orthopedic pain management

Prava pacijenta

 

CREATOR: gd-jpeg v1.0 (using IJG JPEG v62), quality = 100

CREATOR: gd-jpeg v1.0 (using IJG JPEG v62), quality = 100

Piše prof. Dr. Vuk Stambolović: U eri Moderne, u atmosferi tehnološkog optimizma, i medicina je imala oreol apsolutno pozitivne tehnologije.

Otuda je povezivanje oblasti zdravlja sa ljudskim pravima imalo samo jedno  usmerenje: ljudska su prava ugrožena ukoliko u slučaju bolesti ili zdravstvene ugroženosti  ljudi nemaju mogućnost da dobiju potrebnu zdravstvenu negu i pomoć.

U tom  smislu, ne  samo u programskim tekstovima o zdravlju i ljudskim pravima[1], nego i  u nizu međunarodnih i regionalnih dokumenata  neprestano je  naglašavana važnost prava na zdravstvenu zaštitu.[2]

Osnovno i, istovremeno, jedino pravo pacijenta, dakle, bilo je –  da bude pacijent.

Moderna  je, međutim, počela da prikazuje i svoje drugo lice.

U svim njenim domenima, naime, pomolilo se totalitarno svojstvo instrumentalnog razuma:

  • da sve oko sebe objektifikuje[3],
  • da ljude svodi na objekt informacije, a nikada na subjekt komunikacije[4] ,
  • da na ljudske potrebe ne gleda  kao na svrhu po sebi, nego  tek kao na sredstvo za povećanje moći i vlasti[5]

Premda se ovo drugo lice Moderne iskazivalo i u domenu zdravstvene zaštite, medicina je, kao specifični domen, te kao jedan od bitnih elemenata ljudskih prava, dugo vremena bila  “zaštićena” od kritičkih uvida.

Ipak, objektifikacija i manipulacijja, kao sastavni deo medicinskog tretmana, počele su da dovode i do vidnih štetnih posledica tako da je, upravo sa stanovišta ljudskih prava, i u domenu medicine došlo do razvoja složenijeg diskursa.  Naime, unutar strogo kontrolisanog medicinskog narativa  kojim  su bili određeni i smer i ishodi i razmišljanja, narativa  kojim su, unapred određenim ulogama,  bila dozvoljena  samo unapred zadata heteronomna reagovanja i ponašanja,  počela je da se razvija…

 

… Tematizacija

Masovna i nedvosmislena tematizicija  medicinske  institucije Moderne, dakako, nije  otpočela uvidom najistaknutijijih ili “najperspektivnijih” pripadnika medicinske profesije. Otpočela  je sa  sasvim suprotne strane: reakcijom pacijenata, rešenih da se izbore za svoja prava.  Ovu svoju borbu, međutim, pacijenti nisu pokrenuli u okviru  medicine. Bilo im je jasno da su tu, budući na samom dnu hijerarhijske lestvice, potpuno nemoćni. Svoja  su prava, stoga, masovno  potražili u domenu pravne institucije, koristeći se sudskim  pravilima i procedurama. Tokom  sedamdesetih godina prošlog veka, tako, a naročito tokom osamdesetih, pacijenti čije je zdravlje bilo oštećeno raznim jatrogenim posledicama postajali su medijski heroji zbog  svojih Pirovih  pobeda nad institucijom medicine, pobeda izraženih ogromnim  odštetama koje su dobijali sudskim presudama.[6]

Uz ovu pobunu pacijenata, s obzirom na  odgovarjući društveni kontekst i tranziciona kretanja razvile su se dve vrste  reagovanja.

Jedno je bilo tehničarsko, defanzivno reagovanje koje je pre svega vodilo računa o interesima medicinskog esnafa. Njegove su glavne manifestacije bile najpre “defanzivna medicina”, a potom i “medicina zasnovana na dokazima”.

Defanzivna medicina se zapravo svodila na medicinsku praksu koja se, prevashodno, nije rukovodila stanjem pacijenta nego mogućnošću sudskog procesa. Otuda se ova medicina svodila na hronični intervencionizam, odnosno na preterivanje u laboratorijskim i drugim pretragama, kao i preterivanje u terapijskim intervencijama.[7]

Medicina zasnovana na dokazima pak, nalažući da se koriste terapijski postupci provereni relevantnim istraživanjima, dovela je do niza posledica koje je sa sobom nosio rigorozan  kvantitativni pristup. Pre svega, kvantitativni dokazi su bili. prilično dobra zaštita u  sudskim procesima i to bez obzira na nanetu štetu. No, ova značajna medicinska inovacija poslužila je u bar još dve manipulativne svrhe. Najpre, u svrhu obračuna nove sa starom medicinskom elitom. Naime, koncept medicine zasnovane na dokazima implicitno je stavio u pitanje celokupnu dotadašnju medicinsku praksu i novoj generaciji istraživača, veštih u statističkim manipulacijama, dao ključnu prednost u odnosu na staru, još uvek prisutnu generaciju koja je svoj status gradila na  na dugogodišnjem terapeutskom iskustvu.[8]  Pored toga, uz korporatizaciju medicine,[9] koncept “medicina zasnovana na dokazima” u najvećoj je meri doprineo uspostavljanju nove esnafske strukture putem “puzeće” deprofesionalizacije lekara. Naime, pristup nazvan “medicina zasnovana na dokazima” medicinsku je profesiju podelio na dve grupe: na elitu koja je, veoma često pod uticajem farmaceutskih kompanija, proizvodila medicinske protokole, odnosno takozvane principe dobre prakse,[10] te na ostale lekare koji nisu smeli da  od tih protokola, odnosno principa odstupaju, pa su tako, uz smanjivanje profesionalne autonomije, te faktičko smanjivanje  opsega odlučivanja u lečenju sopstvenih pacijenata  –   svedeni  na neku vrstu medicinskih tehničara.

Druga vrsta reagovanja na pobunu “probuđenih” pacijenata, takođe sa dve osnovne komponente,  etičkom  i institucionalnom, odlikovala  se time što se, u  okvirima ovog profesionalnog odgovora, u daleko većoj  meri vodilo računa  o interesima i široj dobrobiti pacijenata. Naime, tek tu se zapravo, kao izvorna kategorija, ljudska prava, kao prava pacijenata, pojavljuju  unutar institucije medicine.

Etička komponenta odgovora na izlaženje pacijenata iz uloge koju su  im  nametali diskurs i praksa medicine Moderne pre svega je ishodila iz  stavova, kao i konteksta, “Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”.[11] Isto tako, oslanjala se na  “Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i fundamentalnim slobodama”,[12]  kao i na “Međunarodnu konvenciju o ekonomskim, kulturalnim i socijalnim pravima”.[13]  Bitan je bio i doprinos deklaracija Svetskog medicinskog udruženja, posebno onih koje su se odnosile na medicinsku etiku, kao i onih  koje su se odnosile na principe medicinskih istraživanja u koje su bili uključeni i pacijenti.[14]

Dakako, etički odgovor koji je promovisao prava pacijenta manifestovao se i horizontalno i vertikalno. Drugim rečima, širio se i teritorijalno,odnosno kroz razne države, i strukturalno, odnosno kroz razne socijalne segmente i institucionalne nivoe.

Kada je reč o međunarodnim dokumentima o pravima pacijenata, najpre treba pomenuti  “Evropsku povelju o pravima pacijenata”, predstavljenu u Briselu novembra 2002. godine.[15]  U  ovoj  Povelji koju je u najvećoj meri formulisala  italijanska Građanska inicijativa (Cittadinanzattiva) nabraja se četrnaest posebnih prava pacijenta. To su:  pravo na mere prevencije, pravo na pristupačnost, pravo na informaciju, pravo na pristanak, pravo na slobodan izbor,  pravo na privatnost i poverljivost, pravo na poštovanje  pacijentovog vremena, pravo na pridržavanje odgovarajućih standarda,  pravo na sigurnost, pravo na najsavremeniji tretman, pravo na izbegavanje nepotrebne patnje i bola, pravo na personalizovani tretman, pravo na žalbu i pravo na naknadu.

Pored Evropske Povelje, među međunarodnim dokumentima posebno mesto ima i “Deklaracija o unapređenju prava pacijenata u Evropi”, koju je, 1994. Godine, usvojilo 36 evropskih zemalja.[16]  Osnovni cilj tog  dokumenta bio je da evropskim  državama   ponudi niz  principa koji se tiču prava pacijenta, a mogli bi da budu korisni pri određivanju ili pri revidiranju relevantnih segmenata zdravstvene politike.

Uz ovu  Deklaraciju, kada je reč o Evropi, potrebno je  pomenuti  još tri dokumenta. Tu je, najpre, “Ljubljanska povelja o reformi zdravstvne zaštite” iz 1996. godine u kojoj  se naglašava da reč građana, kao i njihov izbor, treba da presudno utiču na način planiranja, i rada zdravstvene službe.  Posebno se, pri tom, ističe da je reč građana naročito važna kada se radi o sadržini zdravstvene zaštite, o kvalitetu usluga, o odnosu  pacijenta i davaoca zdravstvene usluge, kao i o  postupku oko žalbi pacijenta.[17]  Drugi važan dokument je “Konvencija Saveta Evrope o ljudskim pravima i biomedicini” usaglašena 1997. godine, čiji je osnovni stav da interesi i dobrobit ljudskog bića moraju da imaju prednost i u odnosu na interese društva, i u odnosu na interese nauke,[18]  a  treći “Povelja o pacijentu u bolnici”,  koja je zapravo pokazatelj dugogodinje  evropske orijentacije, jer je donesena još u vreme Evropske ekonomske zajednice, 1979. godine.[19]

Slični apeli i moralna uputstva, najčešće u vidu povelja, donošeni su i na državnom nivou. Prvu ovakvu povelju donela je Francuska, 1974 godine, s tim što je ona kasnije više puta dopunjavana.[20] Pored toga, veliki broj zdravstvenih ustanova, naročito u SAD, takođe je definisao uputstva o pravima pacijenata koji se kod njih leče, mada su nekad ta prava propisana i na nivou države, kao što je to u slučaju Njujorka.[21]  Jedna od  «Povelja o pravima pacijenta» sačinjena je i u Srbiji i Crnoj Gori krajem devedesetih prošlog veka. Tu je naglašeno deset fundamentalnih prava pacijenata:

  • pravo na jednaku dostupnost medicinskih usluga, na obaveštenost o svim mogućnostima lečenja i na tretman bez diskriminacije,
  • pravo na medicinsko zbrinjavanje prema savremenim medicinskim standardima, bez uticaja nemedicinskih faktora i interesa, i uz uslove smeštaja, ishrane i medicinske opremljenosti koji neće ugrožavati njegovo zdravlje,
  • pravo na medicinsku uslugu shodno  njegovom zdravstvenom osiguranju  što isključuje mogućnost da on ili njegovi bližnji obećavaju, ugovaraju ili daju poklone ili druge koristi medicinskim poslenicima,
  • pravo na izbor lekara koga će konsultovati, zatim na potpuno, blagovremeno  i njemu shvatljivo obaveštenje o njegovoj bolesti i lečenju, na  obaveštenje o njihovim rizicima i posledicama, kao i na slobodno odlučivanje o svemu što se tiče njegovog tela i zdravlja,
  • pravo da se, pri pružanju svake medicinske usluge, poštuju njegovo ljudsko dostojanstvo, privatnost,  uverenja koja se tiču kulturnih, moralnih, društvenih i verskih vrednosti,
  • pravo da bude obavešten o nemogućnosti da mu se pruži zdravstvena zaštita prema savremenim medicinskim standardima, i o  oštećenjima njegovog zdravlja nastalim usled grešaka u medicinskom tretmanu ili usled uobičajene terapije,
  • u načelu, pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju koja se neposredno tiče njegove bolesti i lečenja, kao i na tajnost te dokumentacije,
  • pravo da bude obavešten o identitetu i profesionalnom statusu zdravstvenih poslenika koji se o njemu staraju, kao  i na kontakte sa osobama koje mogu da mu pruže pomoć i moralnu podršku.
  • pravo na prigovor i na pritužbu rukovodiocu zdravstvene ustanove, zdravstvenoj inspekciji i lekarskoj komori, a takođe i na naknadu štete,
  • pravo da njegovi interesi i dobrobit, u slučaju naučnih ogleda,  imaju prednost prema opštim interesima društva i nauke.[22]

Ove deklaracije, povelje i apeli, naravno, nisu imali snagu zakona. Otuda njihovi osnovni postulati, veoma često, nisu bili poštovani čak ni u sredinama sa dugom civilnom tradicijom.[23] No, svi ovi dokumenti su imali  određeni moralni autoritet i poslužili su kao snažan oslonac mnogim pacijentima, kao i njihovim zastupnicima, a isto tako su mnogo  učinili da prava pacijenta postanu legitimni deo društvenog  i medicinskog diskursa.

Znatno  veći uticaj, logično, imala je zakonodavna zaštita. U nizu država, naime, prava pacijenta definisana su odgovarajućim zakonom. Prvi ovakav zakon je donet u Finskoj  (1992).,  dok su ostale zemlje Evropske unije odgovarajuće zakone donele do 2005 godine.[24]

Finski zakon koji je, kao prvi,  mnogima poslužio za ugled, uz  niz  prava pacijenta, definiše i ulogu ombudsmana, kao nezavisnog zastupnika pacijenta, odgovornog za više zdravstvenih ustanova istovremeno i sa zadatkom  da pomaže pacijentima u praktičnim stvarima povezanim sa primenom zakona: od informacije o njihovim pravima, pa do pisanja različitih žalbi u vezi medicinskog tretmana.[25]

Instituciju ombudsmana uspostavile su i druge evropske zemlje, na primer Italija i Nemačka. U Austriji sličnu ulogu ima pacijentov pravobranilac koga, na osnovu konkursa, postavlja vlada na period od pet godina. A u Holandiji istovetni opseg zaduženja ima poverenik pacijenta, koji je takođe potpuno nezavistan od medicinske institucije i angažovan je u takozvanom Povereništvu za pacijente osnovanom 1981. godine.[26]

U sredinama sa razvijenin civilnim društvom, institucije za zaštitu prava pacijenta nastajale su i putem građanskih inicijativa.Tipičan primer je «Služba za pacijente», osnovana u Cirihu, 1979 godine. Zajedno sa sličnim službama osnovanim i u ostalim švajcarskim gradovima ona je,1994. Godine, prerasla  u  «Savez švajcarskih službi za pacijente».[27]

Nešto drugačija građanska inicijativa ponikla je  u Italiji, pod imenom «Tribunal za prava pacijenata». Tribunal za prava pacijenta je pokrenut 1980. godine, sa ciljem da zaštiti  zdravlje  građana  i da pomogne razvoj humanije i funkcionalnije zdravstvene službe. Ljudi koje je okupljao bili su angažovani u nizu projekata, od  «Kampanje za sigurne bolnice», do reforme  zakona o zdravstvenoj zaštiti, odnosno uvođenja u zakon odeljka o pravima pacijenata, s tim što je posebno značajan njihov  doprinos  oko menjanja uslova u medicinskim službama koje su se bavile ženskim zdravljem.[28]

U treću grupu  institucija angažovanih oko prava pacijenata spadaju one koje su povezane sa samom institucijom medicine. Tipičan primer su službe za poravnanje i komisije za veštačenje, organizovane u okviru lekarskih komora u Nemačkoj. U Francuskoj, pak, slična procedura je personalizovana. Umesto posebnih tela pri lekarskoj komori, naime, tu je uspostavljena  institucija lekara posrednika koji , po nalogu direktora bolnice, posreduje u slučajevima žalbe pacijenata na tretman ili postupke osoblja.[29]

U Srbiji je takođe uvedena institucija «Pacijentovog advokata». Za ovu ulogu angažovani su pravnici zaposleni u institucijama zdravstvene zaštite. U pitanju je, zapravo, modifikacija institucije ombudsmana samo, u  verziji ozakonjenoj u Srbiji, ona ima ugrađenu «grešku». Problem je, naime, konflikt interesa. Prema pravnim tumačenjima, «Pacijentovi advokati» ne mogu objektivno zastupati interese pacijenta  pošto su, kao službenici ustanova na čiji rad pacijenti mogu da im se žale, zavisni. U ovdašnjim uslovima, naime, značajan uticaj na  odluke pacijentovih advokata ,može da ima direktor ustanove koji je, u krajnju ruku, i najodgovorniji za eventulane propuste zbog kojih se pacijenti i obraćaju svome zastupniku.[30]

Premda su  i etički i institucionalni poduhvati i mere uneli  jednu potpuno drugačiju notu u  ambijent  medicinske institucije, nema još dovoljno dokaza koji bi ukazali koji je među njima delotvorniji od drugih, pa čak  ni u kojoj su meri oni doprineli pravima pacijenata, uključujući tu i  njihov širi aspekt, onaj koji bi se iskazao u vidu  većeg uticaja građana u domenu zdravstvene zaštite uopšte.[31]

No, do neke ključne promene nije ni moglo doći pukom tematizacijom. Razni elementi zaštite prava pacijenta koje je ona donela mogli su samo da povećaju složenost medicinskog narativa.

Za dalji razvoj tranzicije pak, u smislu  narativa u kome bi  prava pacijenta, umesto presedana, bila jedna od vodećih smernica  –  potrebna je …

 

… Dekonstrukcija

 Dekonstrukcijom, odnosno otkrivanjem neizgovorenih predpostavki, skrivenih  iza tvrdnji dominantnog medicinskog narativa, jasno  se iskazuje da, u njegovim okvirima, za prava pacijenta nema mesta. Naime, dominantni medicinski narativ je zasnovan na osnovnim odrednicama kartezijanske paradigme, tj. na objektivizmu, redukcionizmu i mehaničkom determinizmu, a medicinska naučna osnova koja  proizlazi iz ovog trojstva, odnosi koje ona uspostavlja, tehnologija koja iz nje izranja, kao iidentitet

ljudi koji ona formira  –  nespojivi su ne samo sa principima prava pacijenta, nego i sa principima njihovih izvorišta.[32]

TAB 1

  1. Osnova

Naučna osnova medicine Moderne  izvedena je iz stava da su osnovni gradivni elementi  ljudskog organizma  neosetljive materijalne čestice, objektivnog karaktera, lišene bilo kojih ne-fizičkih svojstava. Uz to, saobrazno redukcionizmu,  ljudi se  izučavaju tako što se svode na osnovne delove. A, u skladu sa načelima mehaničkog determinizma, smatra se da je svaka uzročnost spoljašnja i mehaničke prirode.

  1. Odnosi

Polaz iz objektivističke pozicije (u okviru koje se i pacijent poima kao skupina objektivnih čestica materijalne prirode) svodi odnos terapeuta sa pacijentom na monološku ravan.  U monološkoj ravni pak (ravni u kojoj  znanje terapeuta  deluje kao moć), pacijent može biti prisutan samo kao objekt posmatranja  Između njega i terapeuta ne gradi se polje intersubjektivnosti. Proces komunikacije je sveden na: JA – TO.

No objektifikacija se ne zaustavlja na tome.

U skladu sa redukcionističkim načelom da se celina predstavlja delovima, odnos JA–TO se dalje redukuje. Zapravo,  usklađuje se sa načelom redukcionizma prema kome  jedan deo može biti ugrožen a da drugi delovi iste celine ostanu nedirnuti. Terapeut stoga, praktično, uspostavlja odnos samo sa odgovarajućim delom pacijenta, onim koji  mu je terapijski »zanimljiv«. Drugi ga delovi ne interesuju.

Pri tom, s obzirom na načelo mehaničkog determinizma  da je uzročnost spoljašnja i mehaničke prirode, te da je odgovarajuća sila uzrok sve promene. ovaj odnos terapeuta sa terapijski »zanimljivim« delom pacijenta izražava se uvek kao terapeutovo delovanje nekom u osnovi nasilnom intervencijom.

  1. Tehnologija

Objektivna osnova zdravstvene zaštite i dominantnost odnosa JA-TO uslovljavaju  i karakterističan razvoj medicinske tehnologije. Postojeća se medicinska  tehnologija naime usredsređuje na unutrašnje i spoljašnje površine, odnosno na delove ljudskog organizma do kojih se može doći  putem čula ili njihovih produžetaka. A to znači da je terapijski odnos  stalno posredovan procedurama i pomagalima koji pacijenta tretiraju kao ispražnjenog, kao entitet koji je lišen subjektivnosti, odnosno lišen lične, unutrašnje realnosti.

Pošto je terapijski odnos (uz generalni odnos JA-TO) redukovan  na odnos terapeuta sa terapijski »zanimljivim« delom pacijenta, delovanje tehnologije je usmereno na izolovana tkiva ili organe. Shodno tome isparcelisana je i medicinska struka na niz specijalnosti strogo određenih granica.

Uz to, u skladu sa načelom mehaničkog determinizma prema kome je uzročnost uvek spoljašnja i mehanička, tehnologije zdravstvene odnosno medicinske zaštite u potpunosti zanemaruju  sposobnosti i potencijale pacijenata. Osnovni tehnološki princip je supstitucija, a to znači da se blokirane ili oslabljene telesne funkcije i procesi supstituišu putem  nasilnih uticaja, najčešće sintetskim lekovima ili hirurškim intervencijama.

  1. Pacijent

Logično, ljudskom biću koje je kao pacijent ispražnjeno, redukovano i podvrgnuto spoljašnjoj sili istovremeno je nametnut i specifičan askriptivni identitet.

Osnovno svojstvo tog identiteta jeste potpuna objektifikacija.

U ulozi pacijenta, naime, s obzirom da je lišen subjektivnosti,  čovek postaje puki objekt manipulacije.

Kao takav, s obzirom da je intervencija usmerena na obolela tkiva i organe, on  biva identifikovan ili sa obolelim organom, ili sa ustanovljenim patološkim nalazom, ili sa planiranom, odnosno obavljenom intervencijom.

Objektifikaciju konačno zaokružuje do krajnje granice izvedeni mehanicki determinizam:  supstitucija koja  je osnovni tehnološki metod zdravstvene, odnosno medicinske zaštite proizvodi atmosferu ljudske nemoći i tehnološke svemoći.

Tehnologija tako postaje sve, a pacijent  –  »ništa«…

Dakako, čovek koji je kao pacijent  potpuno podređen manipulaciji, koji je redukovan na patološku promenu odnosno medicinsku intervenciju i koji je poništen za račun  moći medicine i njene tehnologije, jeste čovek kome su teško povređena ljudska prava.

Tu,  ništa ne menja činjenica da je tretmanom u okviru zdravstvene zaštite  jedno njegovo  važno ljudsko pravo,  pravo da bude pacijent, u punoj meri obezbeđeno.

Dekonstrukcijom se, tako, obelodanjuje  dvostruka priroda zdravstvene zaštite. Razotkriva se, zapravo, da je ovo moderno ljudsko pravo organizovano na način kojim se druga ljudska prava, uključujući tu i prava pacijenta, sistematski krše. A  to saznanje i omogućava  prelaženje u sledeći razvojni period u kome glavnu ulogu ima….

 

…Revizija

 U periodu  revizije, medicinskim poslenicima se pruža mogućnost da se angažuju u razvijanju epimeletskog narativa[33]  u okviru koga ublažavanje ljudske patnje neće istovremeno biti akt uniformnog ljudskog degradiranja.

To, pak,  znači da treba da daju odgovor na sledeća pitanja:

  • kako da se, umesto da bude manipulisan, čovek koji se obratio za medicinsku pomoć podrži kao ravnopravan?
  • kako da se čovek, umesto da se svodi na tretirani deo, podrži kao celovit?
  • kako da se čovek, umesto da se poništi za račun tehnologije, podrži kao delotvoran?

Odgovor na ova pitanja podrazumeva ne samo promenu terapijskog odnosa, kao spoljnu manifestaciju poštovanja prava pacijenta, nego i promenu tehnologije, a naročito promenu paradigmatske osnove koja određuje i odnose koji se uspostavljaju  u instituciji medicine, i tehnologiju koja reprodukuje te odnose, kao i sledstveni status pacijenta.

Tek ta udružena promena, tj. promena paradigmatske osnove, promena odnosa i sledstvena promena  tehnologije, može dovesti do prevazilaženja danas tipičnog identiteta pacijenta kao objekta, pa tako i do poštovanja njenovih/njenih prava kao pacijenta, pa tako i njegovih/njenih osnovnih ljudskih prava.

A da bi do takve promene došlo potrebno je da se ode korak dalje od dekonstrukcije.

Taj korak dalje jeste putokaz koji daje  (re)konstruktivna  Postmoderna

A osnovna karakteristika ove  Postmoderne  jeste  –  revizija.

Postmoderna revizija je koncept  koji je zasnovan na sintezi naučne, etičke, estetske i spiritualne intuicije.[34]

Zahvaljujući ovoj specifičnoj sintezi proširuje se osnova na kojoj počiva Moderna, a time se  prevazilazi i ona sama.

Prevazilaženjem Moderne stvara se i novi narativ, odnosno nova ljudska priča koja je, umesto na kartezijanskoj, zasnovana na holografskoj paradigmi.[35]

Holografska paradigma, naime, omogućava da se prevaziđu okovi objektivizma, redukcionizma i mehaničkog determinizma, pa tako pospešuje i razvoj drugačijih odnosa,  drugačije tehnologije i drugačijeg identiteta pacijenta, pa samim tim oslobađa prostor i  za utemeljenje prava pacijenta.
TAB 2

  1. Osnova

Prema holografskoj paradigmi, osnovni i univerzalni gradivni elementi jesu vibracione ekspresije. Pošto vibracione ekspresije mogu biti osnova ne samo sveta materije odnosno fizičkog tela, nego i sveta suptilnijih manifestacija, uključujući tu i svet misli i osećanja, holografskom se paradigmom otvara  mogućnost da se objektivnom ravnopravno priključi subjektivno. Prihvatanjem ove mogućnosti, odnosno prihvatanjem vibracione prirode čoveka, osnovno naučno polazište zdravstvene zaštite postaje »subjektivno/objektivno«, kao nerazdvojiva celina.

Holografskom paradigmom  prevazilazi se i redukcionističko shvatanje celine.

Naime, kao skupine vibracionih ekspresija, delovi udruženi u celinu stupaju u specifičnu interferenciju. Usled te interferencije razvijaju se posebna svojstva celine kojih nema kada se delovi razdvoje i kada ta interferencija nestane. To, pak, znači da je celina uvek nešto više od zbira svojih delova. A to je osnovni princip holizma koji je druga polazna osnova postmoderne revizije zdravstvene zaštite.

Kao univerzalni gradivni elementi, vibracione ekspresije su i osnova uzročnosti. A to znači da   uzročnost nije samo spoljna i mehanička nego je celovita  –  subjektivno/objektivna. Uključivanjem subjektivnosti čovek prevazilazi  bespomoćnost (nametnutu mehaničkim determinizmom) ali, istovremeno, gubi mogućnost izvrdavanja. Naime, u okvirima holografske paradigme, ključni elemenat uzročnosti postaje lična odgovornost koja  može da u značajnoj meri utiče na mnoge vibracione konstelacije.

  1. Odnosi

Polazna osnova koju  čine tri osnovna koncepta postmoderne revizije (subjektivno/objektivno, holizam i lična odgovornost) omogućava da se u okvirima zdravstvene zaštite uspostave drugačiji odnosi.

Pre svega, prihvatanjem subjektivnosti čoveka koji se obratio za pomoć, menja se dominatan terapijski odnos. Umesto manipulativnog JA-TO, naime, ovaj odnos postaje dijaloški i teži ka: JA-TI.[36]

Vibraciona priroda organizma, zatim,  menja i poimanje unutrašnjih odnosa. Postaje, zapravo, jasno da delovi organizma –  pošto su, putem vibracionih interferencija, u neprekidnoj unutrašnjoj vezi  – nisu međusobno odvojeni i  izolovani. Otuda sledi i uvid da se promena svakog dela odražava  na organizam u celini, kao i na sve druge njegove delove.

Konačno,  menja se i osnovni dejstveni princip terapeuta. Umesto uticaja na grubu, objektivnu površinu, teži se da se dosegnu najtananiji i najdublji  nivoi  vibracionih konstelacija. Otuda, umesto primene neke kontrolne sile, u prvi plan dolazi produbljivanje terapijske komunikacije.

  1. Tehnologija

Usmerenost na dijaloški odnos, na povezanost svih delova organizma, kao i na produbljivanje terapijske komunikacije omogućava i razvoj drugačijih zdravstvenih, odnosno medicinskih tehnologija.

To su pre svega tehnologije u okviru kojih  se umanjuje neprobojna distinkcija između terapeuta i osobe koja se mu se obratila za pomoć,[37] odnosno tehnologije koje omogućavaju da se u okviru transakcije lekara i pacijenta dođe do razvoja intersubjektivnog prostora. Ove tehnologije, stoga, omogućavaju  da se na dubljem nivou iznalaze i uzroci ljudske patnje i putevi njenog ublažavanja ili prevazilaženja.

To su, zatim, tehnologije koje umesto parcijalne imaju holističku orijentaciju, koje su, umesto na terapijski »zanimljivi« deo, usmerene na organizam u celini.

Uz to, to su i tehnologije koje su, umesto na principu supstitucije, zasnovane na principu podrške. U okviru ovih tehnologija, naime, s obzirom na izmenjeni status pacijenta,  ključni dejstveni elemenat postaje podsticanje njegovih  različitih sposobnosti i potencijala. A to praktično znači  uključivanje pacijenata u proces putem koga se transformišu  »bolesne« vibracione interference i  uspostavlja  nova, »zdravija« vibraciona konstelacija organizma.

  1. Pacijent

Terapijski odnos zasnovan na razvoju intersubjektivnog prostora, terapijski angažman koji je usmeren na organizam u celini, kao i podsticanje i uključivanje procesa samo-nege i samoisceljivanja, udruženi, vode razvoju identiteta pacijenta koji se dijametralno razlikuje od onog karakterističnog za zdravstvenu zaštitu Moderne.

Najpre, s obzirom da  je (umesto  »zurenja« usmerenog na prikupljanje informacija i na stvaranje diskursa o prisvojenom subjektu-materiji)[38] osnova terapijskog odnosa intersubjektivnost, pacijent u sve većoj meri postaje ravnopravan.

Zatim, s obzirom da je tretman usmeren na njega kao celinu, pacijent se sve više prihvata kao jedinstvena ličnost.

Konačno, s obzirom da je i pacijent sam uključen u terapijski poduhvat, on/ona preuzima zdravstvenu odgovornost i za samog sebe i postaje ko-kreator svoga zdravlja.[39]

U sistemu zdravstvene zaštite u kome čovek koji se obratio za pomoć:

  • nije objekt manipulacije nego je ravnopravan,
  • nije sveden na oboleli organ ili patološku promenu nego se prihvata kao jedinstvena ličnost,
  • nije poništen za račun tehnologije nego je ko-kreator svoga zdravlja…

…obezbeđen je daleko viši kvalitet ljudskih prava u poređenju sa kriterijumima »modernog  ljudskog prava«[40]  koje podrazumeva tek pristupačnost zdravstvene, odnosno medicinske zaštite. Pored toga, obezbeđena je i kvalitativna promena bez koje nema razvoja prava pacijenta.

Postmoderno pravo

       Naravno, u mnogim sredinama, mnogi ljudi ugroženi su time što im nije obezbeđen adekvatan pristup zdravstvenoj zaštiti kao modernom ljudskom pravu.

Međutim, ukoliko se složimo da iz kršenja ljudskih prava direktno proizlaze i bolest i umiranje, kako na individualnom tako i na grupnom nivou,[41] onda je, upravo sa stanovišta ljudskih prava, potrebno raditi na transformaciji  danas dominantne, moderne  zdravstvene  zaštite.

U najrazvijenijim sredinama došlo je već do faze diferencijacije, odnosno faze distanciranja .

To se distanciranje ogleda u načinima razmišljanja i ponašanja koji ukazuju na  izmene klasičnih zdravstvenih prioriteta.

S jedne strane, na primer, umesto medicine čiji je centar dijagnoza koja je i osnova totalitarnosti medicinskog diskursa, promoviše se medicina čiji je centar pacijent, medicina u okviru koje se naglasak stavlja na ličnu priču, odnosno priču pojedinca. [42]

Sa druge strane opet, zagovara se, a i praktično razvija, koncept integrativne zdravstvene zaštite u okviru koga je konvencionalna medicina združena sa alternativnom medicinom i tehnikama samo pomoći.[43]

Ova diferencijacija je, kao i svaka druga, tipična za doba tranzicije, pa su za nju karakteristična mnoga lutanja.

Ljudska prava stoga, a u okviru njih i prava pacijenta, mogu biti važan putokaz.

Naravno,  ne  tek ona prava  koja se obezbeđuju pristupanošću zdravstvene zaštite, nego ona koja se obezbeđuju u njenim okvirima.

A to znači ljudska prava, odnosno prava pacijenta koja bismo, za razliku od onih modernih, mogli nazvati postmodernim.

[1] Mann J. M., Gostin L., Gruskin S., Brennan T., Lazzarini Z., Fineberg H.V., Health and Human Rights, Health and Human Rights ,1994, 1: 6-23

[2] V. Leary, »The Right to Health in International Human Rights Law«, Health and Human Rights 1/1 1994 str. 24-56

[3]  Habermas J., The Philosophical Discourse of Modernity, Cambridge, MIT Press, 1990, str. 341.

[4] M. Foucault, Discipline and Punish, New Yor,k: Vintage, 1979, str. 200.

[5] H. Dreyfus and P.Rabinow,  Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics, Chicago, University of Chicago Press, 1983, str. 141.

[6] Karakteristično je da je, tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, jednu od najperspektivnijih karijera nudilo dvostruko obrazovanje: pravni i medicinski fakultet. Sa takvim obrazovanjem, naime, najuspešnije su se vodile tužbe pacijenata oštećenih medicinskim tretmanima. Freund P.E.S., McGuire M.B., Health, Illness and the Social Body,  Engelwood Cliffs, Prentice Hall,  1991. str. 271-273.

[7] Harris J.E., Defensive medicine: It costs, but does it work?, JAMA, 1987, 257: 2801-2802.

[8] Hunink M.G.M., Does evidence based medicine do more good than harm?, British Medical Journal, 2004, 329: 1051; Grahame-Smith D., Evidence based medicine: Socratic dissent, British Medical Journal, 1995, 310: 1126-1127.

[9] Mc Kinlay J., Marceau L., The end of the Golden Age of Doctoring, International Journal of Health Services, 2002, 32: 379-416.

[10] Gajski L., Lijekovi ili priča o obmani, Pergamena, Zagreb, 2009.

[11] Universal Declaration of Human Rights, dostupan na: http://www.un.org/Overview/rights.html

[12] European Convention on Human Rights and Fundamental Freedoms, available at: http://www.echr.coe.int/

[13] Internationa Covenant on Economic, Social and Cultural Rights, available at: http://www.unhcr.ch/html/menu3/b/a_cescr.htm

[14] The World Medical Association declarations, available at:   http://www.wma.net/e/policy/

[15] European Charter of Patients’ Rights, Rome, November 2000, dostupna na: http://www.activecitizenship.net/health/european_charter.pdf

[16] A Declaration on the Promotion of Patients’  Rights in Europe, available at: http://www.who.int/genomics/public/eu_declaration1994.pdf

[17]  Ljubljana  Charter on Reforming Health Care, British Mediocal Journal  1996, 312: 1664-1665.

[18] Convention for the Protection of Human Rights and Dignity of the Human Being with regard to the Application of Biology and Medicine: Convention on Human Rights and Biomedicine, available at: http://conventions.coe.int/treaty/en/treaties/html/164.htm

[19] Charter of the Hospital Patient (Luxemburg, 9 May 1979), dostupno na: http://.hope.be/07publi/publoth/Hospchart.htm

[20] Patients’ Rights Laws in Europe, dostupno na: http://home.online.no/~wkeim/patients.htm

[21]  Patient’s Rights  – New York State: Department of Health, dostupno na:

http://www. health.state.ny.us/nysdoh/hospital/english2.htm

[22] Radišić J., Draškić M., Vodinelić V., Popović M., Stambolović V., Samardžić M., Povelja o pravima pacijenata, Pravo, teorija i praksa, 1999. 12:39-46.

[23] Bruster S., Jarman B., Bosanquet N., Weston D., Erens R. and Delbanco T.L., National survey of hospital patients, British Medical Journal, 1994. 309: 1542-1546.

[24] Patients’ Rights Laws in Europe, dostupno na: http://home.online.no/~wkeim/patients.htm; Patient rights in the EU, dostupno na http://europatientrights.eu/

[25] Outinen M., Patients’ rights in Finland, National Research and Development Centre for Wellfare and Health, Helsinki, 2004.

[26] Radišić J., Mujović-Zornić H.,  Pomoć pacijentima u ostvarivanju njihovih prava: Zapadna Evropa kao uzor Srbiji, Jugoslovensko udruženje za medicinsko pravo, Fond za otvoreno društvo, Beograd  2004.

[27] Ibid. Str. 22.

[28] Petrangolini T., The informed patient/citizen: a new partner in the political health arena? Dostupno na: http://www.activecitizenship.net/health/patientpart.htm

[29] Radišić J., Mujović-Zornić H., op.cit.  str. 25-35.

[30] Ibid. str. 38-39.

[31] Calnan M., Halik J., Sabbat J., Citizen participation and patient choice in health reform, u Saltman R.B., Figueras J. and Sakellarides C. (edts.), Crtitical challenges for health care reform in Europe, Open University Press, Buckingham /  Philadelphia,  1999. str. 329-336.

[32] . Stambolović V., Human Rights and Health Within the Dominant Paradigm, Social Science and Medicine, 1996. 42:301-303.

[33] Ljudskoj vrsti je svojstveno epimeletsko  ponašanje. To je ponašanje «pružanja nege», pre svega bolesnim i nemoćnim pripadnicima ljudskog roda. Ovo se ponašanje može  ekstrapolirati i na prehumane grupe u vidu «spremnosti» za specifičnu  izmenu odnosa  u slučaju bolesti ili povrede. U suštini, kod čoveka se radi  o porivu koji je imao pozitivnu ulogu u održanju ljudske vrste i pored  brojnih nepovoljnih faktora životne sredine. Epimeletski poriv, pri tom, predstavlja filogenetsku crtu. Naime, svojstven je ne samo ljudskoj vrsti nego i celom rodu sisara kod  kojih se mogu naći primeri sličnog «pomažućeg» ili «negujućeg» ponašanja.  U slučaju  da neka životinja, na primer, iskazuje određenu  fizičku slabost, druge životinje iste vrste ne samo što postaju prema njoj manje agresivne nego je i na razne načine podržavaju. To mogu biti  prilagođavanje  brzine kretanja čopora, čuvanje i deoba hrane, zaštita od opasnosti, kao i drugi primeri aktivne pomoći. Ovo je ponašanje, inače opisano kod niza sisara, od afričkih divljih pasa, preko šimpanza i slepih miševa, pa do delfina. U slučaju čoveka, dakako, epimeletsko ponašanje je doseglo najviši nivo i predstavlja suštinski izraz čoveka kao bića odnosa. Naravno, usled raznih životnih trauma, ili razvojnih zastoja, epimeletsko ponašanje može biti više ili manje blokirano. No kao i u slučaju drugih ljudskih svojstvenosti, kod nekih ljudi ono može biti veoma razvijeno i izraženo. V.:Fabrega H. Jr., Evolution of Sickness and Healing, University of California Press, Berkeley, 1999. str. 32-38. Lovejoy C.O., The origin of man, Science, 1981, 211:341-350.,Trivers R.L., The evolution of reciprocal altruism, Quaterly Review of Biology, 1971, 40: 35-57.

[34] Griffin R., Introduction to SUNY Series in Constructive Postmodern Thought, u Griffin D. R., (ed.), u The Reenchantment of Science, State University of New York Press, Albany, 1988, str. X.

[35] Dychtwald K., Reflections on the Holographic Paradigm, u Wilber K., The Holographic Paradigm and Other Paradoxes, Shambhala, Boulder, 1982, str. 105-113.

[36]  Buber M., I and Thou, Charles Scribner’s Sons, New York, 1970.

[37] Fox N. J., Postmodernism, Sociology and Health, Open University Press, Buckingam, 1993, str. 28-32.

[38] Fox N. J., Beyond Health: Postmodernism and Embodiment, Free  Association Books, London, 1999, str. 134.

[39] Stambolović V., Principi alternativnih terapija, u Ćorić B., Čovek i lek, Institut za mentalno zdravlje, Beograd, 2004. 89-100.

[40] Mann J.M. et al., op. cit.

[41] Taylor S. E.,  Repetti R.L., Seeman T, What is unhealthy environment and how does  it get under the skin?, u Kawachi I., Kennedy B., Wilkinson R.G., (edts.), The Society and Population Health Reader,  The New Press, New York,  1999. str 351-378.

[42]Stewart M., Towards a global definition of patient centred care, British Medical Journal, 2001, 322: 444.

[43] Peters D.  and Woodham A., Integrated Medicine, Dorling Kindersley, London, 2000.

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar