Datum postavljanja: 06. 7. 2011.
Zaboravljena gravitacija
Piše: Aleksandar Milinković
U čudesnim područjima u kojima prestaje kretanje i život – a nalaze se na putanji naše planete oko Sunca – milionima kilometara u prečniku nebeske sile zaverile su se da spreče delovanje gravitacije i tako zarobe sve što tamo dospe. „Crne rupe”? Ovoga puta nisu. Ispostavilo se da postoji još jedan deo kosmosa koji bi svemirski putnici trebalo da zaobilaze u širokom luku.
Ovaj opasan deo kosmosa, za razliku od „crnih rupa”, nije tako daleko. Jedno područje je već u orbiti naše planete, a druga dva su na bezbednoj udaljenosti od Zemlje. Astronomi su im dali ime Lagranžove tačke ili, skraćeno, L4 i L5. Ako želite da ih bolje razumete, zamislite ih kao nebeski lepak za muve.
Gotovo sve tokom 4.5 milijardi godina od stvaranja Sunčevog sistema, od oblaka prašine do asteroida i neostvarenih planeta, skončalo je u ovim tačkama. Neki, čak, tvrde da se i vanzemaljske letelice koje nas navodno neprekidno posmatraju, skrivaju u Lagranžovim tačkama i tragaju za znacima inteligencije.
Ako „male zelene” ostavimo po strani, mnogi naučnici bi bili srećni kada bi odatle mogli da izvuku i istraže prastaro kosmičko kamenje. Astrofizičar Ričard Got (Richard Gott), sa Univerziteta u Prinstonu (SAD), smatra da se u Lagranžovim tačkama krije pravo blago za istraživače: „Mislim da se u L4 i L5 nalazi čitavo naselje nebeskih objekata”.
Posle gotovo sto godina spekulacija, naučnici su danas na pragu otkrića šta, zaista, krije ovaj prostor. U toku ove godine dva satelita koja su svoj dosadašnji vek provela osmatrajući Sunce, lagano će započeti putovanje preko L4 i L5. Astronomi planiraju da iskoriste instrumente na Nasinim „stereo” sondama A i B da bi ispitali čema ima u Lagranžovim tačkama i, eventualno, obavili analizu bar nekoliko tela ili predmeta. Nalazi bi mogli da donesu ogroman napredak u saznavanju pune istine o istoriji našeg Solarnog sistema, a posebno o kolosalnom sudaru nebeskih tela koji je doveo do stvaranja Meseca.
Planetarni „trojanci
Lagranžove tačne su otkrivene davne 1772. godine. Ime su dobile po čuvenom matematičaru Žozefu Luju Lagranžu (Joseph-Louis Lagrange) koji je izračunao da Zemljino gravitaciono polje neutralizuje gravitacionu silu Sunca u pet oblasti u našem neposrednom kosmičkom susedstvu. Ovih pet polja su jedina mesta u blizini naše planete gde svaki objekat gubi težinu i pluta kao u bestežinskom stanju.
Od svih pet tačaka najzanimljivije su L4 i L5, jer se izdvajaju svojom stabilnošću: dok bi satelit postavljen u polje delovanja L1 i L2 nekoliko meseci besciljno lebdeo u prostoru, osim ako se ne izvuče iz ovog područja, u polju L4 ili L5 bio bi nepokretan, potpuno zahvaćen mrežom složenih sila. Na liniji Zemljine orbite, na udaljenosti od 150 miliona kilometara, L4 i L5 zahvataju ugao od 60 stepeni prema Suncu, jedna ispred, a druga tačka iza naše planete.
Postoje dokazi da se ovakva polja nalaze i u orbitama drugih planeta. Godine 1906. Maks Volf (Max Wolf) je izvan glavnog pojasa otkrio asteroid između Marsa i Jupitera koji mirno stoji u L4 tački Jupiterove orbite. Volf mu je dao ime Ahil i tako je nastala tradicija da ovakvi objekti dobijaju imena po junacima iz trojanskog rata. Otkriće da će Ahil, verovatno, zauvek biti zarobljen i prinuđen da neprekidno kruži zajedno sa Jupiterom, pokrenulo je lavinu traganja za sličnim objektima. Rezultati su pokazali da trenutno postoji preko 1.000 asteroida u Jupiterovim L4 i L5 poljima.
Potraga za „trojancima” oko drugih planeta do sada je donela polovične rezultate. Saturn, začuđujuće, nema nijednog, a tek tokom poslednje decenije pronađeno je nekoliko „trojanaca” oko Neptuna. Prirodno, u isto vreme bilo je više pokušaja da se bolje prouče naši sopstveni „zarobljenici” u tačkama L4 i L5.
Nevolja je u tome što su teško vidljivi sa Zemlje. U najbolje vreme za osmatranje, kada pada noć, obe tačke su gotovo na samom horizontu. Ipak, to nije sprečilo Pola Vajgerta (Paul Weigert), sa Univerziteta Zapadni Ontario (Kanadi), da tokom devedesetih godina obavi niz istraživanja. Dodatni teškoću predstavljala je činjenica da su se L4 i L5 javljale na nebu kao da su veće od punog Meseca. Zbog toga ih je bilo teško izdvojiti i posmatrati nezavisno. Da bi se dobio bilo kakav značajniji podatak u takvim uslovima, bilo bi potrebno i više stotina posmatranja, a vreme korišćenja teleskopa je obično ograničeno na nekoliko puta tokom jedne noći.
Prestanak kretanja
Upotreba satelita namenjenih praćenju asteroida u blizini Zemlje bila je drugi novi pokušaj ali, u trenutku kada su prišli dovoljno blizu Lagranžovim tačkama, u njima nije bilo zarobljenih asteroida.
Razmatrana je i mogućnost da se iskoriste Nasini „stereo” sateliti – dva satelita namenjena praćenju i snimanju solarnih aktivnosti – tako što bi oba (A i B) bili postavljeni u blizinu L4 i L5 tačaka. U određenom trenutku bi mogli da prelete polje nulte gravitacije, jer su dovoljno brzi da ne budu zarobljeni, ali njihova oprema nije podesna za otkrivanje asteroida ili eventualno drugih uhvaćenih objekata.
Neko vreme se razmatrala i mogućnost da se sateliti trajno stacioniraju u ovim tačkama i odatle prate događaje na Suncu. Tako bi opservatorije na Zemlji mogli da dobiju podatke o dolazećim solarnim olujama, bar dva do tri dana ranije. Međutim, sateliti i ovako dobro ispunjavaju svoju prvobitnu namenu, a saznanja o Lagranžovim tačkama ne bi pomerila ni za pedalj.
Najveću korist od proučavanja L4 i L5 imali bi astroarheolozi – ako takva disciplina uopšte postoji – jer se pretpostavlja da se u ovoj „nepoznatoj zemlji” kriju ostaci kosmičkog materijala još iz doba nastanka Solarnog sistema. Konačno bi mogla da se proveri pretpostavka o još jednoj, nestaloj planeti, od koje je možda nastao i naš Mesec.
Ko zna kakve još tajne kriju ove dve čudesne tačke, zbog čega ih mnogi zovu i „belim rupama”. One zaista nisu toliko opasne i ne proždiru sve pred sobom kao „crne rupe”, ali ni zlo koje čine nije ništa manje. Onog trenutka kada neki zalutali putnik stupi na njihovu teritoriju i prestane da se kreće, praktično je prestao da živi, a to je, čak i za neki asteroid, jako bitna promena.
