Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

Sibirska priča

Ekipa Zvoneći kedri Srbije“ koja se rukovodi idejama iz knjiga V. Megrea o Anastasiji, povratku prirodi, iskonskom načinu života sa ciljem osnivanja zavičajnih imanja – prostranstva ljubavi, posetili su kolevku ovog pokreta koji već ima brojne sledbenike u celom svetu.

 

Piše Ranko Lasica: Nakon odluke da moramo videti Sibir, tajgu, sami praviti kedrovo ulje na način kako je to Anastasija iznela u knjigama, sve ostalo se vrlo brzo samo materijalizovalo. Nekako se i novac i ljudi dobre volje pojaviše i tako smo u aranžmanu naših poslovnih partnera i prijatelja Zvonećih kedara Rusije kreuli avionom put Sibira. Iz Beograda nas je ispratila kiša i hladno vreme, nekoliko sati u Moskvi na aerodromu je brzo prošlo, rano ujutro smo sleteli u Novosibirsk.

 

Naši domaćini Sergej, Dima i Egor nas dočekuju i krećemo na 130km dug put u selo Kandaurava gde se nalazi produkcija kedrovih proizvoda i gde ćemo mi biti smešteni u kuću napravljenoj od kedra bez bilo kakvih kablova. Sa našim dolaskom u Sibiru je temperatura porasla na 20°C i tako će biti sve do našeg polaska iz Novosibirska.

Nakon upoznavanja sa kedrovom kućom, tačnije aneksom gde smo smešteni, gde je sve od kedra, sav nameštaj, kreveti gde spavamo i doručka, krećemo u obilazak kompanije gde se prave proizvodi od kedra. Sergej nas vodi i objašnjava nam sve faze produkcije, pre svega kedrovog ulja i kaže nam da ćemo ga sami proizvoditi za dva dana, kada skupimo šišarke u tajgi. Obilazimo i banju odnosno saunu ili još bolje parno kupatilo koje je napravljeno od jasike, u njemu su burad od kedra napunjena vodom. Iz kofe se sipa na vrelo kamenje voda sa kedrovim mirišljavim uljem. Osećaj je neverovatan, ostajao sam po pola sata na velikoj temperatura u parnom kupatilu, svaka pora se otvori, posle toga kupanje ledenom vodom. Kad se izlazi iz banje staza od nekih 5-6 metara je posuta ljuskom od kedrovog oraha, kako su nam domaćini objasnili izuzetno je korisno bos hodati nekoliko minuta po njemu nakon izlaska iz banje. Pored masaže stimuliše i tačke na tabanima što prija na neopisiv način. Nakon toga krećemo na put od nekih 280km prema Tomsku.

Domaćini nas vode da obiđemo Zavičajno naselje u izgradnji, gde je smešteno nekih 70-tak porodica. Mnoge od porodica imaju po troje ili četvero dece. Domaćini su nam Andrej, Lena i njihov mali sin Nikita. Na početku obilaska su nas zamolili da ne snimamo kamerom, jer je sve u izgradnji a ako baš želimo možemo slikati neke od njih koji to žele i tako je i bilo. Krećemo u obilazak, na početku prolazimo pored kuće gde na krovu pored dimnjaka radi čovek a na ramenima mu je mala devojčica ( skela je sa druge strane i prilično je sigurno) pozdravljamo ga, on prekida svoj posao i silazi da se upozna sa nama. Upoznajemo se sa njim i njegovom petočlanom porodicom kao i sa velikom kujom rase bernandinca sa kućićima koji su me svega izlizali. Objašnjavaju nam kako i gde sade razno drveće, voće, povrće u nastavku vidimo zajednički dom, nešto kao centar za kulturu koji jako liči na prvu Štajnerovu građevinu. Nakon toga dolazimo do najvećeg jezera u naselju koje je iskopano uz asistenciju Sepa Holzera, koji je nekoliko puta držao seminarae ovim divnim ljudima. Posle toga idemo do Andrejevog i Leninog doma na ručak, od organski uzgoajnog povrća i voća. Nakon toga posle kraćeg razgovora sa domaćina odlučujemo da posetimo obližnji Tomsk, grad u Rusiji sa najviše studenata u odnosu na broj stanovnika. Kako sami meštani kažu u Tomsku se ( učica i ženica). Mi smo došli u petak i naišli smo na jedanaest svadbi, što nas je posebno ozarilo.

Došlo je vreme i za povratak u Kandauravu, dremkali smo u kolima jer je nespavanje ipak učinilo svoje. Nakon banje i parnog kupatila došli smo u naš aneks od kedrovine, gde nas je čekalo posebno iznenađenje. Dušek, jastuk i jorgan su bili od raznih sušenih trava, zaspali smo dečijim snom u radost novom danu.

Nakon neobičnog ruskog doručka i svršavanja raznih formalnosti uputili smo se u tajgu. To smo sve vreme čekali. Doći u Sibir a ne biti u tajgi je nekako apsurdno. Tajga je ispinila sva naša očekivanja. Skupljali smo kedrove šišarke, preskakali potoke, videli veverice. Posadili smo 5 kedrova koji predstavljaju Srbiju u tajgi kao i nas pojedinačno, prvi smo koji su to uradili na takav način i sa takvom mišlju. Uskoro će doći i ljudi iz drugih zemalja i tajga će primiti sve sa svetlim mislima. Ja sam pucao iz puške u metu, na sreću nisam promašio, u tajgi ipak ima popriličan broj medveda i za sada su potrebne i mere bezbednosti, bar dok se ljudi i medvedi ponovo ne naviknu jedni na druge. Naš dan u tajgi je proleto kao treptaj, nestvarno.

 

 

Treći dan smo šišarke koje smo skupljali na nagovor naših domaćina krenuli da pretvarmo u kedrovo ulje. To je nimalo lak posao, traži strpljenje i Ljubav. Sve se radi sa drvenim alatom i svetlim mislima. Prvo se šišarke izdrljaju, pa se nekoliko puta prosijavaju.Onda ide skidanje ljuske oko jedra oraha. To se više puta ponavlja. Na kraju se jedro stvalja u drvenu presu i lagano se cedi i tako se dobija vrhunsko kedrovo ulje. Treba napomenuti da se ulje dva puta proceđuje, zbog kvaliteta, od ostatka se dobija izvrsno kedrovo brašno, koje je nažalost zabranjeno za izvoz van Rusije i sirovina za ostale kedrove proizvode. Posle podne smo nas trojica poželeli da ponovo vidimo tajgu i zamolili smo naše domaćine, da nam daju vodiča da se prošetamo do tajge. Domaćini su nam izašli u susret i dali nam Fjodora Zajceva kao vodiča. Ovaj 58-godišnjak je neverovatno vitalan čovek iz nekog drugog vremena. Kroz razgovor sa njim saznajemo da je on unuk slavnog Vasilija Zajceva, višestrukog heroja Sovjetskog Saveza u Staljingradu za vreme drugog svetskog rata. Nekako se sporazumevamo sa njim kombinacijom staroruskog i srbskog jezika. Shvatamo da je jezička osnova preko 80% identična. Veče polako pada i mi se vraćamo u naš smeštaj. Ponovo parno kupatilo pa blaženo spavanje.

Sledećeg dana smo u Novosibirsku . Obilazimo prodajna mesta Zvonećih kedara Rusije. Dolazimo i do sedišta firme gde nas čekaju kćerka i unuka Vladimira Megrea, Polina i Nina. Nakon višestanih dogovora i razgovora o daljim poslovnim koracima, vraćamo se u Kanadauravu i spremamo za let nazad. Na aerodromu počinje sneg da pada, i nama i našim domaćinima je žao što se rastajemo. Kako opisati ova četri dana u Sibiru, pa samo jedna reč je adekvatna-čarobno. 21.-26. novembra 2011 na poziv Vladimira Megrea prisustvovaćemo dodeli nagrade „Gusi peace prize“ za literaturu koju je dobio Vladimir Megre na Filipinima u Manili, a na njegov zahtev plesna trupa iz Srbije – Perpetuum dance company će otvoriti plesnom tačkom celi događaj.

 

Za sve one koje zanima kako da izgrade svoja Zavičajna imanja, bez veštačkih materijala, redovno održavamo seminare. Sledeći se održava na Tari (Predov krst) od 11-13.novmbra 2011. Sve informacije možete dobiti na tel: +381-65-2377189 Ranko Lasica ili e-mail: masterlasica@gmail.com

Zdravlja svetlim mislima vašim!

Ranko Lasica

Zvoneći kedri Srbije

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

One Response do “Sibirska priča”

  1. sveta says:

    ovo je prelepo!!ali gde je anastasia?
    pozdrav!

Ostavite komentar