…Skalarne energije ponekad deluju više kao specifična oblast (dela prostora) nego kao neki (stacionarni) talas. Umesto ”pomeranja” trbuha (vrha) i čvora (doline) talasa duž žice gitare npr., skalarni talasi imaju tendenciju da svoju okolinu „napune“ nekim posebnim svojstvima…
…Nakon dugogodišnjeg proučavanja Teslinog rada, kroz brojne eksperimente, inž. Goran Marjanović je uspeo da reši tajnu Tesline zavojnice (http://kpv.rs/?p=743)…
Početkom 20. veka, istraživači poput Nikole Tesle, Wilhelm Reicha i drugih, razvili su posebne uređaje koji su omogućili korišćenje, odnosno prikupljanje, generisanje i emitovanje jedne posebne vrste energije. Eksperimentišući sa njima, uočili su da ih uglavnom sadrže organske materije, ljudsko telo, biljke i životinje. Nazivali su ih suptilnim, životnim, orgonskim ili skalarnim energijama.
Postojanje ovakvih energija prvi je, još 1864. godine, naslutio škotski matematičar, James Clerk Maxwell. U svom izvornom radu „General Equations of the Electromagnetic Field“, pored postojanja klasičnih (putujućih, transverzalnih) elektromagnetnih talasa, čije je postojanje 1887. godine eksperimentalno potvrdio Heinrich Hertz, on je predvideo i postojanje skalarnih talasa koji su proizvod odredjenih formi i modaliteta stojećih talasa a koji se ponašaju drugačije od “običnih” (Hertzovih) elektromagnetnih talasa, koji se prostiru u obliku vektorskog talasa. To je bilo gotovo pola veka pre nego što je Nikola Tesla spoznao postojanje stacionarnih talasa.
O tom dogadjaju Tesla kaže:
“… Imao sam veliku sreću da otkrijem nove i zapanjujuće fenomene kakvi su obrtno magnetno polje, svetljenje bežične vakumske cevi i mnoge druge efekte visokih frekvencija koji su zadivili svet. (…) Ali ono što me je impresioniralo kao lepše od bilo čega drugog je otkriće stacionarnih talasa koje sam načinio 1899., a koje je pokazalo da cela planeta na kojoj živimo, uprkos svojoj nepojmljivoj veličini, može biti naterana da odgovara treperenjem na najtiši šapat ljudskog glasa. …”
Kao nesporni intuitivni genije, na bazi ovih saznanja, konstruisao je svoj čuveni “Magnifying Transmitter” kojim je, u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu, eksperimentalno dokazao mogućnost postojanja skalarnih energija. Kada je Tesla je umro, odneo je sa sobom i tajnu efikasnosti tog kontroverznog uredjaja kao i tajnu skalarnih talasa, loptastih munja i brojnih drugih svojih otkrića. Činjenica da savremena interpretacija Maxwllovih jednačina ne sadrži skalarni deo kompleksnih brojeva verovatno je bila ključni razlog zbog kojeg su istraživanja ove energetske forme od strane zvaničnih institucija bila zapostavljena. Naime, iako je prema zvaničnom objašnjenju ovo učinjeno zbog jednostavnijeg računa, pravi razlog je verovatno činjenica da je kod skalarnih (longitudinalnih) talasa, nemoguće održati konstantnost brzine prostiranja talasa čime bi osnovni postulat Einsteinove Teorije relativnosti bio doveden u pitanje. Ipak, od nedavno, nakon gotovo pola veka, naučne institucije su ponovo zainteresovane za eksperimentalnu verifikaciju postojanja skalarnih energija i istraživanja njenih potencijala.
Kakva je razlika izmedju klasičnih, tzv. Hercijanskih talasa i skalarnih, tj. Nehercijanskih talasa?
Klasični (Hertzovi) elektromagnetni talasi su transverzalni (poprečni) talasi, slični talasima vode u moru ili talasima na žici gitare ali se kod elektromagnetnih talasa ne radi o mehaničkim vibracijama medijuma (molekuli vode, vaduha …) već o oscilovanju električnog i magnetnog polja. Oni su potpuno različiti od zvučnih – dakle mehaničkih, kompresiono-ekspanzionih, uzdužnih (longitudinalnih), talasa. Magnetna komponenta elektromagnetnog talasa nastaje usled promena električnog polja a to promenjivo magnetno polje opet proizvodi promenjivo električno polje i tako dobijamo tzv. ”kotrljajući talas” pri čemu su vektori oscilovanja električnog i magnetnog polja upravni jedan na drugi a smer kretanja talasa je upravan na oba ta vektora. Obzirom da se struktura i kretanje klasičnih EM talasa matematički može opisati preko prostorno-vremenskih parametara, udaljenosti, brzine i sl., oni spadaju u kategoriju putujućih vektorskih talasa. Prema konvencionalno naučnom tumačenju brzina svih EM talasa u vakumu je ista i jednaka je brzini prostiranja svetlosti.
Skalarni talas ima sasvim drugačiju strukturu. On se može tumačiti kao oblik stojećeg talasa čija je forma sadržana unutar neke prostorno ograničene oblasti. Prema standardnoj definiciji skalarnog talasa oni nastaju uzajamnim delovanjem dva identična ali suprotna vektorska talasa koji su, prostorno gledano, u fazi ali izvan faze u vremenskom smislu. Konkretno, kada je reč o talasu i antitalasu, radi se o dva fizički potpuno identična talasa koji su medjusobno pomereni u fazi za 180 stepeni – dakle u protufazi.
Jedan od mogućih mehanizama nastanka skalarnog talasa je sledeći. Kada klasičan (EM ili mehanički) talas udari u barijeru reflektuje se nazad u smeru odakle je došao taj reflektovani talas će interferitrati sa, odnosno uticati na direktni (izvorni) talas. Na primer, ukoliko se vrhovi talasa preklope, vrh novonastalog talasa će biti mnogo veći kao rezultat kombinacije energije direktnog i reflektovanog talasa. Ukoliko je reflektovani talas jednak ali inverzan izvornom a vrhovi im se preklope – talasi će se medjusobno poništiti. U praksi, najčešće, preklapanje talasa nije idealno pa se dobijaju razni interferentni obrasci i složeni oblici vibracije medijuma.
Da zaključimo. Stojeći ili stacionarni talas nastaje interferencijom dva koherentna talasa, dakle talasa iste amplitude i frekvencije, ali suprotnog smera. Pri tome se neke čestice medijuma kreću (vibriraju), a neke miruju (tzv. čvorovi), pa izgleda kao da rezultatntni talas stoji u mestu. Stojeći talas može nastati i kada se prenosni medijum kroz koji se talas rasprostire kreće u smeru suprotnom od smera kretanja talasa brzinom po iznosu jednakoj brzini rasprostiranja talasa. Ukoliko se amplitude, faze ili brzine razlikuju, rezultat afirmativno-destuktivne interferencije mogu biti usporeni talasi istog ili suprotnog smera kretanja, mirujuća ili pokretna skalarna polja sasvim proizvoljne brzine, pulsirajuća (prostorno nepromenjiva a vremenski promenjiva ) polja ili kombinacija nabrojanih modaliteta.
Jedan od mogućih oblika stacionarnog talasa je onaj koji nastaje pri potpunoj destruktivnoj interferenciji dva suprotna ali koherentna elektromagnetna talasa (ili direktnog i inverzno-reflektovanog) pri čemu energija jednog potpuno poništava energiju drugog tako da oba naprosto kao da nestaju u našem fizičkom svetu opisanom sa tri prostorne i jednom vremenskom koordinatom!
Konvencionalna nauka nema odgovarajuće objašnjenje i opis ovakvog talasa jer prema našem iskustvu i postojećim teorijama energija ne može tek-tako samo nestati (u ništavilo), ona se može transformisati u razne oblike i menjati formu ali ne može nestati. Ipak, ne samo da nemamo dovoljno dobro teorijsko objašnjenje nego ni naši trenutno postojeći instrumenti zasnovani na klasično naučnim tehnologijama ne mogu otkriti odosno registrovati a pogotovo izmeriti opisanu energetsku transformaciju nastalu uzajamnim poništavanjem talasa i antitalasa, niti možemo ustanoviti postojanje nekog rezultujućeg stojećeg talasa ili bilo kakve nauci poznate energetske forme.
Skalarne energije ponekad deluju više kao specifična oblast (dela prostora) nego kao neki (stacionarni) talas. Umesto ”pomeranja” trbuha (vrha) i čvora (doline) talasa duž žice gitare npr., skalarni talasi imaju tendenciju da svoju okolinu „napune“ nekim posebnim svojstvima.
Istraživači poput Nikole Tesle, Wilhelma Reicha, Nikolaja Kozyreva i drugih, utvrdili su da stvaranjem stojećih talasa (EM ili suptilne prirode), energija zapravo «izmiče» iz našeg prostora i vremena i kreće se unutar neke druge „dimenzije“, kroz „sub-prostor“ odnosno „Hipersvemir“- tj. „mesto“ gde ne postoje vremenska i/ili prostorna ograničenja kakva važe u nama dostupnom delu realnosti, tj. dimenzijama koje poznajemo. Moglo bi se reći da skalarna energije na neki način ”iskače” iz nama poznatih ”3D prostor + 1D vreme” dimenzija, prelazeći u neku drugu, novu, „dimenziju“, a zatim se vraća nazad , tj. ponovo «uskače» u «naš svet» ali na drugoj fizičkoj (prostornoj) lokaciji – i/ili u drugom trenutku (na drugoj ”temporalnoj lokaciji”). U izvesnom smislu, metaforički rečeno, stvara se „tunel“ u drugoj „dimenziji“ kroz koji se energija kreće ali je ona za to vreme potpuno neperceptibilna u našem svetu. Ono što je posebno interesantno je činjenica da tokom „tuneliranja“ kroz hiperprostor koji povezuje polaznu tačku sa prostorno-vremenski udaljenim ciljem, putem ove ”druge dimenzije“ nema prostorno vremenskih ograničenja koja važe u našem svetu.!!!
Dosadašnja, uglavnom nekonvencionalna ali i neka naučna, istraživanja su pokazala da, ukoliko nosi neke informacije, skalarni talas ih može preneti na supstancijalne objekte utiskujući ih u njihovu strukturu. U prilog tome govore brojni eksperimenti Dr. Masaru Emoto-a. Inače, skalarni talas vrlo efikasno može prodreti kroz objekte kao što su to npr. olovo ili faradejev kavez, koji zaustavljaju većinu običnih, hercijanskih elektromagnetnih talasa koji gube energiju prilikom prolaska kroz supstancu dok skalarni talasi mogu proći kroz čvrste objekte bez gubitka intenziteta. Tesla je ovo demonstrirao pre više od 100 godina emitujući skalarne talase kroz zemlju – bez gubitka jačine polja. Šta više, njihov je intetnzitet – po Teslinim rečima – mogao čak i jačati sa udaljenošću dok energija hercijanskih talasa opada sa kvadratom udaljenosti …
Priroda stojećeg talasa je da teži da bude statičan – tako da se ne može detektovati kretanje u određenom pravcu. Ako unutar njegove energetske strukture ne postoji informacija sa instrukcijama o kretanju ka određenoj lokaciji ili nekom delovanju, tada on miruje u toj „drugoj dimenziji“, u nekoj „prostor-vreme rupi“ i osciluje u „mestu”. To je čisti energetski potencijal bez svrhe, bez momenta, bez smera …
Rani istraživači su otkrili da kretanje i tokovi suptilne energije uopšte ne zavise od prostora i vremena. Elektromagnetni talasi (bilo koje frekvencije ) često deluju samo kao nosači suptilno-enrgetskih talasa, međutim, talasi suptilne energije mogu se kretati kroz prostor i/ili kroz vreme, samostalno, na sasvim proizvoljan način što znači da ih mi – pošto nisu ograničeni ovim dimenzijama – u našem “ovde-sada” možemo percipirati (meriti) samo kao “senke” nama jedino poznatih Hertzovih talasa, naučno objašnjenih i opisanih Maxwellovom teorijom.
Posebno su interesantna najnovija istraživanja dr.Gintera Nimtza, profesora Kelnskog univerziteta. U svojim eksperimentima sa elektromagnetnim talasima u specijalnim uslovima, propuštanjem signala kroz sredine sa nelinearnim indeksom loma gde se javlja efekat tuneliranja, prof. Dr. G. Nimtz je ostvario prenos informacija brzinama većim od brzine svetlosti ali bez narušavanja kauzalnosti, odnosno kršenja postulata Teorija relativnosti. Naime, kao jedno od mogućih rešenja Maxwellovih jednačina javljaju se talasi nepostojanog moda (evanescent mode). To je posebna vrsta elektromagnetnih talasa koje karakteriše negativan talasni broj, odnosno negativna talasna dužina, prema tome i frekvencija odnosno energija. Drugim rečima radi se o imaginarnim veličinama koje su sasvim analogne pojmu virtuelnih čestica registrovanih u uslovima kvantno gravitacionih tunelskih efekata. Kao kuriozitet navodimo činjenicu da talasi nepostojanog moda, tokom tunelranja, barijeru prelaze gotovo trenutno i praktično potuno nezavisno od njene dužine ! Obzirom da je energija talasa nepostojanog moda negativna, prema iskustvima prof. Dr. G.Nimtza, nemoguće ih je meriti niti registrovati bilo kakav efekat u zoni tuneliranja.
Najnovija teorijska i praktična istraživanja u domenu eterskih energija Dr. Klausa Volkamer-a, koja su potpuno saglasna sa spoznajama Dr. Nikolaja Kozyreva npr., ukazuju na nesumnjivo postojanje neke supstance koja ima odlike materijalnosti ali koju karakteriše i sveprisutnost, isprepletenost, ne-elektromagnetna svojstva, sposobnost prenošenja energetskih impulsa brzinama koje višestruko premašuju brzinu svetlosti i – što je najkontroverznije – njena sposobnost razlikovanja oblika i “prilagodjavanja” konkretnom stanju kretanja a što ukazuje na neku vrstu njene inteligencije, odnosno svesnosti !?
Suptilna materija Dr. Klausa Volkamer-a je bioaktivna eterska materija koja prožima svu fizičku materiju i daje joj život. Ova sveprožimajuća eterična materija ima strukturu energetskog polja vrlo visoke energije. Iako nevidljiva, ona poseduje realnu masu pa je njen uticaj naučno merljiv.
Prema vedskim spisima, ali i po istaživanjima W.Russela, N.Kozyreva, K.Volkamera, pa i našim (vidi tekst „Inteligentne etarske energije“, http://kpv.rs/?p=335 ) istraživanjima suptilnu energiju (ki, chi. prana …) koja poseduje elementarnu inteligenciju, odlikuju i tzv. „rezidualna svojstva“, tj. mogućnost opstanka izvesne energetske strukture i nakon prestanka dotoka energije, dakle bez njenog, nama vidljivog, izvora ali u realnoj prostorno vremenski ograničenoj fomi neke vrste ekscitiranosti „ambijetalnog polja, odnosno izvesnog dela „vakuumske strukture“ u terminologiji savremene nauke.
Istraživanja torzionih polja, suptilnih energija i sličnih – u osnovi – bioenergetskih formi, njihovih mehanizama nastanka, propagacije i delovanja na standardne materijalne objekte ukazuju ne samo na njihovu povezanost i isprepletenost sa nama poznatim elektro-slabo gravitacionim interakcijama nego i na punu analogiju sa strukturama iz tog domena. Ipak, eksperimentalno je potvrdjeno da te bio, ili u terminologiji našeg Modela, plankovske i subplankovske energetske strukture (oblast IV kvadranta) pored niza sličnosti iskazuju i potpuno drugačije kvalitete, kako po svojoj fizičkoj suštastvenosti, tako i po svojim zakonima propagacije, načinom interakcije i sa sebi srodnim energetskim kategorijama i sa onim nama potpuno poznatim koje pripadaju domenima mikro i makro svemira (II i III kvadrant, «Samoostvarenje apsoluta», http://kpv.rs/?p=142 ).
Imajući u vidu izvršene eksperimente i sudeći po onome na šta nam ukazuje Model KGE – Inteligentne etarske energije (v.istoimeni clanak u KPV br.7), iako nama čulno nedostupne i (za sada) teško merljive – ipak su deo naše Realnosti a Tesline tehnologije će, najverovatnije, biti osnov najsavremenijih tehnologija 21. veka.
Nakon dugogodišnjeg proučavanja Teslinog rada, kroz brojne eksperimente, inž. Goran Marjanović je uspeo da reši tajnu Tesline zavojnice (http://kpv.rs/?p=743) i http://kpv.rs/?p=1333 U saradnji sa firmom Ingenieurbüro Mraz konstruisana je specijalna GoTT zavojnica koja emituje „Tesla talase“ emitovanjem Teslinih skalarnih talasa koji su modulisani Šumanovim talasima stvaraju takvu energetsku atmosferu da za čoveka ometajuća zračenja gube tj. slabe svoj uticaj. Aktuelona su četiri modela, od jednostavnijeg ali mobilnog uređaja sa ugrađenim akumulatorom do modela koji bi zainteresovanim kupcima omogućio veliku fleksibilnost eksperimentisanja; varijacija frekvencije oscilatora, modulacija sa Šumanovim, alfa, beta i gama talasima kao i mogućnosti priključka eksternih elektroda ili dodatnih aparata.
Pored kvantno medicinskih efekata uredjaji serije GoTT omogućuju i niz istraživanja u raznim oblastima fizike, posebno nuklearnih i vakumskih, odnosno suptilno- energetskih struktura, istraživanja superluminalnih efekata, elektromagnetnih, kvantno-gravitacionih i drugih fenomena (detaljnije: http://www.ibmraz.com).
„…kao što talasanje u fizičkom svijetu, u beskrajnom okeanu sredine, prožima sve, tako u svijetu organizma, u životu, neki početni impuls ide dalje, ponekad možda brzinom svjetlosti a ponekad pak tako sporo da izgleda da godinama i godinama stoji, prolazeći kroz procese čovjeku neshvatljive zamršenosti, ali u svim njegovim oblicima i u svim stupnjevima razvoja, njegova energija je uvijek i vječno u potpunosti prisutna…“ (Nikola Tesla u predavanju „O svjetlosti i drugim pojavama visoke frekvencije“, feb. i mart 1893.)
U članku „Uticaj statičkog elektriciteta na bežični prenos“, Tesla se osvrnuo na Hercove talase i na svoj rad sa ne-hercijanskim talasima, spram rada u Kolorado-Springsu. Tu je opisao kako jedno kolo koje je spojeno sa zemljom i jednim uzdignuto postavljenim, osciluje proizvodeći dva posebna i odvojena efekta. Na početku se zrače Hercovi talasi u smjeru koji zaklapa prav ugao sa osom simetrije provodnika, dok se s druge strane istovremeno kroz zemlju propušta struja i to brzinom koja je proporcionalna kosekansu ugla koji se od polazne tačke pa do suprotne tačke na Zemlji mijenja od 0-180 stepeni. Početna brzina je beskonačna i smanjuje se brzo, a onda polako, dok se ne pređe jedan kvadrant. Tada se struja prostire svjetlosnom brzinom. Zatim, od te granice pa dalje brzina postepeno raste, a na suprotnoj tački Zemljine kugle brzina postaje beskonačna. Zakon prostiranja talasa, kako piše Tesla u tom članku, jednak je projekciji svih talasa na osu simetrije pravca kretanja, i što je na osnovu jednog Teslinog potvrđenog patenta iz 1905. Dakle, to je značilo da svi polutalasi redom iako različitih dužina, pokrivaju tačno istu površinu. Tako je Tesla otkrio stacionarne talase, govoreći da se oni šire planetom srednjom brzinom koja je veća od brzine svjetlosti, i po njemu su bili brzine 471 200 km/s. Dakle, kao alfa i omega kreacija – odakle je doša energija odatle se i vraće (odgovara 4D)… nulta tačka.
Zatim, u drugom članku „Svjetski sistem bežičnog prenosa energije“, u dijelu ‘Visokonaposnki predajnik i rezonancija zemlje’, opisao je način prostiranja struje od Teslinog predajnika kroz Zemljinu kuglu, i to je nešto najneobičnije ako se razmotri širenje naelektrisanja po površini. Kao u prethodnom dijelu što smo objasnili iz Kolorado-Springsa, talas započinje, teoretski beskonačnom brzinom, a onda se usporava naglo a kasnije polagano sve do udaljenosti od oko 6 hiljada milja. Od te udaljenosti nastavlja se prostiranje talasa brzinom svjetlosti (oko 300 000 km/s). Nakon toga brzina se opet povećava i to polagano, zatim sve brže dok ne dođe do antipoda sa približno beskonačnom brzinom. Struja prodire duboko u zemlju, pa su dejstva koja ona proizvodi na prijemnike ista kao kada bi cijeli njen tok bio skupljen u osu Zemlje koja spaja predajnik sa antipodom. Zato je srednja brzina na površini 471 200 km u sekundi, što znači da je 57% veća od brzine Hercovih talasa čija je brzina svjetlosna. Istu konstantu našao je i kapetan Si, inače američki poznati astronom kojeg Tesla pominje u navedenom članku i koje je u svojim matematičkim istraživanjima za kretanje najmanjih djelića etra Si stručno nazvao “eteronima”. Dakle, ovo je punih pet godina prije Ajnštajnove Specijalne teorije relativiteta obaralo drugi postulat te teorije o svjetlosti kao najbržoj sili u prirodi. Isto je primjetio kasnije eksperimentalni istraživanjima čuveni Nikolaj Kozirev, otkrivajući tzv. ”torzijska polja i valove” (stacionarne).
Upravo o ovome sam pisao ovih dana u jednom dijelu naučnih komentara na Teslin članak o XXI vijeku, za „Liberty“ iz 1937.
„Tesla komt na 100 jaar toch weer om de hoek“:
http://www.youtube.com/watch?v=mI3227d5Css&feature=player_embedded
Džon Hučinson, živi u Vankuveru u Kanadi u apartmanu koga je kompletno opremio s elektronskim uređajima.
http://www.doctorkoontz.com/Scalar_Physics/John%20Hutchison_001.htm
http://www.hutchisoneffect.ca/
http://www.youtube.com/watch?v=9BR8Ac7hxbg&feature=player_embedded
Eksperimentiše u svom apartmanu sa skalarnim valovima koristeći Tesline zavojnice i Van de Grafov generator. Koristi interferenciju radio valova niskog energetskog inputa.
Visokim naponom od 100 KW, otkrio je:
-levitacije teških metala
-fuzije različitih materijala
-anomaliju zagrijavanja metala bez gorenja okolnog materijala
-i lomljenje metala na čudan način
http://www.youtube.com/watch?v=3LhvpC2lsCs&feature=endscreen