“Tamo gde ti je rana skriva se izvor snage”

Priče igraju važnu ulogu, kako u tradicionalnom lečenju duše tako i modernoj psihoterapiji.

Sigmund Frojd je sazidao čitavu građevinu  psihoanalize na temelju priče o kralju Edipu, koji je ubio oca i oženio majku.

Duši je  potrebno pripovedanje kao hrana telu. U pričama srećemo sopstvene nade, strahove i traume  kao u ogledalu, na primeru junaka vidimo put kako da ih razrešimo. Priča može biti opomena, uteha ili ohrabrenje da se izdrži. Uranjamo u tuđe realnosti koje su na zagonetan način povezane sa našom sudbinom.

Naročito pogodne za isceljujuće svrhe su mistične i religijske priče  jer se u njima izražava kolektivno nesvesno čovečanstva. Iz knjige Monike Herz, alpske šamanke prenosimo šta to indijski bog Ganeša ima sa iskustvom zlostavljanja i kako je uprkos duševnom ranjavanju postao inspiracija milionima.

Pripovedanje je delotvorna metoda isceljenja koju primenjuju  svi narodi sveta. Svako malo dete zna mnogo o tome. Govor duše je u slikama. U svim religioznim tradicijama postoje isceljujuće priče. One počivaju na dubokim slojevima u čoveku koje razum ne doseže i stoga imaju snagu da leče.

Monika Herc radi  sa tim prastarim predanjima “da ponovo otvori oko našeg srca sa kojim možemo ugledati Boga.” Ona priča od Isusa i Bude, od sufi majstora i Ganeša, od Tare, Lilit i bele žene bufala i tumači kako možemo te priče da primenimo za razvoj i isceljenje.

Priče govore o konfliktu, kako se junaci nose sa njim i rešavaju ga. Identifikujemo se sa figurama i koristimo preokrete u priči u sopstvenom procesu izlečenja. Kada se udubimo u slike i simbole iz priče nalazimo na lekovita pitanja i odgovore. Puno zavisi od toga kojim pitanjima se bavimo. Ako slikovni svet propustimo u našu dušu i dozvolimo da deluje, nailazimo na puteve koji nas izvode iz patnje u svet u kome možemo biti zadovoljni i ispunjeni.

Monika Herc -alpska šamanka, da bi bolje razumela ton, pesmu planete zemlje putovala je svetom i sakupljala spiritualne pripovetke. To su stare priče iz starih vremena i starih religija i mnoge su vrlo poznate,njihova snaga iz prošlosti nalazi put da donese nešto lekovito za budućnost.

Mi se identifikujemo sa figurama i preuzimamo preokret priče u sopstveni proces isceljenja. Monika Herc godinama koristi unutrašnje slike i fikcije u umetnosti lečenja duše. Neke priče su dobro poznate ali načinom pripovedanja snaga koju priča poseduje biće ponovo probuđena u život.

Ovde je primer kako se priča može lično prihvatiti i načinom posmatranja doprineti isceljenju duševnih rana.

Ganeša gubi glavu

Parvati i Šiva su u stvari mogli biti srećni. Živeli su na božanskom nebu i bili jedan od najmoćnijih i najpoznatijih parova na tom mestu. Šiva je bio jedinstven kao bog razaranja i prolaznoti. Nije se morao bojati konkurencije. Ni od Brame koji je bio zadužen za stvaranje i nastajanje, ni od Višnu koji je nosio odgovornost za održanje i opstanak. Šiva je imao čak naročito mnogo sledbenika u Indiji i mnogi od tih obožavaoca videli su u njemu ujedinjene sve aspekte. Jer kako bilo koja stvar može biti uništena ako pre toga nije stvorena i makar na trenutak održana u postojanju?

Šiva je bio bez sumnje najblistaviji junak univerzuma i stoga bez prestanka zaposlen i na putu. Parvati, njegovoj supruzi, koja je najdublje želela dete sa njim, nije bilo lako da zatrudni. Zato i nije bila srećna koliko bi mogla biti. Kad je Šiva jednom ponovo bio odsutan od kuće, zaputila se Parvati sa prijateljicama u kupatilo. Tamo je svoje  predivno telo trljala  i masirala sa blatom i glinom. Na kraju je sa prijateljicama od te gline izvajala telo deteta.  Zalile su bebu vodom majke Gange i probudili je u život. Na božanskom nebu sve je moguće. Parvati je nazvala svoga sina Ganeša.

Ganeša je rastao, i pošto se Šiva čitavu večnost nije pojavljivao kod kuće, sin i otac se još nisu sreli.

Parvati nije nikog imala da je štiti, pa je tu ulogu preuzeo Ganeša. Kad se Parvati kupala, a kupala se vrlo rado i često, postavio se Ganeša  na vrata kupatila kao stražar. Kad je Parvati spavala stražario je Ganeša pred vratima sobe. Jednog dana- Parvati se sa užitkom kupala u nebeskoj vodi- napokon se Šiva vratio kući. Naravno da nije najavio svoj dolazak. Šiva je odmah pojurio svojoj ženi i na trenutak se začudio stražaru na vratima koji se usudio da mu zabrani prolaz kod njegove nage žene. Ganeša je bio još mlad i učinio je sve što je mogao da zaštiti Parvati, ali protiv snažnog Šive nije imao šanse. Šiva mu je u gorućem besu udarcem ruke otkinuo glavu i pojurio u kupatilo.

Tamo nije bio baš srdačno dočekan. Parvati je bila van sebe kad je videla da je Šiva ubio njenog sina. Ali, mladi Ganeša je bio obezglavljen i takva stvar se ne može vratiti unazad. To nije čak ni bogovima moguće. Tad je naredio Šiva da mu se donese glava prvog živog bića koje dođe. Šivine sluge donesoše glavu slona. Šiva je uzeo glavu i postavio je bezglavom Ganeši na vrat. Izgovorio je moćnu lekovitu formulu i Ganešin život je bio spašen. To je bilo drugo i stvarno rođenje Ganeše.

Tumačenje priče

Kako je Ganeša mogao da se oseća u ulozi zaštitnika majke? Premlad da preuzme zadatak koji prevazilazi njegovu snagu. Kako jedan dečak može da zaštiti svoju majku od svih opasnosti. Šta je u stvari najveća od svih opasnosti? Jedan drugi muškarac možda? Zatim njegova nemoć da spreči tu veliku opasnost za svoju majku. Sukob sa muškarcem koji je znatno jači od njega.  Veliki poraz, jer Ganeša ne može da spreči muškarca  da prodre do majke. Bio je brutalno pokošen, čak skoro ubijen od tog čoveka. Doduše Ganeša je još sačuvao svoj život ali ostao unakažen i ostatak života morao je da provede drugačije nego svo ostali bogovi na hindu nebu. Majka je sad ponovo sa Šivom i njegovu zaštitu više ne treba. Ganeša je usamljen i veoma tužan. Zato jede puno slatkiša od kojih je postao debeo.

Priča može biti lekovita za nas ako smo u detinjstvu telesno ili emocionalno bili zlostavljani od roditelja ili neke druge osobe iz bliskog okruženja. Da li kao živi štit ili objekat surovosti, impulsivnog besa ili nasilja takođe i seksualnog. Ganeša je preživeo! To je naposletku najvažnije. Jer ljudski život je dragocen. Indijsko mudro učenje govori da ništa u univerzumu nije dragocenije od ljudskog života. Jer samo je čovek sposoban za prosvetljenje i može da iskorači iz večitog kruga života i patnje, umiranja i ponovnog rođenja.

Otac je makar učino pokušaj da sve popravi. Možemo razmisliti o tome da li takvi gestovi takođe postoje u nezdravim porodičnim situacijama. Šivino popravljanje štete bilo je takođe brutalne prorode. Dao je da se ubije slon. Očigledno ratniku Šivi ne pada ništa bolje na pamet nego ubijanje.

Ganeša živi, iako unakažen kao čovek slon i čini najbolje što može iz toga. Njegove povrede preokreću se u njegova obeležja, u njegov jedinstveni identitet. Preuzima svoje rane, pokazuje se kakav jeste i postaje mudar. Na kraju izrasta sve više u svoju novu ulogu  kao slonoliki zaštitnik celokupnog čovečanstva.

Iskustva zlostavljanja izazivaju ponekad vrlo snažnu sklonost za zavisničkom ponašanju. Kod Ganeše je to hrana. Ponekad je od pomoći uspostavljanje lične veze sa tom figurom, uzimanje Ganeše za neku vrstu patrona. Unutrašnje slike i fikcije mogu biti instrumenti izlečenja, nastanak slika se može podsticati i upravljati. Kao u snu bićemo poneseni u astralni svet slika i filma gde možemo da stvorimo novu duhovnu realnost koja će pozitivno delovati na naše zdravlje.

Odakle tolika omiljenost Ganeše?

Možda je radi toga jer se deo naše duše identifikuje sa Ganešom i njegovom pričom. Ko od nas nije od oca ili nekog drugog moćnog muškarca, možda pretpostavljenog , potpuno nepravedno grubo izvređan ili zlostavljan batinama. Kome nisu nanesene rane? Koji mali dečak nije hteo da bude zaštitnik svoje majke i bio time preopterećen?

Prevela i priredila Branka Mraz

Podelite članak: