Geteovo učenje o bojama

Gete i Njutn: Subjektivni utisci i
objektivni zakoni o bojama

 

Od svih Geteovih spisa, njegovo delo Učenje o bojama je sigurno najneobičnije. U njemu taj veliki naučnik i pesnik odstupa od svega sa čim ga inače povezuju. Njegovi otvoreni napadi na Njutna, kao svog arhineprijatelja,stručna nauka je delom i zbog toga ignorisala Geteovo obimno delo – sve dok ga fizičari poput E. H. Landa i kvantni fizičari kao što je W. K. Hajzenberg nisu 150 godina kasnije ponovo otkrili. Sam Gete je kratko pre nego što je umro izjavio da je Učenje o bojama njegovo najznačajnije delo.

Od kako je krenuo na proputovanje kroz Italiju (1786 – 1788) Gete je počeo da se oduševljava bojama. Gospođica fon Kletenberg, njegova prijateljica koja je „posedovala neuporedivo znanje o bojama“ (tako je kasnije opisao J. K. Lavater), prenela mu je dublje razumevanje suštine boja. Kurt R. Ajsler je u svojoj studiji o Geteu napisao da je Gete bio „psihički poremećeni fanatik za boje“. To stanovište je sigurno preterano, ali može se lako razumeti na šta Ajsler misli. Gete je u svom učenju o bojama već na prvi pogled neobično dogmatičan. Germanista Albreht Šene, koji se krajem 1980. detaljno bavio Geteovim učenjem o bojama, to je sasvim dobro izrazio kada je govorio o Geteovoj ‘teologiji boja’.

Uprkos svemu tome, Gete ni u kom slučaju nije bio laik kada je reč o poznavanju boja. U Lajpcigu i Strasburu je slušao predavanja iz fizike, a na svom proputovanju po Italiji detaljno se pozabavio umetnošću. Razmenjivao je iskustva sa slikarima kao što su J. H. V. Tišbajn i F. O. Runge (koji je takođe napisao svoje učenje o bojama), uzimao je časove crtanja i slikanja i tokom celog života bio je zainteresovan za fiziologiju gledanja.

Geteova ideja bila je da napiše knjigu u kojoj će izneti svoje učenje o bojama koje će se temeljiti na fiziologiji, što je i učinio. Objavljena je u dva toma 1808. i 1810. U toj knjizi i u pesmama o učenju o bojama on napada Njutnovo shvatanje rascepljenja bele svetlosti na boje koje su u skladu sa njihovom talasnom dužinom. Za Getea je bela svetlost jedno jedinstvo koje nije deljivo (to je jedno spiritualno stanovište i zato ga Šene smatra ‘teološkim’). Iz ove perspektive je razumljivo što se Gete principijelno usprotivio posmatranju talasnih dužina svetlosti. Rudolf Štajner, izdavač Geteovog Učenja o bojama izražava to na sledeći način: Gete se u svom učenju o bojama protivi prevelikom vrednovanju računarsko-kvantitativnog u nauci. Njegova pažnja usmerena je ka kvalitetu. Njemu je važno kako se čulni utisak boje povezuje sa nekom idejom i kako pri tome nastaje subjektivni utisak boje koji je određen objektivnim zakonima boja. Getea je zanimalo ono što je dodirnuto u duši kada oko primi svetlost.

Boje bez talasnih dužina

Danas je uopšteno prihvaćeno da je Njutnova teorija o prelamanju svetlosti prema talasnim dužinama ispravna. Međutim, i Geteovo stanovište je i te kako opravdano, iako je tek u dvadesetom veku američki fizičar i stručnjak za fotografiju u boji E. H. Land otkrio da na fotografijama kod kojih su korišćeni filteri u boji nastaju fenomeni koje Njutnova optika ne objašnjava. Boje nastaju i tamo gde se ne može dokazati postojanje talasne dužine!

Land je odbacio Njutnom inspirisanu teroriju o tri boje. Umesto toga je utemeljio Landov sistem fotografije u boji koji se zasnivao na Geteovoj polarnosti boja (žute i plave). Time su opovrgnute najozbiljnije primedbe upućene Geteovom učenju o bojama, naime da predstavlja ispravan model ali da, nasuprot Njutnovoj optici, uopšte nije primenjiv.

I umetnici Bauhaus-pokreta, kao što su Vasil Kandinski (1866 – 1944), Paul Kle (1879 – 1940) i uticajni teoretičar boja Johan Iten (1888 – 1967), grade svoje Bauhaus-učenje i umetnost u skladu sa Geteovim učenjem o bojama. Kandinski je tokom celog svog života proučavao Geteovo i Štajnerovo učenje o bojama i on ih objašnjava u svojim spisima Duhovnost u umetnosti (1912) i još detaljnije u delu Tačka i linija u odnosu na površinu (1926).

 

Nastajanje boja po Geteu

 

Prema Geteu boje nastaju kroz međudejstvovanje tame i svetlosti. Pogled posmatrača ka svetlosti (suncu) i tami (crna vasiona) prelama se kroz poluprozirnu – zamucenu atmosferu.

Prilikom gledanja ka svetlosti nastaju boje koje se nalaze sa leve strane kruga boja:

- Žuta: malo mutnosti ispred svetlosti

- Narandžasta: mutnost ispred svetlosti

- Crvena: mnogo mutnosti ispred svetlosti

- Bela: mutnost sama za sebe (potpuna mutnost)

 

Prilikom gledanja ka tami nastaju boje sa desne strane kruga boja:

- Crna: nema mutnosti ispred tame

- Ljubičasta: malo mutnosti ispred tame

- Plava: mutnost ispred tame

 

Geteov krug boja

 

Gete je preuzeo od Njutna ideju da poređa šest boja u krug boja radi proučavanja njihove biti (Geteovim rečiima njihove ‘patnje i radosti’). Međutim, na tu ideju došao je još specijalista za leptire Johan Ignac Šifermiler koji je 1772. u Beču objavio jedan od prvih krugova boja na kome su se komplementarne boje nalazile jedna nasuprot druge. Sledeći poredak ‘cvetajućih boja’ (Šifermiler pod tim podrazumeva boje koje se nalaze u prirodi) on postavlja plavu (gore u krugu boja) nasuprot prelaza između boje kože i vatrenocrvene (dakle narandžaste). Žutu stavlja preko puta ljubičastoplave (starinski izraz za ljubičastu boju), a crvenu preko puta morezelene. Oko 150 godina pre toga je već Robert Flad (1574 – 1637) objavio krug boja sa sedam boja. Ali, svi ti krugovi boja koji su bili ‘po prirodi’ imali su manu što iza njih nije stajalo nijedno logično postavljeno učenje o bojama. To se promenilo sa Njutnom i Geteom.

U Geteovom krugu boja (vidi prikaz) purprna se (gore) i zelena (dole) nalaze jedna preko puta druge. Purpurna boja je za Getea gradacija svih boja (dinamična tačka kruga boja ka kojoj sve stremi). Nasuprot tome je zelena tačka mirovanja spektra boja i tu dolazi do ravnoteže između svetlosti i tame.

Ovaj krug boja je prikazan u skladu sa današnjim konvencijama. Sa leve strane se nalaze tople, a sa desne strane hladne boje. Iza toga stoji ideja da je prvo bila svetlost (levo su svetle boje), a zatim tama (desno su tamne boje). Gete je povremeno crtao krug boja i obrnuto. Stavljao je hladne boje – ljubičastu i plavu na levu stranu, a tople boje – žutu i narandžastu na desnu stranu. Iza toga stoji biblijsko stanovište da je prvo vladala tama, pre nego što je stvorena svetlost.

Boje koje se nalaze jedna preko puta druge su kod Getea komplementarne. Boje koje se u krugu boja nalaze jedna preko puta druge Gete odbacuje kao kombinaciju boja, zato što je kontrast premala. On je smatrao da su kombinacije boja poput žute i narandžaste dosadne. Oko i smisao za estetiku žele da budu podstaknuti kontrastom.

Gete je smatrao da su boje koje su povezane vrhovima dva trougla – karakteristične i usklađene.

 

Harmonija boja prema Geteu

 

‘Beskarakterne’ kombinacije boja – susedne boje u krugu boja deluju neskladno:

plava – zelena

plava – ljubičasta

crvena – ljubičasta

crvena – narandžasta

žuta – narandžasta

žuta – zelena

 

- Estetske kombinacije boja – svaka boja se slaže i u skladu je sa drugom po redu bojom u krugu boja:

žuta – plava – crvena

plava – crvena

plava – žuta

crvena – žuta

Skladni kontrasti:

zelena – ljubičasta – narandžasta

narandžasta – zelena

narandžasta – ljubičasta

ljubičasta – zelena

- Komplementarne boje zajedno deluju skladno i uzajamno povećavaju dejstvo boje.

 

Tople i hladne boje

 

Gete je bio prvi koji je razlikovao tople i hladne boje – to je razlika koja proističe iz kruga boja i koja ujedno i ističe unutrašnji kvalitet dve grupe boja. Tople boje se nalaze na levoj strani kruga boja, a hladne na desnoj strani. Boje koje reflektuju mnogo svetlosti, na primer žuta i narandžasta, tople su i zrače sa površine boje. Boje koje snažno apsorbuju svetlost, na primer plava i ljubičasta, hladne su i uvlače „ispod“ površine boje.

Zelena i crvena su takozvane mlake boje koje se nalaze između toplog i hladnog.

Učitelji Bauhaus-škole i slikari Vasil Kandinski, Pol Kle i Johanes Iten su naročito naglašavali mlak kvalitet crvene i zelene, budući da crvena širi svoj spektar od hladne magente (plavocrvene) do tople narandžastocrvene. Isti efekat možemo da posmatramo i kada je reč o zelenoj boji koja se prostire od tople lipazelene (žutozelene

do hladne boje tirkiza (plavozelene).

Svetle hladne boje stvaraju utisak veće širine. Prostorije u tim bojama deluju do deset procenata veće. Tople boje uzrokuju da temperatura u prostorijama deluje toplije, u sebi se osećamo toplo. One izazivaju živu vedrinu, dok hladne boje stvaraju distancu i mir.

 

Oblici i boje

Evo primera jedne igrarije Bauhaus-škole sa bojama i oblicima koja je krajem 20-tih i početkom 30-ih sprovedena za vreme nastave koju su držali Iten i Kandinski i koja je dugo vremena uticala na slikarstvo i grafiku. Bauhausovi učitelji su polazili od toga da određeni oblici podvlače karakter pojedinačnih boja. Zadatak je glasio: u kojim figurama šarene boje mogu najbolje da budu izražene? Evo rešenja:

- Crvena: kvadrat (uglovi od 90°)

- Narandžasta: jednakostranični petougao (uglovi od 60°)

- Žuta: jednakostranični trougao (uglovi od 30°)

- Zelena: pravilni četvorougao sa zaobljenom donjom stranicom (nema određen ugao)

- Plava: krug (ugao od 180°)

- Ljubičasta: oblik čija je jedna polovina kvadrat, a druga krug (ugao od 120°)

 

Dodela boja oblicima ima svoje poreklo u teorijama o bojama nastalim u Antici i renesansi. U doba Leonarda da Vinčija (1452 – 1512) u umetničkim krugovima je bilo zastupljeno razlikovanje četiri osnovne boje, budući da su prema tadašnjem stanovištu postojala i četiri osnovna oblika:

-Krug: zelena

-Trougao: crvena

-Kvadrat: žuta

-Osmougao: plava

Odstupanje Bauhaus-škole u tom rasporedu koje je prevashodno uveo Kandinski, izvedeno je čisto teoretski (u ranom delu Kandinskog Duhovnost u umetnosti), a potkrepljeno je i upitnikom sprovedenim u školama Bauhausa. Raspoređivanje boja oblicima na gornjem prikazu postalo je dogma mnogih Bauhaus-umetnika i njihovih naslednika sve do današnjih dana.

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

QUO VADIS, HOMINE?

…Izgleda da je veliki nemački matematičar Karl Gustav Jakobi (1804-1851) pogrešio kada je iskazao veru u to da je osnovni cilj nauke da oplemeni ljudski duh…

…Još je Nikola Tesla “tražio” više svetlosti, dobrote i samilosti.  Da li se svest o potrebi za tim može razviti ….

 

U prošlom milenijumu odigrale su se dve velike tehničke revolucije. Do njih su dovela otkrića parne mašine (Džeams Vat, 1736-1819) i polifaznog sistema proizvođenja, prenošenja i korišćenja električne energije (Nikola Tesla, 1856-1943). Zatim je na scenu stupila nuklearna energija, oslobođena u vihoru Drugog svetskog rata (Enriko Fermi, Čikago, decembar 1942.). Dve atomske bombe bačene na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki avgusta 1945. najavile su čovečanstvu mogućnost bliske apokalipse. Dok je ranijih milenijuma smak sveta mogao da bude izazvan samo gromadnim nebeskim telima, tokom  poslednjih šesdeset godina čovek je ovladao takvim moćima da sam može da sudi životu na planeti, da ga zatre u vremenu merenom danima, nedeljama ili mesecima. Njegov prst sad stoji na nuklearnom “obaraču”, a nova još strašnija oružja on dalje razvija.

Dalje »

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

NOVO IZDANJE POPULARNOG ROMANA “SPOZNAJA”

U Ninićevom romanu „Spoznaja“ čije je drugo izdanje upravo izašlo iz štampe, možete, između ostalog, naći odgovor i na ova pitanja:

-          Da li i pri Srpskoj vojsci postoji odeljenje koje je u kontaktu sa vanzemaljskim inteligencijama?

-          Da li je u Kremni srpska „Area 51“?

-          Da li se uz pomoć Astrologije može napraviti vremenska kapija od dva zodijalna kruga i Davidive zvezde?

-          Da li su antigravitacione mašine stvarnost?

-          Da li je Hitlerovo „SS“ samo dvostruko slovo s, ili je to dvostruka runa „Sovelu“?

-          Da li su dani u sedmici dobili ime po planeti koja je vladala njihovim prvim satom?

…Recenzent Prof dr Velimir Abramović, između ostalog, kaže:        Nasuprot Evropljanima, svedenim na čuvare svog Evropskog muzeja, Srbi kao najstariji evropski narod, imaju živu sudbinu nepokrivenu ambicijom, i to  sudbinu koju danas u potpunosti odredjuje Nikola Tesla. Zašto ? Zato što je on rodonačelnik nove Globalne naučne religioznosti…

…Mudro i nadasve korisno za svakog pojedinacno – a sto je najlepše – u zajedničkom interesu. U interesu Dobra, Svetlosti, Ljubavi … Dalje »

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

Mikromikroskop

Naučnici sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju Kaltek, SAD, razvili su mikroskop koji nije veći od nokta i može biti ugrađen u mobilni telefon.

Čip-sistem nudi uveličavanje koje se postiže najboljim mikroskopima. Umesto sočiva ovde se koristi mikrofluid. Ovaj mini-mikroskop bi mogao da se, u serijskoj proizvodnji, dobije za samo deset dolara po komadu. Konačan rezultat: mikroskopska analiza tečnosti preko mobilnih aparata. „Ceo sistem je zaista kompaktan i mogao bi se ugraditi u mobilni telefon.”, kaže Čanguji Jang (Changhuei Yang) profesor i vođa istraživačkog tima.

Kaltek- sistem kombinuje mikroelektroniku i mikrofluid. Jedan CCD-čip, kakvog nalazimo u digitalnim kamerama i u mobilnim telefonima, deluje kao senzor. Tako nastaje čitav niz snimaka svetlosti i senki koje se međusobno kombinuju da bi se dobila detaljna dvodimenzionalna slika. Kao osvetljenje je dovoljno sunčevo svetlo, što ovaj sistem čini atraktivnim i za upotrebu u Trećem svetu, naglašava Jang.

Posebno je pogodan za primenu u domenu biomedicine. Mini-mikroskopi bi se mogli koristiti kao mobilni aparati za dijagnozu malarije ili za analizu vode. „Jedan takav ugradni sistem bi mogao autonomno da traži ćelije kancera u krvotoku“, navodi Jang. Zahvaljujući malim troškovima izrade ovi sistemi bi se mogli koristiti i za jednokratnu upotrebu u svuda gde postoji visoki rizik od kontaminacije ili u ratnim područjima. Pregovori sa biotehnološkim proizvođačima u vezi sa masovnom proizvodnjom su već u toku.

Kompaktne građe: mikrofludini mikroskop je veličine novčića (Foto: caltech.edu)

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

DA LI POSTOJI MUZIKA PROSTOR-VREMENA?

Piše: Doc. dr  Anđelka Kovačević

Sa  stanovišta     savremenog    posmatrača, vraćajući se u istoriju,  možemo da kažemo da je astronomija kao nauka izučavala fotone koji su do posmatrača dolazili iz svih pravaca nebeskog svoda. Posmatrajući samo fotone u vidljivom delu spektra tj. fotone koje može detektovati mrežnjača ljudskog oka, astronomi ranih civilizacija su prikupljali dosta posmatračkih podataka i prepoznavali njihov značaj. Konstrukcija prvog teleskopa početkom 17. veka omogućila je, dakle, prikupljanje mnogo većeg broja fotona, a to je omogućilo da se detektuju nebeski objekti koje ljudsko oko nije moglo registrovati.

U XX veku doživeli smo eksploziju u prikupljanju astronomskih informacija: konvencionalna astronomija je prikupljala fotone u rasponu od 60 oktava fotonske frekvencije, od 104 cm (veoma dugi radio talasi, malih energija) do 10-14 cm   (gama zraci, čija se energija – masa meri u  GeV (milijarda eV); u klasičnoj fizici elektron volt (eV) je jedinica za energiju, 1 eV=1.60217653f10-19 J, a zbog ekvivalencije mase i energije, u fizici čestica se koristi i kao jedinica za masu). Ovaj iskorak u tako širok raspon fotonskih frekvencija je doveo do otkrića izuzetno značajnih astrofizičkih fenomena kao što su pulsari i gama bljeskovi (gamma ray bursts).

Istovremeno, detektovanje čestica koje nisu fotoni otvara novi prozor ka Univerzumu. Otkriće kosmičkog zračenja 1912. godine je bio jedan od prvih koraka tog vida. Kosmički zraci su naelektrisane čestice – protoni, elektroni i atomska jezgra – i svi oni potiču od kosmičkih izvora. Proučavanje kosmičkog zračenja omogućilo je da se dobije mnogo bolji uvid u astrofizičke procese kao što su evolucija galaktičkog magnetskog polja i ubrzanje čestica u ostacima eksplozija supernovih. Osim toga, kosmički zraci visokih energija koji prolaze kroz Zemljinu atmosferu su, zapravo, prirodni akceleratori – generatori sudara čestica, pa su tako otkriveni i pozitroni i mioni i pioni. Astrofizičko poreklo i mehanizmi ubrzavanja kosmičkih zraka najviših energija su i danas jedno od vodećih pitanja u astrofizici čestica.

Savremena astronomija se kreće u pravcu izučavanja mogućnosti eksploatacije gama zraka, gravitacionih talasa, neutrina i protona veoma visokih energija kao nosioca astronomskih informacija.

Mnogi očekuju dramatičnu transformaciju u našem znanju o Kosmosu ukoliko uspemo da direktno detektujemo gravitacione talase. Ova nova nauka donela bi kvalitativan skok u istraživanju dubokog Univerzuma: kao kad bismo, po prvi put, dodali zvuk na elektromagnetnu sliku Univerzuma, koja ima bogatu, ali bezvučnu, teksturu .

Ajnštajnova teorija prostor-vremena i gravitacije, odnosno opšta teorija relativnosti, predviđa da kretanje mase stvara vibracije koje putuju kroz prostor-vreme brzinom svetlosti. Pretpostavka je da ovi, gravitacioni talasi (vibracije su tako nazvane!) nastaju u Univerzumu, prolaze kroz materiju, od Big Bang-a pa sve do horizonta događaja crnih rupa; nažalost, još uvek nisu direktno detektovani.

Njihovo direktno merenje otvorilo bi novu dimenziju istraživanja dešavanja u Univerzumu: umesto posmatranja prostiranja i transformacije konvencionalnih čestica i polja u prostor-vremenu, kao što je celokupna nauka radila do sada, direktno bismo osetili vibracije tkanja prostor-vremena, prouzrokovane kretanjem daleke materije. Proučavanje takve, nove forme energije obezbedilo bi i nove informacije o ponašanju, strukturi i istoriji fizičkog univerzuma ali i promene u zasnivanju i same fizike.

Jasno je da sve to postaje realnost i da se takva, nova nauka može dogoditi zahvaljujući razvoju tehničkih mogućnosti detekcije. Slično je bilo i kada su teleskopi i mikroskopi svojevremeno otvorili nova polja istraživanja.

Na koji način bismo mogli opisati pojam gravitacionih talasa. Sa geometrijskog stanovišta (jer gravitacija je geometrija), ako je analogon gravitacionog polja zakrivljenost, tada su promene u gravitacionom polju analogne promeni u zakrivljenosti prostor-vremena. Kada se te promene kreću kroz prostor-vreme, one se zovu gravitacioni talasi. Kao i talasi koje do sada poznajemo, tako i gravitacioni talasi imaju amplitudu (obično se označava h) talasnu dužinu (l), frekvenciju (f), koje su povezane sa brzinom njihovog prostiranja c (to je brzina svetlosti), pri čemu važi da je c=lf .

Teorija predviđa da gravitacioni talasi po svojoj prirodi treba da budu transverzalni, da se prostiru brzinom svetlosti i da imaju dva polarizaciona stanja (plus i puta (proizvod) polarizaciju, h+ i hx).

Razmotrimo sledeći misaoni eksperiment: šta bi se dogodilo ako bi gravitacioni talasi naišli u pravcu normalnom na ravan koju definišu čestice uređene u prsten poluprečnika L?

Kako talas perioda 2 P prolazi, na ¼ perioda (P/2) prsten se deformiše u elipsu čija je velika poluosa L+δL; na polovini perioda je opet prsten, na 3/4 perioda ( 3P/2) je ponovo elipsa ali rotirana za 90 stepeni i na kraju perioda (2P) to je ponovo prsten kao što je prikazano na slici:

Sledeće pitanje na koje prirodno nailazimo je: na koji način bi se gravitacioni talasi mogli detektovati?

Za takav poduhvat neophodno je razviti postupak za merenje zakrivljenosti prostor-vremena. Zamislimo da dva posmatrača, koji se nalaze u esenciajalno ravnom prostor-vremenu, šalju svetlosne signale jedan drugom i mere vreme koje je potrebno tom signalu da pređe rastojanje među njima. Tako izmereno vreme je mera pravog rastojanja među posmatračima. Ako nailazi gravitacioni talas (poput talasa na moru), on će izmeniti rezultat njihovog merenja. Nezavisno od posmatrača, gravitacioni talas je izmenio zakrivljenost prostor-vremena pa će fotonima, u odnosu na prethodni eksperiment, biti potrebno različito vreme da stignu do njih.

Navedeni eksperiment je u suštini funkcionalno sličan eksperimentu sa interferometrima koji su konstruisani za detekciju gravitacionih talasa. Za razliku od pomenutog misaonog eksperimenta, interferometri upoređuju rastojanja izmerena duž dva različita pravca u prostor-vremenu (Sl. 2). Koristeći snažne laserske izvore, svetlosni snop se šalje u dva različita pravca (lokacije) tako da dođe do interferencije jednog sa drugim. Međutim, pri nailasku gravitacionog talasa, menja se rastojanje duž ta dva pravca, te dolazi do pomeraja interferencionog modela ova dva snopa. Osnovna veličina koja se meri na opservatoriji gravitacionih talasa je strain (deformacija), koja je definisana sa s=rl / l, gde je rl promena prvobitnog rastojanja a l je neporemećena dužina – prvobitno rastojanje, izmereno pre nailaska talasa.

Ovo nije jedini način merenja gravitacionih talasa. Zamislimo da su posmatrači razvukli između sebe žicu. Kada naiđe gravitacioni talas, žica će se malo rastegnuti, a po njegovom prolasku vratiće se u prvobitno stanje, zbog čega će zavibrirati. Grubo govoreći, žica je osetljiva na one gravitacione talase čija frekvencija odgovara normalnom modu vibracije žice: f=nv/2l, gde je v brzina prostiranja zvuka u žici, l je njena dužina, a n je ceo broj koji ukazuje na mod. Amplituda ovakvih oscilacija zavisi od deformacije žice koju je indukovao gravitacioni talas. Ovaj tip detektora je nazvan bar-detektor, a konstruisao ga je Džon Veber sa Univerziteta u Merilendu (SAD), 60-tih godina prošlog veka. Najosetljiviji detektor tog tipa je ALEGRO, koji je i danas u upotrebi na Državnom univerzitetu u Lujizijani (SAD).

Pretpostavlja se da je ukupna zaliha energije gravitacionih talasa u Univerzumu uporediva sa zalihom energije elektromagnetskih talasa, ali prostor-vreme je ekstremno krut medijum: čak i ogromne količine očekivane energije, koju nose ovi talasi, mogu izazvati samo slabe poremećaje. I pored svih teškoća, u narednoj dekadi se očekuje konstrukcija detektora koji će biti u mogućnosti da otkriju različite vrste kretanja udaljenih masa.

Zašto baš u narednoj dekadi? Kao što je poznato, frekvencija talasa odgovara fizičkom kretnju koje ga izaziva. Danas se mogu detektovati talasi u rasponu od kiloherca pa sve do miliherca korišćenjem direktne interferometrije, i, dalje, sve do nanoherca, koristeći milisekundne pulsare. Zbog čega možemo reći da će detektori gravitacionih talasa biti superosetljivi mikrofoni koji mere kretanja izazvana vibracijama prostor-vremena. Samim tim muzika prostor-vremena biće nam dostupna. (Ko od čitalaca želi da čuje kako pulsiraju pulsari, neka se spoji na www.ssag.matf.bg.ac.yu/pulsari)

Trenutno na Zemlji, detektori kao što su LIGO, VIRGO, GEO i TAMA testiraju frekvencije od 30 do 1000 Hz. Očekuje se da su najjači izvori talasa u tom opsegu objekti koji predstavljaju završni stadijumi binarnih crnih rupa. U sledećoj dekadi, kao što smo napomenuli, ovi detektori moći će da dosegnu dovoljno daleko u svemir čime ovi retki događaji neće više biti nepoznanica.

Uzrok nastanka gravitacionih talasa je dinamičko (ubrzano) kretanje neke mase. Svako asimetrično ubrzanje u masivnom sistemu generisaće gravitacione talase.

Preciznije rečeno: gravitacioni sistem emitovaće gravitaciono zračenje ako je njegov kvadrupolni moment različit od nule.

Razmotrimo bliže ovaj pojam. Јoš 1905. godine Henri Poenkare je primetio neslaganje Njutnovog zakona gravitacije i Lorencovih transformacija i predložio je postojanje gravitacionih talasa koji bi se kretali brzinom svetlosti. Ajnštajn je diskutovao ovu temu u radu iz 1916, ali je tek 1918. objavio njenu korektnu ekspoziciju: kada se materija kreće, ili menja konfiguraciju, njeno gravitaciono polje se menja, ove promene se šire kao mreškanje zakrivljenosti prostor-vremena. Naime, Ajnštajnove jednačine mogu se svesti na talasnu jednačinu u određenim slučajevima. Po analogiji sa elektromagnetizmom, izvor gravitacionih talasa može se razložiti na multipole.

Talasi su prouzrokovani vremenskom promenom multipolnih momenata: Monopolni moment distribucije materije je masa izvora. Ona je konstanta (do na izračenu energiju). Pošto se monopolni moment ne menja sa vremenom nema monopolne radijacije. Vremenski izvod dipolnog momenta je ujedno moment izvora koji je takođe konzerviran, zbog čega nema dipolnog zračenja. Zato glavni deo radijacije proističe iz vremenskih promena kvadrupolnih momenata izvora.

Dosadašnja istraživanja astronomskih sistema u kosmosu pokazuju da su oni uglavnom asimetrični dinamički sistemi: od aktivnih galaksija i spiralnih galaksija (na najvećoj skali dimenzije sistema) pa sve do supernovih i binarnih zvezda (na manjoj skali dimenzije objekata). Zato možemo slobodno reći da je Univerzum bogato naseljen različitim jakim izvorima gravitacionih talasa. U veoma širokom opsegu između 0.1 i 100 miliherca očekuje se značajna ‘’naseljenost’’ Univerzuma različitim jakim izvorima gravitacionih talasa. Ovakva bogata aktivnost na niskim frekvencijama je jasna i sa intuitivnog stanovišta, pošto su astronomski dinamički sistemi ogromnih dimenzija, pa se čak i oni sa velikim brzinama, u većini slučajeva, ne menjaju brzo.

 

Napominjemo da su talasi, koji stižu od izvora sa velikim crvenim pomakom, usporeni zbog kosmološke dilatacije vremena. Signali navedene niske frekvencije dolaze od veoma različitih objekata: masivne crne rupe, koje se sudaraju u galaksijama; masivne crne rupe koje gutaju manje kompaktne objekte; poznate binarne kompaktne zvezde i ostaci; članovi poznatih populacija veoma udaljenih binarnih objekata, kao i neki drugi objekti, poput relikata veoma ranog big bang-a koji su još uvek nepoznati. Ovi signali sadrže detaljne informacije koje će biti korisne za različite naučne oblasti: istoriju galaksija i crnih rupa u Univerzumu, opštu teoriju relativnosti i ponašanje prostor-vremena, fiziku kondenzovane materije, ostataka zvezda i kompaktnih binarnih objekata i, najverovatnije, novu fiziku, koja nastoji da poveže tekuće stanje sa događajima u ranom Univerzumu, pre svega relikte koje predviđa teorija struna ili da (čak) direktno detektuje kvantno-gravitacioni šum.

Na isti način kao što elektromagnetsko zračenje prati ubrzanje naelektrisanja isto tako i gravitaciona radijacija prati kvadrupolno ubrzanje svakog vida mase ili energije. Jako kvadrupolno ubrzanje u sistemu čija je masa M i dimenzija R na rastojanju D izazvalo bi poremećaje u prostor-vremenu čija bi amplituda bila oko h~(GM/Rc2)2(R/D).

Interferometrijski detektori planirane misije LISA (Laser Interferometer Space Antenna) biće osetljivi na ovakve poremećaje prateći promene rastojanja među inercijalnim repernim masama (Sl. 2). Na razdaljinama oko 5 miliona kilometara, ovaj instrument će moći da meri varijacije od oko 0.05 pikometara, što odgovara osetljivosti 10-23.

Očekuje se da će najjači gravitacioni talasi, koje bi LISA detektovala, biti deo emitovanja sistema sa najvećim gravitacionim potencijalom GM/R: znači, sistema koji imaju veliku masu i malih su dimenzija. Najverovatnije da će najjače talase generisati interagujuće crne rupe: to su gusti čvorovi čiste prostor-vremenske energije za koje važi GM/Rc2~1.

Dve crne rupe koje orbitiraju jedna oko druge po spirali (zbog gubitka energije zračenjem) i na kraju se sudaraju, emitovaće talase koji su u dinamičkom smislu najčistija forma onog što teorija opšte relativnosti predviđa. Sa druge strane, ovakav fenomen je i najnelinarnije dinamičko ponašanje: takav događaj je maksimalno savijanje vakuum prostor-vremena koji interaguje sa samim sobom. Kod (ovih) dvojnih sistema crnih rupa očekuje se da (u početku) budu putanje takve da se emituju gravitacioni talasi niskih frekvencija. Kako budu gubile energiju, zbog međusobne gravitacione interakcije, frekvencija gravitacionih talasa će se povećavati i radijacija jačati. U trenutku maksimuma luminoznosti, ovakva dvojna (binarna) crna rupa je najekstremniji oblik bilo koje vrste transformacije masa-energija u Univerzumu. Snaga zračenja je oko 1049 W. LISA bi mogla da detektuje ovakve događaje bilo gde, čak do najvećih crvenih pomaka.

Osim toga, sa ovakvim instrumentom, bili bismo u mogućnosti da sa visokom preciznošću mapiramo izolovane crne rupe u kosmosu. U opštoj teoriji relativnosti izolovana rotirajuća crna rupa je opisana matematički kao poseban precizno definisan oblik prostor-vremena nazvan Kerova metrika (Kerr metric), koji zavisi samo od fizike gravitacije, nikako od istorije ili okruženja crne rupe. LISA bi mogla potvrditi ovo rešenje, tj pokazati da je zadovoljena teorema opšte teorije relativnosti koja tvrdi da je jedna izolovana stacionarna crna rupa u potpunosti određena masom i ugaonim momentom.

Takođe, mogli bismo detektovati i egzotične događaje poput slučajnih prilaza crnoj rupi, mnogo manjih kompaktnih objekata – kao što su degenerisane zvezde patuljci, neutronske zvezde ili crne rupe čija je masa reda mase zvezda. Objekti koji su zahvaćeni gravitacijom masivne crne rupe, očekujemo da orbitriraju oko nje i na kraju da se utope u horizont događaja i nestanu.

Na osnovu ekstrapolacije uslova oko centra naše Galaksije pretpostavlja se da će oko hiljadu ovakvih događaja biti detektovano tehnologijom na LISA kosmičkom brodu. Gravitacioni talasi koji se emituju od ovih objekata, tokom bliskog susreta sa crnom rupom, detaljno će mapirati relativno neporemećenu masivnu crnu rupu, za koju se pretpostavlja da je potpun Kerov čvor izuzetno zakrivljenog i rotirajućeg prostor-vremena. Ovakvim mapiranjem imaćemo uvid do izvanrednih detalja najčistije i najtačnije predviđene strukture u celoj astrofizici, a eleganciju matematičke forme koja je definiše Čandrašekar je uporedio sa atomom.Sve forme mase i energije uprežu se u gravitaciju, tako da i neki drugi izvori gravitacionih talasa mogu postojati i da nisu poznati iz dosadašnjih elektromagnetnih posmatranja, ali koje bi mogli detektovati na frekvencijama veoma visokih crvenih pomaka. Dok akceleratori na Zemlji proučavaju pojedinačne sudare čestica, LISA bi mogla istražiti kolektivno ponašanje polja koje često prate prekidi simetrije – fazni prelazi nekih novih sila prirode ili ekstra dimenzije prostora koje mogu posredno produkovati gravitacione talase.

Sumirajući sve prethodno, može se slobodno reći da će izučavanje gravitacionih talasa iz Univerzuma otvoriti revoluciju u astrofizičkim istraživanjima. Ovaj, nama potpuno nov vid zračenja, treba da omogući astrofizičarima da istražuju fizičke karakteristike kompleksnih i ekstremnih astrofizičkih sistema poput veoma gustih jezgara galaksija, sudara neutronskih zvezda, koje su milionima svetlosnih godina udaljene, i da istražuju regione veoma bliske horizontu događaja crnih rupa.

Međutim, moramo ponoviti da budućnost može biti i mnogo spektakularnija, imajući u vidu da je naš trenutni pogled na Univerzum sa tehnološki ograničenog elektromagnetnog stanovišta prve dekade 21. veka.

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

UMETNOST, EGZORCIZAM I SOCIJALNA TRANSFORMACIJA

piše: Miša Vasić

Tokom XX i XXI veka, u doba spiritualnih kriza, ispoljava se delovanje revolucionarnih i radikalnih političkih pokreta, emaniranje globalnih utopističkih paradigmi koje su se ostvarivale/ostvaruju se nametanjem kognitivnih autoritarnih modela. Ovakvi modeli plediraju na bihevioralna reprogramiranja ljudskih bića na površnom, horizontalnom planu, uslovljena spoljašnjom moći oružja i prisile. Jedna od alternativa na putu istinske integracije i progresa jeste mitotvorna, ritualistička  umetnost, koja ezoternim elementima vodi ka egzocizmu „zlih duhova“, tj potisnutih kolektivnih i ličnih kompleksa, čime otvara vrata istinskom ucelovljenju pojedinaca pa čak i kolektiva. Dalje »

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

UMETNOST, EGZORCIZAM I SOCIJALNA TRANSFORMACIJA (drugi deo)

piše: Miša Vasić

Za razliku od intimističke i subliminalne transformacije konzumenata Rothkove umetnosti, Joseph Beuys, krucijalno značajni nemački umetnik druge polovine XX veka, teži radikalnoj i konkretnoj  promeni ljudskog društva u celini. On sebe nedvosmisleno smatra antropozofom i šamanom.

Beuys u svom radu, koji je kombinacija predavanja, konceptualnih performansa i instalacija, teži ritualističkom uključivanju posmatrača u proces rada, koji ima terapeutsku i teleološku svrhu translacije društva od socijalno programiranih radnika otuđenih od svog dela,  ka grupi slobodnih pojedinaca-umetnika u svojim oblastima pregalaštva.

Beuys (1921-1986), autor performansa “Kako objasniti slike mrtvom zecu” (1965), “Volim Ameriku i Amerika voli mene” (1974), projekta 7000 hrastova, ideje o Socijalnoj skulpturi, posve je transparentno ukazivao na ishodišta svog rada. Beuys se može u potpunosti shvatiti samo kombinacijom dva aspekta: 1) njegovih teoretskih postavki u kojima do tančina opisuje premise od kojih polazi, ezoterične tehnike koje koristi i socijalne ciljeve koje želi da postigne i 2) transformativnih uvida do kojih posmatrač/grupa dolazi prisustvujući performansima i konkretnim akcijama. Dalje »

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

Obnovljivi izvori energije šansa i obaveza

Piše: Ing. Rastislav Kragić

 

U poslednjih nekoliko godina svedoci smo sve većeg interesovanja za izvorima energije koje zovemo obnovljivim

…………………………………………………..

Šta su to obnovljivi izvori

energije (OIE)?

…………………………………………………..

Postoji više različitih definicija, u zavisnosti od toga u koje se svrhe koristi taj termin. Uopšteno bi se moglo reći da su OIE oni izvori energije koji se u nekom kraćem vremenskom roku obnavljaju ili se racionalnim korišćenjem ne mogu iscrpeti, sa gledišta ljudskih potreba za energijom. Osnovna odlika tih izvora energije je da njihovom eksploatacijom nema ugrožavanja životne okoline, ili je taj uticaj ili rizik sveden na minimum. Pod OIE podrazumevamo energiju sunčevog zračenja, energiju vodotokova ili hidroenergiju, energiju vetra, geotermalnu energiju ili toplotnu energiju zemljine unutrašnjosti, energiju biomase ili razgradivih organskih ma

 

terija koje ne sadrže visokotoksične sastojke, energiju plime i oseke, energiju morskih talasa i još neke druge, manje značajne.

………………………………………………….

A koji su to izvori energije nasuprot OIE?

………………………………………………….

To su pre svega fosilna goriva (nafta, ugalj i prirodni gas) i nuklearna energija.

Mi danas koristimo uglavnom ove druge. Zašto?

Kada je čovek počeo da koristi energiju za svoje aktivnosti, najpre je koristio ono što mu je bilo najjednostavnije i na dohvat ruke. To je drvo za grejanje i kuvanje, vetar za pokretanje jedrenjaka, kasnije za mlinove (vetrenjače), vodotokove za vodenice itd. Čak su i prve elektrane bile hidroelektrane manjih snaga. Međutim, čovekova želja za luksuznijim životom uzrokovala je pravu glad za većim količinama energije. Izradom velikih sistema za eksploataciju uglja i nafte cena energije pada, što ide na ruku razvoju industrije i ekonomskom razvoju uopšte. Sredinom prošlog veka razvijeniji deo sveta je živelo lepo, uljuljkan jeftinom energijom fosilnih goriva i energijom iz prvih nuklearnih elektrana. Ali naftna kriza sedamdesetih godina, kao šamar, navodi čovečanstvo da počne ozbiljno da razmišlja o problemima iscrpivosti izvora fosilnih goriva. Ozbiljne i očigledne klimatske promene i ekološki problemi u poslednjih dvadesetak godina nateruju najrazvijenije zemlje da preduzmu konkretne akcije u cilju smanjenja našeg uticaja na okolinu, dakle pre svega u pravcu racionalnijeg i čistijeg korišćenja energije. Svet počinje ponovo da traga za mogućnostima upotrebe OIE, kako bi sprečio ozbiljne ekološke katastrofe.

…………………………………………………..

Šta je to što zagađuje?

…………………………………………………..

Sagorevanjem fosilnih goriva oslobađa se velika količina manje ili više zagađujućih mat rija. Pored pepela, čađi, sumpornih i azotnih oksida i jedinjenja teških metala, koji uglavnom imaju lokalni karakter zagađenja, emituje se i velika količina gasova koji se nazivaju “gasovi sa efektom staklene bašte”. Kako pokazuju zvanične međunarodne analize, ugljen-dioksid (CO2) je gas koji je najznačajniji za pomenuti efekat. Sunčevi zraci koji direktno utiču na temperaturu naše atmosfere, kada dospeju do tla jednim delom se reflektuju u vasionu, a drugim delom zagrevaju tlo. Prilikom pr olaska kroz atmosferu sunčevi zraci pripadaju delu elektromagnetskog spektra za koji je CO2 propustan (grubo rečeno, providan). Međutim, zagrejano tlo emituje akumulisanu toplotnu energiju (hladi se) radijacijom elektromagnetskih talasa u drugom delu spektra. CO2 ima tu osobinu da ne propušta taj deo spektra, tako da se, prema tvrdnjama eksperata koji su to analizirali, Zemlja ne može prirodno da se hladi istim intenzitetom kao u vreme kada je koncentracija CO2 bila nešto niža nego danas. Tom teorijom je zvanično objašnjen fenomen globalnog zagrevanja koji danas dovodi do brzog otapanja stalnih ledenih masa širom sveta i sve ozbiljnijih klimatskih poremećaja, kao što su širenje pustinja, učestali i snažni uragani i sve češće i drastičnije suše i poplave.

…………………………………………………..

Zašto jednostavno ne pređemo potpuno na OIE?

…………………………………………………..

Problem je cena. Često se pogrešno misli “OIE su besplatni izvor energije”. Po tom principu i ugalj i nafta su isto besplatni, samo ih treba uzeti i koristiti. Na žalost, danas nas više košta da uložimo u korišćenje OIE nego u korišćenje konvencionalnih izvora. Razvijene zemlje su samoinicijativno preuzele obavezu, da i pored ekonomskih prepreka u tom pravcu, postepeno uvode OIE u upotrebu. To se realizuje subvencionisanjem “zelene energije”. Najčešće primenjivani metod je kroz “podsticajne otkupne cene” proizvedene energije, kojima se proizvođačima energije iz obnovljivih izvora garantuje viša otkupna cena proizvedenog kilovatčasa, dok se ta razlika nadoknađuje podizanjem prodajne cene električne energije ili uvođenjem taksi na fosilna goriva.

………………………………………………….

Da li se pri tome svi proizvo-đači energije iz obnovljivih izvora jednako tretiraju?

………………………………………………….

Ne. Recimo, velike hidroelektrane, snage preko 10 MW, nema potrebe subvencionisati jer je njihova izgradnja ekonomski opravdana i cena proizvedene energije je konkurentna cenama energije iz fosilnih goriva. Danas se već ponegde ukida status povlašćenog proizvođača energije za velike farme vetroelektrana jer su i one, masovnom primenom, postale konkurentne konvencionalnim izvorima. Pored toga, svaka zemlja ima neke svoje prioritete i planove kojim redosledom i u kojoj meri želi da koristi pojedine obn ovljive izvore, ali i do koje mere da optereti krajnje korisnike energije koji sve te promene moraju da plaćaju.

………………………………………………….

Da li postoje subvencije i u Srbiji?

………………………………………………….

U ovom trenutku nemamo nikakav sistem subvencionisanja za upotrebu OIE, ali se vrlo ubrzano radi na njegovom donošenju. To možemo očekivati za manje od godinu dana.

…………………………………………………..

I onda ćemo početi da prelazimo na OIE?

…………………………………………………..

To je dobro rečeno, “početi da prelazimo”. Veoma je važno imati u vidu kolike su naše potrebe i potencijali. Prema zvaničnim podacima, Srbija godišnje potroši oko 15 Mten (miliona tona ekvivalenta nafte) primarne energije. Polovina te energije potiče, mahom, iz niskokvalitetnog, domaćeg uglja, nešto manje od trećine je energija nafte, sedmina je energija prirodnog gasa, a oko 7% energija iz hidroelektrana. Potencijal OIE se procenjuje na oko 3.2 Mten, bez potencijala velikih hidroelektrana i sunčeve energije. Od toga potencijal biomase se procenjuje na oko 2.6 Mten i predstavlja naš najznačajniji obnovljivi izvor energije. Slede: energija vetra sa oko 0.2 Mten, potencijal geotermalnih izvora sa oko 0.18 Mten i male hidroelektrane sa oko 0.15 Mten. Energija sunčevog zračenja se procenjuje na oko 0,1 ten po m2 godišnje.

Pored toga, naša najveća šansa za unapređenje energetske situacije leži u poboljšanju energetske efikasnosti u svim oblastima. Procenjuje se da bi primenama poznatih mera za unapređenje energetske efikasnosti u Srbiji moglo da se uštedi čak do 40% energije koju trenutno trošimo. Naravno, i to ima svoju cenu, ali se takve investicije mogu da isplate za nekoliko godina ili kroz uštede u potrošnji energije.

………………………………………………….

Šta je to što običan građanin može da učini?

………………………………………………….

Pre svega, možemo bolje termički izolovati svoje kuće (zidove, prozore, krov), zatim koristiti sisteme grejanja i klimatizacije koji su ekološki opravdaniji i energetski efikasniji, kao što su visokoefikasne toplotne pumpe koje kao medij za razmenu energije koriste tlo ili bunarsku vodu, zatim solarne panele za dogrevanje vode ili se možemo grejati na biomasu (drvo ili otpatke iz poljoprivredne proizvodnje). Sve to je već u ovom trenutku ekonomski opravdano i investicije u te sisteme se, uz racionalno korišćenje, otplaćuju za nekoliko godina.

…………………………………………….

Koliko mi kao zemlja možemo doprineti “spasavanju sveta”?

…………………………………………….

Mi smo mala zemlja. Primera radi, ceo naš elektroenergetski sistem je po ukupno instalisanoj snazi proizvodnih jedinica oko tri puta manji nego Nemački sistem vetroelektrana, a gotovo dva puta manji od Španskog sistema vetroelektana. Uz to, u tim zemljama je ukupna proizvodnja električne energije korišćenjem vetra još uvek na svega deset do dvadeset procenata. Mada, interesantan je podatak da u pojedinim trenucima, udeo proizvodnje električne energije putem vetra u elektroenergetskom sistemu Španije dostiže čak 80% (naravno u uslovima visoke vetrovitosti i male potrošnje).

Ali i pored toga što je naš uticaj kao zemlje na sveukupnu situaciju zanemarljivo mali, moramo biti svesni da se situacija u energetskom sektoru razvijenog sveta drastično menja. Rasipničko ponašanje na koje nas je navikao dvadeseti vek treba da popravimo i da se vratimo domaćinskom odnosu prema onome što nam je priroda podarila. Jedino tako možemo i našim unucima ostaviti lepote ovoga sveta u nasledstvo.

Na temu razgovarali sa Rastislavom Kragićem, savetnikom za nove i obnovljive izvore energije u Agenciji za energetsku efikasnost.

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

Da li mravi ikada spavaju?

Mravi, kao i sva druga živa bića, imaju svoje vreme odmora. U svakoj koloniji je nekoliko članova uvek u stanju mirovanja. Mravi miruju i u hladnim danima, a mnoge vrste zimi prelaze u stanje hibernacije, u dubok san, kao medvedi. Mravi se tada odmaraju tako što se snižava napetost ili tonus mišića i smanjuje sposobnost opažanja. Međutim, njihov nervni sistem nije dovoljno složen da bi u vreme spavanja prešli na sporije moždane talase. Takođe ne poseduju sposobnost sanjanja.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

7 ČUDA PODVODNOG SVETA

Neke od najlepših, potpuno različitih i najčudnijih mesta na svetu nalaze se na dnu mora. Iz našeg, kopnenog ugla, slike tog sveta izgledaju nam toliko nestvarne kao da potiču sa neke druge planete. Paradoksalna je činjenica da se u tim modrim dubinama možda kriju konačne istine o našim precima. Čudno je i to da smo vičniji da prevalimo i milione kilometara da bi dosegli i najudaljeniju planetu našeg sistema, ali ne znamo kako da prevalimo tih sićušnih 11 kilometara do najniže tačke u okeanu.
CRNI DIM
Ovi hidrotermalni otvori nastaju na dnu atlantskog i pacifičkog okeana kada vrlo vrela voda izbije iz kore zemljinog omotača. Tokom prolaska kroz koru voda spira i različite elemente, kao što su sumpor, bakar i zlata. Kada elementi dopru do hladne vode odmah se stvara depozit u obliku cevi iz čijeg središta izbijaju novi elementi. Veoma kisela voda sa okeanskog dna dostiže temperaturu od 400 stepeni Celzijusa. Pa ipak, i u takvim uslovima postoje životni oblici. U istraživanju «dimnjaka» kraj Meksičke obale, 2005. godine, otkrivena je bakterija koja u procesu fotosinteze koristi energiju i svetlost oko dimnjaka – prvi organizam u prirodi kome za ovaj proces nije potrebna svetlost Sunca kao izvora energije.

SREDNJE-ATLANTSKI GREBEN
Planinski greben na dnu mora prostire se kroz središte Atlantskog okeana, gotovo čitavim prostorom od Arktika do Antarktika. Delovi tog grebena iznad morske površine čine ostrva kao što su Azorska, Ascension i Island. Greben je nastao divergencijom (razmicanjem jedne od druge ploče) tektonskih ploča – geološki fenomen zbog čega se i danas Amerika i Britanska ostrva razdvajaju jedno od drugog brzinom od 3 cm godišnje. Posledica razmicanja ploča je izviranje magme iz utrobe Zemlje koja popunjava prazan prostor nastao u ovom procesu. Toplotna energija magme rastapa materijal oko sebe koji se potom hladi i «dograđuje» greben.

PODVODNE RANE
U mnogim oblastima na dnu okeana postoje otvori nastali razmicanjem ploča kroz koje se nazire unutrašnjost zemljinog jezgra. Umesto da prostor popuni magma iz utrobe su, tokom poslednjih dva miliona godina, izbijali ohlađeni, stenoviti komadi. Kako se to dogodilo, za geologe je i dalje tajna. Stručnjaci američkog  Nacionalnog okeanografskog centra prošle godine su započeli pregled ovih otvorenih rana okeana. Sada se obrađuju prikupljeni podaci sa nadom da će uskoro doneti ključne odgovore.

PIRAMIDE IZ JONAGUNIJA
Neobične strukture piramidalnog oblika, uz samu obalu ostrva Jonaguni Džima, na zapadu Japana, zapanjujuće liče na stepenice građene ljudskom rukom. Masaaki Kimura, japanski stručnjak za geologiju mora, veruje da su ovde otkriveni ostaci nekog drevnog grada – japanska Atlantida. Drugi stručnjaci, naravno, smatraju da se radi o prirodnoj tvorevini. Kimuri ide na ruku nekoliko artefakta na kojima su jasno vidljivi uklesani simboli kakve priroda do sada nije imala običaj da pravi.

DUBOKO «GRLO»
Ako se posmatra sa površine mora, na planeti postoje visovi koji gotovo da dotiču nebo. Malo je, međutim, poznato da postoje i «nizovi». Najniža tačka na planeti nalazi se na dnu klanca «Marijana». Od površine mora deli je čitavih 11 kilometara, što znači da bi u klanac mogao da stane čitav Mont Everest i da još ostane par kilometara do površine. Ovaj procep je nastao razdvajanjem kontinentalnih ploča. Iako smo savladali oko milion kilometara do Meseca, na dno klanca ljudska noga verovatno nikada neće kročiti. Na samom dnu, čovek bi se osećao kao da na leđima nosi 50 džambo džetova, a takav pritisak ne mogu da izdrži ni mnogo čvršći materijali. Pa ipak i u ovom svetu postoji život – jednoćelijski sićušni organizmi koji nisu životinje, nisu biljke, a nisu ni gljivice.

PIRAMIDE IZ JONAGUNIJA
Neobične strukture piramidalnog oblika, uz samu obalu ostrva Jonaguni Džima, na zapadu Japana, zapanjujuće liče na stepenice građene ljudskom rukom. Masaaki Kimura, japanski stručnjak za geologiju mora, veruje da su ovde otkriveni ostaci nekog drevnog grada – japanska Atlantida. Drugi stručnjaci, naravno, smatraju da se radi o prirodnoj tvorevini. Kimuri ide na ruku nekoliko artefakta na kojima su jasno vidljivi uklesani simboli kakve priroda do sada nije imala običaj da pravi.

VELIKI AUSTRALIJSKI GREBEN
Jeidini oblik života na Zemlji koji se može videti iz svemira je veliki greben u blizini obala Australije, toliko veliki koliko i površina Poljske. Dom za ogroman broj živih vrsta, oko grebena živi blizu 400 tipova korala, 1500 ribljih vrsta, 200 vrsta ptica, a u vodama oko grebena se u sezoni parenja okuplja na stotine grbavih kitova. Na nesreću, greben je danas ugrožen klimatskim promenama, zagađenjem mora, ali i jednom vrstom ribe koja parazitira na koralima – a oni su ti koji čine greben.

SEVERNO TASMANIJSKO MORE
Neki istraživači ga opisuju kao tajnu veću od tajni na tamnoj strani Meseca. Dno ovog mora, između Australije i Novog Zelanda, izbrazdano je dubokim klancima. Naseljeno je vrlo čudnim bićima. U nedavnim istraživanjima, na obalu su izvučeni ekstremno ružni primerci živih bića, kao što su neki primerci riba. Krajnje neobična je jedna vrsta hobotnice sa jednim velikim okom kojim traga za hranom, i drugo, malo, kojim traga za mogućim neprijateljima. Možda ćemo jednog dalekog dana baš takva bića susretati na putovanjima kosmosom.
A. M.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

Gorivo iz ljudskog daha

Na aerodromu „Džon Lenon” u Liverpulu (Engleska) uskoro će biti postavljeno, prvo u svetu, postrojenje koje će dah putnika pretvarati u gorivo.

Nazvana „ekotoks”, sprava će usisavati izdahnuti ugljen-dioksid i preobratiti ga za pogon vozila i grejanje. Isprva je bila osmišljena da smanji ispuštanje ugljenika iz vozila koja troše dizel, upijajući ga kroz foto-bioreaktor za alge u kojem se nastala biomasa prečišćava u tzv. zeleno (ekološko) gorivo.

Nameštanje je započelo u januaru, a cilj je da se iz probnog uređaja dobije 110.000 litara godišnje kojim će se grejati voda i prostorije. Kompanija se nada da će uspeti da poveća preradu na 3.600 litara svakog dana.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

ZABORAVLJENI TOKSIČNI OTPAD

Sa italijanskog jezika prevela Valentina Kolman

Uživanje u duvanskom dimu nosi sa sobom otpuštanje u životu sredinu više od 4000 hemijskih supstanci, od kojih mnoge sa iritirajućim, štetnim po zdravlje, otrovnim i kancerogenim dejstvom. Tokom faze sagorijevanja cigarete pušač udahne samo dio prozvedenih hemijskih agenasa, dio zadržava filter, jedan dio se ispušta u spoljnu sredinu (pasivno pušenje), dok se preostali dio iznosi takođe u ambijent putem pepela. Dalje »

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

Bojni otrovi iz antike

Kada neko kaže da je hemijski rat izum savremenog doba, nemojte mu poverovati. Istraživači Arheološkog instituta iz SAD su, upravo, otkrili da je sumporni gas korišćen još u antičko doba: najstariji dokaz pronašli su u Siriji, u ruševinama davnašnjeg grada, u kojima su tridesetih godina prošlog veka iskopali 20 leševa rimskih ratnika.
Rimsko utvrđenje Dura-Europos, na litici s koje je nadgledana reka Eufrat, žestoko su opsedali Persijanci 260. godine. Iako nema istorijskih svedočanstava koja opisuju bitku, u podzemnim tunelima nađeni su tragovi kristala sumpora. U iskopima ispod zidova Persijanci su izlili bitumen i posuli sumpordioksid i to zapalili. Tako su rimski vojnici postali najstarije žrtve hemijskog vojevanja.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

Fudbal i seks – gotovo isto

Naučnici su otkrili zašto žene u nekim slučajevima nikad neće dobiti bitku s fudbalom: dobra igra omiljenog tima izaziva pogjednako uzbuđenje kao seks. Mnoge su, naime, godinama tvrdile da pojedince više mami vođenje lopte nego vođenje ljubavi, a sada je to naučno potkrepljeno.

Neurolozi koji su posmatrali mozak navijača dok su gledali utakmicu zapazili su da se u trenutku kada ekipa zaljubljenika postigne gol uznemiri područje zaduženo za jako uživanje i seksualno uzbuđenje. Kada igrač omiljenog tima promaši, uzburkaju se druge oblasti.

Korišćena je oprema za snimanje mozga na devet vatrenih navijača Glasgov Rendžersa dok su gledali snimke golova svojeg tima. Svaki od 30 klipova trajao je četiri sekunde. Rezultati su upoređeni sa onima koji su nastali dok su gledali 30 videoisečaka kada je njihova ekipa promašila gol. U oba slučaja zvuk je bio isključen.

Živahnost u prednjem delu korteksa bila znatno viša kada postignut nego kada je promašen gol.

Svojevremeno je, inače, uočeno da se u toku seksualnog nadraživanja kod muškaraca i žena uzburka isti deo mozga.

 

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a

„Crne rupe” su, u stvari, zelene

Možete li da zamislite da su „crne rupe”, najveće proždrljivice svekolike kosmičke materije, prilično štedljive, čak veoma mnogo u ekološkom smislu? Nedavno je Stiv Alen, profesor astrofizike na Univerzitetu Stanford, izjavio da su „crne rupe” – zelene. Kako je to moguće?

Iako su uvek crne, akako je moguće da budu zelene?

Objašnjenje se krije u štedljivosti, imajući u vidu da predstavljaju svojevrsne ogromne motore. Naime, pomoću svemirskog teleskopa „Čandra” ustanovljeno je da imaju, čak, 20 puta veći energetski učinak od nuklearnih elektrana. Kada bi ma koji automobil bio toliko štedljiv, sa samo četiri litra benzina prešao bi više od milijardu kilometara!

Astrofizičari su, inače, posmatrali devet starih i vrlo velikih „crnih rupa” i sve su trošile gotovo istovetnu količinu energije. Ali kako su to, uopšte, izračunali?

S jedne strane su sračunali količinu energije mlazeva, a s druge su uporedili količinu energije gasova koje usisava „crnu rupa”. I na osnovu toga su uvrdili da su delotvornije od svih pogonskih motora i mašina na Zemlji.

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a