Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 286
orthopedic pain management

NJUTN, JABUKA I MESEC

Prirodu i zakone Njene ne znasmo
dok Božji glas ne reče:
„Nek bude NJutn!“ —
te svetlost obasja nas.

A. Pop

Piše: Prof. dr Vladimir Ajdačić

 

 

 

 

 

 

 

 

Poznata je anegdota o Njutnu i jabuci. Ali naslov naše priče glasi: „Njutn, jabuka i Mesec“. Po svemu sudeći, nije bilo dovoljno da s drveta padne jabuka kraj slavnog fizičara da bi on, razmišljajući o njenom padu, došao do epohalnog otkrića zakona gravitacije.
Istorija nam kaže da je još Johan Kepler (1571-1630) mislio na pad jabuke i da je bio blizu rešenja velike zagonetke Neba: koje to čudesne „niti“ ili sile drže planete kao sužnje
oko Sunca i teraju ih na kretanja po zakonima koje je on pronašao i dokazao. Da „nebeske sfere sviraju“, poetski rečeno u duhu Starih Grka, i da planete kruže oko Sunca po utvrđenim trajektorijama, držeći se pri tome strogo vremenskog „reda vožnje“ – u to niko više nije sumnjao jer su za to postojali materijalni dokazi sadržani u višegodišnjim osmatranjima astronoma Tiha Brahea (1564-1601).
Jedan od najvećih naučnika svih vremena, engleski fizičar, matematičar i astronom Isak Njutn (1642-1727) u svojim beleškama navodi da je pomno proučavao radove svojih prethodnika, posebno Keplera, kao i svojih savremenika. Da je bio upoznat s tim da je Kristifor Ren, njegov zemljak i savremenik, usvojio zakon po kome sila Zemljine teže opada sa kvadratom rastojanja tela na koja ona dejstvuje.

Desilo se da u Engleskoj 1665. i 1666. godine zavlada kuga. Ona pogodi i Kembridž u kome je Njutn radio kao profesor. Zbog opake bolesti koja se širila, Njutn napušta katedru i Kembridž i povlači se na svoje imanje, gde se posvećuje radu. Razmišljajući o tome da li se sila Zemljine teže prostire do Meseca, i da li postoji razlika između privlačenja jabuke i privlačenja Meseca od strane Zemlje, Njutn dolazi na ideju da
uporedi ubrzanje koje Zemlja saopštava različitim predmetima, pa time i jabuci, u blizini njenog tla, sa ubrzanjem koje trpi Mesec zbog privlačne sile Zemlje. Već tada je bilo poznato da je veličina ovog poslednjeg ubrzanja oko 0,0027 m/sek2, a da je ubrzanje Zemljine teže g = 9,80 m/sek2.

Njutnovom pronicljivom duhu nije promakla činjenica da je ubrzanje koje Zemlja saopštava Mesecu (0,0027 m/sek2) približno 3.600 puta manje od ubrzanja Zemljine teže neposredno pri površini Zemlje (g = 9,80 m/sek2). To je, zatim, povezao sa drugom
činjenicom: da je rastojanje Meseca od Zemlje oko 60 puta veće od poluprečnika Zemlje! A, kao što znamo, 3.600 može se predstaviti kao 602. To Njutnu nije promaklo i on je na  osnovu toga zaključio da sila od koje zavisi ubrzanje posmatranog tela (jabuke ili Meseca) opada sa kvadratom rastojanja toga tela od središta Zemlje.

Ovo ga je ubrzo dovelo do čuvenog zakona koji čini osnovu nebeske mehanike i rešava problem „kosmičkih niti“ koje spajaju udaljena nebeska tela. Prema tom zakonu, sila kojom se dva tela privlače upravo je srazmerna proizvodu njihovih masa, a obrnuto srazmerna kvadratu njihovog međusobnog rastojanja.

Otkrivši ovaj zakon, Njutn je odlučio da ga ne objavi jer se nije zadovoljavao nađenim odstupanjem izračunatih i astronomski posmatranih vrednosti. Međutim, u Francuskoj su 1669. i 1670. godine obavljena tačnija merenja veličine poluprečnika Zemlje, te Njutn posle iscrpne kritičke analize dobijenih rezultata, nekih 20 godina po učinjenom otkriću, objavljuje svoje čuveno delo Matematička načela prirodne filozofije, popularno
zvano „Njutnove principije“.

U njemu je izložen i pomenuti zakon gravitacije koji mu je doneo neprolaznu naučnu slavu.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar