Prof. Dr. Miloš Abadžić:
3.DA LI JE PRIRODA REALNA?
Kada bi ovo pitanje postavili običnom prolazniku na ulici verovatno bi nas pogledao začuđeno, pitajući se da li smo normalni kada ga uopšte postavljamo. Međutim, u savremenoj fizici, posebno kvantnoj teoriji, ta realnost se u više segmenata dovodi u pitanje. Tome verovatno doprinosi sledeće:
- Oslanjanje na homocentričnu filozofiju kod naših istraživanja i shvatanja Prirode,
- Nedovoljna preciznost samog termina realnost može dovesti do grešaka u zaključivanju.
- Neuzimanje u obzir mentalne strane naturalnih procesa, koji svojim delovanjem predstavljaju deo te realnosti i jedan su od uticajnih činilaca od kojih takođe zavisi rezultat svakog procesa u Prirodi[i].
Realnost Prirode je nediskutabilna, ona je uvek prisutna bez obzira kakve utiske o njoj imali i na kojim se strukturnim nivoima ispoljava. Međutim, tu takođe moramo izvršiti određeno proširivanje toga pojma kako bi izbegli moguće nedoumice i pogrešne interpretacije rezultata nekih naših istraživanja. Uvođenje dve kategorije realnosti moglo bi otkloniti ovaj problem:
- Apsolutna realnost i
- Ograničena ili parcijalna realnost.
Ovu podelu ne nameće Priroda već naša realna nemogućnost da uzmemo u obzir sve uticajne činioce kojima su izložene posmatrane pojave, procesi i pojavni oblici. Motive za ovakvu podelu čine:
- Velika složenost naturalnih pojava, procesa i struktura sa širokim rasponom vrednosti odgovarajućih karakterističnih veličina i uticajnih činilaca.
- Ograničen broja i različita selektivnos i osetljivost čula kojima raspolažu biološki pojavni oblici i, dodatno, kvalitet tehničkih pomoćnih senzora koje u te svrhe koristimo. Rezultat toga je da će pojedine pojave, procesi i strukture biti samo delimično registrovani i obrađeni u svesti tih bioloških pojavnih oblika, možda na deformisan način, a da će neke proći pored nas nezapaženo.
Apsolutna realnost bezrezervno obuhvata sve procese, pojave i pojavne oblike bez obzira o kakvoj se kombinaciji subelementarnih supstanci radi i na kom se strukturnom nivou to dešava. Ona ima dinamički karakter koji se može menjati u prostoru i vremenu, pri čemu se mora voditi računa o jedinstvenosti ovih veličina. To znači da apsolutna realnosti nemože imati lokalni karakter već da je i promena na nekom lokalitetu povezana sa strukturom celog Kosmosa odnosno Ogrničenog prostora. Tako gledano svi procesi, ma koliko delovali lokalno, imaju deterministički karakter uslovljen zbivanjem u celom Kosmosu. Drugo pitanje je koliki je uticaj udaljenih struktura Kosmosa na te lokalne procese i da li deo njih možemo zanemariti obzirom na nihov praktični doprinos toku tih procesa i pojava. Taj uticaj je rezultat delovanja jedinstvenih naturalnih zakona, bez obzira da li se radi o fizičkim ili nefizičkim supstancama i njihovim strukturama. Pri tome mora se imati u vidu mogućnost da neki trenutno minimizirani uticaj nekog činioca može kroz duži vremenski period ostaviti traga na procese i stanje u nekom segmentu Prirode, ili, čak, tokom vremena promeniti značaj u sklopu uticajnih činilaca na nekom lokalitetu ili i samom Kosmosu.
Ograničena ili parcijalna realnost u suštini predstavlja deo apsolutne realnosti, uhvatljive našim senzorima i sposobnostima prihvatanja tih informacija i njihovog transponovanja u našu svest, sa jedne strane, i praktično ograničene prihvatljivosti udaljenih komponenti Kosmosa na posmatrane pojave i procese, sa druge strane. Njeno prihvatanje ne dovodi u pitanje i ne dozvoljava poništavanje apsolutne realnosti, mada smo u svom homocentričnom zanosu to spremni da činimo.
Kada se realnost posmatra na ovaj način moramo biti obazriviji kod procene realnosti događanja i objekata u Prirodi. Pri tome se moramo oslanjati na jednu pretpostavku, koja je jednim delom proveriva. Radi se o tome koliko se neki segment apsolutne realnosti tačno transponuje u našu svest čime bi postala parcijalna realnost. Dok se radi o fizičkim veličinama verovatnoća te pretpostavke je velika i u dosta slučajeva lako proveriva. Odstupanja su moguća i posledica su ili sistemskih struktura i programa funkcionisanja bioloških pojavnih oblika ili mogućih poremećaja u radu pojedinih njihovih organa bili oni rezultat nekih unutrašnjih ili vanjskih uticaja. Uz ovo, kao olakšavajuću okolnost, treba napomenuti da u svim slučajevima ostaju na snazi osnovni i izvedeni naturalni zakoni, bez obzira kojim čulima i kako registrujemo pojedine prirodne veličine od subelementarnog do najsloženijeg molekularnog nivoa.
Kod ovoga treba imati u vidu značajnu nesaglasnost razvijene terminologije kojom predstavljamo određene prirodne veličine, sa njihovim objektivnim značenjem i delovanjem, što može biti posledica:
- Našeg ograničenog poznavanja suštine naturalnih pojava i procesa od kojih nekih nismo ni svesni da postoje i deluju.
- Pogrešne interpretacije nekih pojava i procesa čijeg smo postojanja i delovanja svesni ali ne poznajemo njihovu suštinu.
Jedan od zadataka kod izučavanja Prirode je i uspostavljanje preciznije terminologije koju koristimo kod njenog opisa po cenu uvođenja potpuno novih termina uz njihov tačan opis.
Ovako definisana realnost, kojoj se polazište nalazi u naturocentričnoj filozofiji posmatranja Prirode, osporava čitav niz postavki karakterističnih za savremenu fiziku. Ključno mesto u tom razilaženju je tumačenje i značaj percepcije kod proučavanja naturalnih pojava i procesa, ali i Prirode u celini. Pretpostavka da se ništa ne dešava u Prirodi dok mi to ne uočimo je tipično homocentrična. Samo što se u tom slučaju postavlja logično pitanje:„Šta se sa Prirodom dešavalo dok se homo sapiens nije pojavio, a ona je bila prisutna i delovala prema svojim zakonima, ne vodeći računa o percepcijama nepostojećeg homo sapiensa?“ Nije valjda Priroda stvarana prema percepciji majmuna ili buba švaba, jer je to neko morao učiniti pre nego što se homo sapiens pojavio na sceni Prirode. Sa naturocentrične tačke gledišta percepcija je odraz naših mogućnosti uočavanja pojedinih naturalnih pojava i procesa, sa jedne strane, i sposobnosti transponovanja i njihove obrade u našoj svesti i podsvesti, sa druge strane. Čak i tu nama su dostupne samo informacije i rezultati obrade smeštenih u našu svest, ali su nam nedostupne one smeštene u podsvest, koje postoje i deluju ali ih mi nismo svesni. Ta sposobnost raste sa našim razvojem, a menja se i dalje, pre svega sve boljim upoznavanjem Prirode.
U koncepciji postavljenoj za NMN model uvedena je veličina koja izmiče lakoj proveri realnosti. Radi se o nefizičkoj veličini mentalnom subelementarnom sistemu i njegovom polju. Bez obzira što se njihovo postojanje i delovanje logično nameće, provera njihove realnosti direktno bila bi moguća tek u slučaju raspolaganja sposobnošću svesne mentalne komunikacije i mogućnosti procene delovanja na fizičke procese, odnosno ukoliko bi je mogli na nivou trenutnih naših sposobnosti transponovati na mehanički nivo. Dok se ta sposobnost ne postigne ostaje da se realnost te strane Prirode indirektno potvrđuje logičnom analizom naturalnih pojava i procesa, ali i ponašanjem svih bioloških pojavnih oblika u različitim prilikama tokom njihovog životnog ciklusa i evidentne evolucije.
Prisutnost ova dva suprostavljena stava znače da se na gornje pitanje može odgovoriti sa DA ili NE. Rezime tih odgovora sa moje tačke gledišta dat je odvojeno.
3.1. priroda je realna.
Prirodi treba prići sa gledišta naturocentrične filozofije i dosledno se držati toga kod analize svih aspekata njenog ispoljavanja. Prenaglašen homocentrizam često upućuje u pogrešnom pravcu donošenje validnih zaključaka čak i u slučajevima kada raspolažemo verodostojnim rezultatima eksperimentalnih istraživanja pojedinih naturalnih pojava i procesa, kao i osobina uočenih pojavnih oblika. Ako je Priroda realna tada vredi:
- Percepcija je mera naše sposobnosti ili nesposobnosti da prepoznamo i shvatimo Prirodu i sve pojave i procese u njoj, pri čemu moramo biti svestni naše ograničenosti u tom procesu, bilo da je ona rezultat još uvek nedovljnog nivoa našeg razvoja i tehničkih mogućnosti raspoloživih uređaja, bilo da je posledica nepostojanja odgovarajućih čula kojima bi registrovali te pojava i procesa, ili ograničenih mogućnosti i grešaka kod obrade prispelih informacija.
- Pasivni, poluaktivni i aktivni i biološki pojavni oblici, koji postoje u Prirodi, imaju isto ishodište u njoj i morali bi naći mesto u njenom koherentnom modelu.
Za sve pojave, procese i pojavne oblike moraju postojati jednoznačna naučno zasnovana objašnjenje i odgovarajući naturalni modeli, zasnovani na rezultatima eksperimentalnih i teorijskih istraživanja. Kod te jednoznačnosti nema proizvoljnosti i mora postojati uzročni splet okolnosti i njegove posledice, bili oni rezultat nekih fizičkih ili mentalnih delovanja.
Prema naturocentričnoj filozofiji realna Priroda ne prihvata stavove:
- Percepciju kao osnovni kriterijum za prihvatanje postojanja pojava, procesa i pojavnih oblika koji se odigravaju i javljaju u Prirodi.
- Nejednoznačne i fizikalno neobjašnjive definicije naturalnih veličina, što obuhvata:
- Čestično – talasnu prirodu EMT;
- Trostruku uloga fotona neutemeljenih fizikalno prihvatljivih karakteristika i objašnjenja;
- anihilaciju materije;
- tranasformaciju tipa masa↔ energija;
- promenu mase sa brzinom kretanja uz vezu sa brzinom svetlosti;
- odabrani nosioci sile izvan subelementarnog nivoa i dr;
- Nepostojanje uzročno-posledične hijerathije između pojava i procesa.
- Modele imaginarne Prirode i višeravanske nivoe na kojima egzistiraju u istom prostoru i vremenu različiti svetovi fizičke prirode[ii].
- Zakrivljenost sistema prostor-vreme.
Kod ovog predposlednjeg stava treba biti obazriv. Navedeni nivoi i strukture na njima, sa jedne strane, i ograničene mogućnosti naše percepcije naturalnih pojava i procesa, sa druge strane, ne isključuju mogućnost da se na tim nivoima javljaju i pojavni oblici drugačijih struktura i karakteristika. Samo i u tom slučaju oni predstavljaju realnost, bez obzira što je mi ne uočavamo. Ono što uočavamo odnosi se na strukture koje objedinjavaju kombinaciju sve tri osnovne supstance, a što ne bi postojale i kombinacije tipa:
- Materijalna i mentalna supstanca,
- Električna i mentalna supstanca,
- Samo mentalne strukture i pojavni oblici,
čije osobine nemožemo ni naslutiti. Sa strukturama samo od mentalne supstance se već računa u NMN modelu. Sa ovim kombinacijama se prema stavovima NMN modela već računa na subelementarnom strukturnom nivou. To bi posebno bilo značajno za treću kombinaciju koja bi mogla biti prisutna na različitim strukturnim nivoima u mentalnim sistemima čime bi se pravdalo njihovo kompleksno delovanje u svim segmentima ispoljavanja Prirode. Prihvatanje realnosti Prirode je uslovljeno prihvatanjem prisutnosti i delovanja mentalnog subelementarnog sistema.
3.2.priroda nije realna.
Oslanjajući se na homocentričnu filizofiju i kvantnu teoriju Priroda je realna u meri naše percepcije o njoj. To podrazumeva:
- Percipciji se pripisuje sve ono što joj se u realnoj Prirodi osporava.
- Ona je mera postojanja Prirode oka nas i u nama.
- Za nerazjašnjena pitanja koriste se za paradoksi, dualizmi i matematički formalizam.
- Uvođenje pojedinih matematičkih modela bez ikakve fizičke ili naturističke podloge.
Sa ovakvim pristupom opravdavaju se hipoteze o fizičkim paralelnim realnim svetovima u istom prostoru i vremenu, zakrivljeni prostor-vreme, različiti singulariteti, kao i čitav niz fizički neutemeljenih pojava i procesa.
[i] Na kraju krajeva stavovi kvantne teorije o uticaju posmatrača na posmatrane procese može biti jedino nekim mentalnim putem, bez obzira kako se on ispoljava i prenosi, ali je pri tome u meri sposobnosti ispitivača za takvo delovanje i uticaje.
[ii] Ovim se ne isključuje mogućnost postojanja i delovanja različitih struktura i pojavnih oblika u mentalnom sistemu i njegovim subsistemima, posebno svesmenskom, jer su oni označeni kao realni deo Prirode i učesnik u svim njenim ispoljavanjima bez izuzetka. Aktuelna naša nemogućnost uvida u procese i pojavne oblike na tom nivou nemože uticati na njihovu realnost koja se, ipak, naslućuje.
u 
Poštovani Miloše,
sad vidjeh tek da ste mi odgovorili na onaj prethodni tekst, pa odgovaram na ono što sam ostao dužan „razjasniti“, iako smatram da je jasno samo možda nije postojalo koncentracije pune. 🙂 Pod Božanstvenošću mislim na Rad, Kretanje, punu Svijest, dakle kao glagol = etarske vibracije, u onom smislu koji je mislio i Ošo, a ne Bog kao imenica koja je dovela do pogrešnog razumijevanja toga kod većine kroz sve vijekove koji su pralelno vodili i do idolopoklonstva – otuda i borba protiv ikona u Vizantiji i ona apstrakcija u islamu, ali to je druga priča o naučnom u manjoj i većoj mjeri u religijama… Eto, to je to. I vjerujte, zbog toga se može uklopiti i te kako samo što neko u većoj mjeri spaja naučno za objašnjenje apstraktnog, fiziku i metafiziku, kao vjeru i nauku ktoz Razum. Istu moju spoznaju dijele još neki intelektualci s kojima sam podijelio svoj pogled za davanje mišljenja, jer u svim imenima božanstava od praistorije do danas satkana su četiri do šest vokala koji predstavljaju četiri elementa, četiri principa i četiri sile prirode koje se miješaju donoseći toplo, hladno, čvrsto, tečno itd. stvarajući beskonačno sa jedinstvenim matičnim brojevima u DNK svega za svačiji razvoj ponaosob – od rođenja do kraja. Spirala je poredak marko-mikrosvemira, pa se tako i matematika elektromagnetnog spektra makro-mikrosvemira na isti način odvija, a kako nakon smrti ni jedan atom ne umire tako sve informacije iz DNK teže beskonačnom, vječnom. Sve u skladu sa naukom ima naučno objašnjenje, iako je asptraktno i za vladajuću nauku još uvijek ne prihvatljivo da se nauka ohumani, da se vrati mišljenje u nauci i sloboda za diskusiju – zaista, onda kada nauka objasni nefizikalne pojave, napredovaće no u svim vijekovima svoje istorije, kako je govorio Tesla… Jezgro, periferija itd. širom Svemira samo je čista geometrija kroz elektromagnetni spektar…
Svaka čestica ima svijest. Kosmos je svijest najpunija! Energiju etra nadopunjuju i uvećavaju sva kretanja u Svemiru da bi svo Svestvaranje i kretanje (uzrok-posljedica) bilo nastavljano i šireno (torzioni talasi isti kao Teslini na osnovu eksperimenata tehničkih)… a isto tako i u našem svijetu (morfičko polje npr.) gdje je najmanja jedinica po gustini, energiji i masi čestica a ostaje zabilježeno i naelektrisavano zahvaljujući jonosferi.
Naravno da je duboka tema kako ste rekli, zato će potpuni odgovori doći u bližoj budućnosti, naravno, ukoliko nauka uvidi da griješi ukidanjem mišljenja koje ne odudara od naučnog samo što je otišla stepen dalje – ka duhovnom. Samo tako se nauka oplemenjuje, humanizuje i uspostavlja zadnjih skoro sto godina izgubljeni kontinuum razuma, a pogotovo poslije 1945. nuklearnom erom. Svi znamo da i dalje postoju uobraženost Čovjeka (genetika npr. misli samo na prizemljenost uzrok-posljedica a sa njom i druge na stepen društvenosti poput pedagogije i sl. koje su i te kako sa realnošću nesimetrične pa otud propasti u školstvu pa nadalje), pa tako misli u drugim pravcima kao u nekadašnjim kada je bilo da se sve vrti oko Zemlje. Budućnost će nesumnjivo biti u trećem stepenu razvoja misli, kada bi ta uobraženost Čovjeka i trebala nestati pa će tada shvatiti grešnost koju je previše kreirao u 3D ostavljajući naelektrisane jone za sobom kroz Vrijeme.
I naravno, Vaš rad je dobar i dosta me podsjeća na način na koji o antropologiji i dogovoru radi Ibrahim Đonlagić, takođe kvalitetno.
Poštovani Vladimire,
Čitajući ovaj Vaš komentar i osvrt na prethodni stičem utisak da će nam se gledišta sve više približavati. Ostaje moja konstatacija da se na osnovu nekoliko navedenih stavova, kada je tema ovako kompleksna, nemože zaključiti o slaganju ili nesalganju u širem kontekstu. Bitan je osnovni pristup čiji pojedini izvedeni stavovi i ne moraju biti usaglašeni, ali trebaju biti podloga za raspravu. Nažalost, naučna zajendica se tvrdokorno drži svojih stavova od kojih mnogi nisu utemeljeni čak ni na pravim fizičkim stavovima, da ne pominjemo stavove koji proizilaze sa ostalih nivoa u Prorodi od kojih je fizika tek samo jedan deo. Ona većinu drugačijih stavova a priori odbija i anatemiš i ne prihvata raspravu svrstavajući ih u pseu-donauku, zabo¬ravljajući da je njihova nauka pre više od stotinak godina bila pseudonauka po tadašnjim kriterijuma (neki stavovi su im to još uvek). Sada su se ušančili u svoje rovove i ne dozvoljavaju pristup. Deklarativo su za raspravu ali, izgelda, samo ako je na njihovoj liniji. Ipak je sve više zastupnika potrebe zaokreta u nauci i otvaranja novih pristupa ne samo u fizici već u nečemu što zovem Naturistika. Dovoljno je pogledati spisak disidenata na svetskom nivou, kojih ima registrovanih više od sedam hiljada, a ima ih sigurno znatno više koji ne nasupaju na nekim forumima ali imaju kritični stav prema nekim zvaničnim stavovima u nauci. Verujem da ćemo na kraju uspeti zaobići tu njihovu Mažinovljevu liniju.
Problem u pokušajima da se iznude odgovarajuće potrebne izmene u stavovima su vrlo česti fragmentalni pristupi, često međusobno suprotstavljeni, a potreban je jedinstven zaokret. Uobražavam da bi ovih nekoliko članaka koji će izaći u KPV i knjiga, koja je u pripremi, mogli poslužiti kao podloga za usaglašenije delovanja mnogih u čijim parcijalnim stavovima ima elemenata za objedinjavanje. Ove moje stavove gledam kao predloge za raspravu i argumentovanu izmenu, bez obzira koliko mi je stalo do njih i njihovog eventualnog prihvatanja. Ostaje da svako od nas prema svojoj orijentaciji i nivou svesti deluje,što bi bilo u skladu sa njenom definicijom iznetom u mom prvom objavljenom radu. Komentari na tom pravcu su dobro došli ali bi zaokruženo definisani i sistematizovani stavovi bili efikasniji.
Dragi Miloše,
apsolutno se slažem. Isti nam je pogled. Nauka zvanična nikako ne uviđa ili ne želi, da spajanje putem razuma dovodi do uspjeha. Naravno, iz toga kao i iz kritike, njen najbolji način jeste da anatemiše, jer kako kaže Nikolo Makijaveli u „Vladaocu“: „Cilj opravdava sredstvo“.
Uopšte ne treba da brinete niti vodite računa o tome hoće li ljudi iz vladajuće nauke prihvatiti Vaš rad, ukoliko znate da ste na pravom putu. Ja sam se i prije ove svoje dvadesetčetvrte godine razočarao u vladajuću nauku, vidjevši da je prihvatila politikanske manire, ali isto tako da se kroz sisteme školstva i visokoškolstva plasiraju iluzije poput onih da su stare biblioteke uništene . Još je 1991. Karl Poper za biologiju i još neke nauke rekao da robuju ideologijama i dogmama, i da njegov dobar dio kolega koje smatra stručnim trpi veliki pritisak da bi mogli slobodnije raditi a da ne budu anatemisani. Ljudi od nauke zato najčešće i razmišljaju u skladu sa propisanim naučnim dogmama. Najgore od svega što ni metodologije nisu proširivane, što dovoljno govori o „napretku“ u naučnim spoznajama. Danas nije isto što i juče – sjutra neće biti što i danas.
Uglavnom, ima izuzetaka (i to dosta) i ima onih koji će pratiti Vaš rad. To imajte na umu, uvijek. Velika je razlika između vjesnika prevaziđenosti i vjesnika budućnosti.
Srdačan luminoferozni pozdrav i sve najbolje u daljem radu!
Dragi Vladimire,
očigledno nas odeđeni zajednički pogledi na Prirodu i naučno okruženje zbližavaju. Zahvaljujem se na podršci uz napomenu da nemam nameru odustajanja od privođenja kraju pisanja započete knjige. Imam iskustva sa svojom prvom knjigom, koja je istini za volju imala slabosti pa sam i sam bio njen oštar kritičar. Mislim da će nova biti oslobođena uočenih grešaka. Samo, ako nećemo da se ponašamo kao naučna zajednica, ne treba insistirati na apsolutnom prihvatanju izneti stavova, već ih i od strane autora smatrati predmetom rasprave, naravno argumentovane. Nažalost i mnogi od disidenata se ne ponaša tako što sve ide na račun vlastite štete. Jednom sam bivšem direktora Instituta za fiziku u jednom razgovoru pomenuo da me mnogi od njih podseća na junaka iz Rakićeve pesme POMRČINA (treći deo), samo što to može reći pesnik a ne naučnik koji pretenduje da unapređuje nauku i opšte poglede na Prirodu. Mislim, inače, da je nalov i sada aktuelan. Samo to je život i,nažalost, odnos snaga nadam se privremeni (koliko mi to kao penzioneru nešto znači). Sliku tih odnosa dobro odslikava pregled pseudonaučnika objavljen na sajtu zeitgeistsrbija.org sa vrlo površnim i često pogrešnim ocenama stavova navedenih imena.
Nisam filozof pa su neki moji stavovi, koji mirušu na filozofiju, dati „iz glave“. Vaše pominjanje Đonlagića me je ponukalo da pogledam malo njihov sajt filozofija.org i da pokušam proceniti gde sam ja u tome.
Dragi Miloše,
slažem se i sa time što ste napisali. Pišite Vi knjigu, a to što ste i sami sebe kritikovali samo pokazuje Vašu veličinu. Bit i jeste u tome da se greške ispravljaju čak i vlastite, a ne kao na nekim primjerima u istoriji nauke i misli koji nisu prihvatili da su napravili greške korijenite nego da bi svoje teze održali i lobi služili su se etiketiranjem. Zato je tužno vidjeti da običan intelektualni svijet postupa tako, razumno, a da neki najveći umovi i humanisti na svijetu kako važi po propagandi naučnoj, to nisu pokazali. A da su mišljenje u nauci ne bi bilo ugašeno i razvoj nauke imao bi svoj tok. Da Ajnštajn nije etiketirao svoje prve kritičare, već sjeo i razmislio dublje kao intelektualac i humanista je’l, zatim okupio kritičare u cilju dobra za misao i nauku, i usavršio sebe, on je ostao vječno u ćorsokak u svom plagiranju i ličnim pogrešnim postulatima koje je izveo na osnovu prethodnih radova Boškovića i Poankarea. Da toga nije bilo i da je pratio Teslin rad, onda bi njegova vlastita teorija (iako suprotna od Boškovićeve) bila zaista genijalna i bez greške. Ovako, činjenica, nije shvatio prije svega Nulu pa time ni da je etar realnost a ne mašta. Ni ja nisam fizičar, ali znam šta je magnetizam i da prostor nije zakrivljen jer da jeste ne bismo ni avion vidjeli na 1km izviše nas. Eto, a sve se to uči iako tu nema razuma, iz zbog toga je postalo besmisleno baviti se trkom u svijetu nauke u kojem se prije glasa da bi se uspostavila pravila i sistemi manipulacije, umjesto da su se umrežila mišljenja i dobro razmatralo prije davanja pečata. Čini mi se što više da su čak sistemi obrazovanja i vaspitanja u Starom vijeku bila naprednija nego danas – filozofi su sa svojim učenicima vodili debate, nisu postojale izglasanosti, dogme i njegovalo se mišljenje kao stvar napretka. Uz to, oficijalna nauka nije oduhovljena jer je trag toga izgubila u XX vijeku, i sve se gleda kao u politici i religijskim ustanovama – ako nisi s nama protiv nas si, a cilj opravdava sredstvo ukoliko se žele anatemisanja. Sve u svemu, strogo knjiški začaran krug.
No, da je samo to „Pomrčina“ što ste naveli, Rakić ne bi bio velikan.:)
Ako budete htjeli da se javite moj mejl Vam je: v.karadzic88@gmail.com
Mislim da bi Vaš rad zanimao dobar dio budnih naučnika, koji imaju institucionalno znanje ali i znanje za stepen više kao i aktivno razmišljanje proisteklo iz dubine i slobode duha i uma.
Srdačan luminoferozni pozdrav!