Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 286
orthopedic pain management

Crna Madona- slika večitog stvaranja, princip boginje-majke

…Madona može biti posmatrana kao majčinski aspekt božanskog, kao polje stvaranja ili pramaterija ali takođe i kao naša Zemlja, simbolizuje  pravu, čistu stvaralačku snagu, zato odsustvo boja….Crna Madona je  posrednik za nevidljivo, za suštinu koju možemo dostići samo ako ostavimo iza sebe formu i svesno se susretnemo sa duhom…

Uočljivo  je da  staro znanje, koje  se više ili manje provlači  skrivenom linijom istorije, uprkos svim  preobražajima uvek iznova nastupa u prvi plan. Za to treba uglavnom zahvaliti grupama i pokretima  koje deluju u skrovitosti da bi se izvorno učenje,  povezano sa srcem, održalo živim. U mnogim starim keltskim pričama slike egipatske mudrosti su preživele i stekle novo značenje. I u našem vremenu  ima sve više ljudi koji su ponovo preuzeli srebrnu nit koja nas kroz stara znanja povezuje sa izvornim životom.

Još pre trideset hiljada godina narodi  tadašnje Evrope su poštovali jednu crnu boginju majku. Ona je predstavljala ženski princip, izvor uvek obnavljajućeg  života i bila je jedna od najstarijih predstava u kojoj je čovečanstvo poštovalo božansko. U Egiptu su to bile Izis- Neftis, sestre bliznakinje. Kada su indo- germanski narodi oko 2000 pre n.e. naselili Evropu, ova boginja je prognana između ostalog na Maltu i Krit. Kasnije je nazvana Artemida- Dijana  čije crne skulpture još postoje u Rimu i Napulju. Bila je poštovana takođe i kao Demetra-Melaina ( gr. melas-crno), kao crna Afrodita i boginja meseca Kibela.  U prednjoj Aziji zvala se Astarta, u Izraelu Chokmah, mudrost, u Indiji je Kali, crna boginja.

Staro znanje je još uvek prepoznatljivo u narodnim predanjima, mitovima i legendama. Najstarije Madone su egipatski prikazi bogova Izis i Horus, takođe predstave Kibele i Atis i galske majke boginje.  Crne Madone kojih ima na još mnogo mesta, su mnogo šta drugo osim hrišćanske.  Potiču iz jednog čistijeg znanja, koje i u naše moderno doba i dalje živi  kao osećanje  kod  meštana  pojedinih lokaliteta.

Stoga ih je  rimska crkva anektirala, kao što se inače desilo sa svetim mestima Kelta i drugih naroda. U Francuskoj se na mnogim  starim keltskim mestima okupljanja, gde postoje i sveti izvori, sada  nalaze crkve posvećene La Madeleine.

Ean Begg u svom delu The cult of thr Black  Madonna polazi od toga da postoji još otprilike 450 prikaza crne Madone od toga samo u Francuskoj 227. Veći broj od oko 50 se može naći  u oblasti Liona/ Vichy/ Clermont-Ferrand kod Monts de la Madeleine i to većinom u crkvama.  Ali one ostaju  misterija, svedočanstvo mnogih priča koje širom sveta govore o tome. Frapantno je u svakom slučaju, da  crkve baš  u svojim građevinama postavljaju  upravo  suštu suprotnost od svoje slatkaste Marije! Godine 431. koncilom  u Efesu uvedeno  je poštovanje Marije kao „majke božije“.  To je bila alternativa poštovanju crne Madone. Time se crkva opredelila za nasleđe  Magna Mater, za Izis! Rimsko-katolička crkva je oduvek pokušavala da crnu Madonu postavi na drugo mesto.  Najradije se o njoj ćuti.  U The cult of thr Black  Madonna se kaže: „ Kada su  28. decembra 1952. na jednom skupu Američke asocijacije  za napredak u nauci bila prezentirana saznanja vezana za crnu Madonu  svi sveštenici i časne sestre su demonstrativno napustili salu.“

Crna Madona je slika večitog božjeg stvaranja  koja je neprestano u pokretu i koja se gonjena večitim božanskim impulsom konstantno samoobnavlja.

Naravno da je crna boja simbol.  Čoveku trebaju konkretne slike, ne da bi ih razumeo ili imenovao, već da bi  pronašao stvarnost koja je „biće“ u svom totalitetu. Crna Madona je  posrednik za nevidljivo, za suštinu koju možemo dostići samo ako ostavimo iza sebe formu i svesno se susretnemo sa duhom.

U mnogim tradicijama je crno  sinonim za noć, tamu, haos i smrt ali i za nepostojeće. To ustvari nije boja nego odsustvo boje,  u suprotnosti sa belom koja nastaje kad se zajedno pomešaju sve boje.

Crna Madona nije hrišćanska predstava već zaista jedan arhaični koncept prilagođen rimskom hrišćanstvu. Prepoznajemo je kao simbol u mnogim religioznim i mitološkim tradicijama.  Prema indijskom predanju Brama je stvorio svetove nakon što je proizašao iz zlatnog jajeta koje je lebdilo nad crnim bezdanom. U jednoj himni posvećenoj Kali kaže se: „ Pre početka svih stvari sastojala si se u formi takve tame koja prevezilazi reči i misli. Kroz tebe je, stvaralačku težnju uzvišenog Brame,  stvoren sveukupan univerzum.“

Prema Apuleusu ( 2.vek n.e.)  kaže Izis: „Ja sam sve što je bilo i sve što će biti“. Izis simbolizuje dakle pravu, čistu stvaralačku snagu, zato odsustvo boja. Novalis piše: „Kosmička devica se ogleda u svakoj zemeljskoj devici, i postaćemo svesni  da je traganje za ljubavlju predanost  noći koja zadire u unutrašnjost.“

U prvim stolećima našeg računanja vremena, kako kaže legenda, Marija Magdalena je udahnula novi život kultu Madone-Izis u Francuskoj.  Nakon događaja u Judeji je izbegla i prema predanjima stigla na kopno u malo mesto Sante-Maries-de-la mer. Sa njom su bili na brodu: Josip iz Arimateje, Marijina sestra Marta, njihov brat Lazar i svi Isusovi učenici. Na ovoj još uvek u Francuskoj živoj legendi zasnovana je sledeća pripovetka:

„U jednoj pećini u Provansi, nedaleko od mora već dugo je živela jedna sveštenica tamne boje kože. To je bila Sara, egipćanka, koja je bila „zrak sunca“.

U tom kraju bila je veoma omiljena ne samo kao sveštenica već i kao isceliteljka. Sara takođe znači i princeza. Iz bliza i iz daleka stizali su ljudi da bi je pitali za savet. Ona je  otelovljivala Izis, večiti majčinski aspekt egipatskih misterija.

Prema ovoj legendi- ima puno i drugih- tražila je Marija ovu sveštenicu.  Kada ju je pronašla u njenoj pećini u Provansi zauzela je mesto pored nje i provela tamo ostatak svog života, negde od 44. do 70. Obe su znale da egipatske misterije gube svoju aktivnu snagu i da rastu  u novu religiju. Jer ona će značiti obnovu starih misterija i njen simbol će biti Isus Hrist. Iz tog razloga Sara je već dugo očekivala njen dolazak. Tamna sveštenica uputila se nazad u Egipat. Ali ljudi u francuskoj zemlji nisu je nikad zaboravili  i poštuju je i dalje u mnogim crnim Madonama.“

Nikad neće biti zaista dokazano da su njih dve ikada bile u Francuskoj. Ali folklor, bogatsvo simbolike i predanja upućuju u ovom pravcu. Legende često poseduju istinito jezgro koje možda počiva na sasvim drugom nivou. Tako A. Peters u svojoj knjizi „Kabala“  kaže da je za nas nesaznatljivo božanstvo, naznačeno u Zoharu kao: „Onaj sam koji jesam“ (i niko to nije više). Tu leži  moćna misterija i osnova kabale. To „Ja sam“, njegovo Biće  se razgranava u dva živuća aspekta.  Iz jedne božanske snage proizilaze dve hijerarhije ili energetske struje u kabali  nazvane „lica“. Dve misteriozne sile proizilaze  iz božanskog kao spoljni, ekstremni polovi njegove esencije. Peters piše:

„Jedno nazivamo „Ab“ otac sveta, drugo „Ama“ majka sveta, koja je prikazana kao crna Madona. Jer ona  još uvek nije u sebe primila impuls „Ab“, oca. Zato univerzum još uvek ne može da se iz nje pojavi. Otac sveta je takođe označen i kao  lice božanskog, nazvan „Chokmah“ što znači mudrost.  Majsku sveta često zovu  „Binah“ što znači izraz, razumevanje, znanje iz prastare prošlosti, da bi se iz tog iskustva sazdala forma univerzuma u kome bi  milioni iskri  koje iz božanske kovačnice varniče bili obuhvaćeni.“

U ovom navodu je vrlo lepo izraženo da je Madona crna, jer još uvek nije pozvana da iz sebe same oslobodi svetlo. Ako spojimo obe priče zajedno, tada ćemo otkriti tajnu crne i bele Madone. Madona može biti posmatrana kao majčinski aspekt božanskog, kao polje stvaranja ili pramaterija ali takođe i kao naša Zemlja.

Kada je u vreme događaja na Golgoti Hristova energija upalila svetlost, svet je od tog trenutka postao obasjan svetlom.  I kao simbol  tog događaja sveštenica je postala bela. Boginja Izis je naime često predstavljena crno.  Još uvek neočitovano svetlo  Hrista moglo je da se manifestuje i da se od tog trenutka čovek direktno, bez posrednika poveže sa svetlom. To pre toga nije bilo moguće.

U Jevanđelju svete dvanaestorice Marija Magdalena je od Isusa  nazivana  „moja nevesta“.  Ali ona je u sebi samoj majka, nevesta i kćer, kao što je on za ljude koji su na putu i njegove sledbenike otac, muž i sin. To su aspekti koje možemo da prepoznamo samo u ljudima, inače bi bili nepojmljivi.  To je otac-majka aspekt duševnog čoveka na putu ka savršenstvu.  Dve sveštenice koje su pre dve hiljade godina prema legendi zamenile mesta, obeležile su taj događaj.

Moguća je još jedna interpretacija crne Madone. To je priča o svetloj i tamnoj sestri Izis i Neftis. Na nebu vidimo Izis, blistavu zvezdu Sirius A. Ali Sirius B, Neftis koja se za pedeset godina oko Sirius A okreće, mi ne vidimo. Sirius B označena je kao tamna zvezda, ona je neuobičajeno gusta i teška.

Te dve zvezde ili sestre su simboli za svetli i tamni deo duše, za svesno i nesvesno. Gornji pol čoveka, božanska iskra teži za izbavljenjem.  To možemo na primer da vidimo u novom mišljenju i težnji za  izbavljenjem. Naše nesvesno nas drži  još čvrsto u prošlosti, teži za zemaljskim, za materijalnim. Niko ne može da negira crnu Madonu jer ona stalno izaziva pitanja.  Kao da  ljudi osećaju da je sa tim povezana jedna u nama uspavana tajna.

Boginja- majka Izis nam šapuće kroz stoleća svoju tajnu: „ Izvan mene nema ničega. Svetlo je u meni.“  Za one koji razumeju ona kaže: „Traži u sebi samom i ne izvan sebe!“

( Slovenski narodi veoma su poštovali boginju Majku Vlažnu Zemlju  kao večito plodnu, životnu silu. prim. B.M.)

Iz Pentagrama broj 4 godina 2011,

Izdavač: Rosenkruis Pers http://www.drp-rosenkreuz-verlag.de/verlag/verlag/index.html

prevela: Branka Mraz

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar