Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 286
orthopedic pain management

Tajna Teslinih kalemova

OGROMAN NAPON NA ZAVOJNICI

Piše: Dipl. inž. Goran Marjanović


Niko i nigde nije dostigao (u smislu efikasnosti rada, a ne dužine varnice) ni približne rezultate kakve je svojevremeno postizao NikolaTesla. Da li je genijalni naučnik i izumitelj, uopšte, dostigao svoj konačni cilj? Zauvek ćemo ostati bez pouzdanog odgovora, obzirom da su njegovi eksperimenti s bežičnim prenosom energije prekinuti baš u završnoj fazi (grandiozni toranj na Long Ajlendu nikada nije završen), o drugim sličnim (na primer, eksperimenti sa radijantnom energijom) ostalo je veoma malo podataka. Koliki je upliv u svemu tome imalo drevno znanje?
Piše: Dipl. inž. Goran Marjanović

Veličanstvena građevina u Kolorado Springsu, koju je Nikola Tesla konstruisao da bi eksperimentisao sa bežičnim prenosom energije nije samo „običan transformator” kako se najčešće opisuje, nego mašina izuzetno velike složenosti (uprkos svojem prividno vrlo jednostavnom sklopu) i, zapravo, neka vrsta „overunity” mašine.
Ovaj uređaj, kao mnogi drugi slične konstrukcije, često su poređeni sa Markonijevim, i sličnim radio-primopredajnicima, čiji je rad zasnovan na klasičnim (hercijanskim) EM talasima koji su podrobno opisani Maksvelovim jednačinama.
Moramo imati na umu činjenicu da je bežični prenos energije kakav je Nikola Tesla želeo ostvariti, bio zasnovan na talasima „sasvim druge vrste”, na šta je i sam neprekidno ukazivao. Postoje brojni i veoma pouzdani pismeni dokazi, a jedan se može naći u U.S. patentu broj 5780, od 19.02.1900. godine, „Aparatura za prenos električne energije”/5/, u kojem Nikola Tesla kaže: „… Treba imati u vidu da je pojava koja je ovde u pitanju pri prenosu električne energije fenomen PRAVOG PROVOĐENJA i ne treba je zamenjivati sa pojavom električnog ZRAČENJA koja je do sada bila predmet posmatranja, a koja bi po svojoj prirodi i načinu prostiranja činila praktički nemogućim prenos iole znatnije količine energije na rastojanja od praktičnog značaja…”
Kao što vidimo on i ovde, sasvim jasno i nedvosmisleno, ukazuje na činjenicu da njegov sistem bežičnog prenosa energije NIJE zasnovan na (klasičnim) EM talasima, stoga nije jasna doslednost u brojnim pokušajima da se rad njegovih uređaja ovog tipa objasni principima čije je temelje postavio Maksvel, a koji važe za prostiranje (hercijanskih) EM talasa, čijih je ograničenja (slabljenje s kvadratom udaljenosti)  Nikola Tesla, očito, bio sasvim svestan. Sve analize Teslinih dostignuća, principa rada njegovih uređaja, funkcionalnost i efikasnost, vršena je sa aspekta naučno važećih teorija, u kojima pojam Teslinih nehercijanskih talasa jednostavno ne postoji (po našoj ideji izloženoj u /1/, ta mogućnost se, ipak, nazire u formi talasa nepostojanog oblika/Maksvelovi talasi koji imaju negativan talasni broj/), pa su i zaključci primereni takvoj analizi. Najblaže rečeno – nisu dovoljno tačni.
U /1/ je dat primer zaključka da energija slabi s kvadratom udaljenosti (klasičan EM talas), zbog čega bi prenos bio ograničen na male snage i/ili udaljenosti, što je za Tesline talase sasvim netačno jer oni na svom putu od „predajnika” do „prijemnika” mogu biti, čak, višestruko pojačani zahvaljujući efektu višestrukog „prihranjivanja“ stacionarnog talasa, dakle istog onog efekta koji Tesla koristi i kod svojeg „ekstra coila”, zbog čega „na stotinak namotaja” dobija napone od oko 12 miliona volti!

Zadržava energiju

Sa aspekta Modela KGE (kako je pokazano u /1/), nehercijanski talasi Nikole Tesle su zaista sasvimrealno moguće postojeći stabilni objekat jedinstva, baš kao što su to svi ostali, nauci do sada poznati, objekti korpuskularne ili talasne prirode. Štaviše, očekujuće osobine Teslinih talasa kakve nam nudi model KGE u punoj su saglasnosti sa „osobinama nepoznatih talasa”, neobičnih osobina uočenih u „nekonvencionalnim” eksperimentima sa uređajima iz oblasti „alternativne” fizike, popularno nazvanih „overunity” mašine (detaljnije u KPV br. 4).
Prema podacima koji se mogu naći u Teslinom dnevniku iz Kolorado Springsa (/3/), konačna verzija „transformatora”, za razliku od većine drugih njegovih pronalazaka, dostignuta je tek nakon niza brojnih eksperimenata, i učinjenih izmena. Poznato je naime, da je Tesla svoje uređaje, koje je zamišljao, „video” u celosti, do najsitnijih detalja. Mogao je u mislima pratiti i analizirati njihov rad, dovodeći ih do savršenstva, da bi ih tek nakon toga izrađivao (neke i mnogo godina kasnije) bez ikakve potrebe za ma kakvim korekcijama. Međutim, njegova mašina (Teslin „transformator”) iz Kolorado Springsa, predstavljala je izuzetak. Brojne izmene i niz podešavanja koja je tokom izrade učinio govore u prilog našoj ideji da je to IZUZETNO SLOŽENA mašina, uprkos svoje prividne jednostavnosti, i zapravo vrlo komplikovan uređaj znatno većeg stepena složenosti od niza koje je, inače, konstruisao bez ikakvog napora. Pitanje, koje se ovde nameće samo od sebe: „Da li je Nikola Tesla, uopšte, dostigao svoj konačni cilj?”, zauvek će ostati bez pouzdanog odgovora, obzirom da su njegovi eksperimenti sa bežičnim prenosom energije prekinuti baš u završnoj fazi (grandiozni toranj na Long Ajlendu nikada nije završen), o drugim sličnim (na primer, eksperimenti sa radijantnom energijom) ostalo je veoma malo podataka.
U svakom slučaju, naše je mišljenje da rad Teslinog „transformatora” teško može biti objašnjen klasičnim, konvencionalnim metodima. Zaista je više nego tragično, kako to kaže Keneth Corum (/4/), da mnogi, izuzetno stručni, iskusni i obrazovani ljudi koriste konstrukciju sa koncentrisanim parametrima, čak induktore, nazivajući ih Teslinim kalemovima, naravno podrazumevajući njihovu interakciju sa (za nauku jedino postojećim – hercijanskim) klasičnim EM talasima. Štaviše, Teslin „extra coil” – četvrtalasni rezonator koji ZADRŽAVA energiju (predstavlja antenu koja ne emituje), pri čemu se (samo ako je zavojnica pravilno podešena) preko odnosa napona stojećeg talasa omogućuje ogroman PORAST napona – i dan-danas za mnoge ostaje (samo) „(ne)običan kalem”.
Uobičajena konstrukcija kalema kao zavojnice s mnogo namotaja tanke žice, prema Nikoli Tesli, najgori je mogući način za dobijanje visokih napona. Međutim, „extra coil” je zavojnica koja ima relativno mali broj namotaja prilično debele žice, tačno određene dužine, debljine (minimalni termogeni gubici) i razmaka između namotaja (tzv. „rise time”,) koji su savršeno usklađeni sa radnom frekvencijom i dužinom trajanja varnice, čime se omogućuje dostizanje ogromnih potencijala. Ali NE u cilju dostizanja što veće strujnice, kako se to obično misli (to po Tesli predstavlja čist gubitak energije), niti zbog emitovanja što snažnijeg elektromagnetskog talasa (kako je to kod klasičnih, „hericjanskih” (Markoni) predajnika, nego zarad postizanja što snažnijeg (skalarnog) polja!

Ovo su, verovatno, osnovni razlozi zbog kojih do sada niko i nigde nije dostigao (u smislu efikasnosti rada a ne dužine varnice) ni približne rezultate kakve je svojevremeno postizao NikolaTesla.

U prilog ovakvom mišljenju govori podatak da je rad Teslinog transformatora često bio praćen nizom neobičnih efekata od kojih su najinteresantnije loptaste munje koje su ga, zapravo, ometale u radu jer su razarale i uništavale opremu, zbog čega je bio prisiljen da ih dobro prouči i pokuša da kontroliše. Iako postoje razna naučna tumačenja ovog fenomena, njihova „struktura” i mehanizam nastanka još nisu jasno definisani, pa je njihova proizvodnja, čak i u savremenim uslovima, manje ili više, slučajna.
I prečnik Zemlje
Kao što ćemo videti u delu koji sledi, Teslin „transformator”, sa aspekta modela KGE, ima SVE ključne osobine sasvim identične „overunity” mašinama koje su analizirane u /1/ (ili izvodno u KPV br. 4). Shodno tome, sasvim je opravdano očekivati slične efekte koje takvi uređaji ispoljavaju u svojem radu, pa pojava loptastih munja znatno osnažuje našu osnovnu ideju po kojoj se Teslin „transformator” nikako ne može opisati klasičnim pojmom transformatora jer genijalni izumitelj NAMERNO SLABI induktivnu vezu s dodatnim kalemom, što je sasvim SUPROTNO pojmu efikasnosti prenosa energije indukcijom u klasičnom smislu, a to je osnovna odlika transformatora. Isto tako, moramo priznati da su pojmovi zračenja i stojećih talasa, koji karakterišu rad ovog uređaja, zaista mnogo primereniji pojmu „magnifying amplifier”, koji je koristio Tesla, nego pojmu „transformator” koji se u praksi, nažalost, mnogo češće koristi.
Imajući sve to u vidu, i osobine Teslinih talasa (objekat k=+9 modela KGE), pokušajmo analizom elektro-mehaničke strukture transformatora ukazati na njihovu međusobnu usklađenost ili uzajamnu „rezonantnost”. Na taj način, ne samo da je osnažena naša pretpostavka iznetu u /1/ (da su BAŠ Teslini talasi prenosioci „slobodne” energije), nego se ukazuje na mogućnost i, zaista, veliku verovatnoću da bi i sam Teslin „magnifying amplifier” mogao biti neka vrsta energetskog konvertora „slobodne” energije!
Sve dosadašnje analize rada Teslinog transformatora, učinjene od strane raznih autora, zasnovane su na klasično-naučnim osnovama i obuhvataju izračunavanja niza parametara, kao što su induktivnost zavojnice, (samo)kapacitivnost, koeficijenti sprege i sl. U tehničko-matematičkom smislu one su, zaista, veoma korektne. Nažalost, neki zaključci koji su nužna posledica takvog stanovništva nisu u saglasnosti sa idejama i eksperimentalnim rezultatima koje je dostigao Nikola Tesla. Izvesna ograničenost koju nameće klasično tumačena teorija relativnosti (na primer, postulat o brzini svetlosti) onemogućuje „multidimenzionalno” shvatanje „geometrije” Teslinog uređaja i njoj odgovarajuće, dimenziono više, „strukture” interakcija, što je po našem mišljenju, presudno za nedovoljno jasno viđenje i tumačenje stvarnih energetskih transformacija uopšte, a posebno u stanju naglašenih „prostornovremenskih” deformacija (izuzetno jaka polja, kratkotrajni impulsi …), zbog čega nam je i rad Teslinog transformatora nejasan, bežični prenos energije neefikasan (nemoguć), a mnoge Tesline ideje jednostavno – besmislene. Model KGE nam ukazuje na sasvim suprotne mogućnosti.
Po našim shvatanjima, poučen iskustvom iz bezbroj izvedenih i detaljno analiziranih eksperimenata, Tesla se trudio da njegovi uređaji za (bežični) prenos energije pored „normalnih”, električno-rezonantnih (LC) odnosa zadovolje još i neku vrstu „mehaničke” rezonanse zbog čega je mnogo pažnje poklanjao „geometriji” celokupnog sklopa, o čemu svedoče detaljne analize uticaja raznih izmena u prečnicima zavojnica, debljini žice, razmaku između pojedinih namotaja, visini zavojnice, njihovim međusobnim položajima, oblicima…
Da je vodio računa samo o električnoj rezonansi, svi ovi detalji bili bi manje važni jer su vrlo brzo i veoma lako mogli biti kompenzovani. U prilog ovakvom mišljenju govori i činjenica da polazna veličina u konstrukciji dodatne zavojnice nije bio (npr.) broj namotaja, kako bi bilo „logično”, nego DUŽINA žice koja bi, po Tesli, trebala biti (približno) jednaka četvrtini talasne dužine električnog poremećaja u kolu (npr. /5/, str. 392). Zatim princip: koliko bakra u primaru – toliko bakra u sekundaru (manje namotaja deblje žice na primaru treba da ima približno istu masu kao i više namotaja tanje žice na sekundaru). Isto tako, da bi mašina mogla stupiti u rezonansu sa Zemljom, kako bi njen rad bio što efikasniji (citat iz /3/, str 482), Tesla daje sledeća uputstva:
„1) Prečnik Zemlje treba da bude neparan umnožak četvrtine talasne dužine;
2) Treba primeniti takve oscilacije kod kojih je zračenje energije u vidu Hercovih elektromagnetnih talasa vrlo malo (!!!);
3) Najvažniji zahtev je da oscilacije traju duže od 0.084 sekunde, što je vreme potrebno talasu da ode i da se vrati iz tačke na suprotnoj strani Zemlje…”
Rezonantnost sa frekvencijom sekundara u električnom smislu, Tesla je postizao pažljivim izborom tj. dimenzionisanjem kapaciteta tzv. „top-load”, kondenzatora na vrhu zavojnice u obliku lopte ili torusa. Oblo telo glatke površine je bilo nužno da bi se izbegle „prerane” strujnice (gubici energije), a njegova veličina određivala je kapacitet s kojim je dodatna zavojnica postajala četvrtalasni rezonator, beskonačnog otpora (visoke impedanse) na strani optrećenja, tako da se talas reflektovao bez promene faze, dok je na strani sekundara otpornost bila minimalna (niske impedanse – male unutrašnje otpornosti „generatora”), zbog čega se talas odbija menjajući fazu za 180 stepeni i na taj se način dovodi u fazu sa „novopristiglim” talasom iz „generatora”. Naime, putovanje talasa duž voda čija je dužina „jednaka četvrtini talasne dužine električnog poremećaja u kolu”, do „kraja” i nazad traje polovinu periode, pa je sada dvostruko reflektovani talas u fazi sa izvorom koji i dalje ubacuje energiju u vod (/4/, str. 49). Njihovim superponiranjem energija talasa raste, a proces energetskog „prihranjivanja” stacionarnog talasa se ponavlja do dostizanja probojnog napona ili izjednačenja termogenih gubitaka sa energijom talasa…

Stojeći talasi

Saglasnost opisanog mehanizma s modelom KGE je, naprosto, neverovatna. Tesli nisu bile poznate postavke ovog modela ali je neku „opštu” električno-mehaničku rezonantnost svoje mašine dostigao nizom korekcija u kojima se veoma lako može uočiti konvergencija ključnih veličina ka vrednostima koje preferira naš model. Na primer (prema podacima iz dnevnika /3/), Tesla smanjuje broj zavoja sekundara od početnih 40 na 38, a zatim… 20, 18, ka konačnih 17, čime zapravo dobija PRAVU vrednost dužine žice… Slično se dešavalo i sa primarom, a posebno sa dodatnom zavojnicom o čemu postoje veoma detaljni opisi u dnevniku njegovih istraživanja /3/.
Konačno možemo izneti mišljenje o „tajni Teslinih kalemova” i tumačenje strukturno energetskih transformacija koje se odigravaju u Teslinom transformatoru i opisati kako, po našem mišljenju, „radi” Teslin „magnifying amplifier”.
Šematski prikaz njegove „multidimenzionalne rezonantnosti” dat je na slici 1, dok je na sl. 2 data uprošćenija verzija radi lakšeg uočavanja korelativnosti ključnih parametara. Ono što klasično-naučna analiza može videti (opisati, izračunati) prikazano je crvenom bojom, a nehercijanska (moja) verzija plavom. Lako se može uočiti da klasična, (samo LC) hercijanska „rezonantnost” ne omogućuje punu „zatvorenost” transfera energije što kao posledicu ima njene gubitke jer je ciklus nezavršen, tj. „polovičan”! Rezultat su, uglavnom, samo velike „varnice” koje ne služe baš ničemu i nešto malo energije emitovane u formi klasičih EM talasa … što sve zajedno predstavlja praktično čist gubitak energije. „Nehercijanska” analiza ukazuje na sasvim suprotan efekat!
Moramo naglasiti da je ovde analizirana „konačna” verzija „transformatora” iz Kolorado Springsa, ali je Tesla efekat stojećih talasa (zapravo, „spatial wavelength compression factor”…), uglavnom, koristio već od 1893. U stvari, prema /7/ 1894. se smatra godinom nastanka prave Tesline zavojnice (velocity inhibited, distributed-element, slow wave transmision line resonator) gde efekat povećanja napona ZNATNO premašuje „maksimalnu” veličinu Vout=Vin*(Cpr / Csec)1/2 koju (u idealnom slučaju) dozvoljava teorija kola sa koncentrisanim parametrima (efekat koji je Tesla koristio ranije).
Ključna razlika je sledeća: u rezonatoru sa raspodeljenim parametrima, kada gubici teže nuli, porast (pojačanje) napona je ograničen SAMO probojnom vrednošću između „top-load-a” i okoline. Ovde je cilj (za detalje vidi /7/) postići što manje strukturne gubitke i ZADRŽATI ŠTO VEĆI VSWR, dakle suprotno od onoga što se nastoji kod hercijanskih talasa, a što je radio, na primer, Markoni. Činjenica da je Tesla bio potpuno neshvaćen u svoje vreme zaista ne treba da nas čudi, ali mera nerazumevanja veličine Teslinog dela i dan-danas neprimerena je savremenim naučnim spoznajama. Ipak, prava veličina Teslinih veličanstvenih otkrića može se iskazati tek sa aspekta modela KGE, što će biti ilustrovano u delu koji sledi.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

One Response do “Tajna Teslinih kalemova”

  1. Mladen says:

    Postovani uredniče ili autoru,

    molim Vas da mi, ako znate, posaljete ime izdavaca ove knjige ili mjesto gdje se ova knjiga moze nabaviti.

    Hvala Vam unaprijed!

    Pozdrav iz Višegrada!!

    Mladen

Ostavite komentar