Prevod i obrada: Branka Mraz

Moderna medicina ima puno postignuća, operacijama se spašavaju životi i zahvaljujući modernoj tehnologiji veoma su uspešne. Zvuči logično da se sve više operiše u svim medicinskim oblastima. Ipak nije uvek operacija bolji izbor, nekad je čak lošiji ali se uprkos tome i dalje primenjuje.
Razlog: operacije su finansijski unosnije i uzimaju lekarima manje vremena od terapije. Sem toga većinu operacija plaćaju zdravstvene kase, u Evropi bar.

S vremena na vreme iskrsne neka vest o nepotrebnoj operaciji, ali da li je to tačno? Da li su lekari stvarno u stanju da svoje pacijente šalju na operaciju iako postoji alternativa? Samo zato što bolje zarade? Kako stvari stoje odgovor je: da. I to ne kao iznimni slučajevi, ta tema se razvlači kao crvena nit kroz medicinsku oblast.

Placebo operacija kolena

Primer artroza kolena: danas se gotovo standardno koristi zahvat artroskopije kolena. Kao minimalno invazivni metod kojim koleno bude isprano, fragmenti hrskavice odstranjeni i gruba površina poravnana.

2000. god. u Hjustonu, Teksas, je ova metoda ispitana i to na jedan specifičan način. Operisano je 120 pacijenata sa artrozom kolena.
Ali samo na 60 je stvarno i sprove-
dena artroskopija. Drugoj polovini je načinjen površinski rez koji sugeriše na zahvat i da bi pojačali utisak pokazana im je na ekranu neka ranija operacija.

Uspeh je bio u obe grupe jednak. Posle 2 godine 90% pacijenata obe grupe bio je zadovoljan operacijom. Jedina razlika je da su stvarno operisani osećali više bolova od kontrolne grupe.
Naučnici univerziteta Vest Ontario su ovu dugo ismevanu studiju u međuvremenu potvrdili. Tretirali su 178 pacijenata, svi su dobijali fizioterapiju i sredstva protiv bolova. Kod svega 86 je artroskopija dodatno primenjena. „ Pacijenti sa srednje teškom artrozom ni u kom slučaju ne profitiraju od operacije“, sažeo je Brajan Fegan rezultate istraživanja.

Dakle: konzervativna metoda, fizioterapija plus lekovi protiv bola, ima jednak uspeh kao operacija kolena.
Rudilf Klajning načelnik urgentne hirurgije u Marlu ide i dalje „Taj sloj se ne sme poravnjavati. To doduše u početku donosi olakšanje kao i osećaj da je nešto postignuto, ali tokom vremena ubrzava habanje zgloba“. Na pitanje zašto se onda u velikom stilu primenjuje odgovara kratko: „Jer donosi novac.“ Samo u Nemačkoj se godišnje izvede 500 000 artroskopija.
Odličan posao- strah kod žena

Primer rak grlića materice.: tu problem nastaje već u preventivi. Neprecizni testovi vode do suvišnih operacija. Standardno se danas još uvek koristi tzv. PAP test. To u EU plaća zdravstveno osiguranje, svaka žena sa 20 godina ima pravo na ovaj test jednom godišnje. Ovim testom se traže izmenjene ćelije. Teoretski se iz tih izmenjenih ćelija može razviti rak. Ali PAP test nije stvarno pouzdan, već između 50% i 80%. Bolesne ćelije se previde radi neke jednostavne upale. „Kontrolisani ćelijski materijal nije uvek dovoljno svedočanstvo“, na univerzitetu u Hanoveru je ovaj test testiran „ Kod otkrivanja primarnog Cerviks karcinoma ima se utisak kao da treba puding ekserom ukucati i zid. Rezultati nisu stvarno pouzdani.“ –ginekolog Karl Urlih Petri jedan od voditelja istraživanja. Dodatno, ovaj test ne traži početne forme bolesti već predznake, a oni se većinom sami od sebe povuku.

Takve netačne ili preuranjene dijagnoze vode brzo do nepotrebne operacije. Preteće i zastrašujuće reči kao „ od izmenjenih ćelija može odmah nastati rak“ padaju uz to.

Rezultat: u USA se godišnje odstrani 200 000 materica, iako od raka grlića materice oboli svega 14 000, ipak ne vode sve odstranjene materice do dijagnoze raka, već i druge bolesti mogu biti razlog odstranjenja.

Neprecizne metode ispitivanja

Primer operacija štitne žlezde: i ovde egzistira problem metode ispitivanja. Većina oboljenja štitaste žlezde se ustanovljuje ultra zvukom i hormonskim ispitivanjem. Pri tome postoji punktiranje iglama kao značajno pouzdaniji način. Ako se izabere pouzdanija metoda moralo bi se manje ljudi operisati.
Veliki deo operacija je zbog čvora. Ralf Paške, profesor Univerzitetske klinike u Lajpcigu kaže: „Samo petina otkrivenih čvorova na štitnoj žlezdi mora biti i operisana.“ razlog „ metodom punktiranja možemo ustanovoti za ¾ slučajeva još pre operacije da li je dobroćudni ili zloćudni čvor.“ I ovde ponovo vidimo brojne nepotrebne operacije zbog izbora lošije dijagnostičke metode. Ili se ta metoda svesno bira?

Seći, umesto jačati leđa

Primer: operacija međupršljenskih diskova. Samo u Nemačkoj ih se godišnje operiše 60 000. Međupršljenski diskovi funkcionišu kao amortizeri, čuvaju kičmu tako što obijaju pritisak, kao federi. Sa godinama diskovi gube elasticitet, delovi se mogu presaviti i pritiskati nerv ili leđna rebra. To uzrokuje bol. Izbor pada skoro uvek na operaciju iako postoje i druge jeftinije i manje invazivne metode. Stručnjaci ukazuju na to: „ ciljanom terapijom protiv bola, fizioterapeutskim vežbama za jačanje leđnih i trbušnih mišića kao i hladne i tople obloge može se postići izbegavanje operacije za 80%. Umesto da ova zapažanja uzmu ozbiljno, lekari se radije hvataju noža, iako uspeh često izostaje.

Ovom operacijom postoji opasnost od takozvanog rizika postnukleotomije.Ožiljci i zarasline mogu u izvesnim uslovima da uzrokuju teškoće. Ali operacija donosi bolnici siguran prihod uz znatno manje vremena za razliku od alternative.

Za ARD magazin „Kontrast“ izjavljuje načelnica sa univerzitetske klinike Bohum: “ Zna se da problem diskova prolazi sam od sebe sa ili bez lekara, važno je u toj kritičnoj fazi od više meseci pomoći pacijentu da se izbori sa bolom.“

Osim toga, razlog za ove probleme leži često u načinu života pacijenta koji on teško menja, već se radije podvrgava operaciji. Ovde naravno treba ukazati i na sopstvenu odgovornost prema zdravlju.

Na račun potkolenice

Primer amputacija: Ukoliko bi stopala dijaberičara bila redovno pregledana kod specijaliste, polovina amputacija bi bila nepotrebna. Ovo zahteva odgovarajuću preventivu i ciljni tretman. Problem je u tome da je „dijabetičarsko stopalo“ kako se nazivaju posledice na stopalu i nozi u medicinskom tretmanu često zapostavljaju.

Dijabetolog profesor Maksimilian Špraul smatra da je razlog za to više finansijski nego medicinski.
„ Činjenično je tako: Ako odsečete potkolenicu, posle 14 dana ste pacijenta otpustili na rehabilitaciju koju plaća zdravstveno osiguranje, ali ne bolnica. I bolnica je ovim na dobitku. Ako hoćete pacijentu da sačuvate nogu morate ga osam nedelja stacionarno tretirati, što je takođe čest slučaj, ali tada bolnica dobije manje para. Dok je god tako i dalje će se po bolnicama vredno amputirati potkolenice.“

Profit ili lečenje, ko ima prvenstvo?

Operacije sa najmodernijom tehnikom su simbol za uvek favorizovanu školsku medicinu. Što više High-Tech-a to je više produkt slavljen u stručnoj štampi pa iako se posle pokaže da je to bila ludost, kao npr. „Robodoc“.
Moguće da je ovo neljudsko postupanje posledica brojnih reformi zdravstva u EU. Umesto da pacijente pošteđuju sa preventivom a time i štede novac, lekari se rukovode brojevima, čime bolesnik dolazi u drugi plan. Apsurdna ideja da bolnice treba da su plaćene po učinku, je ovde na pogrešnom mestu jer stimuliše masovnu produkciju a ignoriše pojedinačne slučajeve.
Takođe i ideja o minimumu operacija koje bolnica mora godišnje obaviti da bi smela vršiti neku vrstu operacije, vodi do toga da se tu i tamo po koja operacija izvede, pa i ako nije neophodna.

Politika ovde ćuti, uticaj zdravstvene industrije je preveliki, kao i strah od gubitka radnih mesta.

Skupe operacije održavaju privrednu granu „bolest“ u životu. Među lekarima je otvorena tajna da mnoge bolnice ne bi mogle opstati da ne operišu na veliko.

Bolnice napokon moraju početi snositi odgovornost za posledice lošeg lečenja. Neo- kapitalizam nije model koji sme biti primenjen u zdravstvu, niti je isplativost maksima kojom se smemo rukovoditi u izboru načina lečenja. Privrednici i ekonomisti ne mogu određivati zdravstvenu politiku nigde u svetu.

Podelite članak: