Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

SINTEZA DVE HEMISFERE MOZGA KAO TELEOLOŠKI CILJ PREVLADAVANJA CIVILIZACIJSKIH SUPROTNOSTI

Piše: Miša Vasić

„Samo sinteza funkcija dve hemisfere mozga dovodi do prevazilaženja ponora atomizacije pojedinca i rađanja istinske kreativnosti. A to je ultimativni izazov u informatičkom i globalnom društvu.“

Štampani mediji su, tokom vekova, od renesanse pa nadalje, sa svojom centralizovanom porukom koja nije ni zahtevala ni omogućavala odgovarajući feed-back, posledično izazivali eksplozije i ekspanzije. Kao što se poruka širila poput kocentričnih krugova u vodi, tako se širila i ekspanzionistička politička, kulturna itd. akcija imperijalnih sila. Poruka je primana jednosmerno, uslovljavajuće i rezultirala neograničenim širenjem. Pri tome, konzument poruke je u svakodnevnom životu bio oslonjen na lične čulne percepcije, bivao ograničen lokalnim prostorom, a egzistirajuće granice rušio po diktatu iz centra (štampanim medijima prosleđenom) prostom ekspanzijom.

Život u XXI veku prestaje da bude ličan. Još tokom XX veka, usled pojave novih medija, pre svega elektronskih, došlo je do revolucije u percepciji stvarnosti. Radio, TV, a danas i internet, kao i razni medijski hibridi i svi vidovi elektronskih OOH (out-of-house) komunikacionih kanala stvaraju do sada istorijski nepoznat stepen ekstenzije čoveka (u makluanovskom smislu). Dakle, umesto jednosmerne (štampane) poruke koju je primao kognitivno, uključujući određen stepen lične imaginacije, današnji čovek prima poruke koje bombarduju čula, u takvom stepenu brzine da kognicija ne stiže da prati terabajte moždanih električnih impulsa «eho-memorije» i «ikona-memorije» koji se pretvaraju u kratkoročnu a, diskriminatornim dejstvom «centralnog (moždanog) procesora» prelaze i u srednju memoriju, pa čak i dugotrajnu. Naravno, poruke percipirane čulima pobuđuju i snažne emotivne naboje, izazvane pre svega svojom arhetipskom osnovom, kojom se sada služe svi medijski «programeri umova», od advertajzing magova do političkih stratega. Te emocije naravno povezuju sadržaje srednje memorije sa skladištima dugotrajne, i tako dolazi do instantne ekstenzije čoveka: njegova čula se šire na čitavu planetu, koja sada implodira u njegovoj svesti. Njegove emocije se trenutno iniciraju, izazvane multisenzprnim sadržajima, od najbanalnijih reklama, do ozbiljnih političkih usmerenja.

Čulna identifikacija, ekstenzija i implozija planetarnih sadržaja u ličnu svest kao vid «bezličnih doživljenih ekstenzivnih iskustava» dovodi do pre-logičkog «mišljenja» ili «participation mistique» u smislu Levy Bruhla. Tako imamo regresiju svesti milijardi konzumenata masovnih medija na nivo daleko ispod formalnog pa gotovo i konkretnog mišljenja. Posledica je neo-tribalizam kao suprotnost civilizovanom građanstvu doninantnom tokom novovekovne istorije, ali lokalizovanom na Evropu i kasnije Severnu Ameriku i Australiju, sa neodrživim isključivanjem ostatka planete.

Taj tribalizam (koji je nuspojava integracije svih naroda i kultura u globalno društvo, a putem masovnih medija, pre svega) je drugačiji od onoga karakterističnog za primitivna plemena. Kod njih je «participation mistique», neodvojenost «ega» i «objekta» uslovljena nerazvijenim konkretnim i formalno-operativnim mišljenjem. Kod «urbanog divljaka» je posredi nešto drugo. Operativno, post-operativno itd. mišljenje ne mogu da «obrade» kvantilione «motorno-senzitivno-vizualnih» ali virtualnih sadržaja koji dopiru iz nebrojenih elektronskih medija. Hi-fi zvuk delije na motoriku, dok slika rezonira sa unutrašnjim displejem «svesne predstave». Granice poruke i lične percepcije iste se vrtoglavo gube, jer se «predstava» svodi na «eho-ikoničnu» beskrajnu proceduru «doživljaja» virtualne stvarnosti.

Posledica tribalizma, kao nedostatka integralnog pojedinačnog kognitivnog reagovanja na vrtoglav fluks «poruka» tj. čulnih iniciranja jeste rascepljenost modernog sveta na naizgled nepomirljive suprotnosti. Svet kao prostor je implodirao u svet kao «svest». Posledice su ekstremna individualnost i inflatorni pluralizam. Ta individualnost je zapravo bezlična jer sa svodi na mehanizme projekcije i identifikacije, tj. hipertrofiranom dejstvu onoga, što je ruski antropološki istraživač Gurđijev nazivao «motoričkim centrom». Individualnost je bazirana na «slaganju istovetnosti» u smislu introjekcije čulnih medijskih stresova i projekcije ponutrenih sadržaja nevoljno potisnutih i dugoročnu memoriju na pojavnost. Usled toga toliko ostrašćenosti u percipiranju kako političkih, tako i kulturnih fenomena. Naravno i pluralizam kao razbacanost tzv. «lično» «zauzetoih stavova» a ustvari koherencija različitih sadržaja «eho» i «ikona» memorije kod konzumenata.

Rezultat neo-tribalizma je paralisanje kreativnosti, moralnosti i autentičnih ideja, usled sveopšteg ali sterilnog relativizma svih «vrednosti». Postavlja se pitanje da li postoji autentični odgovor na «teror čulnih identifikacija»… Odgovor: postoji, ali je neadekvatan. Kao reakcija na medijske udare, pored ponutrenja/identifikacije i reverzibilne projekcije, emanira «obamrlost» kako čula tako i kognicije. Ovo kao rezultat inhibiranja čulnih pa i kognitivnih sadržaja usled nemogućnosti suočavanja, interpretacije, integracije senzacija kojima se čula bombarduju, a sa «nefamilijarnog» medija, doživljenog kao strano telo. Čovek jednostavno ne mođe da asimiluje te medijske impakte i reaguje totalnim potiskivanjem, kako senzornih sadržaja tako i saznajne «obrade».

Konsekvenca «obamrle» reakcije je kontra-iritacija tj. stvaranje virtuelnih simulakruma svetova iz doba «pred-elektronskih medija». Ovo može da zvuči apstraktno ili «donkihotovski» ali je ustvari vrlo realno i poseduje isti stepen energetskog naboja kao i neo-tribalizam. Izražava se kroz sve oblike fundamentalizama. U svetu postoji nebrojeno mnogo radikalnih verskih sekti, milioni ljudi veruju u poruke Al-kaide, u okviru regularnih konfesija u dobrom stepenu vlada rigidnost i antimodernizam, česti su nagoveštaji apokalipse, a čak i u nauci susrećemo pojave ovog tipa: od lingvističkih puritanaca, ortodoksnih «psihoanalitičara» ili «vernika» kvantne mehanike. Svi su oni u drugoj krajnosti. Fiziološka «obamrlost» percepcije usled prejakog medijskog udara na čula, stvara kontra-iritaciju kao fundamentalnu kognitivnost fiksiranu za «pred-globalno» a zapravo «pred-elektronsko» društvo. I pripadaju grupi retro-predmodernista.

Postavlja se pitanje dubljeg uzroka, a naročito smisla te raspolućenosti umova ljudi u globalnom informatičkom društvu. Odgovor se krije u psihi pojedinca i njenim potencijalima. Globalni fenomeni predstavljaju zapravo zbir pojedinačnih mentalnih ispoljavanja, fokusiranih u različite energetski nabijene simbolične sadržaje, od politike do zabave. U našoj priči je krucijalno pitanje: zašto dolazi do podvojenosti i šta prouzrokuje odabir strana: neo-tribalizam ili pak retro-predmodernost?

Odgovor pojedinca je sadržan u njegovoj psiho – fiziologiji mozga, u njegovoj strukturi koja predstavlja potencijal za respektivnu vrstu reakcije. Kod čoveka postoje dve moždane hemisfere, od kojih svaka ima različite funkcije.

Ljudi kojima dominira leva hemisfera mozga skloni su analitici, fiksiranju na detalje, linearnom doživljavanju vremena, verbalizmu itd. Oni su skloni da bivaju potčinjeni verbalnim sistemima. Ne razumeju dublje značenje simbola kao arhetipskih sadžaja, ne mogu da ih integrišu. To su ljudi koji žive teorijske postavke, koji su robovi definicija, tradicijskih učenja, dogmi, jer, budući linearnih percepcija stvarnosti, nemaju potencijal sinteze. Zato oni veoma burno reaguju na čulna bombardovanja multimedijalnog informatičkog društva. Njihov unutarnji «levomoždani» kod (jezik) ne razume poruke medija. Rezultat je inhibiranost, hibernacija i posledična retro-predmodernost, te simulirani povratak starim, uhodanim sistemima, koje njihova leva polovina mozga sa linearnim mišljenjem može da integriše. To su sistemi jednosmerne komunikacije koja sa sobom nosi ekspanziju (političku, kulturnu, ideološku), potčinjavanje «drugog» i «drugačijeg» i autoritarizam kao konsekvence.

Ljudi kojima dominira desna hemisfera mozga skloni su sintezi, holističkom mišljenju, multiprocesualnosti, žive u sadašnjosti, u njima emaniraju eidetske slike, koje, ako su na nivou simbola, bivaju prepoznate i asimilovane kao arhetipski sadržaji. Oni su intuitivni, i, budući multipricesni u percepciji, lako asimiluju nove sardžaje novih medija. Čulna bombardovanja postaju deo njih samih i ponutruju, implodiraju nebrojene nadražaje multi-nivoa, kognitivne, neverbalne, potpražne, itd. Njihov «desnomoždani» kod lako rezonira sa neverbalnim, arhetipskim, senzornim i «amoralnim» jezikom masovnih medija. Budući nepotčinjeni verbalnim konstruktima, jer ni nemaju potencijal za to, oni postaju ekstremni individualisti i podržavaju pluralizam. Međutim, konsekvenca toga su anarhija, odsustvo etike, bilo kakvih autentičnih ideja, pa se javlja «noogena» neuroza (Franklov izraz za neurozu usled odsustva životnog smisla) koja se natkompenzuje sve jačim čulnim stimulacijama, od 3D video igrica, preko ekstremnih sportova, do upotrebe sintetičkih droga.

Još je Hegel (poput starih alhemičara i drevnih filozofa antike) u «Dijalektici» lucidno zaključio da je uzrok raspolućenosti, tj. teze i antiteze, zapravo sinteza koja tek ima da se odigra. Ergo, sinteza teleološki pobuđuje tezu i antitezu da se ispolje, i, nakon sučeljavanja, i trošenja sopstvenih energija, dovedu do novog poretka stvari. U našem slučaju, sinteza bi se morala odigrati na nivou pojedinca. Naime, svaka osoba, kojoj de facto radi samo jena polovina mozga, mora biti hospitalizovana, jer je nesposobna za opstanak. To naime znači da ona vidi rečenicu ali ne i tekst koji čita (leva polovina) ili pak vidi ulicu i čitav grad, ali ne i automobil koji će upravo da je udari iz neposredne blizine (desna polovina). Iz toga proističe da je sinteza dejstava dve moždane hemisfere de facto moguća. Da bismo uopšte došli do sinteze, pogledajmo najpre Mičelovu tabelu koja jasno određuje aspekte percipiranja i ispoljavanja uticaja dve moždane hemisfere.

Dve hemisfere mozga

Leva

Verbalna

Linearna logika

Konvergrntna,
usmerena na detalj

Rešava probleme

Otkriveni univerzumi

Bavi se vremenom

Verbalna
i konceptualna memorija

Kratkotrajna memorija
i pamćenje imena

Algebra i simboli

Introvert = Flegmatik

Ekstravert = Sangvinik

Bavi se arbitrarnim simbolima, kao fonetski alfabet gde simboli nemaju intrinzične kvalitete stvari koju simbolizuju

Odgovorna za formiranje konsonanata

Motorna kontrola jezika

Ova strana kontroliše govor

Desna

Neverbalna

Multiprocesualnost,
intuitivnost

Divergentna, ignoriše detalj

Prihvata i postavlja probleme

Posmatrani univerzumi

Živi samo u sadašnjosti

Eidetski sadržaji (slike)

Dugotrajna memorija,
prepoznavanje i prisećanje lica

Polujednostavna aritmetika

Introvert = Melanholik

Ekstravert = Kolerik

Može se baviti samo onim
simbolima koji poseduju
identitet simbolizovanih stvari, npr. saobraćajnim znacima ili jednostavno kineskim
karakterima, pošto su oni neka vrsta crteža

Odgovorna za formiranje
vokala

Motorna kontrola usana,
glasovnih akorda…

Ova strana kontroliše pevanje

Kako se iz tabele vidi, svaki čovek ima dominantan jedan tip ispoljavanja, ali i latentan suprotni tip. Njihovim sjedinjenjem, integracijom unutar jedne osobe, dolazi do kvantnog skoka saznajnog aparata kao i kreativnog ispoljavanja. Sa druge strane, percepcija stvarnosti postaje celovita, istinita. Jung je dva arhetipska kompleksa koji konstituišu ličnost nazvao «persona» (ono svesno i prihvatljivo) i «senka» (nesvesno i neprihvatljivo). Integracija «persone» i «senke» ustvari predstavlja, između ostalog, i uravnoteženje dve hemosfere mozga. Sam ekvilibrijum se prirodno odvija putem enantiodromije (sve prelazi u svoju suprotnost), a na nivou društva rasom energije «druge strane», konsekventnim sukobom, i rađanjem sinteze. Da bismo izbegli takve stihjijske sukobe, potrebno je da upoznamo «senku», kolektivnu i ličnu. To znači da bi desnomoždana osoba trebalo da radi na otkrivanju i integrisanju zaostalih funkcija svoje leve polovine, i obratno. U tom slučaju bi nova, integrisana ličnost, mogla da prihvati stavove suprotne strane kao, paradoksalno, svoje sopstvene stavove nižeg reda. Onda bismo imali i neo-tribalno prihvatanje medijskog terora čulnosti, ali bismo mogli i da ga teoretski interpretiramo i etički vrednujemo. Za to je potreban multi-procesni pristup velike brzine: istovrmena asimilacija sadržaja, i njihova interpretacija, za šta je neophodna visoka svesnost i post-formalno operativno mišljenje koje nadilazi «ego» i instantno transformiše arhetipske sadržaje. Ovo možda izgleda utopijski, ali je to jedini efikasan način prevazilaženja rascepa. Uostalom, ezoterijska učenja već milenijumima pokazuju put i način dosezanja integralnosti čoveka. Izgleda da je došao trenutak kada je integralnost pojedinca neophodna radi samog opstanka civilizacije.

Najzad, Ajnštajn je rekao: “Preduzeću let mašte i raditi na mišljenju, a to nije mišljenje koje biste mogli razumeti, već kombinatorna igra nekih tipova imaginacije i čulnih osećanja. Samo kada ovakva aktivnost donese odluku, obratio bih se drugoj strani glave za reči i i matematičke postavke, koji bi mi omogućili da komuniciram o ovim uvidima sa drugim ljudima”. Ovo je primer praktične ilustracije svega o čemu se u prethodnom tekstu govori. Samo sinteza funkcija dve hemisfere mozga dovodi do prevazilaženja ponora atomizacije pojedinca i rađanja istinske kreativnosti. A to je ultimativni izazov u informatičkom i globalnom društvu.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar