Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

TRANSCENDENTNA FUNKCIJA UMA KAO IZVOR REKONEKCIJE POJEDINCA (2. deo)

(http://kpv.rs/?p=1006 1. deo)

piše: Miša Vasić

James W. Jones, profesor religije i kliničke psihologije sa Rutgers univerziteta ukazuje na rezultate kliničkih ispitivanja dejstava različitih psiholoških, psiho – habitualnih i spiritualnih tehnika, te na interakciju između zadate informacije i psihosomatske reakcije. U svom radu „Duša, psiha, mozak: novi pravci u  istraživanju religije i nauke o mozgu i umu“, on ukazuje:

„…Centralno mesto u mojoj sopstvenoj praksi je predstavljala upotreba imaginacije. Na primer, kada bi pacijenti zamišljali da zagrevaju ruke iznad vatre, pokazalo se da bi ubrzavali protok krvi kroz ruke šireći na taj način krvne sudove.To može pomoći u olakšavanju vaskularnih glavobolja. Ili, nasuprot tome, kada bi pacijenti zamišljali da stavljaju ruke u kofu hladne vode, to bi izazivalo utrnulost ruku, što bi se prenosilo u ostale delove tela i tako izazivalo popuštanje hroničnih bolova…

Istraživanja su takođe dokumentovala da se upotrebom imaginacije pod hipnozom, može utisati na funksionisanje nečijeg imuno sistema. Skeniranje mozgova osoba podvrgnutih hipnotičkim intervencijama radi modulacije bola i pobuđivanja emocija otkriva konzistentne efekte hipnotičkih sugestija na relevantne moždane centre. Teško je interpretirati ovakva otkrića na bilo koji drugi način, osim kao ilustraciju moći mentalne imaginacije da utiče na telo…Biofeedback često koristi intervencije slične onima pri upotrebi hipnoze. Alibiofeedback ide iznad kliničke hipnoze u dokumentovanju efekata na telo. Koristeći maštu, direktne instrukcije za smirenje, i različite relaksacione tehnike, biofeedback demonstrira, u laboratorijskim uslovimada zamišljanje stanja relaksacije, ili težine u udovima, ili slika svetla i boja, ili abstrahovanje aktivnih misli može smanjiti broj otkucaja srca,promeniti provodljivost kože, relaksirati muskulatorno skeletnu tenziju, i čak promeniti obrasce moždanih talasa…“.

Dalje, Jones opisuje rezultate svojih opita:

„…Demonstriranje kapaciteta da se kontrolišu nečiji moždani talasi je filozofski najinteresantnije.  Reduktivni fizikalizam, a možda i sve vrste fizikalizma, dodeljuju primarne uzroke fizičkim faktorima, kao što je moždana aktivnost. Zaista je tačno da su promene u električnoj aktivnosti mozgau korelaciji sa mentalnom aktivnošću, a može se reći i da utiču na  nju pod mnogim okolnostima.EEG biofeedback električne aktivnosti mozga implicira da, pod drugačijim okolnostima, razumevanje niza instrukcija ili formiranje mentalne slike dolazi pre svega a pouzdano ga sledi promena u obrascima moždane aktivnosti.Kao dodatak, skeniranje mozgova uporednih osoba koje vizualizuju objekte sa osobama  koje vide te iste objekte u stvarnosti pokazuju različit protok krvi prema vizuelnom korteksu. Takođe, skeniranje mozgova koji porede slušanje muzike emitovane  kao produkt hipnotičke halucinacije i jednostavnog zamišljanja da se muzika čuje pokazuje da zamišljanje iskustva produkuje drugačiji neuronski obrazac nego kada se doživljava stvarno iskustvo. U svim tim slučajevima, javlja se da je mentalna aktivnost(zamišljanje zvuka ili slike) primarni uzrok promena u aktivnosti mozgaI da neko može naučiti da namerno kontroliše svoje moždane talase i druge neuronske aktivnosti…“

Jones u daljem tekstu opisuje dejstvo meditacije na somatske procese te podrctava svesnu kontrolu uma nad telesnim funkcijama:

„…Novija psihofiziološka istraživanja su demonstrirala uticaj uticaj meditacije na tako bazične fiziološke funkcije  kao što su lateralizacija moždanih hemisfera, funkcionisanje imunološkog sistema, i emocionalni procesi. Čak i kratkotrajna meditativna praksa pokazuje povećanje aktivnosti u levoj cerebralnoj hemisferi (rezultat povezan sa povećanjem pozitivnih emocionalnih reakcija) i unapređenje funkcionisanja imuno sistema. Napredniji meditanti su demonstrirali, u laboratorijskim uslovima, sposobnost da kontrolišu fundamentalne fiziološke procese, poput bazičnih refleksa, za koje se nekad mislilo da su van domašaja svesne kontrole…“

Jones se dalje upušta u dosta smelu polemiku sa reduktivnim i nereduktivnim fizikalistima, koji tvrde da je um samo produkt visokoorganizovane funkcionalnosti neurotransmitera, tj. da je duh produkt materijalnog, tj. da su zakoni višeg reda produkt zakona nižeg reda. Jedan od koncepata fizikalista je teza o nastajajućem svojstvu („Emergent Property“) koje uči da ljudska svest predstavlja nastajajuće svojstvo neuronskog sistema.Jonesnastavlja:

„…Da li je svest nastajajuće svojstvo? Jednostavno, kompleksni sistemi poseduju osobine koje njihovi sastavni delovi nemaju: reči, ćelije i voda imaju osobine koje nastaju iz organizacije njihovih slova, njihovih makromolekula, njihove atomske konstitucije.

Šta su, onda,  neke od karakteristika nastajajućeg svojstva? Najmanje tri minimalna uslova moraju biti prisutna.

A1 se može smatrati nastajajućim svojstvom sistema A ako:

A1 ne može postojati bez A.

A1 ima zajedničke konstitutivne elemente sa A.

A1 ima karakteristike koje ne poseduju individualne komponente od kojih se sastoji A.

Ovo bi jasno objasnilo relaciju između reči i slova: reč je sistem slova i ne može postojati bez njih, a i reči i slova su lingvističke, često pisane, forme…“

Jones u daljem tekstu ukazuje na nedostatak ovakvog materijalističkog diskursa:

„…Međutim, ako kažemo da svest predstavlja nastajajuće svojstvo sistema neurona, mi odmah ulazimo u probleme.

1. Tvrdnja da svest ne može postojati odvojeno od mozga je jedna od stvari koje bi ovakav model trebalo da demonstrira. Argument koji počiva na zauzimanju ovog načela može biti poslovično nekritički prihvaćen a završava zaključivanjem o onome što je već uzeto zdravo za gotovo.

Međutim, možemo usvojiti da svest ne može egzistirati odvojeno od mozga da bi smo nastavili dalje i istraživali logiku ovog modela. Ali, moramo biti oprezni pri upotrebi ovog modela, kao argumenta da svest ne može biti odvojena od mozga jer ovaj model nastajajućih svojstava izgleda da baš precizno zavisi od ovog tvrđenja.

2. Postoji i mnogo ozbiljniji problem: druga pretpostavka ističe da ovaj model uma baziran na definisanom nastajajućem svojstvu zavisi od od pretpostavke da su mozak i um u najmanju ruku delimično slični. Ako ovaj stav uzmemo za formu fizikalizma tada podcrtavamo gore pomenutu pretpostavku. Ako ono, što je realno u ljudskoj prirodi, mora biti istovremeno  i ništa drugo do  fizičko, a svest je realna, tada ona, takođe, mora biti, na neki način, ne samo u korelaciji sa fiziološkom aktivnošću mozga, već, nadasve, fizički slična ovoj aktivnosti.

Ovakvo tvrđenje u sebi sadrži osnovne logičke poteškoće. U kom smislu se za misli i neurone može reći da su dovoljno slični da bi bili delovi istog sistema?

Praktično ni u jednom. Razmotrimo:

(a) Neuroni i druge komponente centralnog nervnog sistema, kao i svi fizički entiteti, se uvek opisuju u kategorijama prostora i vremena. Misli i slike se nikada i ne mogu opisati (osim možda u poeziji) u terminima njihove mase, keficijenta energije, ili širine.

(b) Ja mogu izneti tvrdnju o neuronima u svom mozgu – o njihovom broju, gustini, organizaciji, ili razvoju, i pri tome napraviti pogrešnu procenu. Kako filozofi tvrde već vekovima, ja ne mogu pogrešiti u pogledu ideja ili oseta koje imam u svom umu. Ako kažem da osećam bol u stopalu, ja ne mogu grešiti povodom doživljaja takvog oseta, čak i ako nemam stopalo…“

Jones takođe pokazuje i nedostatke fizikalističkog koncepta supervinijencije (dodatnog materijalističkog koncepta, koji, u esenciji podvlači međuzavisnost zakona višeg i nižeg reda, pa čak i limitiranost višeg u odnosu na niže, sve u cilju nereduktivne međuzavisnosti uma/duha i materije, što je suptilniji, ali ipak još uvek materijalistički pristup jer poriče supremaciju duha) u sledećoj observaciji:

„…Superveniencija definiše zavisni ali nereduktivni odnos  između svojstava: za svojstvo G u domenu A se kaže da nailazi (supervenira) na svojstvo F  u domenu B, ako x predstavlja G na temelju na kome x takođe predstavlja i F pod okolnostima  c…Tako, postoji kodeterminacija supervinijentnog svojstva od strane drugog supervinijentnog svojstva ili svojstava i okolnosti… Tako, kontekst ili okolnosti mogu biti stvarno determinišući faktori za zadato svojstvo. Otuda supervinijencija reflektuje kako zavisnost tako i nereduktibilnost…

1. Svi procesi višeg nivoa su ograničeni procesima sa nižeg nivoa i deluju u skladu s njima.2. Viši nivoi zahtevaju procese nižeg nivoa i strukture za njihovu implementaciju.3. Procesi višeg nivoa ne mogu biti kompletno opisani zakonima i terminima nižih nivoa. Ovo je princip nereduktibilnosti.4. Zakoni koji operišu na višem nivou, nivou organizma, poput prirodne selekcije, determinišu događaje na nižem nivou, npr., determinišu koji nizovi DNK će preživeti…

…Tako, u realnosti postoji racionalna, naučenaveza između mentalnog događaja “pada kiša” i akta posezanja za kišobranom. Ali nije misao ta koja izaziva akciju, već je pre nerazdvojivi njen deo…misao supervenira na neuralnu fiziologijuopažanja kiše i posezanja za kišobranom…(ovo je fizikalistički diskurs – op. M.V) Ali, a to je krucijalno mesto ovde, mentalni događaju kao mentalni nisu kauzativni; pre je to samo njihov fiziološki supstratkoji ima direktne kauzalne konekcijesa većim neurofiziološkim domenom.(podvukao M. V.)…“

 

Iz dosadašnjeg teksta se vidi da nauka, putem objektivnih rezultata eksperimenata iz oblasti neuronauke, tek načinje pitanja kojima su se vekovima bavile razne tradicije i odvažni pojedinci koji su kretali putem istraživanja dubina uma. Jasno je da se mogu uočiti fizikalne osnove koje predstavljaju potencijal za emanaciju fenomena koji se podudaraju sa učenijima mistika raznih epoha, ali koji se ne mogu pojmovno jednoznačno i nedvosmisleno uobličiti terminologijom današnje ekperimentalne psihologije ili pak neurofiziologije.

Emanuel Swedenborg, znameniti mistik i naučnik iz XVIII veka, u svom delu „Božanska promisao“ nadahnuto opisuje svoja ezoterična saznanja o temi ishodišta misli i veze ljudskog uma sa zakonima višeg reda, a koja je dobio putem spiritualnih putovanja kroz predele viših sfera:

„…Da niko ne može da misli od sebe, već od Gospoda, to priznaju svi anđeli neba…Iskustvima koja su već navedena treba dodati i ovo: kada mi je od Gospoda dato da razgovaram sa duhovima i anđelima, ta tajna mi je odjednom otkrivena, jer mi je od neba rečeno da sam kao i drugi verovao da mislim i hoću od sebe, dok međutim ništa nije bilo od mene, već je dobro bilo od gospoda, a zlo od pakla. Da je tako živo mi je predočeno i različitim mislima i osećanjima, koji su u meni podstaknuti; i postepeno mi je dato da to opažam i osećam, zbog čega sam kasnije, čim bi bilo koje zlo skliznulo u moju volju, ili bilo koja laž u moje misli, ispitivao odakle to dolazi. I to mi se otkrivalo a takođe mi je dato da govorim sa onima od kojih to dolazi, da ih demantujem i prisilim da se povuku, i da tako uzmu natrag svoje zlo i laž, i zadrže ih za sebe, kao i da više ne ulivaju nešto slično u moju misao. To sam činio hiljadu puta, i u ovom stanju sam sada već mnogo godina i u njemu i dalje ostajem: pa ipak, sebi izgledam kao da mislim i hoću od sebe, kao što je i sa drugima, bez razlike, jer je od Božanske promisli da tako treba svakome da se čini… i još sam… pokazao da ja takođe mislim u većoj meri unutarnje, i opažam da li je ono što utiče u moju spoljašnju misao od neba ili od pakla, odbijajući ono što je od pakla, i primajući ono što je od neba, a da ipak sebi izgledam, kao što i drugi sebi izgledaju, kao da mislim i hoću od sebe…“

Fenomen čovekovog mozga i psihe kao prijemnika koji rezoniraju sa uticajima viših sfera opisuje i P.D. Uspenski, ruski antropološki istraživač i učenik G. I. Gurđijeva, u svom delu „Četvrti put“. Upadljiva je analogija između veze spiritaulnog sveta sa psiho-habitualnim aparatom čoveka kod Swedenborga i Uspenskog, razlika je samo u terminologiji. Ali, očigledno je da se radi o istim objektivnim fenomenima, koji se za sada mogu iskazati u poetskim, mističnim terminima, ili pak putem, neposvećenom pojedincu, a priori prihvatljivih ili ne, ezoternih učenja.  Uspenski uči da:

„… Kroz čoveka prolaze sile, a on ih smatra svojim sopstvenim željama, naklonostima, privlačnostima. To, međutim kroz njega samo prolaze sile iz svih pravaca. Polazeći od sveta 3, sile dosežu čoveka i mogu da proizvedu dela, stavove ili da budu odbačene. Mi smo u stanju da proučimo samo posledice koje one mogu da proizvedu. Za sve to smo zainteresovani samo iz perspektive sopstvene dobiti, ostalo nas ne interesuje. Više sile ili viši uticaji su prirodni, kosmički; mi se međutim možemo otvoriti da ih primimo ili se izolovati od njih. Ako spavamo, zatvoreniji smo za njih i što više spavamo, sve smo zatvoreniji. Ako se probudimo, otvaramo se višim uticajima…u svojim najboljim trenucima prijemčivi smo za više uticaje. Oni do nas stižu kroz centre. Pošto nismo povezani sa višim centrima, oni na nas utiču ukoliko nisu suviše duboko zakopani i ponešto uspe da stigne do nas preko njih…“

S one strane dileme o supremaciji fiziologije nad nematerijalnim informatičkim poljem ili vice versa, koju savremena nauka još nije eksperimentalno razrešila, te ostaje kao pitanje kako recentnih filozofskih promišljanja, tako i razmirica fizikalista i dualista u olasti neuronauke, postavlja se pitanje praktičnog aspekta integracije pojedinca.

Doba izbledelih paradigmi u kojem danas živimo jeste idealna osnova za ličnu individuaciju i rekonekciju, jer je ispred pojedinca prazan kolektivistički mentalni prostor, te on nema prepreke u vidu krutih pravila i uverenja pred sopstvenim samorazvojem. Ono, što izgleda kao beznadežna pustinja bez putokaza, a to je svet u kome danas živimo, zapravo predstavlja polje slobode samoaktualizacije. Neopterećen dogmama, pojedinac može, promenom stava od kolektivno svesnog (koje ne nudi ništa zadovoljavajuće) ka psihocentričnosti, pronaći u sebi osnovu („magnetni centar“G. I. Gurđijeva) za sopstvenu rekonekciju. Fiziološko ili ezoterično, tumačenje (o kome smo do sada raspravljali) postaje irelevantno, ako se sa subjektivne, introvertovane orijentacije pristupi pragmatičnoj akciji psihotvorbe.

K. G. Jung, znameniti švajcarski psihijatar i ezoterni filozof alhemijske provinijencije, ponudio je, sa subjektivističkog stanovišta, „transcendentnu funkciju uma“ kao arhetipsku (subjektivistički) a pragmatski integrativnu (neurofizološki) potencijalnost rekonekcije svakog pojedinca.

Jung, u svojoj knjizi „Psihološki tipovi“, opisuje fenomen transcendentne funkcije:

„…čvrstina i određenost individualiteta s jedne i nadmoćna snaga nesvesnog s druge strane nisu ništa drugo nego znaci jednoga i istoga stanja stvari. Ako nesvesni izraz ostaje toliko očuvan, onda on sačinjava sirovo gradivo koje nije za razrešavanje, nego za uobličavanje, i to gradivo postaje zajednički predmet za tezu i antitezu. On time postaje nov sadržaj i vlada celim stavom, uništava rascep i snagu suprotnosti goni u zajedničko korito. Time je uništen zastoj života i život može da teče dalje s novom snagom i novim ciljevima.

Ovaj opisani proces u njegovu totalitetu obeležio sam kao transcendentnu funkciju, pričemu pod „funkcijom“ ne razumevam neku osnovnu funkciju, nego kompleksnu, iz drugih funkcija sastavljenu funkciju, a nazivom „transcendentna“ neću da obeležim nikakav metafizički kvalitet, nego činjenicu da je ovom funkcijom stvoren prelazak iz jednoga stava u drugi. Tezom i antitezom obrađeno sirovo gradivo, koje u svome procesu uobličavanja sjedinjuje suprotnosti, jeste živi simbol.

U njegovu za dugu epohu nerazrešljivu sirovu gradivu leži njegovo bogatstvo naslućivanja, a u obliku što ga njegovo sirovo gradivo prima pod uticajem suprotnosti leži njegov uticaj na sve psihičke funkcije. Nagoveštaj i osnova simbolotvornoga procesa nalaze se u oskudnim izveštajima o periodima inicijacije osnivača religija, na promer Isus i Satana, Buda i Mara, Luter i đavo, Cvingli i njegova svetska predistorija, obnovljenje Fausta na osnovu ugovora sa đavolom u Getea. U Zaratustri nalazimo pri kraju odličan primer za prigušivanje antiteze u liku „najružnijeg čoveka…“

Ono što možemo zaključiti iz do sada izvedenih observacija i promišljanja nad obimnim empirijskim podacima neuronauke, baš kao i nad predanjima raznih tradicijskih učenja jeste da, s one strane za sada nepostojeće scijentistički egzaktne teoretske paradigme o esenciji procesa samointegracije, stoji poziv i obaveza da sepromeni orijentacija svesti u odnosu na arhetip individuacije. Svaki prirodni proces, a čovek je nerazdvojivi deo prirode, zahteva u najmanju ruku da ne prođe neprimećeno. Intuitivne spoznaje, prenete kroz tradicijska znanja, jednako kao i eksperimentalni rezultati empiričara danas su, uz blagodat tehnologije, dostupni manje – više svakomeželjnom znanja. Ostaje samo trud kreativnog mišljenja. Pred nama su dva fenomena – put sopstvenog razvoja i pustolina bez spolja nametnutih pravaca, kao i dve mogućnosti: lična evolucija kao odgovor na izazov, ili beznadežna pasivnost (obamrlost u gledanju unazad u sterilne stare paradigme / prazna ekstraversija površnog materijalizma bez vizije).

Nije teško zaključiti šta je jedini pravi izbor: na pitanja koja su čoveku upućena iz viših sfera, a manifestuju se kao rušenje starih obrazaca saznanja i življenja, mora se dati inovativan odgovor. Rekonekcija sopstvenog bića i uma, za koju, kako se kroz ovaj tekst do sada moglo uočiti, postoje nedvosmisleni biološko – spiritualni temelji kod svakoga od nas, jeste sredstvo za sopstveni rast i prevazilaženje vakuumasmisla i bezizlaza nerešivosti „jednako loših“ životnih alternativa. Integrisani pojedinac dolazi u dodir sa porukama krucijalnim  za svoj sopstveni opstanak (a time i posredno opstanak čovečanstva), koje dolaze direktno iz morfogenetskog polja, a to su odgovori koje dobija kao nagradu za sopstveno pregnuće ( odnodno trud na prevazilaženju ličnih i kolektivnih  limita svake vrste).U trenutku kada dovoljno veliki broj individua bude prepoznao trijadu (pitanje: bezizlaz postojećih rešenja; potencijal: rekonekcija uma i bića; odgovor: kreativno delanje u pravcu sopstvene transcendencije), njihova sopstvena grupna evolucija svesti preoblikovaće i samo morfogenetsko polje ljudskog roda. Tada će, i tek tada, iz polja kolektivnog nesvesnog, čak i kod manje osvešćenih pojedinaca, pristizati spasonosni novi, do sada i za sada nepoznati arhetipski obrasci, koji će vrlinom sinergije spiritualnog i materijalnog sveta, pokrenuti čovečanstvo u novom, spasonosnom pravcu za kojim svi danas žude.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

2 Responses do “TRANSCENDENTNA FUNKCIJA UMA KAO IZVOR REKONEKCIJE POJEDINCA (2. deo)”

  1. Transscedentnost najdublje posvecenih duhovnika u Svetom Trojstvu je nedohvatljiva nauci i ludskom bicu u svim pokolj-
    enjima ljudsog roda zbog monopromisli ili nesavrsenstva coveka otpalog od Istinitog Boga, Oca, Savaota. Sveuma i
    Svepromisli. Nikada pali covek nemoze se pribliziti sustini
    prije upokojenja. Sva vezbanja, svi opiti koji bilo koj nauc-
    nik izvodi i pokusa da objasni na kraju objasnjenja se pretv-
    ara u filosofiju o pokusaju objasnjenja nepoznatog gde se po-
    cinje sa pitanjima, pa teorisanjem i na kraju opet pitanjem.
    Gospod nam je dao slobodnu volju i po njoj postupamo shodno
    percepciji svakeljudske jedinke pred kojom je granica i ogra-
    nicenje covecja nesavrsenost. Samo su odabrani duhovnici pos-
    veceni Gospodu u SVETOJ TROJICI prosveceni Duhom Svetim dost-
    igli savrsenstvo,ali opet posle upokojenja!. Jedini koje
    imao savrsenstvo u Telu jeste GOSPOD ISUS HRISTOS. Niko prij
    inko kasnije

    • sveta says:

      OTKUD TEBI PRAVO DA ZAKLJUCIS DA JE JEDINO GOSPOD ISUS POSTIGAO SAVRSENSTVO U TELU? TO ZNACI DA OGRANICAVAS GOSPODA KOJI JE BESKONACAN NA SAMO JEDNU OSOBU, I SAMO JEDNU?! KOJI PAD ZA TOG GOSPODA? SAMO SE JEDNOM POJAVIO OD VECNOSTI DO VECNOSTI I TO U OBLIKU ISUSA HRISTA? ZAMISLI KOJI BOG?? ETO I DOZVOLIO JE RULJI DA GA I RAZAPNE JOS? U IME GREHA, BLA BLA…ITD.
      KO IMA UMA I SRCE I DUSU NECE UZETI ZDRAVO ZA GOTOVO GORE IZRECENU GLUPOST O ISUSU….KO VIDI , NEKA VIDI.
      POZ!

Ostavite komentar