Piše:  Miša Vasić

.…Ali, dušebrižnici „visoke kulture“ ne treba da strahuju. Svaki kraj jednog modela predstavlja  uvod u početak spiralno evoluirane nove matrice čiju uzvišenu  prirodu pripadnici civilizacije na  zalasku, umorni i istrošeni u bezdušnom „simulakrumu i simuliranju“ života ne mogu ni da zamisle.

 

Reality Show: od famoznog „Velikog brata“ do „Parova“ – LCD monitori, iphone telefoni, Android aplikacije, facebook stranice širom planete „bukte“ kroz milionsko   real-time „lajkovanje“, live streaming, navijanje/glasanje, daunloudovanje, odložene prenose…  Stotine miliona ljudi/tinejdžera/domaćica/nezaposlenih/strejtera konzumira reality sadržaje, koje ponekad vešto skrivaju od prijatelja –  poput omiljenog  „guilty-pleasure“-a,  ili pak javno promovišu… Teško je shvatiti pandemijske razmere ovog fenomena (potpomognute promocijom u serioznim medijima uključujući BBC-a npr., koji lansira vesti iz kuće „Celebrity Big Brother“ sa jednakim žarom kao i Rat u Ukrajini, razorni zemljotres u Italiji  ili puč u Turskoj),  s obzirom na površinske osobine istog, a to je kompozit banalnosti, kiča, vulgarnosti i pompe. Fasciniranost tehnologijom kao takvom (multimedijalni pristup sadržaju) nije plauzibilno objašnjenje, jer su danas visoka tehnologija i cyber-realnost već prešli u mainstream polje, te ne mogu sami po sebi favorizovati jednu medijsku atrakciju  u odnosu na drugu. Zadovoljvajuće objašnjenje leži u masovnom voajerizmu indukovanom supremacijom vizuelne kulture XXI veka, koji je potpražno vođen posve nesvesnom emanacijom arhetipskih sadržaja autentičnog monoteizma. Ti sadržaji isplivavaju kroz pukotine bedema zvanične post-hrišćanske i post-teističke ideološke matrice koja je nametnuta silom straha od pervertiranih kvazi-monoteističkih frankenštajnovskih   konstrukata poput ´islamskog´ terorizma ili američkog ´hrišćanskog´ neokolonijalizma iz doba George  W. Bush-a. Iza totalitarne strukture „Velikog brata“ stoji autentična  ali neartikulisana potreba za središtem bića oličenog u monoteističkom numinoznom ´tvorcu’.

Fenomen reality show programa formalno počinje sa “Big Brother” brendom, nastalim krajem 1990-ih, međutim, kasnije ćemo na ovim stranicama videti da je nastao mnogo ranije, i da njegovi počesi sežu u pionirske dane televizije u Evropi 30-ih godina XX veka.

Holanđanin John de Mol osniva “Big Brother” 1999 na lokalnoj emisionoj stanici “TV Veronica”,  a šou je nastao kao refleksija  misaonog eksperimenta ´trusta mozgova´ “Endemola”, televizijske produkcijske kompanije Endemol od 10. marta 1997.

Ideja šoua (nazvanog po znamenitm romanu “1984”  George Orwell-a)  je veoma jednostavna, grupa ljudi pod imenom “ukućani” je izolovana od ostatka sveta u specijalno oblikovanom prostoru “Kuće velikog brata”. Takmičari Velikog brata su izolovani u kući bez inteneta, tv, radija, stacionarnih i  mobilnih telefona…   Grupa  biva izložena 24-časovnom real-time monitoringu preko brojnih kamera poostavljenih u svakoj od prostorija. Zvuk se snima pomoću personalnih audio-mikrofona, a čak i u mraku, zahvaljujući visokotehnološkim kamerama, nema ničega što ne ostaje zabeleženo. Eksponirani pred milionskim TV-auditorijumom, ukućani se bore za ostanak u kući – jednom ili više puta nedeljno dolazi do “izbacivanja” iz kuće, a najpopularniji ukućani, silom TV-glasanja publike i samih ukućana, ostaju do kraja serije, u nadi da će proći sve krugove trijaže i osvojiti značajnu sumu novca, koja je, indukovana htonsko-materijalističkim duhom vremena, jedini pravi motiv za takmičare.

Gledanost poprima neverovatne razmere što ekspandira “Big Brother” franšizu širom planete – sa dosta varijacija u odnosu na original, ali uz minimum bazičnih preduslova vezanih za identitet produkta: svedeni i 100% nadzirani  životni prostor, periodična izbacivanja, definisani  zadaci i međusobna takmičenja ukućana koje propisuje Veliki brat , “Ispovedaonica Velikog brata”  gde ukućani sprovode lične psihoanalitičke seanse, uključujući i odnos prema cimerima u kući, te planove o izbacivanju nekih od njih, a sve to pred kvazi-terapeutskim okom Velikog brata, dok vremenom postaju  sve manje svesni da se de facto ispovedaju pred milionima ljudi TV gledališta.

Nakon što ukućani javno/tajno nominuju kandidate za ispadanje, TV gledaoci glasaju, te se izbacivanje realizuje: egzekucija je surova, često izvor frustracija gubitnika, a uobičajeni su i psiho-patološki ispadi istih.

Na kraju, pobednik biva nagrađen velikom sumom novca, automobilom, putovanjima, postaje promoter high-end linija proizvoda sponzora emisije itd.

Šou planetarno eksplodira duž svih kontinenata potpuno nevezano za religije, rase, nacije… Ovo su samo neke od klasifikacija uobličavanja lokalnih varijanti: “Veliki brat  Afrike” (Angola, Bocvana, Etiopija, Gana, Kenija, Liberija, Malavi, Mozambik, Namibija, Nigerija, Sijera Leone, Južna Afrika, Tanzanija, Uganda, Zambija, i Zimbabve), Veliki brat: “الرئيس” Srednjeg Istoka (Bahrein, Egipat, Irak, Jordan, Kuvajt, Libanon, Oman, Saudijska Arabija, Somalija, Sirija, i Tunis), “Gran Hermano Južne Amerike” (Argentina, Čile, Ekvador i Peru), “Veliki brat Skandinavije” (Norveška, Švedska), i Veliki brat Balkana (Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija).

Pored geografskog, emisija se širi i žanrovski te uključuje emisije tipa “VIP/celebrity veliki brat” koja uključuje celebrity takmičare, podvrgnute istom tretmanu kao i njihovi no-name prethodnici, osim što je čitava priča “začinjena”               glamurozno-luksuznim bekgraundom – od džakuzija do kavijara. Takođe, uključuju se i novi mediji te komunikacioni kanali – od 4 HD slike na LCD monitoru android telefona, do društvenih mreža poput facebook-a, i stoga gledaoci više nisu vezani za TV termin produkcijskih kuća te kablovsku televiziju, već imaju live stream 24 sata u “sopstvenoj” režiji

Gledanost je monumentalno velika, a prihodi od reklama sponzora milonski. Površno gledano, odlike ovog šou-programa su: egzibicionizam, kič, banalnost, vulgarnost, regrediranje ljudi do nivoa animalnih instikata, psiho-patološka ispoljavanja, nasilje, psihopatska promišljenost učesnika, sadizam, manje-više eksplicitni seks, mentalna ograničenost ukućana koja ide do granica retardiranosti, amoralnost, itd… Reklo bi se da sve to nije dostojno posvećivanja serioznog analitičkog teksta poput ovog, ali se moraju uzeti u obzir dve činjenice –  u pitanju je fenomen masovnih razmera koji briše sve razlike među ljudima ispred TV ekrana, i, mnogo važnije, prisutni su potpražni motivi za učestvovanje u šouu i  njegovo TV-opserviranje, koji se kreću od sociološko-psiholoških pa sve do ezoterijsko-spiritualnih. Ovi motivi i struktura psihodinamike omogućavaju međuigru totalitarne medijske manipulacije nad stanovništvom putem Reality Show programa, koja traje još od doba nastanka televizijskog programa (i to u Nacističkoj Nemačkoj)  i autentičnog (ali posve nesvesnog) vapaja za reprogramiranjem softvera sopstvenih života putem rezoniranja sa metafizičkim središtem bića (“jastvom” koje je psihički organ spiritualne monoteističke sinergije sa ´prauzrokom´).

Antropološko, sociološko i psihološko istraživanje fenomena “Velikog brata” ukazuje na obrasce ponašanja izolovane grupe – od napada plača do nasilja, od strateško-taktičkih organizovanja u mikrogrupe do međusobnih konfrontacija, od ljubavnih epizoda i seksualnih incidenata do mržnje na granici fizičkog obračuna, sve to u “objektivnom” realnom ponašanju pojedinaca zatečenih u nekonformnim uslovima. Totalitarizam reditelja i scenarista emisije ukazije i na bihevioralne karakteristike uzorka ljudske populacije u ekstremističkim, autoritarnim “dokumentaristički” prikazanikm uslovima. Egzibicionizam učesnika susreće voajerizam gledalaca, želju za skrivenim utočištem iz koga se bezbedno posmatraju “pokusni kunići” nesvesni da ih neko gleda. Gledaoci konačno mogu da vide u live-stream-u, istinsko ponašanje ljudi, koji su skinuli maske društveno-poželjnih uloga. TV-konzumenti uživaju u ulozi slobodnih, bezbrižnih sudija nad robovima simuliranog ´totalitarnog´poretka? Ali, da li je to baš tako kako izgleda?

Ono što se naziva “Reality” show, zapravo je kvazi-realni šou. Najpre, dobar deo ispoljavanja ponašanja učesnika predstavlja svesnu kalkulaciju. Analizom prethodnih sezona, takmičari procenjuju razloge koji su doveli do trijumfa samo jednog od  učesnika programa. Oni procenjuju kakve osobine treba da ispolje da bi pobedili (ne i neizostavno moralno i socijalno poželjne). Tu se na jednom nivou već gubi realnost i ´objektivnost´ispoljavanja ljudske prirode. Gledaoci tako bivaju izmanipulisani od takmičara, na određenom nivou… Međutim, znatno veći stepen iskrivljavanja realnosti se odvija u montaži i video-miks pultu. Ceo ´događaj´se prati samo ograničenim brojem kamera, tako da se ne pokriva celokupan prostor u kome se stvar odvija. Takođe, a mnogo značajnije, montaža i video-miksing određuju šta će gledaoci zaista i videti, a znatno je manje od onoga što se uistinu zbiva… Reditelj prenosa redovno bira najbanalnije, najtrivijalnije, skaredne, primitivne, vulgarne sadržaje, dok veoma brzo prekida emitovanje sadržaja koji imaju izvesnu ozbiljnost, ljudskost i dignitet. Na taj način, on putem feed-back-a anticipira i programira buduće ponašanje učesnika u narednim sezonama, budući da su motivisani da budu u kadru live-stream-a (animalističko-klišetiziranim) ponašanjem. Reditelj tako unapred projektuje još veću banalnost i trivijalnost sadržaja koji će se tek dogoditi. Ono što je još važnije, manipuliše se i gledaocima, koji imaju iluziju da je ono što im se predstavlja zaista i ono što se istinski i u totalitetu dešava. Konzumenti ispred TV-ekrana, posmatrajući program, bivaju i sami reprogramirani. Njima se nude obrasci ponašanja koji kvazidokumentaristički serviraju posve iskrivljenu sliku ispoljavanja tobože veristički prikazane ljudske prirode kao takve. Takođe, psiha gledalaca biva ispunjena sadržajima i predstavama stopljenim u sliku “realnosti” lišene kulture i humaniteta kao “viška” u odnosu na ogoljenu sliku pojedinaca u istinskoj borbi za opstanak. Gledaoci se identifikuju sa pojedinim učesnicima, ali još više sa obrascima ponašanja koji se nameću silom montaže i snagom nevidljive režije koja usmerava ka trivijalnosti i vulgarnosti. Ono što gledamo i slušamo jesu sadržaji naše psihe. Oni nam često iznova dolaze u svest i nakon opservacije. Naše emocije se foirmiraju kao reakcija na percepciju sveta oko nas. Naša psiha, to smo mi. Levy Bryhl-ovska ´mistična participacija´nas čini jednim sa slikom stvarnosti koju percipiramo. Samo rad na sebi dovodi do diversifikacije osvešćivanjem, u suprotnom se stvara masa uvučena u vrtlog ´kolektivnog svesnog´, masa koja se ne razlikuje od serviranih sadržaja. Ovo su glavni preduslovi za totalitarističku kontrolu miliona ljudi. Voajerizam, kao  i potiskivana, a potom isplivala, volja za moći (odlučivanje o tome  ko ostaje u kući a ko ispada, osećanje superiornosti u odnosu na ´ogoljene´ polugole takmičare lišene socijalno-psihičkih odbrana) su ´magneti´za gledaoce da se uključe u predstavu čiji su glavni učesnici zapravo – oni sami. Još veći stepen kontrole se postiže iluzijom samostalnosti. Gledaoci posmatraju show na facebooku ili iphone-u, potapajući se u ovisnost prema mediju koji im drži zarobljenu pažnju i guta vreme i životnu energiju (osećajući se ponosnim što više ne zavise od ograničenja programske šeme kablovske televizije i uživajući u moći “izbora” da gledaju show kada i kako hoće, a da ništa ne propuste). Kontrolori tako postaju kontrolisani od totalitarne mašinerije. Uopšte nije čudo da je televizija, kakva danas preovladava (bazirana na specijalizovanim programima za samo određene ciljne grupe  – poput kuvanja), a koja uključuje i reality show programe, formirana već u osvitu TV ere, i to nigde drugde nego u – Nacističkoj Nemačkoj!

Televizija, kao eksperimentalni medij  nastaje u prvoj polovini 20. veka evolucijom tehnologije i rađa se kao fenomen kroz raznolike pristupe i primene kako programa, tako i tehnike emitovanja/snimanja/reprodukcije. Ona nastaje a potom se  razvija po zemljama i kontinentima: SAD (Mehanička, 1928), Velika Britanija (Mehanička, 1929), Nemačka (Mehanička, 1929), Australija (Mehanička, 1929), Francuska (Mehanička, 1931), Kanada (Mehanička, 1931), SSSR (Mehanička, 1931), Australija (Elektronska, 1934), Nemačka (Posrednički film, polu-elektronska, 1935), Meksiko (Eksperimentalna, 1935), Velika Britanija (Elektronska, rađanje BBC, 1935), Nemačka (elektronska televizija – Deutscher Fernseh Rundfunk, 1936), SAD (elektronska, eksperimentalna i nekomercijalna do 1941-NBC), Japan (Elektronska, 1939), Okupirana Francuska (Elektronska, 1942) itd.

Televizija se širila kao medij od uticaja naročito posle Drugog svetskog rata u SAD, a od 50-ih, 60-ih ii naročito 70-ih i 80-ih godina XX veka postaje najuticajniji medij u svetu. Razvija se komercijalna televizija, TV u boji , aparati za gledanje programa se prodaju u stotinama miloina primeraka. Od eksperimentalnih programa dolazi se do nacionalnih TV servisa sa obrazovnim programima, umetničkim programima, itd. Televizija kao medij služi za unapređenje humanosti i kulture, paralelno sa trivijalnim programima, sportskim prenosima i konačno ali ne i poslednje, politikom. Ona  predstavlja sredstvo za prestiž pojedinih nacija i regiona, te, pod državnom kontrolom, podstiče razvoj: estetski, kulturni, civilizacijski. Postoji lična inicijativa i individualitet kreatora programa. Program ima individalitet i podstiče unifikaciju nacionalnih i regionalnih populacija, kroz dejstvo medija.

Sa masovnom  pojavom satelitske televizije, a naročito kablovske TV, i interneta, te hibrodnih medija poput Smart TV ili Mobinih aplikacija Android ili Iphone, dolazi do sve veće partikularizacije na visoko specijalizovane  programe namenjene posebnim ciljnim grupama. Na ovaj način se “sloboda” izbora da se ne zavisi od državne kulturne politike,oličene u TV programu iz vremena zlatnog TV-doba (60-te, 70-te, 80-te godine 20. stoleća), prelazi u robovanje nametnutim obrascima za svaki aspekt življenja, od kuhinje do lova/ribolova, preko sporta ili mode/stila.

Specijaizovani prorami okupiraju mentalni prostor gledalaca u svakom aspektu življenja, dajući mu unapred smišljena rešenja i opcije za svaki problem, izazov ili interesovanje. Fascinirani omnipotencijom serviranih znanja u vezi svega što ih  interesuje, opijeni iluzornom nezavisnošću od države, društva, eksperata i uopšte drugih ljudi, oni bivaju atomizirani i nemoćni budući da su rascepkani na male grupice entuzijasta vezanih samo za pojedine oblasti stvarnosti, lišeni medija koji omogućava istinsku ujedinjenost i solidarnost, silu za društvene preokrete, progres i istrinsku slobodu akcije.  Današnja TV i hibridni mediji su na ovaj način zatvorili krug: ovo što imamo u prvoj polovini XX veka je identično onome što je bilo na samom ishodištu medija – na programu Paul Nipkow Fernsehsender (berlinska TV stanica Nacističke Nemačke tokom 30-ih i ranih 40-ih godina XX veka).

Paul Nipkow Fernsehsender (krenula sa emitovanjem 22. marta 1935. godine, ukinuta 1944) je bila prva državna javna TV stanica na planeti, koja je iskoračila iz eksperimentalnog polja i bivala sredstvom državne propagande i inženjeringom masovnog totalitarnog jednodimenzionalnog pogleda na svet.

Paul Gottlieb Nipkow, pronalazač  ´Nipkow diska´ – aparature za mehaničku televiziju,  bio je znameniti naučnik po kome je zvanična TV stanica dobila ime. Počeci su bili multikulturalni, pre nacizma i Hitlera. Nemačka se takmičila sa ostatkom sveta u istraživanju i razvoju novog medija.  U Engleskoj John Logie Baird, u SAD  Herbert E. Ives te  Kenjiro Takayanagi u Japanu, paralelno rade na istraživanju prenosa slike na daljinu. Srednja Evropa uzvraća udarac: Paul Nipkow,  Manfred von Ardenne i  Dénes Mihály vrše Berlinske eksperimente sa  “Fernsehen” (“gledanje-na-daljinu” ) tehnologijom. Na Internationale Funkausstellung (radio – izložba) Telefunken pokazuje čudo tehnike – Fernsehen Gerät (televizor). Berlinski Rundfunksender Witzleben  (emiter – odašiljač) Od 1929. kreće sa zvaničnom (ne i javnom) emisijom opitnih TV-prenosa. Publika prvi put upoznaje televiziju 1934., kada “Kroll opera” emituje javni prenos.

Fernseh AG, Telefunken, , Loewe i druge korporacije visoke tehnologije paralelno sa Nemačkom (nacističkom) vladom u tehnološkoj trci sa SAD (RCA)  razvijaju elektronsku televiziju  – 180-linijski system je razvijen 1933-34.  Od strane Naci-vrhuške targetirane su Olimpijske igre 1936., kao izuzetna (pokazaće se: itekako dobro iskorišćena) prilika za promociju nemačke supremacije u TV-tehnologiji i prenosima. Pored elektronske, Nemci paralelno koriste Nipkow diskove, te  tehnologije Farnswortha i Zworykina za TV emisije. Nisu uspeli da stvore sveelektronski sistem do Igara, te su ostali na 180-linijskom sistemu (hibridna mehaničko-elektronska tehnologija sa niskom rezolucijim i mutnom slikom). Tek 1937 povećavaju rezoluciju na 441 liniju i dosežu standarde SAD (RCA).

Berlinski Rundfunksender Witzleben transmituje program sve do devastiranja američkim bombama 1943.

Program nije emitovan na čitavom području Nemačke, a proizvodnja komercijalnih TV aparata je bila nemoguća. Emitovan je u Berlinu i okolini, a mogao se gledati u specijalnim TV salama („Fernsehstube“) – po ceni od jedne rajhsmarke. Sve ovo je oirganizovala Nemačka pošta, te su u susedstvu poštanskih ureda organizovane projekcije. Program je gledalo tridesetak – četrdeset ljudi. Ekrani su bili veoma malih dimenzija, za današnje prilike, oko 20×25 cm. Ponekad bi se slika kvarila ili gubila, pa se frekvencija morala podešavati specijalnim uređajijma instaliranim u TV prijemnike. Ideja nemačke vlade je bila da se krene u razvoj masovnih emitovanja, praćenih proizvodnjom televizora za stanovništvo, ali je docnije sila ratnog sukoba osujetila tu nameru.

Joseph Goebbels, mastermind Hitlerove propagandne mašinerije ističe motive za razvoj TV: „Prednost vizuelne slike nad audibilnom emisijom je da audibilno postaje vizuelna slika uz pomoć individualne imaginacije, što se ne može držati pod kontrolom. Bez obzira , svako će uvek videti svoje sopstvene.“

Formira se “trust mozgova” te holding kapitala kompanija poput  Loewe  Telefunken i Fernseh AG kreira prototip aparata Fernsehen Gerät (televizor) nazvanog  „Einheitsfernseher E1“ (univerzalna/standardizovana TV) popularno poznatog  i kao „Volkfernseher“ (narodna televizija). Napravljeno je pedeset  primeraka aparata             E1 TV-ja  kao proizvoda u eksperimentalnoj fazi, a uređaj nikad nije dočekao komercijalnu prodaju koja je, prema tadašnjim planovima,  trebalo da usledi od 1. septembra 1939 (kada je počeo II sv. rat) ali iz razumljivih razloga do nje nikad nije došlo.  Vlasnici E1 TV su bili samo interne elite visokih Nacističkih zvaničnika, naučnici-elektroničari, i, naravno, već pomenute Fernsehstube (TV sale).

Rat prekida uvodi i novinu – te pored berlinskog Rundfunksender Witzleben-a  paralelno radi i TV-program Višijevske Francuske od 1942-44, emitovan, logično, sa Ajfelove Kule. Uvode se i izmene u tipu prostora namenjenim za gledanje                          TV – programa a to postaju i “Lazaretten” (vojne bolnice), nove lokacije, pogodne za dizanje morala teškim ranjenicima sa amputiranim udovima, koji gledaju               kabaretsko-muzičke emisije u svojim danima hospitalizacije. Kako smo već ranije napomenuli, 1944. godine se, silom američkih bombardera, završava era Nacističke televizije.

Pozabavimo se malo TV programom. Oficijelna programska bi, fragmentarno predstavljeno, izgledala ovako:

BERLIN TV PROGRAM: 1939

________________________________________

Nedelja , 26 mart

Nema programa.

Ponedeljak, 27 mart

2000: Vesti

2030: Inserti filmskog žurnala

2040: Muzički program (klasika)

2130-2200: “Veseli Mozart” (muzički)

Utorak, 28. mart

2000: Vesti

2030: Inserti filmskog žurnala

2045: “Bonton za zaljubljene”: Sezonski saveti za zaljubljene, ili za one koji to žele biti

2130-2200: “Prolećni pljuskovi”: izvođenje – “the White Ravens”

Sreda, 29. mart

2000: Vesti

2030: Inserti filmskog žurnala

2045: “Muzičko takmičenje”: Razni izvođači

2130-2200: Nastup benda

Četvrtak, 30. mart

2000: Novosti

2030: Inserti filmskog žurnala

2045-2200: “Ljubav između Obala”: Muzički nastup

Petak, 31. mart

2000: Vesti

2020: Radio gimnastika

2030: Inserti filmskog žurnala

2045-2200: “Vremena se menjaju”: Muzički nastup

Subota, 1. april

2000: Novosti

2020: Sportovi subotom

2030: Insreti filmskog žurnala

2045: Muzički program.

2130-2200:  Quintzow Kvartet

[Page copyright © 2005 by Randall Bytwerk]

 

Nasumična “šetnja” kroz emisije i serije Nacističke Nipkow TV stanice ukazuje na sličnost sa današnjim globalnim pristupom televiziji, oličenom u   ultra-partikularizivanim oblastima interesovanja konzumenata pokrivenih kablovskom TV i hibridnim medijima poput live-stream interneta na Smart TV uređajima ili Andridima mobilne telefonije.

„Neveste u Schwannenwerder-u“ (1938) prikazuje kvazi-reality show gde grupa izolovanih nemačkih nevesti treba da se pripremi za budući bračni život. Tu se prikazuju razne domaćičke veštine, koje svaka ispravna nemačka supruga treba da pruži svom arijevskom mužu i patrijarhalnom gospodaru kuće. Trivijalnosti i banalnosti kućnih veština, te odsustvo bilo kakvog intelektualnog sadraja pruža tadašnjim nemicama            role-model idealne arijevske žene koja mora da podrži muškarce u ostvarenju akcijena zadatku suprenacije gospodarske rase (Herrenmensch) nad inferiornim ostatkom  sveta. Žena je lišena bilo kakve individualnosti a muškarac lišen kućanskih obaveza, spreman za intelektualni, tehnološki i naposletku intelektualni rat protiv vaskolikih neprijatelja germanske dominacije. Sve ovo suštinski neodoljivo nameće analogiju sa današnjim role-modelom žene, koju nude slični aktuelni TV programi – nameće se model antiintelektualne “lutke”, koja vreme provodi između SPA-centara, salona lepote, ordinacija plastičnih hirurga i shopping-mall-ova. Žena se podjednako odriče svoje ličnosti i pameti  kao i u Nemačkoj 1938, samo što sada ne služi kao domaćica već kao fetišizirani predmet lepote, da bi zadovoljila “idealnog” muškarca XXI                                veka – ekonomskog predatora  koji, za razliku od Nemaca iz doba nacizma, ima da silom supremativnih finansijskih modela osvaja ekonomski inferiorne narode i države.

„Briga o lepoti“ je čak i lišena ideoloških arijevskih glorifikacija podređivanja žene radi viših ciljeva rasne supremacije. Ona se bavi eliminisanjem dermatoloških nesavršenosti, hidratacijom kože i kose, kozmetičkim tretmanima, zdravljem, na tragu desetina hiljada današnjih programa, kao što je  “Zdravlje i lepota kanal” npr.

„Musolinijeva državna poseta“ (1937) ukazuje na ozbiljnost nemačkih i italijanskih političara pri kreiranju Svetskog poretka (Die Neue Ordnung), paralelno sa potonjim nonšalantnim trenucima odmora i zabave. Poput Busha i Putina koji su krstarili jahtom po americi a potom uživali u klasičnom američkom „steak“-u u prvoj deceniji XXI veka.

„KDF škola za jahanje Frohnau“ je, poput raznih sličnih emisija današnje kablovske TV, namenjena isključivo lokalnim ljubiteljima jahanja, koji mogu naučiti mnogo toga do poslednjeg detalja i najmanje finese  o svom omiljenom hobiju, totalno nezanimljivom ostatku stanovništva.

„Internacionalna lovačka izložba“ (1937) susreće današnji „Fishing & Hunting Channel“ sa lokalnim srednjeevropsko-nemačkim koloritom u vidu prepariranih životinja te nezaobilaznih jelenskih rogova.

„Televizijski bukvar“ ima desetine ultratrivijalnih sadržaja i tema kao što su: šivenje, moda, kuvanje za domaćice itd. Nije ni potrebno pomenuti hiljade modernih TV kanala posvećenih kuvanju, modni Fashion TV, i mnogo toga sličnog što je aktuelno.

„Radovanje malom vrtu“ – obuka o poljoprivredi koju eksperti rado vrše građanima  vlasnicima lokalnih kućnih baštica  da bi potonji bili u stanju da uzgajaju svakovrsno povrće i voće.

„Šetnja kroz olimpijsko selo“ (1936) glorifikuje kult sporta i opisuje život olimpijaca u superiorno tehnički izgrađenom nemačkom olimpijskom selu u Berlinu. O današnjem kultu olimpizma da i ne govorimo.

Fetišizam sporta i sportskih prenosa se definiše i visokotehnološki (za ono vreme) sofisticiranom i prenaglašenom TV-predstavom prenosa boks-meča pod nazivom „Schleming vs Heuser“ (1939) koji karakteriše upotreba slow – motion tehnike, te pregleda snimka nokauta iz više uglova koji se emituje nakon događaja u realnom vremeu. Šta više dodati, ako uzmemo u obzir desetine hiljada specijalizovanih sportskih kanala poput „Eurosport“ ili „Arena“, koji danas npr.prate fudbalske prenose sa desetinama kamera radi total-slow-motion pokrivanja svakog detalja utakmice. Na taj način se i danas, kao u Nacističkoj nemačkij 1937, pridaje ogroman značaj banalnim sardžajima kakv su boks i fudbal putem snage visokotehnoloških medija koj izazivaju ekstazu čulnog aspekta psihe kod miliona TV konzumenata planete reprogramirajući tako njihov sistem vrednosti od visoke kulture ka trivijalnosti.

„Nemački studenti na seoskom zadatku“ – kvazi reality prikaz proučavanja rasnih karakteristika seljaka od strane nemačkih studenata medicine. Mere se karakteristike lica rasnih nemačkih devojčica i dečaka u idiličnim predelima germanskih seoskih šuma, brda i dolina.    Kult rase je danas zamenio kult zdravlja i vitalizma koji se potpražno prezentuje kao geografsko-regionalno diversifikovan  kroz programe kanala kao što je “National Geographic”.

„Bašta na krovu“ (1935) je smeštena u minijaturnom parku –  bašti za odmor osoblja Funkhausa (radio stanice) gde se snagom nove TV tehnologije snimaju „teleplay“ bezsadržajni programi ispunjeni antiintelektualizmom i kičem  poput patriotskih i kabaretskih pesama, fiskulture itd. O sličnostima sa programima tipa „Good morning, Britain“ i desetinama hiljada sličnih, od Srbije do Ekvadora izlišno je govoriti.

Posebno mesto u TV prezentovanju ima „ Kraft durch Freude“ (Snaga kroz radost) nacistička državna organizacija za promovisanje sporta, fiskulture itd. Da li je potrebno uopšte i dodati bilo koji komentar povodom analogije sa današnjom fitness kulturom i narkomanskom ovisnošću stotina miliona ljudi od teretana i instruktora aerobika/pilatesa/joge itd, prezentovanim u nebrojenim TV programima tipa „Vegan Fitness TV“?

Ono što je za ovaj tekst posebno interesantno jeste egzistiranje istinskog Reality Show programa, davnih 30-ih godina   na nacističkoj “Nipkow” TV stanici.

„Veče s Hansom i Gelli“ je bio pilot i proto-tip klasičnog reality programa. U nemačkoj javnosti je bio šire poznat kao „Porodična hronika“. Sadržavao je sve klasične osobine koje nedvosmisleno određuju žanr: sniman je u realnom vremenu i prikazivao je necenzurisane trivijalne akte življenja – uobičajeno porodično veče mladog para, ljubav, razgovor, šetnju, obedovanje, svađe i mirenja…  U istoriji televizije, filma i vizuelnih medija je opšte poznato da  su savremeni prenosi sportskih događaja u velikoj meri definisani pristupom snimanju i montaži viđenom u filmu “Olympia” (1. Teil – Fest der Völker/ 2. Teil – Fest der Schönheit) Leni Riefenstahl. Međutim, kako vidimo,  i Reality TV, aktuelno najgledaniji TV žanr,  generisan je u doba Nacističke Nemačke.

Totalitarizam stoji iza kvazidokumentarizma, kako žanrovski ortodoksnog  Reality-ja: „Veče s Hansom i Gelli“, tako i iza svih programa Naci-ere koje smo do sada opisali na ovim stranicama.  Totalitarizam nacističkog vremena preko svoje TV stanice šalje poruke trivijalnosti, vulgarnosti, pre svega bezličnosti. Ideološko svođenje ljudskog bića na rasu kojoj pripada je pre svega bezlično, te ga na taj način lišava individualiteta i humaniteta. “Ego” kao središte svesti posve nestaje u potonuću usled poplave banalnosti kojoj se čovek izlaže satima. s druge strane, individualitet se rastapa u ´kolektivnom svesnom´ lišenom ikakve lične etike, u kome se gubi odgovornost osobe pred moralom gospodarske  (Herrenmensch) rase kojoj je sve dozvoljeno. Ljudsko biće svedeno na bazične instinkte je veoma pogodan materijal za oblikovanje po meri vladajuće elite, kako 1930-tih u Nemačkoj, tako i danas, globalno. Višak voajersko-narcističke motivacione poluge kod pojedinaca uzrokuje manjak individualiteta i              etike – izgubljenu vezu sa “Jastvom” a kvazi-omnipotencija rezonira sa monoteističkom paradigmom, što ćemo videti kasnije u ovom radu.

Legitimna potreba za demokratizacijom javne sfere biva medijski pervertirana putem Reality TV. Umesto da se mišljenja neformalne političke, duhovne i naučne elite kao ravnopravna uzmu u razmatranje i izlože kritici javnosti putem medija, i na taj način doprinese podizanju nivoa ´kolektivno svesnog´ vrlinom promovisanja slobodnog mišljenja i rušenjem nedodirljivih ´akademskih´ i formalnih bedema, “zvaničnom” diskursu formalne elite se nameće posve drugačija alternativa. Putem Reality TV programa, nameće se novi obrazac ponašanja i življenja baziran na animalnosti, a alternativa paradigmi vladajuće elite više nije paradigma neformalne elite već – carstvo banalnosti, vulgarnosti, kiča i trivijalnosti, što posredno vrši diversifikaciju društva na klasu gospodara (Herrenmensch) i klasu robova (Untermensch) koja se identifikuje sa narativom prozaičnosti. Analogija sa Nacističkom Nemačkom i ciljevima njihove TV je više nego očigledna. Jonathan Bingell u svom delu “Reality TV u 21. veku” piše: n B

“Reality TV i javna sfera

Kritički koncept javne sfere je razvio Jürgen Habermas, a označava sredstva pristupa informacijama koje je Habermas smatrao preduslovom za  političko znanje i akciju, i kao knlučni resurs  za stvaranje građanstva. Funkcija javne sfere je da posreduje između građanskog društva i države, i obezbeđuje prostor u kome je moguća racionalna debata, u mogućnosti da proizvede konsenzus o javnim pitanjima. Prostor javne sfere može biti bukvalna lokacija, kao što je gradski trg ili kafe gde se mogu događati neformalne diskusije među ljudima, ali se to takođe odnosi na virtuelne medijske prostore kao što su novine i televizija, gde su debate i argumenti prezentovani za publiku  i u njenu korist. Habermas je napisao u enciklopedijskom članku: ‘pod javnom sferom mi pre svega mislimo na kraljevstvo našeg društvenog života u kome se može formirati nešto što se približava javnom mnjenju. Pristup je garantovan svim građanima. Deo javne sfere se rađa u svakoj konverzaciji u kojoj se privatni pojedinci sakupljaju da formiraju javno telo.’ Ovaj izraz se može očigledno primeniti na televizijske programe koji  koji se eksplicitno angažuju sa javnim političkim svetovima aktuelnih događaja, vesti i političkih kampanja. Ali on takođe sugeriše načine razumevanja ostalih programa kao što su  drame ili serije Reality TV-a za koje se može razumeti da predstavljaju pitanja od javnog značaja, kao što je razmatranje uloge medija u odnosu na javnu participaciju u kulturi uopšte  i posebno političkoj kulturi. Ib Bondabjerg (1996) tvrdi da da hibridne mešavine reality žanrova i pristup žanrovima u savremenoj televiziji predstavlja demokratizaciju diskursa javnpg sektora. Dok su taj diskurs monopolizovali eksperti i zvanični jezik, nove hibridne verzije dokumentarne i reality televizije proizvele su novu vrstu javne sfere u kojoj je širenje znanja i svakodnevnih iskustava preuzelo vodeću ulogu. Fokus svakodnevnog je jasno značajan za  Reality TV programe smeštene u prepoznatljivim i bliskim lokacijama kao što su domovi, hoteli ili aerodromi, i daje ovim programima mogućnost da zahtevaju ulogu u javnoj sferi. Međutim, bogato konstruisani formati Reality TV, kao što je Veliki brat ili  Survivor mogu takođe biti interpretirani kao predstave društvenog mikrokosmosa i  način provetravanja koji se tiče javne sfere. Survivor koristi konvencionalnu alternaciju između eksperimentalnog snimka zadataka, interakcije rutina i konverzacija koje se mogu naći u drugim Reality TV programima,  kao što je odgovor na pitanja postavljena od strane nevidljivog ispitivača, a koja su  koja su takođe uključena  u Reality TV, ponekad kroz format  video-dnevnika. Učesnici u  Survivor-u su podeljeni u dve grupe, nazvane plemena, koja sse međusobno takmiče. Kada se susreću u specijalno konstruisanom drvenom skloništu pokrivenom palminim lišćem kada se obavljaju glasdanja za izbacivanje, dolaze u grupama, noću, noseći bukteće baklje, a kako stižu, pozivaju se da   namažu ratne boje na svoja lica. Kreira se atmosfeera plemenskog veća, dok narator nadgleda ritual glasanja i moli svakog učesnika da  preuzme specifičnu poziciju za sedenje i sledi kroz ceremonijalni proces. Na sličan način, neki zadaci su adaptirani  okolini džungle kao što je obazeza da se jedu žive larve insekata ili zajedno radi na paljenju bukteće baklje. Ikonografija programa je pozajmljena iz  likovnosti William Golding-ovog romana ´Gospodar muva´ i iz novijih narativa kao što je film  Ízgnanik´. The generički miks of the programme oslanja se na transformisani žanr – u postavljanju izazova, takmičenja, i isticanjuu ličnog postignuća. Ali takođe preuzima i podtekkst nasilja, izdaje, i plemeske solidarnoati iz evropskih fikcija koje  koriste lokaciju pustog ostrva kao sredstvo za  stave pod pritisak pojedince da  da raztotkriju očekivanu primitivnu agresiju  pod glazurom civilizacije. Za Survivor se može tvrditi da je metaforičko postavljanje na scenu  tenzija između pojedinaca i grupa u savremenim društvima, izmeštenih na egzotičnu i pritiskajuću lokaciju koja čini da se te sile oslobode.”

Totalitarni sistemi preko Reality TV projektuju obrasce antitintelektualizma, koji se lagano formira putem dugotrajne identifikacije masa sa sadržajima emitovanog programa. Kako smo već ranije napomenuli, glavni formalni, površni  ´okidač­´ za fascinaciju ovim vidom programa se nalazi unutar svakog pojedinca – voajerizam izražen u manjoj ili većoj meri.

Akademski  usvojena medicinska dijagnoza voajerizma „DSM-IV“ definiše voajerizam kao čin gledanja na „pojedince koji ne sumnjaju (da su posmatrani) , najčešće strance, koji su goli, u procesu svlačenja, ili uključenja u seksualne aktivnosti „. Međutim, istraživanja pokazuju da voajerizam može imati i nešto širi kontekst te da su voajerske osobine prožete duž nešto šire granice od one koju navodi medicinski pojam.

Alfred Kinsey, znameniti američki biolog i seksolog, otkriva u delu „Seksualno ponašanje kod muškaraca“ da elementi voajerizma u seksualnom činu emaniraju  kod 30 % muškaraca što je tada (1948) izazvalo iznenađenje razbijajući klišetizirana uverenja da to spada u sferu psihopatologije. Naknadno je utvrđeno da je čak 65% muškaraca imalo istinsko voajersko iskustvo a čak 42 % bar jednom i seksualno iskustvo voajera, dok 54 % ima fantazije tog tipa. istraživanja ženskog voajerizma ukazuju na nešto manje brojke, ali sličnu sistemsku dinamiku aktualizacije seksualnog libida.

Uporedna istraživanja pokazuju da voajeri nešto kasnije od prosečnog doba ulaze u prve seksualne odnose, ali i da imaju veći procenat psihičkih problema te slučajeve bolesti ovisnosti od ostale populacije koja nema izraženi voajerizam.

Razvoj tehnologije, od kamera sa 15 i više megapiksela, do minijaturnih fotoaparata koji mogu snimati i sadržaje ispood neprobojnih materijala, te Google naočara sa ugrađenom kamerom, olakšava ispoljavanje voajerskih osobina te ih i indukuje, pospešuje i podstiče, te je voajerizam (lišen isključivo  seksualne konotacije) dosegao visok stepen razmere koji uključuje i tajno snimanje objekata, razgovora, situacija… Seksualni voajerizam prelazi u fenomen i proces lišen ikakve seksualnosti. Seksualni libido (psihička energija) prelazi u drugu vrstu nagona… Seksualnost išćezava iz priče i prepušta primat nagonu za kontrolom.

Voajerizam kontrolora prerasta u mahnitu volju za moć, ukoliko se pojedincu prepusti sloboda da je nekažnjeno i bez osude ispoljava. Kako smo videli da formalna istraživanja pokazuju, veliki procenat ljudi je sklon voajerizmu čak i pod uslovom napete situacije u kojoj se vrše medicinski, psihološki pa čak i zakonski nedopustivi akti špijuniranja drugih bez njihovog znanja i dopuštenja. Vrlo je lako zaključiti šta se dešava kad nikakvih granica nema, i kad nema reperkusija pa čak ni saznanja o voajerskom monitoringu tuđih života. Pervertirani nagon za kontrolom masa, ili značajnih pojedinaca njaročoto ekspandira kod političkih lidera sklonih manjiji gonjenja (poput Josifa Staljina ili Richarda Nixona, npr.) jer oni u uslovima realne moći koju poseduju, hipertofiraju mehanizam kontrole. Ono što je ovde posebno interesantno je da je volja za moći i volja za kontrolom prisutna u mnogima od nas. Ta volja za moći i kontrolom, usko povezana sa voajerizmom i međuzavisna sa njim jeste motiv kako mahnitog gledanja Reality TV programa tako i radosnog ili ´zombiranog´ podređivanja otorenom ili kripto-totalitarnom režimu (koji sa osobitim zadovoljstvom lansira programe tog tipa putem medija). Mehanizam dejstva/formiranja totalitarnog obrasca je u sinhronizaciji, koherenciji i sinergiji psihe pojedinca i totalitarne strukture koja se nudi (bilo na TV, bilo u stvarnosti). ´Participation mystique´ Lévy-Bruhl-a ovde dolazi do izražaja, te arhajska crta psihe, koja spaja posmatrača i posmatrano,  oživljava u jednakosti i nedeljivosti posmatrača i posmatranog te je svaki takav gledalac istovremeno i učesnik šoua / njegov kontrolor, kao što je mnogi od podanika diktatora u totalitarnom režimu unutar svoje psihe „identičan“ sa diktatorom. U tome je tajna čuvenog titoističkog slogana koji je bio uobičajen u svim krajevima bivše SFRJ: „Tito – to smo svi mi“.

Pošto u prirodnom i metafizičkom kosmičkom poretku ništa nije lišeno svrhe i teleološkog usmerenja, smisla postojanja, mora se preispitati i ishodište te sklonosti ka omnipotenciji, neograničenoj moći i dominaciji nad drugima, kontroli, hipertrofiranom voajerizmu. Totalitarna sklonost od ljudi pravi robove i gospodare, u igri koja (u svojoj esenciji) ukida razliku među njima. Gospodari su de facto robovi svojih robova tj. robovi sopstvene strasti volje za moći koja je direktno zavisna od formalnih robova nad kojima se ta vlast sprovodi. Odgovor na ovo pitanje leži u činjenici da duboki regulatorni centrovertirani duhovno-psihički entiteti bivaju, usled vladajuće paradigme ateizma, agnosticizma, ili new age-ovskog neo-paganizma (pre koketirajućeg nego istinskog), kod pojedinaca duboko potisnuti. Metafizički ´prauzrok´, ´tvorac’, kreator univerzuma, ´pantokrator´, ´kosmokrator´, ima svoj pandan i u psihi svakog pojedinca. Metafizički prauzrok, tvorac i kontrolor univerzuma rezonira sa ljudskom dušom u vidu entiteta koga  Sigmund Frud (u dosta neodređenom, uopštenom vidu) definiše kao Nad-ja (superego) dok ga K. G. Jung mnogo bliže opisuje kao arhetip ´jastva´ ili sopstva. Jastvo označava centralizujući sardžaj iz koga proističu i svi drugi arhetipovi, i koji ´totalitarno´usmerava i vodi našu psihu i posledično  čitav naš život u pravcu nezavisnom od volje našeg ´ega´, nije identičan sa metafizičkim  ´tvorcem´ (koji je nespoznatljiv i nalazi se u polju vam materije/energije/prostora/vremena) ali predstavlja psihički organ za rezoniranje sa realnim ´kosmokratorom´. Freudov ´superego´ predstavlja opis istih sadržaja fenomenološki i posve lišeno metafizičke konotacije, te je  on nižeg reda i jasnoće u odnosu na ´jastvo´ali sa istom funkcijom kontrole nad ´egom´. Nad-ja (ili, preciznije, ´jastvo´) su u dobu narcističkog vaspitanja dece  lišenog očinske autoritarne figure (koja simbolizuje dužnosti i ograničenja)  tj. relativizacije moralnog kodeksa i sveopšteg agnosticizma ili sterilnih formi religija (od zvaničnih crkava do kvazitradicijskih New Age pokreta) ekspandirali kroz sveopštuu volju za moći, totalitarizam, kontrolu… Ovo je vidljivo kako u globalnoj supremativnoj  politici XX veka, tako i u dnevnoj sobi konzumenata Reality TV programa, baš kako se to odvijalo i u doba Nacističke Nemačke. Arhetip ´jastva´ je nevidljiv egzaktnoj opservaciji naučnika redukcionističkoig tipa, ali svoju univerzalnost pokazuje u dugom nizu aktualizacija i artikulacija unutar milenijumskih emanacija monoteizma kroz ljudsku istoriju.

Izraz „monoteizam“ ili, u bukvalnom prevodu: “jednoboštvo” nastala je od grčkih reči “μόνος “ (Monos)  koja ima značenje „jedan“ i θεός (theos), koja znači  „bog“.

Monoteizam, skriven iza funkcije ´jastva´, ispoljava se u nizu tradicija tokom više desetina hiljada godina, definisan kao vera u postojanje jednog boga te njegovu jedinstvenost. Štaviše, taj bog mora biti takođe i transcendentan i ličan – nasuprot paganskom panteonu ili bezličnom determinističkom zakonu karme. Postoje suptilne razlike između ortodoksnog monoteizma i analognih koncepata. Deizam razmatra  postojanje jednog boga stvoritelja, kosmokratora u materijalnoj sferi kosmosa ali koji se ne meša u duhovne i moralne aspekte sveta. Deizam  ne veruje neizostavno u budući život posle smrti, a uobičajeno se svodi na istine prirodne religije, lišene judeohrišćanskog pojma otkrovenja ličnog boga.   Filozofija monizma  (kao u hinduizmu) objašnjava sve postojeće  pomoću termina jedinstvene stvarnosti, te  isključuje judeo-hrišćanske koncepte postojanja odvojenih svetova.    Hetonizam (takođe karakterističan za hinduizam) priznaje pravo na divinizaciju jednog boga uz relativizaciju dozvoljenih opcija vernicima drugačije orijentacije da monolatrijski obožavaju neka druga božanstva (kao vrhovna). Takođe, pluralistički ili panteistički monoteizam poštuje jednog vrhovnog boga koji vlada mnogobrojnim božanstvima i na taj način omogućava metafizičko  jedinstvo. Panteizam smatra da je bog supstancijalno istovetan sa svetom, dok se odbacuje transcendentnost boga te lični odnos sa nim.  Panenteizam (sličan panteizmu, ali esencijalno drugačiji) predstavlja aspekt  monističkog monoteizma sličnog hrišćanstvu, koji smatra da biće boga sadrži kosmos i prirodni svet, ali pri tome bog nije istovetan sa kosmosom. Trojstveni monoteizam je hrišćanska doktrina transcedentnog boga koji emanira u tri različite hipostaze  (´božanske osobe´ – Boga Oca, Boga Sina (Isusa) i Boga Duha Svetoga).

Svaki od ovih tipova monoteizma (koji su metafizički i ezoterijski različiti)  može da rezonira sa ´jastvom´ na nivou psihe,  zadovoljavajući njenu potrebu   za dosezanjem središta. To ukazuje na univerzalnost monoteističkog potencijala čoveka, nezavisno od razlika u ispoljavanju.

Atenizam, judaizam, Zoroastrizam, hrišćanstvo, deizam, Bahá’í , islam, Rastafari, Bábism i razne aktuelne, istorijske i drevne religije, od helenizma do Kine, predstavljaju vidove striktnog monoteizma, ili bar sadrže izvesne aspekte monoteističkog pristupa bogu.

Ahura Mazda, kao supremativno numinozno biće što transcendira postojeći prirodni svet, predstavlja arhajsku emanaciju monoteizma te inauguriše ZOROASTRIZAM (persijski آيين زرتشت, A’in-e Zærtosht)  kao proto-monoteističku religiju iz porodice indoevropskih konfesija. Zvanična persijska religija, nastala oko 600 g. p.n.e., u doba proroka Zaratustre,  reformatora do tada vladajućeg mazdaizma definiše vrhovno dobro kao  proizilazeće iz  Ahura Mazde, boga tvorca svega postojećeg . Ovaj vrhovni bog je simbolički emaniran kroz vatru, koja čisti i koja poseduje supremativnu moć. Ahriman, oličenje principa zla, odvojen je od dobra na duhovnom planu, te on u tom polju deluje i zavodi duše otpale od dobra. Međutim, tvorac kako duhovne, tako  i fizičke ravni celokupnog univerzuma  je Ahura Mazda, ali i  Ahriman, koji je i sam stvoren od jedinstvenog boga mazde, predstavlja samo senku božije dobrote.

Postoje raznolika monoteistička ispoljavanja monolatrijskog tipa u arhajskim zajednicama – poput vavilonskog Marduka, egipatskog atenskog kulta koji je uveo vladalac Akatenom (pre henoteizam nego striktni monoteizam), do emanacije  Jahve-a u doba kanaanskog politeizma (Abraham je verovao u lunarni kult boga-meseca pre preobraćenja) kao vrhovnog boga drevnih hebreja. Potom mooteizam ekspandira u hrišćanstvu a najzad i u islamu.

Elementi monoteizma postoje i arijevskoj  Indiji u doba Veda, a odslikavaju monoteistički princip kroz arhetipsku emanaciju boga Krišne, dok Indo-iranskoj tradiciji, Rgveda (Knjiga znanja) pokazuje aspekte  monizma, te čak i ortodoksnog monoteizma, jer, kao što se vidi,  RIG VEDA RAZMATRA MONOTEISTIČKU MISAO, kao Atharve Vede i Yajur Veda:

„Deve su uvek u potrazi za vrhovnim prebivalištem Vishnua“ (tad viṣṇoḥ paramaṁ padam Sada paśyanti sṻrayaḥ Rig Veda 1.22.20) (…) „Jednu Istinu, mudraci znaju po mnogim imenima“ (Rig Vedi 1.164.46) (…) „Ne postoji ništa uporedivo  s njim. Ne postoji ništa paralelno njemu, čija  slava,je,  zaista, veliko.“ (Yajur Veda 32.3)“

Pojedini istoričari religija, i entnolozi te antropolozi judeo-hrišćanske porovinjencije smatraju da je monoteizam bio univerzalna religija čovečanstva u hesiodovskom „zlatnom dobu“ primordijalnog jedinstva, pre „pada u greh“ nakon čega sledi idolatrija panteizma te politeizma. Redukcionistička nauka ističe evolutivni tok od animizma, preko politeizma do monoteizma te savremenog hetonizma i posledičnog agnosticizma, ateizma ili čak anti-teizma. Usled preovladavnja agnosticizma i ateizma u vladajućoj akademskoj filozofskoj interpretaciji savremenog sveta, dolazi do shizofrenog rascepa psihe modrnog čoveka na vladajući pozitivizam i potpražni monoteizam (što iz slojeva nesvesnog izbija kroz obožavanje „Velikog brata“ ili otvoreni latentni/aktualizovani društveni totalitarizam).

Arhetip monoteizma se ispoljava od drevnih arhajskih vremena i iskazuje kontinuitet tokom vremena. Pokazuje se da je centroverzija psiho-habitualnog kontinuuma ljudskog bića imanentna svakome od nas, i da se od nje ne može sakriti. Jedino su posve različiti načini pojavljivanja i artikulisanja vrhovnog božanstva te njegovog odnosa prema drugim božanstvima (analogno psihičkim arhetipovima u odnosu na ´jastvo´).

ATENIZAM, prvi posve artikuliani monoteistički kult seže u drevni Egipat. Aten, potonji vrhovni a posledično i jedini bog (prva istorijska pojava ortodoksnog monoteizma) evoluirao je od toga da je  „kao sunčev disk  (…)  samo jedan aspekt sunčevog božanstva Re.“ (iz “Priče o Sinuheu, XII v. p.n.e.) a evoluirao je od inauguracije svojstva distinktivnog solarnog božanstva (uveo Tutmosis IV), preko osnivanja snažnog kulta (Amenhotep III) do apsolutne monoteističke supremacije jedinstvenog i jedinog boga koji ne priznaje druga božanstva (Amenhotep IV). Amenhotep IV menja ime u Akhenaton, a paralelno uvodi Atenizam u 5. godini svoje vladavine. U godini  9 (1344/1342 p.n.e.), Aten predstavlja univerzalnog boga i jedino/vrhovno božanstvo, osim koga nema drugih bogova. Zabranjena je divinizacija drugih numinoznih figura,  idola, kako u državnim hramovima, tako i u privatnim domovima. Tada nastaje i Akhenatonova “Velika himna Atenu” koja uči : „O, jedini bože pored koga nema drugih“.

Akhenaton zabranjuje kult drevnog egipatskog boga Amona te skrnavljuje i devastira Amonove hramove u celom Egiptu, što se odnosi i na hramove svih starih bogova. Reč “bogovi” kao plural reči “bog” nestaje iz zvanične religijske prakse, a čak se i lingvistički zabranjuje u kolokvijalnom narodnom govoru.  Kult Atena je, kako ćemo videti, na simboličkom nivou (a moguće i istorijskom, za šta postoje nedovoljno proverene i dokazive indicije pojedinih istraživača) bio uvod u hebrejski monoteizam – tj. Mojsijev religijski judaizam koji postoji i danas sa nesmanjenim značajem a predstavlja i ishodište potonjih velikih monoteističkih religija – hrišćanstva i islama.

JUDAIZAM, prva od ´abrahamskih religija´ (druge dve su hrišćanstvo i islam), ujedno je i najpoznatija forma monoteizma, za koju se kolokvijalno smatra da je i prva istorijska monoteistička religija (na prethodnom primeru smo videli da to i nije sasvim tačno). Mojsijevo ´Petoknjižje´ („Tora“) definiše judaistički monoteizam kroz transcedentnu sliku boga definisanu celestijalno iniciranim zakonima i numinoznim otkrovenjem. Mojsijev monoteizam predstavlja impresivno snažan kontrast u odnosu na moćne države starog sveta – Drevnu Persiju, Grčku, Vavilon, Egipat. Ove imperije i društva u ekspanziji, kulturno, civilizacijski i militarno superiorne, religijski su retrogradne u odnosu na osvit sasvim novog teološkog koncepta, njima nepoznatog.  Judaistički monoteizam, štaviše, posve nadilazi religiju kao teološki koncept. Mojsijevo otkrovenje znači pre svega princip delanja, način života propisan božanskim zakonima i proročkim uputstvima stečenim mističnim putem. Naravno da je monoteistički arhetip, budući imanentan ljudskom biću, bio prisutan od vajkada, te se ispoljavao i u Grčkoj, Egiptu, Vavilonu. Pored već opisane državnički nametnute egipatske epizode sa Atenom, jedinstveni monoteistički bog se ispoljavao i kroz misterijsku praksu ili filosofsku misao Vavilona/Egipta/Grčke…

Tako, u „Djelima Apostolskim“, Sv. Pavle opisuje anticipiranje monoteističkog transcedentnog boga (suštinski istovetnog za abrahamske religije) od strane drevnih grčkih filozofa:

„17Međutim, raspravljaše u sinagogi sa Židovima i bogobojaznima, a na trgu svaki dan s onima koji bi se ondje zatekli. 18Dobacivahu mu i neki od epikurejskih i stoičkih filozofa. Jedni su govorili: »Što bi htjela reći ta čavka?« Drugi pak: »Navješćuje, čini se, neke tuđe bogove.« Jer navješćivaše Isusa i uskrsnuće.

19Onda su ga uzeli i odveli na Areopag i upitali: »Bismo li mogli znati kakav to nov nauk naučavaš? 20Čudnovatim nam nekim tvrdnjama uši puniš. Željeli bismo stoga znati što bi to imalo biti.«

21Nijedan Atenjanin ni doseljeni stranac ni na što drugo ne trati vrijeme nego na pripovijedanje i slušanje novosti.

22 Tada Pavao stade posred Areopaga i reče: »Atenjani! U svemu ste, vidim, nekako veoma bogoljubni. 23Doista, prolazeći i promatrajući vaše svetinje, nađoh i žrtvenik s natpisom: Nepoznatom Bogu. (podvukao: M. V.)Što dakle ne poznajete, a štujete, to vam ja navješćujem.«

24»Bog koji stvori svijet i sve na njemu, on, neba i zemlje Gospodar, ne prebiva u rukotvorenim hramovima; 25i ne poslužuju ga ljudske ruke, kao da bi što trebao, on koji svima daje život, dah i – sve.“

Édouard Schuré, znameniti francuski filozof i istoričar religija i ezoterijskih praksi, u svojoj knjizi „Veliki posvećenici“ piše o paralelizmu različitih tradicija i o njihovoj esencijalnoj istovetnosti:

„Uprkos politeističkom obliku, uprkos krajnjoj različitosti simbola, smisao pitagorejske kosmogonije prema orfičkoj inivijaciji i Apolonovim svetilištima, je u osnovi identičan s kosmogonijom proroka Izraela.“

Judaistički bog je jedinstven, jedan, nedeljiv i jedini bog. Nema bogova osim njega. Ovaj bog je bog Abrahama, Isaka i Jakova, dakle, živi bog, koji je spasao izraelski narod iz egipatskog ropstva te je nacionalni identitet Jevreja istovremeno i verski identitet. Judaizam je i vera i nacija. Mistični događaj na Sinajskoj Gori, kada je Bog glasom obratio Mojsiju zaslepljenom mističnim gorućim grmom, definisao je verska učenja judaizma. Bog je ličan, transcedentan, pantokrator i kosmokrator. Ime božije je nepoznato, i prema nekim tradicijskim znanjima, samo posvećenici ga mogu pravilno izgovarati, sa teurgičko-magijskim konsekvencama reprogramiranja prirodnih zakona i inteligibilne evolucije univerzuma i svega u njemu. Ono što je opšte poznato je pisana forma imena , to je: YHWH (hebrejski: יְהֹוָה, moderno: Yehovah, Tiberija Yəhōwāh). Tetragrammatona (YHWH hebrejski: יהוה), se kolokvijalno čita kao Jehova / Jahve, ali dok se Biblijski tekst bavi tim pojmom putem izraza „Gospod“.  Kako smo već napomenuli, istinski izgovor imena je egzoterijski nepoznat, te se često o YHVH-u govori kao o  ´Hashem´-u, tj. prevedeno,  „imenu“. U molitvi se koristi naziv  Adonai, što znači „gospodar“ ili „Gospod“. Otuda potiče već pomenuta reč koju pominje Biblija.  Pored toga, drugo hebrejsko tradicijsko  ime Božje je Elohim, dok jedna od grana kabale barata sa 72 imena Boga. Izgovaranje imena ima određenu vibraciju koja rezonira sa aspektom božanskih energija i delovanja. Zato neki moderni judaistički teolozi i filozofi govore o Bogu kao sili.

Bog je u judaizmu beskompromisno, apsolutno, ekskluzivno i radikalno monoteistički. On je izvan sveta, povučen u tačku Ein Sof, ili Ayn Sof (/eɪn sɒf/, hebrejski: אין סוף) van materije/energije/prostora/vremena. Ipak, sa njim se može komunicirati preko molitve, meditacije, religijskih obreda prinošenja žrtava i putem raznih formi poštovanja. Čovek ne bira Boga, Bog se javlja čoveku. Otud uverenje da je narod Izrailja izabrani narod – ne zbog specijalnih kvaliteta u odnosu na druge narode, već isključivo zato jer je izabran od Boga. Bog je tvorac univerzuma i aktivno učestvuje u reprogramiranju tvorevine, putem prirodnih zakona višeg i nižeg reda – od definisanja četiri osnovne prirodne sile (elektromagnetna, gravitaciona, jaka i slaba) do metafizičkih intervencija sa i bez interakcije sa ljudima u mističnom jedinstvu ezoterijske komunikacije posvećenika sa bogom. Pored svima jednostavnih za shvatanje pravila ponašanja zajednive „Božijeg naroda“ Izrailja (potomaka pravednika, bogu ugodnog  Abrahama, božijeg izabranika i posvećenika“), sveta knjiga Tora ima još „hiljadu lica“ koja sežu  do dubina okultnog. Glavna karakteristika judaizma je monoteizam koji isključuje ´nečiste´kultove paganskih božanstava okolnih naroda. Tora uči o transcendentnosti i nespoznatljivosti Boga :

„Nato Mojsije reče Bogu: »Ako dođem k Izraelcima pa im kažem: ‘Bog otaca vaših poslao me k vama’, i oni me zapitaju: ‘Kako mu je ime?’ – što ću im odgovoriti?« 14»Ja sam koji jesam«, reče Bog Mojsiju. Onda nastavi: »Ovako kaži Izraelcima: ‘Ja jesam’ posla me k vama.« 15Dalje je Bog Mojsiju rekao: »Kaži Izraelcima ovako: ‘Jahve, Bog vaših otaca, Bog Abrahamov, Bog Izakov i Bog Jakovljev, poslao me k vama.’ To mi je ime dovijeka, tako će me zvati od koljena do koljena.«“  („Izlazak“, 3, 13-15)

Takođe, Bog uvodi pravila ponašanja:

„Onda Bog izgovori sve ove riječi: 2»Ja sam Jahve, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva.

3Nemoj imati drugih bogova uz mene.

4Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom. 5Ne klanjaj im se niti im služi. Jer ja, Jahve, Bog tvoj, Bog sam ljubomoran. Kažnjavam grijeh otaca – onih koji me mrze – na djeci do trećeg i četvrtog koljena, 6a iskazujem milosrđe tisućama koji me ljube i vrše moje zapovijedi.

7Ne uzimaj uzalud imena Jahve, Boga svoga, jer Jahve ne oprašta onome koji uzalud izgovara ime njegovo.

8Sjeti se da svetkuješ dan subotnji. 9Šest dana radi i obavljaj sav svoj posao. 10A sedmoga je dana subota, počinak posvećen Jahvi, Bogu tvojemu. Tada nikakva posla nemoj raditi: ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živina tvoja, niti došljak koji se nađe unutar tvojih vrata. 11Ta i Jahve je šest dana stvarao nebo, zemlju i more i sve što je u njima, a sedmoga je dana počinuo. Stoga je Jahve blagoslovio i posvetio dan subotnji.

12Poštuj oca svoga i majku svoju da imadneš dug život na zemlji koju ti dâ Jahve, Bog tvoj.

13Ne ubij!

14Ne učini preljuba!

15Ne ukradi!

16Ne svjedoči lažno na bližnjega svoga!

17Ne poželi kuće bližnjega svoga! Ne poželi žene bližnjega svoga; ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvoga!«

18Sav je puk bio svjedok grmljavine i sijevanja, svi čuše zvuk trube i vidješe kako se brdo dimi: gledali su i tresli se i stajali podalje. 19Onda rekoše Mojsiju: »Ti nam govori, a mi ćemo slušati. Neka nam Bog ne govori, da ne pomremo!« 20»Ne bojte se«, reče Mojsije narodu. »Bog je došao da vas samo iskuša; da strah pred njim ostane s vama te da ne griješite.« 21Narod ostane podalje, a Mojsije pristupi gustom oblaku gdje se Bog nalazio.“  („Izlazak“, 20, 2-18)

Površno i bukvalno shvaćene poruke Tore imaju svoju funkciju u religijskom i nacionalnom identitetu te društvenoj koheziji Jevreja, a, ruku na srce, to važi i za hrišćane i muslimane, kao baštinike abrahamske monoteističke tradicije. Ova tradicija, i pored svih osobenosti/razlika,  u dobroj meri  sadrži kontinuitet sa praizvorom. Nedovoljno upućeni čitalac bi mogao „trivijalnosti“ Tore suprotstaviti kompleksni paganski kosmogonijski hermetizam te okultne prakse visoke magije Egipta, Vavilona ili složenu i teško razumljivu praksu Hinduizma ili drevne Persije. Ipak, istina je veoma daleko od toga.

Geršom Šolem u znamenitom delu „Kabala i njena simbolika“ piše:

„Doslovni smisao zapovesti u Raju bio je drugačiji i mnogo duhovniji nego sada, ono što sada pobožni čovek na Zemlji ispunjava kao materijalno izvršenje zapovesti kasnije će se u rajskoj odeći duše ispunjavati tako kako je to Bog nameravao prilikom stvaranja čoveka. Ovi misaoni tokovi na najizrazitiji način objedinjuju ortodoksno nastojanje na nepromenljivom i apsolutnom karakteru Tore s predstavom o njenom relativizovanju u istorijskoj perspektivi. Isti je princip primenjen i u načinu na koji je Tora shvaćena u višim hijerarhijama bića. Kasniji su kabalisti običavali da govore o četiri sveta koji čine jednu takvu duhovnu hijerarhiju, o svetu božanske emanacije acilut, svetu stvaranja b´rija, svetu formacije c´rija i o svetu aktivnog delovanja asija. Ovi svetovi ne slede jedan drugog vremenski, nego postoje istovremeno i čine različite stadijume na kojima se stvaralačka moć Božja sve više materijalizuje. Otkrivenje Tore kao organa stvaranja mora u bilo kojem od ovih oblika nužno da pripada svakom od ovih svetova i mi u stvarnosti o njenoj strukturi dosta i saznajemo. Tako tekstovi koji su nastali u školi Jisraela (Izraela) Saruka (oko 1600) razvijaju sledeću misao: U najvišem svetu, acilutu, Tora je još bila samo niz svih suglasničkih kombinacija koje bi se mogle stvoriti iz hebrejskog alfabeta ako se zajedno nađu najmanje dva takva suglasnika. To je bila ona prvobitna odeća, koja je ponikla iz unutrašnjeg kretanja govora, en-sofa, a koja je tako reći ispredena iz imanentnog ´blaženstva´koje je prožimalo en-sof beskonačno i transcendentno božannstvo, bilo prema njegovom skrivenom suštastvu, bilo kad se odlučilo da prvi put objavi svoju beskrajnu moć. Ovde imamo Toru u njenim naujutrašnjijim elementima koji su u svom praporetku sadržavali zametke svih mogućnosti koje postoje u tom kretanju govora. tek se u drugom svetu Tora pojavljuje kao niz svetih Božijih imena, stvorenih određenim kombinacijama iz sveta aciluta. U trećem svetu se Tora pojavljuje kao predstava anđeoskih imena i stvaralačkih moći, prema zakonu toga sveta koji je naseljen anđeoskim bićima. Tek je u četvrtom i poslednjem svetu mogla Tora da se pojavi onakvom kakva se i nama prikazuje. Zakoni koji određuju unutrašnju strukturu svakog od ovih svetova postaju jasni po naročitom obliku u kojem se Tora u ta četiri sveta pojavljuje. Ako se zapitamo zbog čega Toru ne zapažamo neposredno u toj njenoj funkciji, odgovor nalazimo upravo u činjenici da je ovaj njen aspekt kao predstava kosmičkih zakonitosti sa različitih svetova ostao skriven usled izmena kojima je njena spoljna pojava bila izložena posle sagrešenja.“

HRIŠĆANSTVO nastavlja monoteozam judaističke tradicije uvođenjem ´božanske drame´ rađanja Jahveovog  Božijeg sina, njegove emanacije na zemlji, činjenja čuda , smrti na krstu, vaskrsenja a sve to prožeto mističnim jedinstvom sa Nebeskim Ocem. Hristova ljudska i božanska priroda su mistično sjedinjene, baš kao što je Isus jedinstven sa Jahveom (Ocem) i Svetim Duhom, sa kojima čini Sv. Trojstvo.

Isus kao ´božanska reč´ predstavlja ishodište, ­otelotvoreni prirodni zakon najvišeg reda  ´softver´ čitavog kosmosa, a istovremeno i njegov prauzrok.  U Sv. Pismu se opisuje (razumom)  nedokučivo jedinstvo Oca i Sina koje predstavlja  jednog i jedinstvenog kreatora univerzuma:

„U početku bijaše Riječ i Riječ bijaše u Boga

i Riječ bijaše Bog.

2Ona bijaše u početku u Boga.

3Sve postade po njoj

i bez nje ne postade ništa.

Svemu što postade

4u njoj bijaše život

i život bijaše ljudima svjetlo;

5i svjetlo u tami svijetli

i tama ga ne obuze.“

(„Jevanđelje po Ivanu, I“)

 

Emanacija jednog, jedinstvenog i nedeljivog boga javlja ljudima se kroz hipostazu Božanskog ljudskog, Bogočoveka, Božijeg sina u ljudskom obličju. Njegova esencija je istovetna i jedinstvena sa Bogom Ocem, ali je pojavnost viđena kao „jedinorođenac“ ili „jedinorodni od oca“ (u prevodu Vuka Karadžića), „the only begotten of the father“ (engleski ´King James´ prevod), ili pak „14 καὶ ὁ Λόγος σὰρξ ἐγένετο καὶ ἐσκήνωσεν ἐν ἡμῖν, καὶ ἐθεασάμεθα τὴν δόξαν αὐτοῦ, δόξαν ὡς μονογενοῦς παρὰ πατρός, πλήρης χάριτος καὶ ἀληθείας“ (grčki original). „Jednorođenac“ i slični ovde navedeni izrazi ne znači sina jedinca u uobičajenom ljudskom smislu već – ´jedini od jedinstvenog roda´, tj. ´jedini iz unikatne vrste´, ´jedan od roda´, tj. jedinstveno, jedino Biće, od vrste čiji je jedini predstavnik ono samo, neuporedivo ni sa čim… O ovome svedoče biblijski stihovi:

„14I Riječ tijelom postade

i nastani se među nama

i vidjesmo slavu njegovu

– slavu koju ima kao Jedinorođenac

od Oca* – pun milosti i istine.“

(„Jevanđelje po Ivanu, I“) *Podvukao M. V.

Biblija Novog Zaveta  uvodi i treću božansku hipostazu – Svetog Duha, koji je esencijalno nedeljiv sa Ocem i Sinom. Svi zajedno, ispoljeni naizgled odvojeno, čine božansku suštinu – jednog, jedinstvenog, nedeljivog boga.. Isus pripoveda o Sv. Duhu u „Jevanđelju po Ivanu“:

„26A kada dođe Branitelj

koga ću vam poslati od Oca

– Duh Istine koji od Oca izlazi –

on će svjedočiti za mene.“

(„Jevanđelje po Ivanu, IV“)

 

Mistično božansko jedinstvo je teološki utemeljeno kao Sv. Trojstvo, što predstavlja  opštu hrišćansku tvrdnju, koja, sažimajući raznolike zvanične teološke postulate, navodi da jedan Bog postoji u tri osobe i jednoj supstanci.

Zvanična doktrina se oslanja na zaključke donete na  Atanasijanskom Credo-u  iz IV veka:

“Mi obožavamo jednog Boga u Trojstvu i Trojstvo u Jedinstvu, Niti mešajući osobe, niti delimo supstancu. Jer postoji jedna osoba Oca, druga Sina, a još jedna  Duha Svetoga. Ali božanstvo Oca, Sina i Duha Svetoga, to je sve jedno; Slava jednaka, Veličanstvo večno. Kakav je Otac, takav je Sin, a takav je i Duh Sveti.”

Ono što je već nagoveštavano, a potom i zvanično objavljivano u nebrojenim teološkim analizama, od prapočetaka crkve, preko katoličanstva i  pravoslavlja do protestantizma i svih derivata jeste teza da je jedinstvo Sv. Trojstva nemoguće spoznati razumom. Emanuel Swedenborg, znameniti švedski teolog i mistik se veoma ozbiljno pozabavio ovom temom. Bio je  inspirisan akutnom (i danas aktuelnom) tezom da, zbog teoloških istina i postavki koje ljudski razum odbacuje usled logičkih  kontradikcija, ljudi odbacuju ideju Boga i okreću se ateizmu.

Swedenborg smatra da je glavni problem u rascepljenosti ljudske psihe na razum i volju, te  u knjizi “Nebeske tajne (VIII tom)” opisuje idealno jedinstvo kralja i prvosveštenika koje je postojalo u drevnoj crkvi (gde su razum i volja bili jedinstveni). Ono što je još interesantnije iz odlomka koji sledi je opis rituala pričešća a koji je datiran u doba pred-abrahamske crkve, dakle pre judaizma kao prvog inaugurisanog monoteizma koji ima kontinuitet do dana današnjeg. Posredno se da zaključiti da je emanacija Boga kao Oca, Sina i Svetog duha postojala odvajkada u ljudskoj rasi. Melhizedek obavlja hrišćanski ritual milenijumima pre pojave hrišćanstva! Ništa neobično, ako se prisetimo da “U početku bijaše Riječ i Riječ bijaše u Boga i Riječ bijaše Bog. (…)  3Sve postade po njoj i bez nje ne postade ništa“ (Ivan, 1: 1-3) tj., očigledno, Hrist je tu od početka vremena i biće do njegovog kraja, nedeljiv sa preostale dve božanske hipostaze u jedinom jedinstvenom (monoteističkom) Bogu. Swedenborg u gore navedenom delu uči:

„U Drevnoj Reprezentativnoj Crkvi sveštenkčka i carska služba bile su objedinjene i uzajamno su se preplitane u jednoj osobi, jer su 4 dobro i istina koje proizlaze od Gospod, sjednjeni,i postoje skupa kod anđela u nebu. Osoba u kojoj su ove dve službe bile sjedinjene, bio je u Drevnoj Crkvi Melhizedek ili Car Pravedni, što se može videti po Melhizedeku koji je došao Abrahamu, o kojemu je napisano: A Melhizedek car Salemski iznese hljeb i vino, a on bijaše svećenik Boga Višnjega. I blagoslovi ga govoreći: blagosloven da je Avram Bogu Višnjemu, čije je nebo i zemlja! (Postanje XIV.18,19). Da je on 193 pretstavljao Gospoda u obe službe, jasno se vidi iz toga što je bio i car i u isto vreme sveštenik i da mu je bilo dopušteno da blagoslovi Avrama i da mu ponudi hleb i vino, koji su i u to vreme bili znakovi dobra ljubavi i istine vere. Da je Melhizedek pretstavljao Gospoda u odnosu na obe /službe/, vidi se iz Davida: Gospod se zakleo, i ne će se pokajati: ti si svećenik do vijeka po redu Melhizedekovu (Psalam CX.4). Ovo je rečeno o Gospodu. Po redu Melhizedekovu znači da je on bio i car i sveštenik, to jest, u 5 najvišem smislu, u jednoj je osobi zajedno bilo pretstavljeno Božansko dobro i Božanska istina iz kojega proističe Božansko Dobro i Božanska istina zajedno. Osim toga, u reprezetativnoj crkvi koja je ustanovljena kod Jakovljevog potomstva, u jednoj osobi bilo je pretstavljeno Božansko dobro i Božanska istina koje proističu skupa od Gospoda.“

U delu „Istinska kršćanska religija“ Swedenborg eksplicitno objašnjava nedeljivost i jedinstvenog jednog i jedinog boga, kroz mistično, simboličko i anagoško znanje koje proističe iz Svetog pisma, a spoznaje se duhom te je kompatibilno i sa razumom te pristupačno svakom čoveku:

„BOŽANSKI BITAK (Esse), KOJI JE JEHOVA. 18. Najprije će biti obrađen Božanski Bitak (Esse), a nakon toga Božanska Bìt (Essentia). Izgledat će kao da su oni jedno te isto: ali Bitak je univerzalniji nego Bìt, jer Bìt pretpostavlja Bitak, i Bìt proizlazi iz Bitka. Božji Bitak, ili Božanski Bitak, se ne može opisati, jer prevazilazi svaku ideju ljudske misli: a u ljudsku misao ne ulazi ništa osim stvorenog i konačnog, nestvoreno i beskonačno ne, stoga Božanski Bitak ne. Božanski Bitak je sâm Bitak, iz kojeg jesu sve stvari, i koji mora biti u svim stvarima da bi one mogle postojati. Daljnja predodžba o Božanskom Bitku se može formirati iz sljedećih tvrdnji: (1) Jedan jedini Bog se naziva Jehova po Njegovom Bitku, pošto On jedini jest, bio je, i bit će; i zbog toga što je On Prvi i Posljednji, Početak i Kraj, Alfa i Omega. (2) Jedini Bog je sâma Supstanca i sâma Forma, a anđeli i ljudi su supstance i forme od Njega; i ukoliko su u Njemu, i On u njima, utoliko su oni Njegove slike i naličja. (3) Božanski Bitak je sâm Bitak (Esse), i istovremeno sâmo Postojanje (Existere). (4) Sâm Božanski Bitak i Postojanje, ne može proizvesti drugo Božansko koje je sâm Bitak i Postojanje; posljedično tome, ne može biti drugog Boga iste Bìti. (5) Ideja o množini Bogova u drevna a također i u moderna vremena je nastala zbog toga što nije bila shvaćena priroda Božanskog Bitka. Svaki od ovih članaka će sada biti objašnjen po redu. (1) JEDAN JEDINI BOG SE NAZIVA JEHOVA PO NJEGOVOM BITKU (Esse), POŠTO ON JEDINI JEST, I BIT ĆE; I ZBOG TOGA ŠTO JE ON PRVI I POSLJEDNJI, POČETAK I KRAJ, ALFA I OMEGA. 19. Jako dobro je poznato da (ime) Jehova označava ‘Ja jesam’ i ‘Biće’; a da se Bog tako nazivao od najdrevnijih vremena vidi se iz Knjige Stvaranja, ili Postanka, gdje se On u prvom poglavlju naziva Bog, ali u drugom i onima što slijede, Jehova Bog. Nakon toga, kada su Abrahamovi potomci za vrijeme Jakova zaboravili Božje ime tijekom njihovog privremenog boravka u Egiptu, ono je bilo prizvano u njihovo pamćenje, o čemu je zapisano: ‘Mojsije reče Bogu, koje je Tvoje ime? Bog reče: Ja Sam Koji Jesam. Ovako kaži Izraelcima: ‘Ja Jesam’ me poslao k vama, i reći ćeš: Jehova Bog vaših vaših otaca me poslao k vama: To Mi je ime dovijeka, tako će Me zvati od koljena do koljena.’ Izlazak 3:13-15. Pošto je jedini Bog ‘Ja (Je)Sam’ i ‘Bitak’ (Esse) ili ‘Jehova’, u cijelom stvorenom svemiru nema ničeg što svoju bìt (esse) ne dobija od Njega. Niže će biti ukazano na koji način se to događa. Isto također predstavljaju ove riječi: ‘Ja Sam Prvi i Posljednji, Početak i Kraj, Alfa i Omega’ Izaija 44:6; Apokalipsa 1:8, 11; 22:13;

(…)

Jer dok usne govore o jednom Bogu, a um misli o tri, zar jedna ideja ne uništava [3] drugu? Posljedično tome, ako čovjek uopće i razmišlja o Bogu, on o Njemu razmišlja samo kao o pojmu bez ikakvog određenog značenja. Pošto je ideja o Bogu, zajedno sa svakom predodžbom o Njemu, bila uništena, ja namjeravam obrađivati, određenim slijedom, Boga Stvoritelja, Gospoda Iskupitelja, Svetog Duha Djelatnika, i konačno Sveto Trojstvo, kako bi se ono što je bilo uništeno moglo obnoviti. Ovo će se (i) dogoditi gdjegod je ljudski razum pomoću prosvjetljenja iz Riječi uvjeren kako postoji Božansko Trojstvo, i da je to Trojstvo u Gospodu Bogu Spasitelju Isusu Kristu, baš kao što su duša, tijelo i djelatna energija u čovjeku; i stoga da je ovaj članak u Atanasijevom Vjerovanju istinit: U Kristu, Bog i Čovjek, ili Božansko i Ljudsko, nisu dvoje, već su u jednoj Osobi; i kao što su racionalna duša i tijelo jedan čovjek, tako su Bog i Čovjek jedan Krist.“

ISLAM (arapski: الإسلام‎‎, al-ʾIslām, što znači: poslušnost, predanost Bogu), najmlađa abrahamska religija, koju je inauguriao prorok Muhamed, nastao je u VIII veku u Arabiji. Bazira se prevashodno na učenju svete knjige Kuran. Učenje islama priznaje Allaha (arapski:. الله, u prevodu: Bog) za vrhovnog, transcendentnog, jedinog tvorca, hranitelja, sudiju.

Islamski monoteizam je radikalan, ekskluzivan i beskompromisan; Tawhid označava singularnost Boga. Wahid njegoviu jedinstvenost. Ahad ouznačava da je jedinstven, milostiv i svemoguć.  Sura 112 Al-‘Ikhlāş (iskrenost), uči o Bogu: „On je Jedan. Bog, Večno utočište. On niti rađa niti je rođen, niti je tu išta što mu je  ekvivalent.“

Analogno kabalističkim imenima boga (72), islam poznaje 99 imena boga, koji opisuju njegove atribute poput „Svevišnji“ (el-Ala ),  „Samilosni“ (Ar-Rahman), ili „Milostivi“ i (Ar-Rahim), „Samopostojeći od koga su svi postali“  (al-Qayyūm), Gospodar svetova“  (Rabb al-‘Ālamīn),  „Najslavniji“ (al-‘Aziz),  „Uvek opraštajući“  (al-Ghaffār),  „Večni Gospod“ (al-Bāqī), „Večno Živi“ (el-Ḥayy), „Gospodar svetova“  (Rabb al-‘Ālamīn), „Vrhovna istina“  (al-Ḥaqq „Održavatelj“ (al-Muqsith),  „Stalno Pružajući“ (ar-Razzāq),  „Izvor mira“ (As-Salam) . Prizivanje božijih imena donosi milost vernicima koji na taj način učestvuju u sinergetskom sadejstvu sa Allahom. U sledećoj listi su dati neki od poznatih načina komunikacija sa Alahom:

 

 

Takbīra

ʾallāhu ʾakbaru

9:72, 29:45, 40:10

أَللّٰهِ أَكْبَرُ ‎

Bog je najveći

Tasbīḥa

subḥāna llāhi

23:91, 28:68, 37:159, 52:43, 59:23

سُبْحَانَ اللّٰهِ ‎

Slava Bogu

Taḥmīda

ʾal-ḥamdu li-llāhi

1:2, 6:1, 29:63, 31:25, 34:1, 35:1, 35:34, 39:29, 39:74, 39:75, 40:65

أَلْحَمْدُ لِلّٰهِ ‎

Hvala da je Bogu

Tahlīla

lā ʾilāha ʾillā llāhu

37:38, 47:19

لَا إِلَٰهَ إِلّٰا اللّٰهُ ‎

(nema boga) do boga

Shahada

muḥammadun rasūlu llāhi

48:29

مُحَمَّدٌ رَسُولُ اللّٰهِ ‎

Muhammad je božiji glasnik

Bi-smi llāhi

bi-smi llāhi r-raḥmāni r-raḥīmi

1:1

بِسْمِ اللّٰهِ الرَّحْمَٰنِ ‎ [20]

 

u ime Boga, Milostivi, Milosrdni

Inshallah

in shāʾa llāhu

2:70, 12:99, 18:69, 28:27, 48:27

إِنْ شَاءَ اللّٰهُ ‎

Ako je božija volja

Mashallah

mā shāʾa llāhu

6:128, 7:188, 10:49, 18:39, 87:7

مَا شَاءَ اللّٰهُ ‎

To je božija volja

ʿAlayhi as-salām

ṣallā llāhu ʿalayhi wa-sallama

صَلَّىٰ اللّٰهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ ‎ [21]

Bože blagoslovi ga i daj mu spasenje

Rahimahullah

raḥimahu llāhu / raḥimaka llāhu

رَحِمَهُ اللّٰهُ / رَحِمَكَ اللّٰهُ‎

Neka se Bog smiluje njemu / tebi

ʾAstaghfiru llāh

ʾastaghfiru llāhi

12:98, 19:47

أَسْتَغْفِرُ اللّٰهِ ‎

Tražim Božiji oproštaj

Inna Lillahi wa inna ilaihi raji’un

ʾinnā li-llāhi wa-ʾinnā ʾilayhi rājiʿūna

2:156, 2:46, 2:156

إِنَّا لِلّٰهِ وَإِنَّا إِلَيْهِ رَاجِعُونَ ‎

Doista, (mi pripadamo) Bogu i doista Njemu ćemo se vratiti

Jazaka llāh

jazaka llāhu khayran

Riyad as-Salihin 17:32, Tirmidhi 27:141, Bukhari 7:3

جَزَاكَ اللّٰهُ خَيْرًا ‎

Neka te Bog bogato nagradi

ʾAʿūdhu bi-llāh

ʾaʿūdhu bi-llāhi mina sh-shayṭāni r-rajīmi

Riyad as-Salihin 1:46

أَعُوْذُ بِاللّٰهِ مِنَ الشَّ يْطٰنِ الرَّجِيْمِ ‎

Tražim utočište kod Boga od sotone, prokletog

Fī sabīli llāh

fī sabīli llāhi

2:154, 2:190, 2:195, 2:218, 2:244, 2:246, etc.

فِي سَبِيلِ اللّٰهِ ‎

Na božiji način

Yarḥamuka-llāhu

yarḥamuka llāhu

Bukhari 78:248, Riyad as-Salihin 6:35

يَرْحَمُكَ اللّٰهُ ‎

Nek ti se Bog smiluje

Honorifics often said or written alongside Allah

Subḥānahu wa-taʿālā

subḥānahū wa-taʿālā[22]

6:100, 10:18, 16:1, 17:43, 30:40, 39:67

سُبْحَانَهُ وَتَعَالَىٰ ‎

Neka On se hvali i uzdiže

Jalla jalālahu

jalla jalālahu

جَلَّ جَلَالَهُ ‎[25]

Neka slava mu se proslavi

ʿAzza wa-jalla

ʿazza wa-jalla

عَزَّ وَجَلَّ ‎

Moćni i uzvišeni

 

Islamska religija predstavlja potpražni kontinuitet sa Judaizmom i Hrišćanstvom. Otac sve tri religije je drevni patrijarh Abraham, od koga potiču kako ´Božijii narodi´, tako i monoteizam. Islam priznaje Isusa (ne kao Boga, već kao proroka) kao Iesu. Kako Kuran uči:

‘Iesa (Isus) je rekao]:… „IAllah je, uisitnu, i moj i vaš Gospodar, zato se klanjajte samo Njemu! To je Pravi put“

(Kur’an, Sura Maryam (Marija) 19:36)

Islam ne priznaje hrišćanski trinitarizam, te formalno insistira na striktnom monoteizmu i apsolutnoj transcendentnosti Boga u odnosu na svet, pokazujući analogiju sa Abrahamom kao praocem te simetriju sa judaizmom kao ortodoksnim monoteizmom koji ima identično ishodište. Islam, sa svojih sadašnjih više od milijardu i po vernika pozicionira svoju distinkciju u odnosu na druge religije, ali, kako formalna  analogija Kurana i judeo-hrišćanskog Svetog Pisma evidentno pokazuje, na nivou simbola i parabola može se uočiti kontinuitet emanacije esencije monoteističkih abrahamskih religija. Na dubljem nivou, jasno je da je istinski tvorac sve tri religije identičan, a to je arhetipska centroverzija ljudskog uma koji rezonira sa esencijom višeg uma. Psihička funkcija “jastva” je granica saznanja. Filogenetsko nasleđe i lokalno grupno morfičko polje (kao ogranak opšteg kolektivnog nesvesnog) generišu različite (iako veoma slične) simboličke sadržaje kod judaizma, hrišćanstva i islama, koji esencijalno označavaju identične uvide o kosmičkom poretku. Ezoterijski aspekti ovih religija, a to su kabala, gnoza i sufizam, razvijaju se kao kompenzacija rigidnom svesnom stavu ideološkog aspekta; Oni se bave dubinama uma i svetom arhetipova koji stoje iza naizgled različitih formi. Pokornost volji kosmičkog uma, ljubav među ljudima i solidarnost, te milosrđe i lična odgovornost su neke od ultimativnih poruka koje dopiru iz dubina onostranog. Monoteističke religije ih artikulišu kroz svete knjige, rituale, obrede. Razlike proističu iz utopističko-ideoloških formalizama, dok su sličnosti – prirodna posledica istog prauzroka i praizvora procesa centroverzije, zajedničkog svim ljudima, a evidentno i svim abrahamskim religijama.

Uočimo sada veze koje postoje između Reality programa i monoteizma.

Trivijalni, banalni, obezduhovljeni i kulturoicidni Reality programi su, kako smo videli, efikasno oruđe u rukama totalitarnih režima, od Nacističke Nemačke u osvitu televizije, do danačnjih visokotehnoloških hibridnih medija koji stanu na 4HD LCD ekran mobilnih telefona. Oni indukuju manje ili više latentne voajersko-egzibistionističke porive u svakom od gledalaca. Iza ovih sadržaja skrivaju se autoritarni nagoni volje za moći kojima manipulišu državni i superdržavni ´kontrolori masa´ te kroz ´Big Brother-a´ drže stanovništvo u mentalnom ropstvu koje se potom  aktualizuje u realno ekonomsko-socijalno pa i vojno  potčinjavanje. Izlaz iz terora banalnosti koji prelazi u teror devastacije personaliteta i posledičnu bedu ili hronične krvave ratne sukobe (pred kojima su konzumenti reality programa posve ravnodušni, lišeni morala i empatije, ´oprane´savesti putem anticivilizacijskih i antihumanističkih modela koji ih melju preko ektana) je u otkrivanju potpražnog, stvarnog uzroka fascinacije reality programima. Ova fascinacija predstavlja  očajnički način da se, na simboličkom nivou, prizove  ´jastvo´ili ´sopstvo´, ´viši self´, što ima moć rezoniranja i posledične sinergije sa istinskim prauzrokom, tvorcem i regulatorom kosmosa i svih bića što u njemu žive.

Monoteističke religije su razapete između sopstvenih ideoloških dogmatizama (koji bivaju uzrocima verske netolerancije, etnofiletizma pa čak i  terorizma i ratnih sukoba – od krstaških pohoda na druge države do dizanja u vazduh diskoteka) i mlake numinozno-eshatološke osnove oličene u sterilnim banalnim malograđanskim i licemernim modelima društvenog ispoljavanja (gde  „uzorni“ obredoljubivi vernici formalno ispunjavaju konfesionalne postulate dok ih privatno, duboku u svom biću,  ignorišu). Zato one tek u neznatnoj meri, i uz veliki trud osvešćenih pojedinaca koji im pripadaju, zaista postižu esencijalni cilj zbog koga su nastale: da kroz simboliku i praksu dosegnu arhetipski nivo sjedinjavanja sa Božanskim Umom i pruže ljudima putokaz za delanje i međusobnu solidarnost.

Reality programi su marketinško-sociološki eksperiment koji ima snažne posledice. Konzumenti postaju ovisnici o slikama koje  transformišu  i reprogramiraju psiho-mentalnu  strukturu. Kritičari, koji se oslanjaju samo na ljudski razum, ne shvatajući da ´Reality´ pojava ima dublje značenje od banalnog i manipulativnog, bivaju isto toliko ostrašćeni (u protivljenju pojavi i sadržaju reality programa) da i ne shvataju da su i sami fascinirani fenomenom i uvučeni u beskrajne rasprave koje se svode na osudu, šok i zgražavanje. Reality programi se potpražno hipnotički uvlače u svačije mentalno polje, izazivajući, kako kod koga, zavisnost konzumerizma, ili užas fanatičnih krstaša ´visoke kulture´. To nije nimalo slučajno. Oni de facto nisu deo ´sotonskog´ plana za uništenje kulture, već simptom koji ukazuje na vapaj duše za višim Umom, te poosledičnom  integrisanošću u rascepkanom, šizoidnom, bezbožnom i bezdušnom svetu u kome caruje redukcionistički racionalizam. Fascinacija reality kulturom je alarm za posustalo čovečanstvo da se okrene nad-racionalnom izvoru i ishodištu koje jedino ima šta slovesno da poruči svetu koji srlja u propast materijalizma, nekrofilije i volje za moći.

´Kosmička osa´, mistični centar univerzuma, sedište svesti, prauzrok i izvor, nevidljivi i nespoznatljivi regulator međuigre materije/energije/prostora/vremena emanira softver što deluje na način prikladan stepenu svesti entiteta kojima upravlja: podjednako pokreće planete, zvezde, fotone,  elektrone i atome silom prirodnih zakona; isto tako, usmerava i reguliše ljudska dela, snagom dubinske i eshatološke etike što proističe iz više svesti i rezonira sa pojedinačnom svesnošću sinergijom sinhronizacije sa psihičkim  jastvom svakog pojedinca. U trenucima ekstremne neravnoteže i disharmonije unutar lične psihe pojedinaca, između čoveka i društva, društvenih grupa, te čovečanstva kao celine i devastirane i otrovane biosfere, noosfera biva pobuđena intrigantnim sadržajem koji ima za cilj da skrene pažnju na poruke više svesti.

Kulturni model esencijalno nije ugrožen od strane planera i realizatora  implementiranja modela reality programa, već je sam taj model pogrešan i samodovoljan. ´Reality´potkulturni paket razara i „kolonizuje“ građansku kulturu na zgražavanje poslednjih fanatika puritanizma prosvetiteljskog duha. Oni ne shvataju da je funkcija ovih show-programa trostruko  pozitivna: prvo, tzv. „visoka“ kultura i treba da bude razorena, jer ona zapravo predstavlja ništa drugo do model koji nude vladajuće klase u cilju opstanka mentalnog simulakruma koji vlada od renesanse na ovamo, koji deli ljude na elitne visokoobrazovane vladare i njihovu suprotnost:                                    plebs/neobrazovane robove, nedostojne uzvišenih umetničkih dela i nedodirljivih naučnih akademskih rasprava; drugo, skarednost i banalnost reality-ja je posve intenzivna, nepodnošljiva, te pobuđuje ljude  da počnu da razmišljaju, makar i kroz osudu, što može dovesti i do lucidnih uvida i otkrića; treće, i najvažnije, Reality show, potpražno i,  na prvi pogled,  nečitljivo, nudi simbolički model spritualne hijerarhije koja direktno odražava kosmički poredak nasuprot viševekovnom idolatrijskom slavljenju ljudskih (i odveć ljudskih) ruku dela umetnosti i nauke , svojevrsnoj nekrofiliji.

Autentična potreba za istinski  duhovnim univerzalnim, ezoternim i  mističnim monoteizmom što oličava praishodište konkretne nauke, umetnosti i religije provejava iz raznih simptoma „propasti“ civilizacije. Ali, dušebrižnici „visoke kulture“ ne treba da strahuju. Svaki kraj jednog modela predstavlja  uvod u početak spiralno evoluirane nove matrice čiju uzvišenu  prirodu pripadnici civilizacije na  zalasku, umorni i istrošeni u bezdušnom „simulakrumu i simuliranju“ života ne mogu ni da zamisle.