnih neuronskih mreža). Tako u umu dolazi do integracije svesnog i nesvesnog, tj. transcendiranja, a što predstavlja evoluciju svesti ka metakogniciji. Posledice: lična psihohabitualna integrisanost, zauzimanje univerzalističke perspektive svesti i respektivno podizanje nivoa globalne integracije putem vibratornog dejstva na kolektivno nesvesno celog čovečanstva/planete.

Koreni techno-repetitivnosti su širokog spektra: od New Music / Ambient Music / Minimal Music pravaca, pa sve do Beethovena. Pri tome ćemo se u daljem tekstu zadržati samo na “akademskom” pristupu, tj. preskočićemo etno ili spiritualnu tradiciju, prisutnu već milenijumima godina u različitim kulturama širom planete, i ograničiti se na “autorsku” muziku, ma koliko ta definicija/kategoirizacija bila široka.

Kao nasumični početak pregleda predistorije planetarne Techno-spiritualnosti, mogli bi smo razmotriti izdanja nemačke muzičke produkcije ECM (Edition of Contemporary Music), koja su bila najaktuelnija tokom 70-ih godina XX veka, kao i pandana: E.G.-a, Windham Hilla (80-ih)i nešto ezoteričnijeg “Vanguarda” (opet 70-ih). Ne sme se zaobići ni po broju naslova vrlo skromna, ali po značaju nemerljiva, edicija “Obscure“, koju je negde 1975. pokrenuo Brian Eno. Pod ovim kategorizacijama se podvodi vrlo značajna tendencija nekih izdavačkih korporacija da publikumu prezentuju muziku koja najbolje predstavlja odraz tadašnjeg stanja ljudskog duha, i preovlađujuće proto-globalne kulture u najboljem smislu te reči.

U to vreme, elitističko konzumiranje muzike o kojoj je reč je formiralo samo “kristal mase” za budućnost, koja je već danas masovno nastupila, i mi smo sada njeni svedoci. Elitizam je, zakonom enantiodromije, prerastao u masovnost. Potrebe malobrojnih osvešćenih pojedinaca druge polovine XX veka za transcedencijom putem muzike kao aspekta “visoke” kulture, danas su, vrlinom ubrzanja protoka informacija i zahvaljujući blagodati novih tehnologija reprodukcije, postale podrazumevajuće worldwide, nekad i bez ikakve filozofske pretpostavke za njeno korišćenje.

Ono što karakteriše “New Music” jeste mešavina svega autentičnog iz postojećih autohtonih kultura, i što je još važnije, formiranje novog mega-stila, koji predstavlja multikulturalni odgovor na mnogobrojne zahteve duhovne gladi planetarnog konzumenta, krajem XX veka/početkom XXI veka. To je svakako rukovodilo značajne autore Jon Hassela i Brian Enoa da svoje zajedničke radove, dostupne preko E.G. izdanja, nazovu “Fourth World” muzikom, izražavajući time nepriznavanje podele na “dominantne” kulturne obrasce s jedne, i “primitivnu” kulturu “Trećeg sveta” s druge strane. Tako je muzika “Četvrtog sveta” proizašla iz upoznavanja različitih kultura, primene svih relevantnih, još neizlizanih elemenata različitih tradicija, odbacivanja banalnosti i sinteza univerzalnih arhetipova. Nastala je upotrebom tadašnjih high-end tehnoloških obrazaca. Upravo kreativna upotreba nove, do tada nikad ranije korišćene tehnologije, opravdava naziv “Fourth World”, označavajući jedan novi svet koji egzistira ovde i sada.

U skladu s tim jasno je da autori “New Music”, koji potiču iz različitih tradicija, moraju imati s jedne strane veliku, nepresušnu ličnu kreativnost, a s druge obimnu erudiciju i otvorenost ka tradicijama i kulturama, drugačijim od njihove. To je tada bilo veoma progresivno, s obzirom da nije bilo interneta i lako dostupnih personalnih sredstava interaktivne masovne komunikacije.

Veoma bitno obeležje ” New Music” je i sklonost ka spiritualnom rastu, koja je možda i najznačajniji aspekt ovog fenomena. Prevazilaženje granica ličnog i kulturnog egoizma, koji vode banalnosti i nekreativosti, neophodan je uslov za koherenciju različitih energija. Tako je Brian Eno proveo nekoliko meseci u Gani, proučavajući značaj muzike, kao integralnog elementa za način života Afrikanaca, njihove običaje, mitove i rituale, ne bi li rezultate svojih istraživanja spojio sa već formiranim ličnim muzičkim jezikom, baziranim na upotrebi elektronike i studija kao sredstva za komponovanje, muzike, ali i na vladanju teorijom sistema, koja mu služi za kreiranje sopstvenog stila “kibernetskog komponovanja“.

S druge strane, Karlheinz Stockhausen, genijalni pionir, još je pedesetih godina, zajedno sa Gottfried Michael Koenigom, u Kelnu, stvarao autentični muzički jezik studijske elektronske muzike (“Elektronische Musik”). U tome se služio kako tehnološki inovativnim instrumentima – sintetizatorima, tako i osobenim muzičkim patternima koje je sintetisao na zadivljujuće neočekivan način. U kompoziciji “Hymnen” spojio je elektronske efekte sa nacionalnim himnama stotinak zemalja sveta, dok je u delu “Sternklang” stvorio muzički sistem koji funkcioniše na bazi kretanja zvezda. Potonje delo izvodilo je pet grupa muzičara, raspoređenih u jednom prekrasnom evropskom parku, izražavajući tako i simboličko i neposredno orgijastičko spajanje s prirodom.

Ovo spajanje s prirodom, tako neophodno u današnje vreme čovekovog otuđenja od nje i posledičnih ekoloških katastrofa, karakteristično je i za muzičare okupljene oko “New Age” pokreta 70-ih godina. Bitne odrednice su: poštovanje prirodne sredine, spašavanje ugroženih životinjskih vrsta i očuvanje komunikacije čoveka i prirode. Američki sastav Oregon je pravio značajne korake u tom smislu. Blizak njima je Paul Winter, koji je, uz podršku muzičara iz svih krajeva sveta, pravio sintezu jazza, klasične evropske muzike, etno-muzike, kao i ambijentalnih zvukova: vukova, orlova, kitova (koristio je podvodne snimke sa ekspedicija Jacquesa Cousteaua). Da bi sve bilo u skladu, muzičari su se okupljali na farmi i tu, u prirodi, kreirali ova dela.

Povratak autohtonom sopstvenom “ja”, bez kojeg je nemoguće dalje transcendiranje i dostizanje viših nivoa svesti pojedinca, karakteristika je ambijentalne muzike. Prvo delo ovog tipa u evropskoj kulturi bila Beethovenova “Mondscheinsonate”, gde je genijalni kompozitor iz doba pred-romantizma muzičkim jezikom izrazio ambijent voda jezera Luzerna. U tom pravcu, uglavnom nesvesno, išli su Wagner s ekspresijama prirode, Debussy (kao sledbenik tradicije Reda ružinog krsta, koristio je pitagorejske harmonije proporcija odnosa tonova/polutonova i klastera da bi postigao transcedentini efekat kod slušalaca) i Ravel sa svojim pejsažima, kao i Erik Satie s muzikom kao “komadom nameštaja” (delom ambijenta sobe, slušalaca). Dalje, preko Johna Cagea dolazimo do zvaničnog pravca “Ambijentalne muzike” koji su utemeljili Brian Eno i Robert Fripp. Muzika Briana Enoa je poznata i kao “environment”, muzika okoline. U njoj su korišćeni elektro-akustičarski instrumenti, kao i prirodni zvuči – voda, vetar, motke, kamenje, ptice… S tim u skladu su i naslovi kompozicija “On Land”, “Wind On Water”, “Wind On Wind”, “An Index Of Metals”, “First Light” “Fading Light”. Naslov prve Enoove kompozicije ovog usmerenja je “Discreet Music”, izdata na Obscure etiketi, koja kod slušalaca izaziva reharmonizaciju, meditativni efekat purifikacije svesti, i vraća ga u stanje opuštenosti i prvobitnog sklada nekontaminiranog esencijalnog “ja”.

Ovo je blisko samostalnim projektima Roberta Frippa, čija muzika “Under Heavy Manners/God Save The King” i naročito “Let The Power Fall” (karakterističan naslov, i poruke inspirisane Gurđijevljevim idejama) ukazuje na to da, prema tezama autora, samo celovita ličnost svojim primerom može uticati na pozitivne promene društva i tako dolazi do rušenja lažne moći. Fripp, tokom druge polovine 70-ih, se na nekoliko godina povukao iz muzičke umetnosti, kada se posvetio proučavanju učenja Gurđijeva preko škole J.G. Bennetta (studije koje će kasnijke uticati na njegov rad “Guitar Craft”). Ponuđena mu je profesorska katedra na Američkom institutu za permanentno obrazovanje (ASCE) u Claymont Courtu u Zapadnoj Virdžiniji tokom 1984. Bio je uključen u ASCE još od 1978, a dugo je razmatrao mogućnost predavanja gitarskog umeća. Njegov predmet, “Guitar Craft” (gitarska veština), je etabliran tokom 1985. Fripp se vratio snimanju solo radova 1994, koristeći unapređenu verziju Frippertronics tehnike, koja je involvirala digitalnu tehnologiju umesto upotrebe magnetofona radi formiranja “beskonačnih traka” (“loops”) . Objavio je mnoštvo novih kompozicija pod zajedničkim nazivom “Soundscapes,”. Robert Fripp je, kao decenijama najinventivniji gitarista planete, radio po pozivu za Microsoft-ov studio pri inaugurisanju novih atmosferičnih zvukova i muzičkih pejsaža za Windows Vista sistem, čime je dao doprinos “blic” reharmonizaciji svesti svih korisnika PC-a.

Frippu i Enou treba pridružiti i Harolda Budda, koji je komponovao ambijentalnu muziku posvećenu nadstvarnosti, “The Pavillion Of Dreams” a izdata je za E.G., i otelotvoruje različite spiritualne tradicije, od islama do Debussyjevskog rozenkrojcijanstva.

Veoma značajan autor svakako je i John Cage. On je povezao filozofiju Istočne kulture – Zen, s ličnim načinom života i stvaranja, što je dovelo do veličanstvenih rezultata i otvorilo nove puteve. “Sonatas And Interludes” “Music For MarceI Duchamp”, “Music For Piano”, samo su neke od značajnijih kompozicija. Pored ovoga Cage se bavio i nezaobilaznim teoretskim radovima, te Zen-poezijom. Fascinantan spoj Cageove Zen – aleatorike i kompjuterske vizuelne dopune može se videti u ekperimentalnim proto-minimal-techno filmovima 60-ih i 70-ih godina, snimljenim analognim sredstvima, bez kompjutera i elektronike.

Sličnu vezu tehnologije i aleatorike kompozitor Iannis Xannakis napravio je putem matematike. On integriše muziku i teoriju verovatnoće, te pomoću potpune slučajnosti, disimetrije, haosa, dolazi do reorganizovanja reda. Ovo ga pomera van striktno muzičke sfere i dovodi ga u vezu sa teorijom fraktala Paula Davisa po kojoj “svaki sistem kao da ima sopstvenu volju i iz nereda se spontano stvara red”.

Tu dolazimo do savremenih teorija Davida Bohma, Ruperta Sheldrakea i drugih, kod kojih se u prirodne nauke uvode termini kao: “bivstvovanje je značenje” i si, iz kojih nužno siedi postojanje višeg “jastva”, koje pravoj informaciji (uzroku) dodaje energiju i onda dolazi do direktovanog kretanja i smislenog organizovanja kako materije, tako i života pojedinca i vrste.Ovaj izlet u fiziku i biologiju nije bio slučajan. Upravo odnos prema informacijama jeste najznačajniji aspekt kreiranja i konzumiranja “New music”. Svaka autentična informacija je nosilac kreativne energije, i njihov spoj dovodi do blagotvornih rezultata. Ovaj proces dovodi do samospoznaje, sjedinjenja s prirodom,unutrašnjeg sklada, transcendiranja ega, nove duhovnosti, kako kod kod stvaralaca, tako i kod slušalaca.

Tako Steve Reich, autor minimalne muzike, ukazuje na potrebu izoštrene budnosti i koncentracije za praćenje i razumevanje njegovih dela. Ova poruka je potpuno koherentna sa porukom svih spiritualnih i ezoteričnih tradicija. Budnost i koncentracija, kada su jednom postignuti, neophodan su uslov za korak dalje, tj. harmonizaciju sopstvenih vibracija telesno-psihičkog aparata, sa kosmičkom vibracijom.

U svemu ovome, vibriranje muzičkih tonova zapravo je emanacija zakona višega reda u odnosu na banalnu svakodnevnicu. Tako muzika predstavlja poziv za postvarenje “harmonije sfera” u polju materijalnog sveta koji nas okružuje. Sinergija psihohabitualnih vibracija svih tih miliona korisnika elektronskih muzičkih generatora (mp3, ipod, iphone i sl.) već sada na “astralnom” planu (kako smo već ranije u ovom tekstu pokazali) reprogramira kolektivno nesvesno čitavog čovečanstva, iako bez svesne namere pa i tragova znanja o tom procesu / fenomenu. Na taj način, potpražno, svaki korisnik Ambient/Martial/Trance techna ( i srodnih savremenih muzičkih pravaca) šalje vibraciju sinhronizacije kosmičkog projekta i njegovog postvarenja, te, nezavisno od svojih ličnih htenja, revnosno aktualizuje delo drevnih alhemičara (“As above, so below”).

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar