orthopedic pain management

STANDARDIZACIJA U PRIRODI (DRUGI DEO)

MILOS AProf. Dr. Miloš Abadžić

 2. aktivni pojavni oblici i njihovo ­ponašanje u prirodi.

Poluaktivne strukture standardizovanih veličina, pomenute u prvom delu ovog rada, kombinovane sa kompo­nentama svesmenskih sistema i subsistema uz odgovarajuće dodatne programirane vorkmenske strukture, pred­stavljaju podlogu formiranju, razvoju i delovanju aktivnih ili bioloških pojavnih oblika.

Njihovo formiranje obuhvata tri vrste bioloških pojavnih oblika:

  • Nepokretne vrste biljnih pojavnih oblika,
  • Pokretne vrste životinjskih pojavnih oblika i
  • Različite vrste i stepena razvoja hominida sa homo sapiensom kao najizraženijim njihovim predstavnikom na zemlji.

U sva tri slučaja poluaktivne strukture određuju fizičku konstituciju biološkim pojavnim oblicima i predstavljaju nosioce svih fizičkih pojava i procesa pokretanih delovanjem prisutnih vorkmenskih struktura preko kojih se realizuje koordinirano delovanje programa vanjskog i individualnog svesmenskog sistema i njegovih subsistema sadržanim u ovim pojavnim oblicima.

Između ovih pojavnih oblika postoje očigledne fizičke razlike koje su usaglašene sa njihovim mogućnostima, potrebama i načinima delovanja, a u okvirima osnovnog programa njihove egzistencije i uloge koju imaju u odre­đenom periodu MET kada su ispunjeni neophodni vanjski uslovi za njihovo postojanje. Pored tog fizičkog izgleda i njegovog značenja postoji širok spektar ispoljenih karakeristika i načina prilagođavanja promenama vanjskih peri­odično promenljivih uslova. Osnovnu razliku između njih, pored fizičke konstitucije predstavlja uspostavljeni indi­vidualni mentalni svesmenski sistem uz kvalitet i obim energetskog nivoa komunikacije sa kosmičkim svesmenskim sistemom. Ovaj invidualni sistem deluje programski usaglašeno sa kosmičkim i uslovljava kompletno ponašanje i rezultate egzistencije ovih pojavnih oblika koje je direktno ili indirektno u skladu sa potrebama održavanja i evolucije Prirode u celini tokom MET. Za efikasno delovanje mehanizma ovih individualnih svesmenskih sistema oni moraju u određenoj meri oponašati delovanje svesmenskih sistema na nivou Ograničenih prostora ili Kosmosa u celini. Za os­tvarivost tog cilja neophodno je da individualni svesmenski sistemi raspolažu određenim sposobnostima svesmenskih subsistema prisutnih na OPSN. U tom slučaju mogli bi govoriti o vanjskom i unutrašnjem mentalnom kosmosu na nivou bioloških pojavnih oblika. To znači da su i u ovom slučaju u ograničenoj meri prisutne već opisane mogućnosti svesnog programskog delovanja koja su preko angažovanih vorkmenskih struktura ugrađene u ove pojavne oblike. Razlike u njihovom ponašanju u odnosu na vanjski svesmenski sistem potiče pre svega od obima informacija o zbivanjima u okruženju koje uspevamo svesno ili podsvesno registrovati i čuvati u individualnoj bazi podataka, a koje su polazište svakoj svesnoj i podsvesnoj aktivnosti.

Dok su fizičke razlike ovih vrsta bioloških pojavnih oblika očigledne mentalne karakteristike su još uvek u dobroj meri prikrivene od nas čak i kada smo mi u pitanju. Mi još uvek nismo prihvatili određeni stepen srodstva između tih vrsta bioloških pojavnih oblika i prisutnost menalnih komponenti u njihovim fizičkim strukturama, pa bivamo zatečeni kada utvrdimo da oni takođe raspolažu određenim nivoom uticaja komponenti njihvih funkcija, koje čak, u nekim slučajevima, nadmašuju naše, a po svemu sudeći su i pošteđeni određenih neprirodnih ili deformisanih osobina koje mi kao tekuća populacija homo sapiensa individualno ili grupno ispoljavamo kao bezskripulozni egocentrizam.

I pored te povezanosti nameće se zaključak o hijerarhijskoj nadređenosti homo sapiensa u odnosu na ostala dva vida bioloških pojavnih oblika, obzirom na uspostavljene odnose i funkcije koje ovi pojavni oblici ispoljavaju, a u skladu sa nametnutim programima njihovog delovanja uzaglašenim sa potrebama održavanja i evolucije sistema Prirode kroz procese i pojave u Ograničenim prostorima. Na osnovu tih potreba mogla bi se uspostaviti sledeća hijerarhijska struktura bioloških pojavnih oblika  prikazana na Sl.2-1.

MILOS bb

Sl.2-1. Odnosi bioloških pojavnih oblika i Prirode.

Obzirom na prisustvo i delovanje vanjskog i individualnog svesmenskog sistema i njihovih subsistema u ovim pojavnim oblicima i na njihovu programsku uslovljenost od vanjskih uticaja Prirode prikazane veze su dvosmerne, pri čemu su one prema Prirodi nižeg energetskog nivoa ali se i o njima mora voditi računa ukoliko želimo uspostaviti što realniji njihov model.

U daljem tekstu pažnja će biti posvećena analizi nekih osobina i funkcionisanja homo sapiensa kao jednog složenog dobro programiranog sistema sa širokim programom sinhronizovanih unutrašnjih i vanjskih fizičkih i men­talnih (nefizičkih) interaktivnih procesa. Analiza će imati opšti i u određenoj meri hipotetični karakter obzirom na:

  • složenost fizičke i mentalne strukture tela homo sapiensa i njenog još uvek nedovljnog poznavanja sa naše strane,
  • unutrašnju povezanost struktura pojedinih organa i njih kao jedinstvenog sistema, njihovog mehanizma funkcionisanja, postupaka i mera koordinacije unutrašnjih sa vanjiskim fizičkim i mentalnim sistemima,
  •  odnose homo sapiensa sa ostala dva tipa bioloških pojavnih oblika i
  • mogućnosti i karakteristike fizičke i mentalne komunikacije između pojedinaca ili njihovih grupa sa mogućim njenim efektima.

Od ove analize ne treba očekivati detaljni prikaz anatomije homo sapiensa i finkcija pojedinih organa već pokušaj uočavanja i delimičnog definisanja određenih uslovno – posledično povezanih odnosa mentalnih i fizičkih sistema koji deluju u organizmu svakog pojedinca čije je prisustvo neizbežno prema stavovima NMN modela, a koje smo uspeli tek delimično uočiti i analizirati. Ona bi trebala da posluži za otvaranje novih kompleksnijih istraživačkih projekata koji bi u većoj meri obezbedili koordinirano delovanje naučnika različitih profila uz uvažavanje stava u NMN modelu o jedinstvu duha i materije. Upravo potreba tog zaokreta je jedan od osnovnih motiva ovog modela i aktivnosti na njigovom uspostavljanju i pokušaju implementiranja našim naporima u suštinskom dekodiranju svih vidova ispo­ljavanja i delovanja Prirode, pa i naše uloge u njoj.

Pre toga treba prvo konstatovati osnovne fizičke razlike poluaktivnih i aktivnih pojavnih oblika. Kod poluaktivnih struktura radi se o relativno jednostavnim njihovim molekularnim strukturama koje su u većini slučajeva stabilne konstitucije. Njihovo normalno agregatno stanje se narušava tek značajnijim trajnijim ili cikličnim energetskim poremećajima što je posledica relativno visokih specifičnih energetskih nivoa njihovih komponenti, pogotovo onih na dubljim strukturnim nivoima.

U sastav aktivnih pojavnih oblika ulaze hemijska jedninjenja osnovnih molekula različitog sastava sa relativno slabim kohezionim vezama i različitog agregatnog stanja. Takva struktura organa pogodna je za lako ostvarivanje nji­hovog programiranog pokretanja u okvirima organizma i promene agregatnih stanja materija koje se unose u organizam radi ostvarivanja potrebnih energija i neprekidnih tokova energije u njemu. Zahvaljujući tome moguće je vanjskim i unutrašnjim mentalnim i fizičkim delovanjima relativno niskog energetskog nivoa uticati na procese u organizmu, pa čak i upravljati ukupnim ponašanjem predstavnika homo sapiensa i njihovim uzaglašavanjem sa Prirodom, ali i njihovim razvojem. Na ponašanje ovih jedinjenja značajan uticaj imaju njihove osnovne karakteristike koje se u određenoj meri razlikuju zbogod složenijih organskih molekula od molekula poluaktivnih struktura. Te karakteristike su:

  • velika zastupljenost vode u svim organima i njihovim vezama čime se obezbeđuje izmena svežih i upo­trebljenih hemijskih jedinjenja u telu, kao i određeni energetski tokovi,
  • pretežna zastupljenost matmasa u hemijskim jedinjenjima, čak i onima kod kojih nije realizovana kompletna uzajamna kompenzacija pelmasa i nelmasa,
  • relativno visoka inercija i niska rezonantna frekvencija formiranih komponenti telesnih struktura posebno onih sa pretežnim prisutstvom matmasa,
  • prisustvo individualnog svesmenskog sistema sa subseistemima raspoređenim u pojedninim organima zavisno od njihove namene i načina realizovanja predviđenih funkcija,
  • mogućnost izmenljivog sastava i rasporeda dodatnih vorkmenskih struktura, usaglašenog sa tekućim funk­cionisanjem kompletnog organizma, a pod uticajem vanjskih uslova, opštih i/ili inicirarnih individualnim men­talnim delovanjima.

Većina formiranih organa i njihovih komponenti u osnovi predstavljaju standardizovane biološke strukture kao i programi njihovog tipiziranog delovanja na programirane i remeteće fizičke i mentalne uticaje, bilo da oni dolaze iz vana bilo da su rezultat individualno pokrenutih programa na osnovu informacija o uslovima okruženja ili željenim delovanjima pojedinaca u takvom okruženju. Šematski prikaz svesnog procesa reagovanja homo sapiensa može se predstaviti sledećom šemom:

Informacije o okruženju i iz okruženja ili individualni poriv njihova analiza mentalni program delovanja →odluka o delovanju ili podsvesni poriv→ fizičko ili mentalno i misaono delovanje.

Ova šema je univerzalna i pokriva sve svesne aktivnosti homo sapiensa od čisto fizičkog delovanja do govora, odnosa sa ljudima iz okruženja, stvaralačkih aktivnositi i svega što jedinke čine svesno. Čak i porivi, koji su kao mogućnost navedeni odvojeno, najčešće počivaju na nekim ranijim informacijama ili prolaznom stanju u organizmu. Međutim, pored ovih svesnih procesa i ponašanja prisutna je i kategorija spontanog delovanja koje je po svemu sudeći razultat delovanja jednog od vanjskih svesmenskih subsistema. Radi se o posebnim vanjskim uticajima, na primer slučajevi opasnosti, kada nema vremena za donošenje programa i odluke o reagovanju pa ovaj subsistem na osnovu svoje informacije promtno pokreće odgovarajuće reagovanje pojedinca koje svrstavamo u naša podsvesna reagovanja, a koje nije pokrenuo naš individualni svesmenski sistem.

Očigledno je da se radi o veoma složenim uslovima u kojim ljudi borave i deluju, ali i ništa manje složenoj strukturi pojedinačnih organa i organizma u celini kao i mehanizama pratećih procesa i načina fizičkog i nefizičkog reagovanja na te uslove.

Obzirom na visoki stepen standardizacije struktura zastupljenih hemijskih elemenata, kao komponenti organa u ljudskom organizmu i njihovih uzajamnih odnosa u različitim uslovima funkcionisanja, kombinovanih sa neizbežnim unutrašnjim mentalnim uticajima, veoma je teško uspostaviti uspešne istraživačke procese ovih uslovno – posledičnih odnosa u pojedinim fazama ljudsog delovanja i stanja njihovih trenutnih ili dugoročnijih unutrašnjih odnosa. Može se očekivati da bi prepoznavanje standardizovanih veličina u ljudskom organizmima i njihovih fizičkih i mentalnih karakteristika olakšalo sistematizaciju njihovog reagovanja na vanjske i unutrašnje poremećaje, kao i iznalaženje mogućnosti planiranog i programiranog uticaja na njih. Bez ove osnovne sistematizacije teško je očekivati da će rezultati istraživanja imati poželjnu univerzalnost i svojim modelom pokrivati širi raspon mogućih uslovno – posledičnih odnosa u pojedinim organima i celom organizmu izazvanih sticajem okolnosti ili namernim kada želimo te odnose staviti pod svoju kontrolu. Čak ako bez te sistematizacije dođemo do nekih validnih rezultata biće prisutna sumnja u njihovu univerzalnost ili u raspon karakteristika prisutnih uslova u kojima su prihvatljivi. Uvek će nam u takvim uslovima kao Damoklov mač nad glavom visiti narodna poslovica „I ćorava kokoš nađe zrnce”. Možda ova obazrivost deluje preozbiljno ali moramo biti svesni da složenost ove problematike nadmašuje naš trenutni nivo njenog sagledavanja te da se lako može skrenuti sa puta na stranputicu. Posebno kada smo sve ubeđeniji da delovanje talasa u tim svim procesima igra sve značajniju ulogu, sa jedne strane, a postajemo sve svesniji da sve te talasne procese ne samo da sve ne poznajemo dovoljno već sa nekima od njih još uvek ni ne računamo. Sva naša istraživačka iskustva nas uveravaju u to. Ovo tim pre jer nam nedostaju jasni pogledi na prirodu i mehanizam delovanja mogućih talasnih procesa čijem delovanju su organi naših tela svo vreme izloženi u različitim i njihovim stanjima i energetskim poremećajima. . Ova obazrivost je to ozbiljnija kada uzmemo u obzir da još nismo postavili ni prirodno utemeljeni model transverzalnih elektrodinamičkih talasa kojim se duže vremena bavimo a da ostale tri vrste fizičkih talasnih procesa nismo još ni načeli na pravi način, a sa nekim od njih ni ne računamo.

 

2.1. pokretački sistemi i njihovo delovanje.

Ne ulazeći detaljno u strukturu homo sapiensa možemo izdvojiti njena dva sistema:

  • jedan je strukturni sa fizičkim atributima zasnovanim na komponentama različitog molekularnog sastava i agregatnog stanja, zavisno od organa kojeg formiraju i onih sa kojima direktno ili indirektno interaguju i
  • drugi mentalni koji se može podeliti na:
  • inicilajni ili programerski koji predstavlja lokalni svesmenski sistem sa pratećim subsistemima i ograničenim lokalnim delovanjem i
  • radni vorkmenski programirani za odgovarajuće interakcije u okviru organa kojima su pridruženi izvan vorkmenskih struktura korištenih za formiranje svih prisutnih molekularnih komponenti u organima.

Komponente ovih sistema nosioci su fizičke i mentalne građe svih organa i njihovih komponenti celog organizma po­jedinaca. Njihov sastav, veličina, mehanizam delovanja i opšte karakeristike mogu se označiti kao standardizovani, mada u određenoj meri imaju i individualno obeležje. Značajnu ulogu u uspostavljanju standardizacionih odnosa u građi i funkicinisanju homo sapiensa igra njegov genetski kod koji u sadejstvu sa odgovarajućim mentalnim strukturama i već standardizovanim poluaktivnim hemijskim jedinjenjima deluje od začeća embriona do njegove smrti. Ovaj genetski kod možemo označiti kao osnovni standardizacioni činilac u formiranju kompletne strukture homo sapiensa, kako njegove fizičke tako i mentalne, uključujući i deo naslednih karakteristika kod smene generacija.U pogledu njihovog supstancčnog sastava u opštoj strukturi tela homo sapiensa dominantnu ulogu ima karakter matmasenih strukture jer je kod komponenti sa elemasama prisutan relativno visok stepen kompenzacije pelmasa i nelmasa mada se ni njihova uloga ne bi smela zanemariti jer su nosioci niza funkcionalnih procesa u telesnoj strukturi. Raspred ovih masa u pojedinim organima i njihovim komponentama je različit i zavisi od posmatranog strukturnog nivoa pa njihovo reagovanje na energetske poremećaje zavisi od karaktera istih. Obzirom na složeni supstancčni sastav svih fizičkih struktura u organima i celom organizmu poremećaj jedne vrste biće praćen reakcijom obe vrste masa, ali će efekti tih reakcija zavisiti od uzajamnog odnosa odgovarajućih njihovih energija. Pored toga ove strukture pokazuju selektivno reagovanje na pojedine energetske poremećaje zavisno od njihovog karaktera, a posebno od energetskog nivoa i frekvencije kod talasnih poremećaja, jer sve komponente kao jednu od fizičkih karakteristika imaju svoju prirodnu rezonantnu frekvenciju u sklopu formirane strukture što ima značajnu ulogu u slučaju da budu izložene talasnim energetskim poremećajima. Mogućnost dvostrukog pobuđivanja pojedinačnih fizičkih struktura u organima homo sapiensa otežava analizu efekata tog delovanja energetskih poremećaja na pojedine organe, posebno kada su u pitanju talasni procesi. Osim toga njihovo pobuđivanje uzrokuje i promenljivo delovanje mentalnih komponenti prisutnih u svim fizičkim strukturama koje su nosioci njihovog programskog i zakonomernog ponašanja.

Kada je u pitanju invidualni svesmenski sistem on za svoje aktivno delovanje mora sadržati karakteristične svesmenske subsisteme, ali ograničene na praćenje pretežno lokalnih uslova, mada se preko njih ostvaruje i ograničeni obim komunikacije sa glavnim svesmenskim sistemom pod čijom se kontrolom nalaze i svi individualni mentalni sistemi i komponente. Ta vanjska komunikacija individualnog svesmenskog sistema zavisi od postignutig stepena raz­voja pojedinaca pre svega u mentalnom pogledu, što se može podvesti pod pojam postignutog nivoa prirodne svesti. Ovi individualni subsistemi raspoređeni su po odgovarajućim organima tela programiranim za njihovo prihvatanje, a delovanje im se integriše preko fizičkog svesmenskog subsistema i prenosi na odgovarajuće vorkmenske strukture u organima tela. Delovanje ovih subsistema je usaglašeno sa osnovnim programom delovanja homo sapiensa, a realizuje se preko usaglašavanja delovanja pojedinih struktura vorkmena raspoređenih u svim organima tela.

Vanjski uticaji ne deluju direktno na lokalni svesmenski sistem i njegove subsisteme već su predmet njihove analize i eventualne korekcije programa delovanja odgovarajućih vorkmena uz pojedine komponente fizičkih organa. Efekti tog delovanja zavise od njihove vrste i energetskog nivoa. Mogu se izdvojiti dve vrste energetskih poremećaja:

  • Poremećaji impulsnog karaktera različitog trajanja i
  • Poremećaji talasne prirode koji mogu biti elektrodinamički ili masodinamički u širokom rasponu frekvencija i to kao njihova transverzalna i longitudinalna varijanta.

Ovi poremećaji imaju fizički karaker mada se efekti njihovog delovanja, zbog pratećeg poremećaja položaja komponenti svakog telesnog organa, preslikavaju i na njihovu mentalnu strukturu. Time se narušava uspostavljeno mentalno polje svakog organa i rezultantno polje čitavog tela. Ova promena se oseća kako na unutrašnjem planu celog organizma, tako i u njegovom bližem pa čak i daljem okruženju. Mi danas uspevamo delimično uočiti te promene, ali smo još uvek daleko od njihovog prirodnog objašnjenja i mehanizma delovanja na unutrašnjem i vanjskom planu. Ta okolnost može poslužiti tek kao opravdanje i podstrek daljim i dubljim istraživanjima ovih pojava i pratećih efekata, jer moramo biti svesni njenog značaja za ponašanje i razvoj ove populacije homo sapiensa. Rezultati postignuti na tom planu trebali bi dovesti do proširivanja i produbljivanja prirodne svesti ove populacije homo sapiensa, što je preduslov njenom približavanju Prirodi i otvaranju pristupa širim mogućnostima korišćenja svih njenih fizičkih i mentalnih resursa, kao i izbegavanje neminovnih pogubnih sukoba sa njom. Neke od aspekata ovog delovanja pruža NMN model.

Svi ovi poremećaji dovode do odgovarajućih reakcija organizma na njih što se manifestujem pokretanjem čitavog niza procesa u strukturi pojedinih organa i njihovih komponenti, zavisno od njihovih karakteristika i uloge koju imaju u sklopu čitavog tela. U većini slučajeva ove reakcije deluju na ublažavanju tih poremećaja, a na osnovu njihovog dekodiranja od strane individualnog svesmenskog sistema i programiranja procesa te reakcije. Obzirom na njihovu specifičnost treba ih analizirati odvojeno.

2.1.1. poremećaji impulsnog karaktera.

Osnovne karakteristike ovih poremećaja su njihov energetski nivo, ukupno trajanje i trajanje njihovog uspostavljanja i iščezacanja[1]. Zavisno od njihovog karaktera efekti mogu biti u vidu smanjenja ili povećavanja ener­getskog nivoa pogođenih struktura u organima i tela u celini. U oba slučaja dolazi do fizičkih i mentalnih promena u celom organizmu zbog uzročno-posledične povezanosti njegovih organa. Dok su te promene u tolerantnim granicama tipičnim za pojedince organizam im se prilagođava i uspostavlja neko odgovarajuće novo stanje kroz prateći prelazni proces. Tokom ovih poremećaja svo vreme deluju promene izazvane zakonom delovanja masa, dok je u prelaznim procesima prisutan i zakon o delovanju impulsa. Prvi uticaj ima efekat promenu stanja, dok je drugi praćen pojavom indukcionih procesa električne i/ili masene prirode. Njihov tok zavisi od karakteristike poremećaja i organa na koji on deluje. Tokom tog prelaznog perioda posebno je aktivan individualni svesmenski sistem koji stvara mentalnu podlogu efikasnoj realkciji na ove poremećaje. Posle prelaznog procesa organizam nastavlja da deluje u novim uslovima koji mogu biti povoljniji ili nepovljniji od prethodnih. U takvom slučaju promene zahvataju i fizičku i mentalnu strukturu pogođenih ljudi. U drugom slučaju, zavisno od energetskog nivoa i vrste poremećaja, može doći do oštećenja po­jedinih organa u telu, pa i do prekida njegovog funkcionisanja, odnosno smrti.

Osnovni karakter ovih poremećaja je njihova jednokratnost (mada se mogu javljati periodično posle relativno dužih pauza) i trajanje, što je praćeno promenama ponašanja celog organizma prilagođenog novo nastalim uslovima. Ove promene zahvataju komponente na svim fizičkim strukturnim nivoima do komponenti EET. Pitanje je samo koliko će promene biti na svim tim komponentama obzirom da njihov specifični energetski nivo raste kako ulazimo dublje u fizičke strukture. Pored toga značajan uticaj imaju i njihove interakcije na svim strukturnim nivoima čiji energetski nivo može takođe biti relativno visok. Uzajamni odnos kod uspostavljanja ovog poremećaja i reakcije pogođene strukture na njega su uzrok pojave koju označavamo kao inercija sistema u prelaznim periodima. Osim toga ova pojava kod talasnih procesa utiče neposredno na brzinu njihovog prostiranja u od­govarajućim sistemima čije su komponente nosioci ovog procesa.

Delovanje poremećaja ove vrste u većini slučajeva ima fizički karakter pa je i odgovarajuća reakcija fizičke prirode u vidu promene fizičkog stanja ili odgovarajućeg delovanja preko fizičkih organa tela. Reakcija tela i njeno ispoljavanje objednjuju inutrašnje i vanjske aktivnosti određenih njegovih organa sa efektima uslovljenim karakte­ristikama istih.

Naša biološka i medicinska istraživanja bavila su se pretežno prirodom i posledicama ovih poremećaja. Ne podcenjujući njihov značaj u daljem tekstu težište će biti na poremećajima talasne prirode obzirom da smo tu praktično tek na početku realnijih sagledavanja posledica njihovog delovanja, koje je po svemu sudeći kompleksnije od impulsnih.

2.1.2. poremećaji talasnog karaktera.

Za razliku od impulsnih poremećaja kod talasnih pobuđeni procesi teku neprekidno i promenljivog su intenziteta. Karakterišu ih ciklične transforomacije energije tipa potencijalna ↔ kinetička energija. Efekti ovih poremećaja se su­perponiraju sa efektima impulsnih poremećaja. Kada su u pitanju biološki pojavni oblici pokretanje ovih procesa iniciraju:

  • Vanjski uslovi kao rezultat kretanja poluaktivnih struktura i sistema sa velikim rasponom trajanja njihovih perioda, odnosno frekvencija, od vrlo brzih u strukturama kakvi su atomi sa svojim elektronima, preko meteoroloških bližeg i daljeg kosmičkog okruženja do MET. Jedan od stranih uticaja su delovanja raznih tehničkih uređaja razvijenih poslednje vreme od strane ove populacije homo sapiensa, koji mogu biti sa svesno izazvanim povoljnim ili nepovoljnim efektima po pojedince i/ili društvene grupacije.
  • Unutrašnji individualni neprekidni procesi izazvani strukturnim promenama kod disanja i dekompozicije hrane koju unosimo u naš organizam a njene komponente kolaju kroz sve organe tela.
  •  Fizički i mentalni međusobni uticaji pojedinih organa u telu pojedinaca i njihovih grupa sa pozitivnim ili negativnim efektima.

Kakvi će biti efekti ovih poremećaja na pojedine pojavne oblike zavisi od njihove frekvencije i energetskog nivoa, sa jedne strane, i strukturnog sastava i energetskih nivoa pogođenih organa, njihovih komponenti i organizma u celini, sa druge strane. Ovu konstataciju je lako izreći samo, ako pokušamo organizovati odgovarajuća istraživanja radi određivanja mehanizma delovanja i suštine talasnih procesa sa efektima koji ih prate u okruženju, nailazimo na čitav niz različitih teškoća od kojih su neke još uvek nerešive, a neke čak i ne uočavamo ali one vrebaju i deluju iz prikrajka. Pri tome mora se svo vreme imati u vidu činjenica da su kod svih procesa istovremeno prisutni uticaji izazvani delovanjem masa i impulsa i da im se efekti superponiraju.

Kraći prikaz tih teškoća dat je u daljem tekstu.

2.1.2.1. vrste i osobine talasnih procesa.

Od najavljenih teškoća iznenađujuće deluje činjenica da mi još uvek, pored svih do sada obavljenih istraživanja, nemamo pravu sliku elektrodinamičkih talasnih procesa i mehanizma njihovog prostiranja i delovanja sa okolnim fizičkim strukturama. Prihvatanje fotona deklarisanih a nepotvrđenih karakteristika i ukidanje etra koštali su nas jedan vek tapkanja u mestu što se talasnih procesa tiče i svega onoga što je direktno ili indirektno vezano za nji. NMN model daje po meni realniju sliku ovih talasnih procesa koji pripadaju grupi elektrodinamičkih tranverzalnih talasa. Istovremeno dodatno daje podlogu za prihvatanje postojanja i osnovne karakteristike ne samo masodinamičkih transverzalnih talasnih procesa već i za oba slučaja njihovih longitudinalnih varijanti. Na ove fizičke remeteće procese nadovezuje se i verovatnoća pojave talasnog delovanja vorkmenskih struktura prisutnih kod svih komponenti naših organa, posebno grupe tzv. vezanih vorkmena čije je delovanje nelokalno i jednosmernog karaktera što kod fizičkog rezonatnog delovanja izaziva neočekivane i do sada često nobjašnjive efekte[2] Bez dobrog prirodnog utemeljenja svih ovih talasnih procesa teško je govoriti o sistematičnosti njihovih istraživanja i bezrezervnoj validnosti rezultata koje dobijamo u delu naših istraživanja ponašanja struktura i sistema koji su im izloženi.

Značaj talasnih procesa posebno potencira prisutna mogućnost pojave reakcije rezonantnog karaktera od strane pogođenih sistema i njihovih komponenti, koja može dovesti do posledica čiji energetski nivo značajno nadmašuje osnovni energetski nivo talasa koji je izazvao ovaj poremećaj.

Ipak, pored prisutnih nepoznanica vezanih za talasne procese, imajući u vidu njihove opšte karakteristike kao što su frekvencija i energetski nivo kao i do sada uočeni njihovi efekti, mogu se prognozirati ponašanja pojedinih organa i njihovih komponenti ako budu izloženi delovanju nekih od ovih talasa zahvaljujući opštim karakteristikama struktura pojedinih organa, posebno onih standardizovanih. Ukrštanjem ovih podataka mogli bi se sa velikom verovatnoćom prognozirati odnosi nekih efekata delovanja pojedinih vrsta talasa na naše organe i proceniti njihov nivo i značaj, kao i preduzimati odgovarajuće korekcione i zaštitne mere. Preduslov za to je postavljanje realnijeg modela sve četiri vrste talasnih procesa i sa poznavanjem njihovih karkakteristika ući u istraživanje posledica njihovog uticaja na okolinu, a posebno na organizam homo sapiensa. Kao dodatna mogućnost neočekivanih delovanja može se smatrati već pomenuto talasno delovanje vorkmenskih struktura, koje još uvek ne prepoznajemo, mada bi ga morali smatrati mogućim sa rasponom efekata od povoljnih do nepovoljnih za naš organizam.

Suština talasa, bez obzira o kojoj se njihovoj vrsti radi, je da pripadaju kategoriji dinamičkih procesa koji na okolne sisteme i njihove komponente deluju:

  • indukciono preko impulsa njihovih nosilaca i
  • delovanje masa promenljivog intenziteta zbog pokretljivosit nosilac.

Svo vreme tokom ovog procesa efekti navedenih delovanja se superponiraju, pri čemu mogu biti istoznačni i/ili raznoznačni, zavisno od usklađenosti njihovih poluperiode. Ova opšta konstatacija vredi za sve vrste talasnih procesa i ima veliki značaj za ponašanje organa na koje deluju.

U pogledu vrste talasnih procesa postoji značajno razmimoilaženje stavova naučne zajednice i stavova sadržanih u NMN modelu. Stanovište naučne zajednice je da postoje samo samo elektromagnetski talasi sa fotonima kao njihovim nosiocima već navedenih teško prihvatljivih karakteristika (detaljnije u L1 ). Radi se o transverzalnim talasima, mada je u slučaju fotona i taj stav diskutabilan. Računa se i sa zvučnim talasima masodinamičkog karaktera u atmosferi zemlje. Ove dve vrste talasa imaju različite mehanizme nastanka, prostiranja i delovanja na fizičke strukture u okruženju , zbog različitog karaktera vazdušnog omogača oko zemlje

NMN mode ne prihvata takav pristup i prvo izučava sredinu u kojoj se uspostavljaju talasni procesi a zatim definiše njihove nosioce. Sa takvim pristupom talsni procesi su mnogo složeniji ako posmatramo njihovu suštinu i sve vidove ispoljavanja i delovanja. Nažalost mi smo tek na početku zaokreta u njihovom poimanju i istraživanju. Po svemu sudeći mi smo danas u mogućnosti tek da naslutimo svu složenost i značaj pratećih pojava i procesa vezanih za delovanje svih varijanti talasnih procesa. Ovde ću se kraće osvrnuti samo na neke stavove bitne za ponašanje bioloških pojavnih oblika. Prema specifičnosti njihovih karakteristika mogu se podeliti po više osnova (u skladu sa stavovima NMN modela):

  • prema supstancčnom sastavu mogu biti:
  • masodinamički,
  • elektrodinamički i
  • mentalni isprovocirani kretanjem fizičkih nosilaca talasnih procesa;
  • prema načinu pobuđivanja mogu biti:
  • transverzalni sa inicijalnim delovanjem zakona delovanja impulsa, odnosno dinamičkih polja odgo­varajućih specifičnosti i
  • longitudinalni sa inicijalnim zakonom o delovanjem masa u pravcu njihovog kretanja, odnosno kod uspostavljanja stacionarnih polja odgovarajućih specifičnosti;
  • prema sredini kroz koju se prostiru:
  • sisfizionski sistemi koji prožimaju sve fizičke sisteme a uspostavljeni su u davnoj prošlosti,
  • molekularni sistemi u gasovitim i tečnim planetarnim omotačima i
  • uslovno čvrste materijalne strukture sa elastičnim vezama njihovih komponenti koje su takođe te uslovno čvrste strukture.

Ovakvo stanje talasnih procesa rezultat je delovanja jedninstvenih zakona, pre svega zakona o delovanju masa i impulsa i njihovih pratećih polja. Razlika u efektima ovih delovanja je u principu njihovog impulsnog delovanja koje se svodi na sledeće:

Kod delovanja masa u sisfizionskim sistemima radi se o uspostavljenom stanja u davnoj prošlosti kada su formirani subelementarni sistemi i komponente EET. Pri tome raspored polja pelsiona ima lokalni karakter u skladu sa zakonom o delovanju masa, ali je nepromenljivo vezan za svoje sis­fizione i komponente EET i prati ih bez kašnjenja kada se oni pokrenu. Promena polja na posma­tranoj lokaciji praćena je odgovarajućim prelaznim procesom uspostavljanja novog ravnotežnog položaja za svaku česticu pogođenu odgovarajućim energetskim poremećajem. Nosioci ovih talasa su jezgra ekranizovanih fiziona čiji se iznos inicijalne potencijalne energije menja u ritmu MET. Delovanje vezanih vorkmena je nelokalno i praktično je trenutno, ali uspostavljanje novog ravnotežnog stanja i u ovom slučaju na posmatranoj lokaciji takođe zahteva odgovarajući prelazni proces. U principu radi se o pojavi procesa nazvanog inercija presudnog kod svih promena energetskog stanja fizičkih sistema a na osnovu zakona o minimalnoj aktivnoj potencijalnoj energiji sistema.

Nažalost mi još uvek nismo prepoznali prisustvo većine ovih vrsta talasa i posvetili se istraživanju njihovih karakteristika, mehanizama prostiranja i delovanja posebno na biološke pojavne oblike. Čak i u slučaju transverzalnih elektrodinamičkih talasa, čijim se istraživanjima i korišćenjem duže bavimo, nismo ih uspeli postaviti na realne prirodne osnove. Detaljno njihovo eksperimentalno i teorijsko istraživanje tek predstoji.

Potrebno je istaći jedan dodatni fenomen vezan za ove talasne procese. Radi se o stanju da sve fizičke strukture koje na svim strukturnim nivoima u okviru svojih sistema imaju i sisteme vorkmena pa kada učestvuju u talasnim procesima pokreću i pripojene vorkmene, čime dolazi do određenih pojava i procesa mentalnog karaktera koje imaju talasni karakter. Ti poremećaji nemaju nekog uočljivog efekta dok se radi o poluaktivnim strukturama i pojavnim oblicima. Međutim, kod bioloških pojavnih oblika, sa značajno bogatijim i raznovrsnijim mentalnim subsistemima i vorkmenskim strukturama, pojava ovih talasa može imati, a i ima, značajne efekte posebno kod homo sapiensa, jer utiče na njihovo mentalno stanje, kako unutrašnje tako i na vanjske efekte njegovog delovanja. Karakter ovih efekata zavisi od stepena njihovog razvoja i postignute prirodne svesti. Osim toga nivo svih uticaja zavisi od supstancčnog sadržaja, prisutnih vezanih vorkmena sa svojim nelokalnim delovanjem i njihovih karakteristika u komponentama organa i celog organizma.

Kod pokušaja analize strukture bioloških pojavnih oblika sa tačke gledišta osnova njihovog delovanja, uticaja okruženja na to delovanje, ali i na njihovo povratno delovanje na okruženje, dolazi do punog izražaja uloga standardizovanih sturktura, sa jedne strane, i prenete na njih sposobnosti mentalnog delovanja na osnovu dodatnih posebno programiranih vorkmenskih struktura, sa druge strane. U ovom drugom slučaju, gledajući strukturu homo sapiensa kao biološkog sistema jedanog od aktivnih sudionika i u opštim pokretačkim aktivnostima Prirode, istina skromnih mogućnosti, ali koje na nekom lokalnom planu mogu biti i odlučujuće. Te mogućnosti su individualne prirode i jedan njihov deo se programski ugrađuje u jedinke dok su još u embrionom stanju. Ta ugradnja je kombinovana sa neprekidnim delovanjem neposrednog okruženja koje je do porođaja uslovljeno fiziološkim i mentalnim uticajem prvo majke a u manjoj meri i neposrednim okruženjme. Ovi uticaji su pre svega takasne prirode mada se superponiraju i sa efektima interakcija svih supstancčnih struktura na posmatranoj lokaciji. Nažalost ti uticaji su vrlo često pretežno spontane prirode a može se očekivati, barem na osnovu novijih istsraživanja, da bu se mogli postsići značajni rezultati ukoliko bi bili posebno programski osmišljeno i kontrolisani. Ovako radi se samo o po­tencijalnim mogućnjostima koje u većini slučajeva ostanu neiskorišćene, što u velikoj meri zavisi od okruženja u ko­jem će se taj pojedinac kretati. Mi bi, ako uopšte želimo napredak u odnosima ove populacije homo sapiensa sa Pri­rodom i u korišćenju mogućnosti koje nam ona može pružiti, morali prepoznati i stimulisati na pravi način takve pojedince i dovoditi ih u poziciju da ovladaju tim mogućnostima i da daju odgovarajuće priloge ovoj populaciji homo sapiensa na našoj planeti.

Efekti delovanja oba ova slučaja se svakodnevno prepliću i njihov karakter i nivo zavisi od zastupljenosti progra­miranih fizičkih i mentalnih struktura u organima i kompletnom organizmu pojedinaca. Postignuti nivo fizičkih i men­talnih sposobnosti, kao i nivo prirodne svesti, rezultat su prisutnosti svih ovih uticajnih činilaca i njihovog delovanja. Obzirom na složenost struktura i pratećih ponašanja homo sapiensa mi smo još daleko od mogućnosti uočavanja i kvalitetnog praćenja svih uzročno – posledične povezanosti njihovih delovanja. Iz istog razloga mi i dalje slabo ko­ristimo mogućnosti da putem svog individualnog svesmenskog sistema utičemo na pojave i procese u nama i našem okruženju. Preduslov da bi u tom pogledu postigli zapaženije rezultate je prihvatanje kompleksnijeg pristupa shvatanju Prirode, a pre svega jedinstvo duha i materije sa svim njegovim aspektima uzročno – posledično povezanih delovanja, ali i znatno viši nivo naše usaglašenosti sa delovanjem prirodnih zakona kojima smo i mi izloženi.

2.1.3. neki efekti delovanja ovih poremećaja na homo sapiensa.

Imajući u vidu značajnu zastupljenost standardizovanosti telesnih struktura homo sapiensa, sa jedne strane, kao i širok raspon karakeristika posebno talasnih energetskih poremećaja, sa druge strane, ne bi se moglo očekivati da će efekti njihovog uzajamnog delovanja biti uniformni. Sigurno će postojati odgovarajuća sličnost u tim manifestacija pratećih interaktivnih procesa u telima ljudi i sa njihovim okruženjem, ali ne i njihova apsolutna identičnost. Moguće razlike vuku korene iz sledećih okolnosti:

  • Bez obzira na osnovnu genetsku sličnost ove populacije homo sapiensa na zemlji prisutne su i određene, često ne tako male, razlike između telesnih i mentalnih strukturnih karakteristika pojedinaca i njihovih grupa na pojedinim lokacijama. Te razlike su prisutne i pored standardizovanosti struktura pojedinih organa i kom­peletnih organizama, a mogu se i menjati tokom života njihovih nosilaca na istoj ili promenjenoj lokaciji boravka.
  • Karakteristike energetskih poremećaja, posebno onih talasne prirode, su veoma složene strukture i najčešće visoko modulisane komponentama širokog raspona frekvencija i energetskog nivoa. Zahvaljujući tome različite komponente nekih struktura doživljavaće na različite načine pojedine ovakve energetske poremećaje i reagovati na njih. Pri tome treba imati u vidu da izvori određenih poremećaja mogu biti vanjskog i/ili unuterašnjeg porekla pa će mnoge od tih reakcija imati individualni karakter.

Kao rezultat toga može se očekivati da će svaka reakcija pojedinih organa i organizma u celini sadržati neko individulano obeležje bilo ono manuelno, govorno ili misaono i da će na određeni način karakterisati osobu u kojoj se ta reakcija formira. Rezultat će biti da će različiti ljudi u na izgled istim uslovima reagovati različito. Neke od tih reakcija ne moraju uvek biti po volji njihovog nosioca, ali to su refleksi njegove kompleksne unutrašnje srukure na karakteristika informativnog ili energetskog poremećaja koji je doveo da takve reakcije. Preko detaljne analize takvih reakcija, ako bi ih mogli obaviti, verovatno bi mogli stvoriti realniju mentalnu sliku njihovog nosioca nego što smo je stvorili na osnovu površnih utisaka. Neki od tih refleksa mogu biti prenešeni na okružanje nefizičkim putem zahvaljujući delovanju svesmenskog vanjskog i individualnog sistema.

Analiza mogućih karakterističnih slučajeva ovih interaktivnih procesa ima jako širok front delovanja i, da bi dala korisne rezultate, zahteva angažovanje šireg kruga istraživača različitog profila, pri čemu su neka od njih takva da su još uvek izvan domašaja naših mentalnih i tehničkih mogućnosti.

U dalje tekstu biće dat samo kraći komentar sledećih procesa:

  • karakteristike naših mogućnosti govornog komuniciranja i
  • delovanaj na embrion tokom prenatalnog i perinatalnog perioda njegovog formiranja.

Ova dva slučaja su odabrana jer njihova suštinska analiza nije prihvatljiva sa pozicija kakve zvanična nauka koristi kod svojih istraživanja.

2.1.3. karakteristike govornog komuniciranja.

Osnovne karakteristike uzajamnog neposrednog komuniciranja homi sapiensa svode se na:

  • govorne informacije i
  • pisane informacije.

Mogu se koristiti i druge mogućnosti kao što su mimika, mentalne, slike i znaci, razne druge vizuelne mogućnosti, ali su navedene dve izvorne i u najširoj upotrebi na koju je ova populacija homo sapiensa orijentisana. One se prepliću jer je broj glasova i njihovih grafičih oznaka sveden na racionalnu meru, mada postoje i mnogo složenije kombinacije glasovnog i vizuelnog komuniciranja. Postupak je u toliko pojednostavljen da svakom glasu kao njegovoj tonskoj predstavi kod racionalnihih kombinacija odgovara jedan grafiči znak. Koristeći se glasovnom komunikacijom mi smo u stanju direktno izmenjivati informacije na relativno bliskom rastojanju sagovornika ili se u poslednje vreme koristiti različitim tehničkim pomagalima pomoću kojih te mogućnosti postaju praktično neograničene.

Pisane informacije gube prostorno ograničenje, a pomoću savremenih tehničkih sredstava i vremensko. One u određenoj meri su jednoznačne. Varijacije se javljaju tek kada pisanu informaciju pokušavamo tronsformisati u go­vornu, odnosno tonsku. U tom procesu se srećemo sa problemom talasnih procesa koji kod svake jedinke nisu je­dinstveni već mogu sadržati značajan broj pratećih talasa kojima je modulisan talas osnovne frekvencije za posmatrani glas. Karakteristike tih modulacionih talasa je različit i zavisi od kompletne fizičke i mentalne strukture komponenti organa koji je pobuđen da proizvede željeni glas. Imajući u vidu ove karakteristike formiranja glasovnih informacija taj proces nije jednostavan ali je bitno da osnovni ton svakog znaka bude dovoljno jasan i prepoznatljiv.

Ovakav tok formiranja tonske predstave ili fonetske karakteristike odgovarajućeg glasa čini da ona pored osnovne karakteristike sadrži i dodatnu koja odražava određena strukturna odstupanja u pojedinim komponentama angažovanih organa. U tom slučaju bi fonetske karakeristike svakog pisanog znaka varirale od jedinke do jedinke, pri čemu bi ta odstupanja odslikavala u određenoj meri njihove genetske karakeristike koje imaju uticaja na formiranje fizičke i mentalne strukture svakog čoveka. Posebni značaj kod ovog procesa ima rezonantna frekvencija svake od komponente pojedinačnih organa, koji u takvim procesima igraju svojevrsnu ulogu „Furijeovog filtera” koji iz mase talasa u okruženju izdvaja samo svoje frekvencije noje reaguju na svojstven način. Kompletna fonetska karakteristike glasa u svakom konkretnom slučaju sadržala bi:

  • osnovnu frekvenciju tipičnu za odabrani glas,
  • energetski nivo.
  • trajanje glasa,
  • spektar modulisanih talasa određenih karakteristika koje bi mogli svrstati u boju glasa,
  • poseban naglasak kao odraz mentalnoge stanja i podloge govornika kod formiranja odgovarajućih reči i
  • mimika koja govorniku spontano izbija a odraz je njegovog mentalnog stanja tokom procesa prirpreme reči koje će izgovoriti.

Treba imati u vidu da se ovakav mehanizam formiranje kompleksnih fizičko – mentalnih reakcija ne odnosi samo na govor već da je tipičan za sve reakcije organizma na unutrašnje i vanjske uticaje ili energetske poremećaje usaglašebe sa karakteristikama pojedinačnih organa, koje u dobroj meri imaju standardizovana obeležja.

Ove konstatacija nameće jedan zaključak. Ako genetska struktura pojedinih grupacija ljudske populacije vezana za njihovo „zavičajno područje” nosi određena tipična ili standardna genetska obeležja može se očekivati da fonetska ana­­liza njihovog govora predstavlja podlogu za prognozu njihovog osnovnog mentaliteta i ponašanja u različitim si­tuacijama kod kojih je ova analiza vršena. Samo treba računati da pojačana migracija stanovništva može te razlike vre­menom smanjiti na minimun.

Ovde se nameće još jedna hipoteza o unutršnjem procesu fonetske strukture glasova u našem govor. Teško je proveriva, ali ipak mislim da je vredna pažnje i da bi o njoj trebali voditi računa kod naših istraživanja unutrašnjeg toka ovih procesa. Postoji mogućnost da našem govoru prethodi jedan „unutrašnji monolog” na čije će fonetske karakteristike uticati pored ostalog i naše trenutno mentalno stanje i psihičko raspoloženje koje će ostaviti traga na fonetskoj slici govora koji sledi.

Da bi se utvrdila prava mera uticaja navedenih okolnosti neophodna su mnogo temeljnija istraživanja svih ovih fenomena od kojih za neke još uvek nismo dorasli ni koncepcijski ni tehnički. Za očekivati je, ipak, da će i ove otežavajuće okolnosti vremenom bivati prevaziđene za što je potrebno učiniti određene zaokrete u našem pristupu izu­čavanja Prirode od kojih neke sadrži njen predloženi NMN model. Osnovno je pri tom da shvatimo svu kompleksnost Prirode i njenog ispoljavanja pa da umesto njenog sveobuhvatnog izučavanja ne favorizujemo samo neke njene seg­mente očekujući da ćemo tako odgovoriti na sva pitanja koje ona postavlja pred nas.

2.1.4. uslovi razvoja embriona.

Bez dublje analize želeo bih ukazati na okolnost da navedeni mogući unutrašnji i vanjski uticaji na formiranje fonetske strukture našeg govora predstavljaju samo jedan od mnogih uticaja vezanih za specifični deo fizičke i men­talne strukture našeg organizma, a koliko takvih delova imamo teško je i naslutiti. Osim toga svaki takav deo odsli­kava na određen način individualnost svakog pojedinca. Može se očekivati da je suštinski mehanizam u svim tim slučajevima sličan a da do odstupanja dolazi zbog razlike u karakeristikama uticajnih veličina, sa jedne strane, i razlike individulanih finesa u fizičkim i mentalnim karakteristika komponenti svih organa i njihovih subsistema svakog pojedinaca, sa druge strane. U takvim uslovima dolazi do razvoja bespomoćnih embriona začetih u utrobi majke koji su izloženi delovanju svih tih pozitivnih i negativnih što fizičkih što mentalnih procesa serviranih ne samo od majke već i njenog bližeg u daljeg okruženja.

Za njihov start kao polazne fizičko – biološke strukture određen je programski ugrađenim DNK koji bi trebao da se razvije u individuu očekivanih karakteristika. Međutim, iz svega do sada rečenog sledi da su to samo „ lepe želje” a krajnji rezultat će biti uslovljen razvojnim procesima, prvo u njegovom embrionom stanju, a zatim onim koji ga očekuju kada uplovi u ove naše životne vode koje smo mutili i još uvek mutima što iz neznanja što iz loših namera. U prvom slučaju embirion je izložen svim pomenutim uticajima bez mogućnosti da utiče na njih, ukoliko njegova povezanost sa vanjskim svesmenskim subsistemima ne predstavlja određeni stepen zaštite uslovljavanjem stanja njegove strukture koja će ublažavati neke od tih uticaja. Poseban uticaj na embrion imaju karakteristike majke, njeno mentalno stanje i opšte ponašanje tokom trudnoće, mada se ne mogu zanemariti ni uticaji bližeg pa i daljeg orjuženja.

U ovom slučaju, poredeći ga sa procesom formiranjem govornih karakte­ristika, problem je daleko složeniji obzirom na kompleksnost svih procesa koji se odvijaju u embrionu tokom njegovog formiranja pre izlaska u svet, a preko kojih se određuju svi aspekti njegovog kasnijeg fizičkog i mentalnog ispoljavanja kao ličnosti. Procesi koji, umajući u vidu iznete stavove, nisu stohastički već su u velikoj meri posledica standardizovanosti fizičkih i mentalnih struktura samog embriona uslovljeni njihivim DNK, karakteristikama majke i okruženja. Upravo prisutan stepen standardizovanosti mogao bi omogućiti odgovarajuću sistema­tizaciju kako stanja i razvoja embriona tako i određivanja efekata uticaja okru­ženja na njega radi pokušaja određenih njihovih korekcija pre rođenja i spreča­vanja mogućih negativnih posledica po njegove osobine, što bi zahtevalo posebno programirana istraživanja usaglašena sa fizičkim i mentalnim stanjem organa i celog organizma ljudi, a verovatno i usredsređene na pojedine njihove grupacije.

Radi se o veoma složenim pojavama i procesima i, kao što je već u više navrata pomenuto, zahteva jedan znatno koherentniji pristup nihovom istraživanju, kako u pogledu širine zahvaćeneih tema tako i profilu istraživačkih timova[3]. Namera ovog rada bila je, pored ostalog, da ukaže na svu složenost Prirode pogotovo kada su u pitanju svesni biološki pojavni oblici, a posebno na značaj tipiziranih njihovih struktura od onih koji su svakodnevni centar naše pažnje pa do njihovih najdubljih strukturnih nivoa, koje još uvek nismo uspeli dosegnuti.

.

L.1.Miloš Abadžić: PRIRODNI MODEL PRIRODE (Tom I i II), PROMETEJ, Beograd, 2013

 

 

 

[1] U dosadašnjim razmatranjima ovo trajanje je predstavljano kao vremenska komponenta uspostavljanja i iščezavanja energetskih poremećaja.

[2] Ovi efekti su najverovatnije delovali i kod istraživanja koja je provodio Nikola Tesla a vezani su za longitudinalne talase sve tru vrste.

[3]Ohrabrenje u ovom pogledu predartavlja Prvi internacionalni kongres PTPPPA 2015 (1st International Congres on Psychic Traume: Prenatal, Perinatal & Postantal Aspects) održan u Beogradu 15-16 maja 2015. Deo tematike kongresa i odgovarajućih istraživačkih aktivnosti upravo je vezan za ovu temetiku. Nadam se će u tim istraživanjima naći mesta i asopekti standardizacije koji su predmet razmatranja u ovom poglavlju knjige a koji ugraju odlučujuću ulogu u konačnom uspostavljanju stanja i određenih procesa koje idpoljavaju pojedinačni predstavnici homo sapiensa.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar