Kroz prostor-vreme

Po mom mišljenju, ova ideja nije san zanesenjaka nego realno ostvariva ideja jednog intuitivnog genija. Ja smatram da je je osnovni problem u prihvatanju ove Tesline ideje u tome što gotovo niko ne veruje Teslinim rečima već se njegovi originalni iskazi “prilagođavaju” danas važećim teorijama. Na Internetu se može naći mnogo stručnih radova, niza zaista kompetentnih autora, a njihov opšti zaključak je da je tako nešto nemoguće. U svim tim tekstovima, se na početku analize, uglavnom dosledno, citiraju Tesline reči, ali se zatim, tumačenjem pojmova koje je u svom opisu koristio Tesla, ti talasi svode na neku od formi površinskih talasa (Zenneck wave, Norton wave…) ili se objašnjavaju efektima kakvi se javljaju u zoni ‘’bližeg polja’’ (near field ~ E/H <> 377 d). U svakom slučaju, sve te analize su zasnovane na Maksvelovoj teoriji koja opisuje (u suštini – transverzalne) EM talase, koje je Tesla nazivao “Hercijanskim”.

Moja teza je da je Teslin sistem bežičnog prenosa energije zasnovan na talasima koji se i kvalitativno razlikuju od klasičnih EM talasa opisanih Maksvelovom teorijom, te učinjene analize, uprkos svojoj naučnoj korektnosti nisu relevantne. Naime, kvant nosilac EM interakcije je foton dok, po mojim teorijskim i praktičnim istraživanjima “NeHercijanski” talasi koje je spoznao Tesla imaju sasvim drugačiji kvant nosilac i, u skladu s tim, sasvim drugačije osobine i zakone prostiranja. Obzirom na to njihova različitost u odnosu na “Hercijanske” talase trebala bi biti analogna različitosti npr. zvučnih, dakle mehaničkih, talasa koji za svoje prostiranje zahtevaju ponderabilni medijum i klasičnih (Maksvelovih) EM talasa koji se mogu prostirati i u vakumu. Smatram da je to osnovni razlog zbog koga je Tesla “svoje” talase nazivao Ne-Hercijanskim, za koje ja predlažem da se zovu Teslinim Talasima.

Evo nekoliko konkretnih činjenica koje govore u prilog ovoj ideji. Za bilo koju formu površinskog EM talasa očekivano vreme putovanja oko Zemlje približno iznosi: 6.38x106x2Pi / 3×108 = 133 milisec. Koristeći bilo koju vrstu EM talasa, njihovim slanjem kroz Zemlju, od predajnika do njegovog antipoda i nazad očekivano vreme putovanja je 4R / c = 85 millisec. Ovo naravno važi za EM signal koji bi se prostirao brzinom svetlosti što je moguće samo u visokom vakumu dok bi, u ovom razmatranom slučaju, zbog srednjih vrednosti permeabilnosti i permitivnosti Zemlje očekivana brzina bila višestruko manja. Ovo, naravno, važi za Hercijanske EM talase opisane Maksvelovim jednačinama. Ipak, rezultat koji je Tesla dobio u Kolorado Springsu iznosi 84 milisec! (videti: Electrical Engineer – London, Dec. 24, 1909, p. 893)

Podsetimo se Teslinih reči:

«Imao Sam veliku sreću da otkrijem nove i zapanjujuće fenomene kakvi su obrtno magnetno polje, svetljenje bežične vakuumske cevi i mnoge druge efekte visokih frekvencija koji su zadivili svet. (…) Ali ono što me je impresioniralo kao lepše od bilo čega drugog je otkriće stacionarnih talasa koje sam načinio 1899., a koje je pokazalo da cela planeta na kojoj živimo, uprkos svojoj nepojmljivoj veličini, može biti naterana da odgovara treperenjem na najtiši šapat ljudskog glasa.»

Do otkrića stacionarnih talasa Tesla je došao upotrebom svog «Uveličavajućeg Pojačavača» (Magnifying Amplifier) – uređaja čiju repliku, uprkos prividno vrlo jednostavne konstrukcije, još niko nije uspeo da napravi ni sa približnom efikasnošću. Činjenica je da je u svetu konstruisano više uređaja koji dostižu napone od više miliona volti i dužine varnica od nekoliko desetina metara, ali oni za svoj rad koriste višestruko veću snagu od one koju je koristio Tesla. Ali to je manje važno. Ono što ovde želim da naglasim je činjenica da svi ti uređaji emituju spektar sasvim različit od Teslinog «Magnifying Amplifier», a i, praktično, ne služe ničemu, osim za impresioniranje posmatrača svojim audio-vizuelnim efektima.

Po mom mišljenju, Teslin uređaj iz Kolorado Springsa nije «običan» (vazdušni) transformator kako se on uglavnom predstavlja, nego multidimenzionalni oscilator koji generiše mnogo složeniji spektar energetskih fluktuacija, a koji, naravno, obuhvata i EM spektar. Gabariti i prostor-vreme odnosi svih elemenata, posebno tzv. dodatne zavojnice, imaju po meni isti, pa čak i mnogo veći, značaj od induktivno-kapacitivnih sprega koje se isključivo razmatraju u klasično naučnim analizama. Ovo smatram ključnim nedostatkom većine do sada učinjenih analiza i osnovnim razlogom nedovoljne efikasnosti svih dosadašnjih «kopija» tog uređaja. Ilustracije radi navodimo još nekoliko Teslinih opisa pojava:

“… Iz mog električnog kola može se dobiti 90 procenata energije u formi elektromagnetskih talasa i 10 procenata u obliku električne struje koja se prostire kroz zemlju. Proces se može i obrnuti tako da se dobije 10 procenata energije u formi elektromagnetskog talasa i 90 procenata u formi električne struje koja se prostire kroz zemlju …

…Naglašavamo da se u prenosu električne energije radi o fenomenu pravog provođenja koji nikako ne bi smeo biti zamenjen sa fenomenom električne radijacije (podvukao G.M.) čija priroda i načini prostiranja, koje smo ranije dobro proučili, ukazuju na praktičnu nemogućnost njihovog korišćenja za prenos iole značajnije količine energije na bilo koju udaljenost od praktičnog značaja.. …

… Kao ideju, mogu navesti da bi korištena frekvencija trebala biti manja od dvadeset hiljada oscilacija u sekundi, iako bi kraći talasi mogli biti praktičniji. Najniža korištena frekvencija je šest oscilacija u sekundi i u tom slučaju imali bi samo jednu čvornu tačku na, ili u neposrednoj blizini, uzemljenja i – iako nam se može učiniti paradoksalnim, efekat bi se povećavao sa udaljenošću

( podvlačio G.M.) i bio bi najveći u regionu …”

Upravo ove reči bile su povod da Teslinim istraživanjima posvetimo najveću pažnju. Naime, u mome modelu Kvantiranih Gustina Energije (KGE) postojao je objekat koji godinama nisam mogao naći u prirodi sve dok nisam naišao na prethodni citat.

Naime, model KGE predstavlja pandan Mendeljejevog periodnog sistema elemenata s tim što su u njemu zastupljeni svi mogući objekti iz oblasti makro ili mikro svemira pa i oblasti duhovnosti – bez obzira jesu li oni (predominantno) talasnog ili supstancijalnog karaktera.

Analizom srednjih gustina energije raznih objekata na celoj dimenzionoj skali od Plankove dužine do univerzuma, odavno poznata činjenica o kvantiranosti energije proširena je i na celokupnu kategoriju prostor-vreme. Analizom gustine energije niza različitih objekata ustanovili smo da objekti najvišeg stepena stabilnosti, odnosno oni čije je vreme života mnogo duže od vremena njihovog formiranja kao takvih, tzv. stabilni objekti, egzistiraju samo u izvesnom «prostor-vreme-masa-rezonantnom» stanju, u kojem masa, odnosno energija i deo prostora koji ona ispunjava ne mogu biti u nekom proizvoljnom, nego u tačno određenom – kvantovanom odnosu, reda k, gde je k prirodan broj, pri čemu je za sve njih uvek m ~ r2n, gde je m masa (stabilnog) objekta, r njegov poluprečnik, a n prirodan broj. Ustanovljeni odnos je isti za sve objekte na celoj skali veličina, od mikročestica do vaskolikog Univerzuma.

Grafička interpretacija uspostavljenih odnosa, data na Sl. 1, ilustruje zaista neobičan ali harmoničan odnos objekata. Gotovo svi se nalaze na pravoj m ~ r2 (ili u njenoj neposrednoj blizini), pri čemu su u II kvadrantu smešteni objekti makrosvemira (planete, zvezde, galaksije…), u III kvadrantu objekti mikrosvemira (proton, elektron…), dok je čovek tačno na preseku II i III kvadranta, i to u tački zlatnog preseka između oblasti ‘’crnog’’ i ordinate. Oblasti IV kvadranta pripisan je duhovni aspekt naše realnosti, obzirom da je ispunjena (predominantno) talasnim objektima, kakvi su na primer oni koji karakterišu naše mišljenje (alfa talas-čestica)…

U skladu sa uvedenim postulatima modela, na mestu k9 (stabilni objekat reda k=+9) predviđen je objekat čija je oćekujuća vrednost mase mirovanja m0 = 1.1×10-49 kg, ili osnovna frekvencija od 14,8 Hz. Analiza odnosa EM zračenja i supstancijalnih objekata, prikazana na Sl. 2, pokazala je da bi ovom objektu na skali EM spektra odgovarala oblast ta lasnih dužina od 103 do 108 metara, odnosno frekvencije od oko 30 KHz do oko 1Hz. Činjenica da je frekvencija od 11, 7 Hz već poznata kao Teslina frekvencija, kao i to i da je Tesla preporučivao upotrebu frekvencija od 20 KHz do 6 Hz, što se odlično uklapa u očekujuće vrednosti modela za objekat k9, navodi me da za talasnu formu egzistencije tog objekta, u talas-čestica obliku, predložim ime: Teslini talasi.

Model KGE, pored klasično-naučne slike sveta nudi i njenu inverzno-ogledalsku sliku kao sastavni deo iste realnosti, što je ilustrovano Sl. 3. U takvom, fraktalno-hologramski strukturisanom prostor-vreme-energija jedinstvu – egzistiraju objekti koji su uvek i talasne i čestićne prirode, a svoje predominantne osobine ispoljavaju u zavisnosti od relativne brzine objekta i posmatrača, kao i razlike u gustini energije posmatranog objekta i sredine kroz koju se taj objekat kreće. Ovakva struktura prostor-vreme-energija jedinstva omogućuje znatno bogatiju sliku i unutrašnje strukture pojedinih objekata i njihovih međusobno mogućih interakcija.

Kada je reč o Teslinim tehnologijama, obzirom na postavke mog modela, i mogućnost posmatranja i analize objekata i sa njihove «inverzno-ogledalske strane», lako je uočiti brojne korelacije između, na primer, sunčevog sistema i Teslinog Magnifying Amplifier-a. Rezonantnost tog uređaja sa Zemljom je nesumnjiva, naravno ne u klasično-elektromagnetskom nego više u nekom opšte-energetskom smislu. Pokušaću ovo da ilustrujem jednim konkretnim primerom.

Efikasnost rada Teslinog transformatora obično se analizira kroz prenose energije između primara i sekundara. Što je broj oscilacija primar-sekundar, sekundar-primar,…, manji, tj. što se «brže» energija prenese iz primarnog u sekundarni krug i što se manje energije reflektuje nazad to je efikasnost uređaja bolja. Prosečan «današnji» transformator, ostvaruje četiri do pet oscilacija, a oni najbolji, uz sva moguća podešavanja (pomoću osciloskopa, analizatora spektra…) radne frekvencije, sprege, faktora dobrote zavojnica i drugih parametara ostvaruju kompletan prenos energije u barem dve «oscilacije», dok je Tesla to uspevao u samo jednom jedinom «koraku»! Ipak, ovde zapravo želim da ukažem na nešto sasvim drugo. Pored ovih i ovakvih analiza iz klasično-naučnog domena, u cilju boljeg razumevanja rada Teslinog Magnifying Amplifier-a, smatram nužnim da istaknem sledeće:

Poznato je da se svaki signal proizvoljno složenog oblika može razložiti na spektar različitih signala određenih frekvencija i amplituda. Drugim rečima, svaki objekat talasnog karaktera čini paket talasa. Prema mom modelu, ovo je sasvim analogno činjenici da supstancijalni objekat – onim što on jeste – čini skup čestica raspoređenih na određeni način u prostor-vremenu, odnosno atome, molekule …, odakle i proizilaze konkretne fizičko-hemijske osobine datog materijala. I dok u klasičnoj elektrotehnici veoma mnogo vodimo računa o tome koji materijal koristimo za datu svrhu (praviti grejno telo u slučaju klasične grejalice od bakarne žice bilo bi besmisleno), kod talasnih pojava moja su razmišljanja zasnovana uglavnom na analizama spektralno-frekventnih odnosa, što je – po meni – korektno ali nedovoljno. Ono što smatram ključnim za razumevanje dimenziono složenijih pojava talasnog karaktera je oblik, odnosno envelopa signala. Drugim rečima, pored analize sadržine, jednako važnim smatram i analizu forme signala. Izučavanje samo frekventno amplitudnih odnosa i kapacitivno induktivnih karakteristika Teslinog transformatora sasvim je analogno prebrojavanju koliko kojih slova ima u nekom tekstu bez pokušaja njegovog razumevanja. I da zaključim. Kod klasičnih EM talasa za prijem i predaju nam služi antena čija je veličina korelativna sa talasnom dužinom signala. Kod Teslinih tehnologija Ne-Hercijanskog tipa radi se o transferu dimenziono složenije energetske forme, pa su za to potrebni i odgovarajući uređaji kod kojih je klasična EM rezonancija potreban ali ne i dovoljan uslov za njihov uspešan rad.

Teslini (Ne-Hercijanski) talasi, po mom mišljenju, u odnosu na klasične (Hercijanske) EM talase su dimenzino složenija for ma energetskih fluktuacija. Pri tome je deo EM spektra koji ja u «ovde-sada» posmatram ili merim samo njihov dimenziono niži «deo», tj. njihova «projekcija» ili 3D «senka» u meni merno-perceptivno dostupnom delu realnosti. Prema mojoj teorijskoj “viziji”, odnosno očekujućoj strukturnoj formi Teslinih talasa, do koje sam došao sintezom nekoliko opšte-važećih kosmičkih zakonitosti (Walter Russell, P.D. Uspenski, E. Sire, H. Hese …) i svojih opservacija tokom niza učinjenih, unekoliko nestandardnih eksperimenata zasnovanih na Teslinim tehnologijama, forma Teslinih talasa jednim delom predstavlja longitudinalno oscilovanje, a u svojoj suštini je multidimenzionalno oscilovanje (4D “disanje”), čija je projekcija u “našu” (3D “prostor”+1D “vreme”) realnost najsličnija naizmenično-rastuće-opadajućim, pri tome ciklično opozitnim, vorteksnim strukturama svih energetskih fluktuacija, uključujući, naravno, i EM interakciju., što je ilustrovano Sl.3.

Našu ideju o postojanju talasa koji bi pored klasičnih elektromagnetskih osobina ispoljavali i neke druge oblike interakcije sa okolinom pokušao sam da proverim u praksi. U jednom od eksperimenata, uz nešto nestandardnu postavku i upotrebu Teslinog transformatora dobio sam vrlo neobičan efekat prikazan na Sl. 4

Odgovarajućom kombinacijom ele-ktro-mehaničkih osobina horizontalno razapete žice i njenom kombinovanom, induktivno-galvanskom spregom sa sekundarom Teslinog transformatora, uz odgovarajuća podešavanja forme signala dobio sam neku vrstu dinamičko-stojećeg mehaničko-električnog talasa. Naime, kao što se na snimku može videti, žica je formirala sinusoidalan oblik, pri čemu se promenom mehaničko-električnih parametara broj “talasa” može menjati ali je za usvojenu koncepciju on nepromenjiv. U tom smislu može se govoriti o nekoj vrsti “stojećeg” talasa. Međutim, pošto žica rotira oko svoje uzdužne ose ima smisla i moja definicija kao dinamičko-stojećeg talasa, a pošto efekat objedinjuje supstancijalno talasne oscilacije opisao sam ga kao mehaničko-električni talas. Ipak ono što izdvajam kao kuriozitet je činjenica da, pod određenim uslovima, jedna polovina “žica-sinusoide” rotira na jednu stranu, recimo u smeru kazaljke na satu, dok istovremeno druga polovina rotira u suprotnom smeru. Sličnost sa mojom teorijskom ilustracijom Teslinih talasa je očigledna.

Na kraju, mogu reći da je meni sasvim nesporno da je Nikola Tesla, pre više od stotinu godina, otkrio i koristio novu vrstu električnih talasa koje je on nazivao Ne-Hercijanskim, da bi naglasio njihovu različitost od klasičnih, Hercijanskih EM talasa. Imajući u vidu savremena istraživanja Teslini talasi bi možda mogli biti shvaćeni i kao (malo složeniji) oblik “nepostojanog moda” (negativan talasni broj) klasičnih (Hercijanskih) EM talasa.

U svakom slučaju, mišljenje da je Teslin doprinos prosperitetu ljudske civilizacije završen pronalaskom obrtnog magnetskog polja, polifaznih struja, asinhronih motora i slično – smatram apsolutno pogrešnim i siguran sam da Teslino vreme tek dolazi. U skladu sa tim, ovim radom pokušao sam da objasnim prirodu Teslinih talasa i promovišem novu stabilnu česticu, kojoj dajem ime teslion, kao njihov kvant-nosilac, i pokazao da Tesline ideje o Ne-Hercijanskim talasima ne protivureče savremenoj nauci nego, šta više, uzimajući u obzir moje pretpostavke, uz potpunu saglasnost sa Maksvelovim jednačinama, zapravo osnažuju kvantnu teoriju i teoriju relativnosti.

Podelite članak:

KRAJ MISIJE FENIKSA NA MARSU

Datum postavljanja: 22. 11. 2011.

Poslednje javljanje kosmičkog broda Phoenix Mars Lander sa planete Mars prijemnom centru na Zemlji bilo je 2. novembra ove godine. Osam dana kasnije NASA je saopštila da su velike hladnoće i vetrovi, koji su naneli prah po solarnim panelima broda, onemogućili dalji rad ove istraživačke jedinice. Jednostavno, njene baterije su ‘’iscurile’’. Međutim, kraj misije nije bio propraćen razočaranjima, već slavljem, jer je ona prevazišla očekivanja koja su u nju polagana.

Da li će ‘’Feniks’’, kao mitska ptica, ‘’izroniti’’ iz studi i naslaga praha i oglasiti se Zemlji nije isključeno. Kada Sunce ‘’ogreje’’ možda će se ona oglasiti novim vestima. Na drugoj strani, nezavisno od toga, izvesno je da će analiza podataka koji su od ‘’Feniksa’’ stigli istraživačima potrajati više godina.

Ukratko, ‘’Feniksa’’ je sa Kejp Kanaverala ka Marsu 4. avgusta 2007. god. ponela raketa Delta II. Na svoje severno odredište na Marsu ‘’Feniks’’ se meko spustio 26. maja 2008. god. i uspešno izvršavao svoje zadatke znatno duže od predviđenih 90 dana.

On je uzimao uzorke leda vode i tla da bi ih analizirao na kompleksne organske molekule, moguće znake postojanja života na Marsu, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. Svojim meteorološkim instrumentima ‘’Feniks’’ je po prvi put pratio padanje snega i pojavu suvomrazice na tlu bliske planete.

Sa velikom pažnjom očekujemo prve rezultate naučnih analiza obilja podataka koje je ‘’Feniks’’ sa crvene planete poslao istraživačima na Zemlji, verujući da će oni doprineti razrešenju jedne velike misterije – misterije postojanja života i na drugim nebeskim telima.

V. Ajdačić

Podelite članak:

DIMENZIJE UNIVERZUMA

Datum postavljanja: 22. 11. 2011.

Piše: Dr Nebojša Kovačević

Intuitivni pojam da Univerzum ima tri prostorne dimenzije, čini se kao neoboriva činjenica.

Međutim, jesu li ove tri dimenzije zaista sve što nam treba kako bismo objasnili prirodu? Šta ako postoji mnogo više dimenzija?

Da li bi one nepobitno uticale na nas? I ako ne bi, kako bismo onda uopšte mogli imati saznanje o njima?

Da li se moćne pretpostavke o vezi između realnog sveta i sveta teoretskih modela mogu, barem jednim svojim delom, dovesti u kakvo sveobuhvatno stanje, nekom ujedinjenom teorijom svega, ili bar u neko sasvim entelehično, kao unija nečega što bi težilo da se dovrši samo u sebi i tako započne možda novi dimenzioni ciklus? Nije li čitav Univerzum upravo energija ovakve entelehičnosti? Prost trend, u čije se tajne trudimo da proniknemo? Možda je tada i naše vreme za naučne odluke ograničeno. I nije li, na osnovu toga, naša dimenzija upravo – samo jedna od mogućnosti?
Intuitivni pojam da Univerzum ima tri prostorne dimenzije, čini se kao neoboriva činjenica. Naposletku, možemo da se krećemo samo gore-dole, levo-desno, ili napred-nazad. Primer ovoga nije potrebno posebno ilustrovati. Prisutan je u našim svakodnevnim životima. Međutim, jesu li ove tri dimenzije zaista sve što nam treba kako bismo objasnili prirodu? Šta ako postoji mnogo više dimenzija? Da li bi one nepobitno uticale na nas? I ako ne bi, kako bismo onda uopšte mogli imati saznanje o njima? Neki fizičari i matematičari koji proučavaju početak Univerzuma misle da imaju neke od odgovora na ova pitanja. Univerzum, polemišu oni, ima više od četiri, ili pet dimenzija. Oni veruju da ih ima jedanaest! Ali vratimo se za trenutak korak unazad. Na koji način mi možemo biti potpuno sigurni da se naš Univerzum sastoji od samo tri prostorne dimenzije? Pogledajmo neke od “dokaza”. Postoji pet i samo pet regularnih poliedra. Regularan poliedar je definisan kao solidna figura čije strane su identične poligonima – trouglima, kvadratima i pentagonima – i koji je konstruisan na takav način da se jedino dve strane susreću na svakoj ivici. Ako bismo se kretali od jedne stranice do druge, prešli bismo preko samo jedne ivice. Prečice kroz unutrašnjost poliedra koje bi nas mogle odvesti od jedne stranice do druge su zabranjene. Davno je matematičar Leonhard Euler demonstrirao važnu relaciju između brojeva stranica (F), uglova (E) i uglova (C) za svaki regularni poliedar: C – E + F = 2. Na primer, kocka ima 6 stranica, 12 uglova i 8 ćoskova dok dodekaedar (pentagondodekaedar) ima 12 stranica, 30 uglova, i 20 ćoškova. Primenimo ove brojeve u Eulerovoj jednačini i rezultujući odgovor je uvek dva, isto kao i kod preostala tri poliedra. Samo pet profila zadovoljavaju ovu vezu – ne više, ne manje.
Hiperkocka

Nezadovoljni zbog ograničavanja na samo tri dimenzije, matematičari su generalizovali Ojlerove veze na više dimenzionalne prostore i kao što bismo mogli očekivati, došli su do nekih veoma interesantnih rezultata. U svetu sa četiri prostorne dimenzije, na primer, možemo konstruisati samo šest regularnih solidnih profila. Jedan od njih – “hiperkocka” – je solidna figura u 4-D prostoru, omeđena sa osam kocki, isto kao sto je kocka omeđena sa šest kvadratnih stranica. Šta bi se desilo ako bismo bili mogućnosti da dodamo još jednu dimenziju prostoru? Čak ni najambiciozniji matematičar koji zivi u 5-D svetu ne bi bio u stanju da sačini više od tri regularna, stabilna oblika. Ovo znači da dva od svih stabilnih oblika koje poznajemo – ikosaedar i dodekaedar – nemaju partnera u 5-D Univerzumu.
Za one koji su nekim slučajem uspešno ovladali vizuelizacijom hiperkocke, neka sada pokušaju da zamisle kako bi izgledala «ultrakocka». To je 5-D analogija kocke, ali ovoga puta, ona je omeđena jednom hiperkockom na svakoj od svojih 10 stranica. Na kraju, ako naš dobro poznati svet ne bi bio trodimenzionalan, matematičari ne bi nikada pronašli pet pravilnih poliedra nakon 2.500 godina proučavanja. Pronašli bi šest (sa četiri prostorne dimenzije), ili možda samo tri (ako bismo živeli u 5-D Univerzumu). Umesto toga, mi poznajemo samo pet osnovnih oblika. A ovo govori u prilog činjenici da živimo u svetu sa, najviše, tri prostorne dimenzije.
Pretpostavimo sada da se naš Univerzum sastoji od četiri prostorne dimenzije. Šta će se desiti? S obzirom da nam relativnost govori da moramo podrazumevati i vreme kao dimenziju, onda imamo prostor – vreme koje se sastoji od pet dimenzija. Posledica 5-D sveta jeste da gravitacija ima slobodu da deluje na načine koje baš ne bismo priželjkivali.

Gravitacija

Gravitaciono privlačenje između gravitaciono dejstvujućih objekata rapidno se smanjuje sa povećanjem razdaljine između njih. Na primer, ako udvostručimo razdaljinu između dva objekta, sila gravitacije između njih sada je samo ¼ njene prethodne snage; ako utrostručimo razdaljinu, sila iznosi samo 1/9 prvobitne snage, i tako dalje. 5-D teorija gravitacije uvodi nove matematičke termine kako bi odredila ponašanje gravitacije. Ovi termini mogu imati različite vrednosti, uključujući tu i nulu. Ako su oni nula, ovo bi bilo isto što i reći da gravitacija zahteva samo tri dimenzije prostora i jednu vremensku dimenziju kako bi se manifestovala. Činjenica da svemirska letelica Vojadžer može preći milione kilometara prostora kroz nekoliko godina i da opet stigne za svega nekoliko sekundi pre njenog predviđenog vremena je predivna demonstracija činjenice da nam nisu potrene extra – prostorne dimenzije kako bismo objasnili kretanje u gravitacionom polju Sunca.
Iz prethodnih geometrijskih i fizičkih argumenata, možemo zaključiti (ne naročito srećni), da je prostor tro – dimenzionalan, na skali merenja od svakodnevnih bliskih objekata, bar do onih u Solarnom sistemu. Ako ovo ne bi bio slučaj, onda bi matematičari pronašli više od pet poliedra i gravitacija bi funkcionisala drugačije nego što je to slučaj sada – Vojadžer ne bi stigao na vreme. Dakle, odredili smo kako našim fizičkim zakonima nije potrebno ništa do tri prostorne dimenzije da bismo objasnili kako naš Univerzum funkcioniše. Međutim, je li to zaista tako? Postoji li možda nekakav drugačiji scenario u fizičkom svetu gde bi multidimenzionalni svet bio presudan faktor?
Multidimenzionalnost
Još od 1920. godine fizičari su pokušali brojne pristupe kako bi ujedinili principijelne prirodne interakcije: gravitaciju, elektromagnetizam, i jake i slabe sile u atomskom jezgru. Na žalost, fizičari su uskoro potom shvatili da opšta relativnost u četvoro-dimenzionalnom prostor-vremenu nema dovoljno matematičkih oslonaca kojima bi mogla podupreti okvire za ostale tri sile. Negde između 1921. i 1927. godine, Teodor Kaluca i Oskar Klajn su razvili prvu obećavajuću teoriju kombinovanja gravitacije i elektromagnetizma. Učinili su to proširujući opštu relativnost na pet dimenzija. Za većinu nas, opšta relativnost je dovoljno misteriozna u običnom 4-D prostor – vremenu. Kakva čuda bismo mogli očekivati u ovom proširenom Univerzumu?
Opšta relativnost u pet dimenzija je pružila teoretičarima pet dopunskih vrednosti za manipulisanje, kako bi zadovoljavajuće definisali gravitaciono polje. Kaluca i Klajn su primetili da četiri od pet extra veličina mogu biti identifikovane pomoću četiri komponente potrebne da bi se definisalo elektromagnetsko polje. U stvari, na iznenadjenje Kaluce i Klajna, ove četiri veličine bile su podređene istom tipu jednačina kao i one koje je izneo Maksvel 1800-te godine za elektromagnetsko zračenje. Maksvel je pokazao kako se jedan električni poremećaj, nastao na jednom mestu, prenosi kroz prostor brzinom svetlosti.
Iako je ovo bio obećavajući početak, pristup se nikada nije pravilno zahuktao i ubrzo je bio odbačen napadima teoretskog rada na kvantnoj teoriji elektromagnetskih sila. Tek nakon rada na teoriji supergravitacije 1975. godine, teorije Kaluce i Klajna počele su ponovo da zavređuju pažnju. Njihovo vreme je konačno došlo.
Šta se teoretičari nadaju da će postići protezanjem opšte relativnosti izvan normalne četiri dimenzije prostor – vremena? Možda proučavanjem opšte relativnosti u višedimenzionalnim formulacijama, možemo objasniti neke od konstanti koje su potrebne da bismo objasnili prirodne sile. Na primer, zašto proton ima 1836 puta veću masu od elektrona? Zašto postoje svega šest tipova kvarka i leptona? Zašto je neutrino bez mase? Možda bi takva teorija mogla da nam pruži nova pravila za izračunavanje masa fundamentalnih čestica i načine na koje one interreaguju jedna sa drugom. Ove višedimenzionalne teorije relativiteta mogu takođe reći nešto u vezi sa brojem i karakteristikama misteriozne porodice čestica – Higsovi bozoni – gde je postojanje predviđeno različitim kosmičkim ujedinjenim šemama.
Očekivanja nisu samo pusti snovi fizičara – ona se u stvari razvijaju kao prirodne konsekvence određenih tipova teorija proučavanih tokom proteklih nekoliko godina. Još 1979. godine, Džon Tejlor (Kings College London), pronašao je da neki više – dimenzionalni formalizmi mogu dati predviđanja za maksimalnu masu Higsovih bozona (76 deo protonske mase). Kako sada tvrde, ujedinjene teorije ne mogu učiniti više do da predvide postojanja ovih čestica – one ne mogu obezbediti specifične detalje u vezi sa fizičkim karakteristikama. Ali, moguće je da će teoretičari biti u mogućnosti da lociraju neke od ovih detalja koristeći razvijene, proširene teorije opšte relativnosti. Eksperimentalno, znamo za: mion, tau, elektron i njihove asocijativne neutrine. Najneverovatnije predviđanje ovih proširenih relativističkih šema, drži da je broj leptona koji može da postoji u Univerzumu direktno povezan sa brojem dimenzija našeg prostor-vremena. U 6-D prostor – vremenu, na primer, samo jedan lepton – pretpostavljeno elektron – može postojati. U 10-D prostor – vremenu, četiri leptona mogu postojati – još uvek nedovoljno da se prilagode sa šest koje vidimo. U 12-D svetu možemo nabrojati svih šest poznatih leptona – ali takođe uzimamo u obzir i dva dodatna leptona koji još uvek nisu detektovani. Jasno, postigli bismo mnogo na fundamentalnom nivou ako bismo uspeli izdići broj dimenzija u našim teorijama samo za još malo.

11-D

Koliko dodatnih dimenzija bi trebalo da uzmemo u obzir kako bismo nabrojali elementarne čestice i sile koje danas poznajemo? Očigledno je da nam je potrebna, bar jedna, dodatna, prostorna, dimenzija za svako specifično «punjenje» koje karakteriše kako se svaka sila spreže sa prirodom. Za elektromagnetske sile, potrebna su nam takva dva električna naboja: pozitivni i negativni. Za jake sile koje vežu kvarkove zajedno kako bi formirali – između drugih stvari – protone i neutrone, potrebni su nam «trobojni» naboji – crveni, plavi i zeleni. Na kraju, potrebna su nam dva «slaba» naboja kako bismo izračunali slabe nuklerane sile. Ako dodamo prostornu dimenziju za svaki od ovih naboja, završićemo u najboljem slučaju sa brojem od 11 – dimenzionalnih prostor – vremena. Zamislimo samo – prostor sâm mora imati bar 10 dimenzija kako bi prilagodio sva polja koja danas poznajemo!

Naravno, ove dodatne dimenzije ne moraju biti ni nalik onima koje do sada poznajemo. U kontekstu moderne ujedinjene teorije, ove ekstradimenzije su, u izvesnom smislu, unutar samih čestica – «privatna tajna», podeljena samo sa česticama i poljima koja na njih utiču! Ove dimenzije nisu fizički vidljive na isti način kao tri prostorne dimenzije koje možemo iskusiti svakog trenutka; one stoje u odnosu na normalne tri dimenzije prostora, veoma slično kao što prostor stoji u odnosu na vreme.
Sa današnjom istinskom renesansom u pronalaženju jedinstvenog u silama i česticama koje sačinjavaju Kosmos, neke metodama drugačijim od ovde predstavljenih, ovi novi pristupi vode nas do iznenađujuće sličnih zaključaka. Čini se da 4-D prostor-vreme jednostavno nije dovoljno kompleksno za fiziku kako bi fuknkcionisala kao što funkcioniše.
Ili možda ovde dolazi sa naše strane ‘‘kao posmatrača,, do velike greške, da pretpostavljamo zakone, tj. stvaramo nova predviđanja, a da nismo ni zakoračili u oblast porekla fizičkih zakona. Bez pružanja makar i delimičnog odgovora na pitanja o fizikalnim transcedentnostima, čini se da ne samo da nismo u stanju, nego nemamo ni prava suditi o procesima koji se oko nas dešavaju ako nismo sigurni odakle potiču sami zakoni dejstava koje pokušavamo njima da objasnimo. Šta ako su, na primer, ovi zakoni samo obični trenutni postulati, vezani za sasvim obične i samo trenutne procese i kretanja, i šta ako su vezani za samo jednu od dimenzija koju pretpostavljamo? Ako razmislimo, previše je mogućnosti, ali je isto tako nemoguće dati pravilan uvid u nauku, a da se ne odrede početni uslovi. Dakle, sve što možemo, jeste da pretpostavimo.
Supersimetrija

Znamo da čestice zvane bozoni posreduju između prirodnih sila. Znamo da čestice zvane fermioni jesu pod uticajem ovih sila. Članovi fermion familije znani su kao elektron, mion, neutrino i kvark; bozoni su malo znani gravitoni, fotoni, gluoni i prelazni, među-vektor bozoni. Velike ujedinjene teorije razvijene 1975. godine sada pokazuju ove čestice kao određene «arome» mnogo apstraktnije porodice superčestica – isto kao što je mion samo jedan tip elektrona. Ovo je izraz nove vrste kosmičke simetrije – zvane supersimetrija, zato što je ona sveobuhvatna. Ne samo što ovo uključuje bozone nosioce sile, već takođe uključuje čestice na koje ove sile utiču. Postoje takođe korespondirajuće sile koje pomažu prirodno održivu supersimetriju tokom različitih interakcija. Ona se zove supergravitacija.
Teorija supersimetrije je u stvari skup osam različitih teorija postavljenih u hijerarhiji jedna u odnosu na drugu poput prečki merdevina. Što je višlja prečka na lestvici, veći je i njen zbir dozvoljenih čestičnih stanja fermiona i bozona. Teorija sa najviše «slobodnog prostora» čini se jeste SO(8) koja podržava 99 različitih vrsta bozona i 64 različite vrste fermiona. SO(8) prevazilazi potčinjenu SO(7), za samo jednu extra dimenziju i jedno dodatno stanje čestica. S obzirom da je SO(8) identično SO(7) u svim svojim osnovnim osobinama, prokomentarisaćemo SO(7) umesto nje. Svakako, znamo za mnogo više od 162 tipa čestica koje SO(7) može prilagoditi i mnogi od predviđenih tipova nikada nisu bili posmatrani (kao gravitino bez mase). SO(7) zahteva sedam internih dimenzija pored četiri koje poznajemo: vreme i tri «svakodnevne» dimenzije. Ako SO(7) uopste oponaša stvarnost, onda naš Univerzum mora imati bar 11 dimenzija! Nažalost, V. Nam iz Evropskog Centra za Nuklearna Istraživanja u Ženevi, demonstrirao je da teorije supersimetrije za prostor – vreme sa više od 11 dimenzija jesu teoretski nemoguće. SO(7) evidentno ima najveći broj mogućih prostornih dimenzija, ali i dalje nema dovoljno prostora da zadovolji sve poznate vrste čestica.
Nejasno je gde ove varijacione prečice vode. Sasvim moguće nigde. Postoji svakako obiman istorijski presedan za ideje koje su kasnije bile odbačene zato što se ispostavilo da su konceptualni ćorsokaci.
Pa opet, šta ako se ispostavi da su bili ispravni na nekom nivou? Da li je naš Univerzum započeo svoj život kao neka vrsta 11-dimenzionalnog «objekta» koji se kasnije kristalizirao u naš četvoro-dimenzioni prostor?
Iako ove interne dimenzije ne moraju imati mnogo sa našim stvarnim svetom u sadašnje vreme, ovo možda neće uvek biti slučaj. E.Kremer i J.Šerk (I’Ecole Normale Superieure, Paris), pokazali su da isto kao što je Univerzum prolazio kroz fazne promene u svojoj ranoj istoriji, kada su se sile prirode počele raspoznavati, možda je prošao i kroz fazu kada se desila značajnija promena. Pretpostavljamo da materija ima neku vrstu četvorodimenzionog prostora (onog koji možemo iskusiti svakoga dana) i nešto nalik na sedam internih dimenzija. Na našu sreću, ovih sedam dimenzija ne nastupaju na pozornici veće 4-D realnosti u kojoj mi živimo. Ako bi to bio slučaj, jednostavna šetnja ulicom mogla bi postati istinska prostorna prepreka, prošarana crvotočinama u prostoru i ko zna čime još!
Alan Čokos i Stiven Detvajler (Yale University), uzeli su u obzir evoluciju Univerzuma koji počinje kao petodimenzionalan. Otkrili su da dok se Univerzum razvija u stanje gde se tri od četiri prostorne dimenzije razvijaju kako bi postali naš Svet u velikom, extra četvrta prostorna dimenzija iščezava na veličinu od 10³¹ centimetara do današnjeg vremena.
Nije tako teško uskladiti sa idejom da peta (ili šesta, ili jedanaesta) dimenzija može biti manja od atomskog jezgra – i zaista, verovatno možemo biti srećni što je ovo slučaj.

Podelite članak:

Energija od koje zavisi celokupan život organizma

Datum postavljanja: 22. 11. 2011.

Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg) je rekao: „To je elementarna energija od koje zavisi celokupan život organizma.“
Već mnogo godina se tehnologija magnetnih polja primenjuje u područjima terapije kako bi se izlečile najrazličitije bolesti, da bi se uticalo na energetsku ravnotežu dotičnog i da bi se iniciralo proširenje svesti. Još u antičkoj Grčkoj, Egiptu i Rimu postojalo je lečenje magnetnim poljima, a i u Kini se pre nekoliko hiljada godina lečilo gvozdenim postojanim magnetima. Dr Volfgang Ludvig (Wolfgang Ludwig) spada među očeve moderne tehnologije magnetnih polja. On je tokom svog istraživačkog rada, koji je trajao preko 30 godina, otkrio dejstvo pulsirajućih magnetnih polja na organizam. Tako je saznao da terapija pulsirajućim magnetnim poljima aktivira i ubrzava samoisceljujuću snagu organizma na ćelijskom nivou, poboljšava ćelijsku razmenu materija, pomaže detoksifikaciju organizma, jača imuni sistem, ublažava bolove, povećava snabdevanje ćelija kiseonikom, povećava prokrvljenost i stabilizuje pritisak, jača telesne i umne potencijale, stvara sklad u vegetativnom nervnom sistemu, reguliše hormone i poboljšava uopšteno telesno i duševno stanje. „Magnetska energija je elementarna energija od koje zavisi celokupan život organizma“, rekao je Verner Hajzenberg, fizičar, filozof i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku.
Naravno, nije došlo do zastoja u napretku kada je reč o području tehnologije magnetnih polja. U međuvremenu postoje ponuđivači koji su se godinama koncentrisali na razvoj visoko efikasnih aparata za stvaranje magnetnih polja koji nisu pogodni isključivo za terapeutske svrhe. Neki od tih aparata se mogu koristiti i kod kuće.
Korišćenje izvan lekarskih ili izvan ordinacija prirodne medicine bi trebalo mimo prodavca da bude dogovoreno i sa doktorom ili terapeutom alternativne medicine upućenom u materiju.

Kako funkcionišu
moderni aparati za stvaranje magnetnih polja?

Kao što prirodna magnetna polja međudejstvuju sa telom, isto to čine i veštačka. Pri tome, ne postoji vrednovanje na pozitivno i negativno. Ipak, želimo da napomenemo da je za jedinstvo duha i tela poželjno da frekvencija magnetnog polja kome se izlažemo bude saobrazna sa prirodnim spektrom organizma. Kada se izložimo takvim prirodnim frekvencijama možemo da doživimo fantastična iskustva u domenu fizičkog i psihičkog i ujedno neutrališemo neprirodne frekvencije (monitora, mobilnih telefona, radio-budilnika, visokonaponske struje, neprirodnih životnih namirnica). Stručnjaci su danas uvereni da su aparati koji stvaraju pulsirajuće magnetno polje najpogodniji za primenu. Za samopomoć kod kuće postoje mali praktični aparati koji su jednostavni i koji se mogu sasvim bezbedno upotrebljavati. Veći i snažniji aparati za stvaranje magnetnih polja kao što su prstenovi i kalemi za stvaranje magnetnih polja se sa velikim uspehom primenjuju u ordinacijama i klinikama.
Korisnici takvih aparata, koji su primenjivali terapiju sami na sebe kod kuće, kažu da se izlažu pulsirajućim magnetnim poljima jednom do dva puta dnevno, pri čemu bi ceo tretman trebalo da traje najmanje 2 do 3 meseca da bi bili postignuti dobri rezultati.

Skalarni talasi leče na atomarnom nivou

Kada se bavimo tradicionalnom terapijom magnetnim poljima, zaključićemo da normalna elektromagnetna polja imaju određen pravac (takozvana vektorska polja). Novi aparati za stvaranje magnetnih polja su posebni po tome što prave polja koja nemaju vektor pravca. Ta specijalna magnetna polja nastaju kada se dva suprotstavljena vektora ponište, dakle kada se susretne dolina talasa sa bregom talasa. Pri tome može da dođe do poništenja primenjene energije, odnosno snage, ali ne i informacije (frekvencije). Ti talasi se nazivaju ’skalarni talasi’ ili informaciona polja.
Čuveni eksperimentalni fizičar Nikola Tesla ustoličio je pojam skalarni talas opisujući tako ne-elektromagnetna polja potencijala koja se ne mogu izmeriti standardnim elektrotehničkim detektorima. Doduše ona ostavljaju jasne tragove u nelinearnim sistemima (plazmama, kristalima, poluprovodnicima, živim ćelijama).

Skalarni talasi svojim svojstvima prevazilaze atomarni nivo ćelije u telu, dok elektromagnetski talasi (vektori) bivaju odbijeni od strane elektronskog omotača. Tako postaje razumljivo da aparati za stvaranje magnetnih polja koji rade sa skalarnim talasima imaju obuhvatnije dejstvo na telo i da na osnovu njihovog ’dubinskog prodiranja’ poseduju na početku pomenuta svojstva koja utiču na proširenje svesti.
(Nikola Tesla)

Lečenje i razvijanje
umnog potencijala pomoću frekvencija

Budući da naš mozak služi kao odašiljač i prijemnik za elektromagnetne frekvencije, za korisnike tehnologije za stvaranje frekvencije postoji mogućnost uticaja na telesne i umne kapacitete tako što se mozak ’podesi’ na određenu frekvenciju.
Od kako je 20-ih godina prethodnog veka razvijen prvi EEG, naučnici su saznali da naš mozak proizvodi elektromagnetne talase koji se mogu podeliti na četiri različita tipa. Pri tome su prelazi sa jednog na drugi naravno prirodni.

Delta-talasi (ispod 4 Hz)
Delta-talasi pre svega pomažu dubinsko opuštanje, omogućavaju maksimalnu telesnu i umnu regeneraciju, lako uvode u faze sna i dubokog sna i podstiču lučenje telu svojstvenih hormona rasta.

Teta-talasi (4 Hz – 8 Hz)
Teta talasi olakšavaju pristup skrivenom znanju, jačaju intuiciju i olakšavaju vizualizaciju i uopšteno podstiču veći stepen kreativnosti.
Istražitelji svesti smatraju da je naročito važna takozvana Šumanova frekvencija (7,83 Hz). To je navodno frekvencija kojom oscilira planeta Zemlja i koja je neophodna za čovečji život (svaka svemirska letelica je opremljena odgovarajućim generatorom magnetnog polja), ona podstiče opuštenu kreativnost i omogućava nam pristup intuitivnom znanju (’znanju Zemlje’ o morfogenetskim poljima).
Frekvencija Šumanove rezonance (7,83) navodno takođe podstiče povećanje koncentracije i pažnje bez napora, a utiče i na stvaranje blagotvorne ravnoteže kod hiperaktivnosti. Opiti su pokazali da hiperaktivna deca naročito mogu da imaju koristi od ove frekvencije. Emocionalna i mentalna ravnoteža (dobro raspoloženje, vedra opuštenost) takođe su provereni rezultati delovanja frekvencije Šumanove rezonance.

Alfa-talasi (8 Hz – 13 Hz)
Alfa talasi nisu mentalno fokusirani, šire miran i prijatan osećaj, drže naš mozak u jednom pretežno neutralnom stanju i izuzetno su podobni za razgradnju stresa opuštanjem.

Beta-talasi (13 Hz do preko 100 Hz)
Beta-talasi koncentrišu našu svest usmerenu ka spolja, jačaju koncentraciju prilikom spoljnih aktivnosti i ’pomažu’ kada se bavimo rešavanjem konkretnih problema.

Promene na telesnoj, emocionalnoj i
mentalnoj ravni se lako mogu postići

Kada uzmemo u obzir gore navedene frekvencije, moguće je odgovarajućim aktivnostima (dubinsko opuštanje, meditativna stanja, koncentraciju) podesiti frekvenciju mozga onako kako bismo to želeli. Pored uređaja za stvaranje magnetnih polja mogu se primenjivati i ’majndmašine’ i, naravno meditacija. Tako vremenom učimo da sasvim svesno postignemo umna i telesna stanja zadobijajući tako sve veću kontrolu nad vlastitim potencijalima. Tako smo u stanju da svoje lično vremensko-prostorno plovilo lakše usmerimo iz svakodnevnih emocionalnih i mentalnih talasa ka mirnim vodama vedre opuštenosti. Aparati koji stvaraju pulsirajuća magnetna polja sa skalarnim talasima i frekvencija Šumanove rezonance mogu naročito efikasno da nas zaštite od elekromagnetnih remetećih frekvencija i pomažu da razvijemo potpuni umni potencijal. Ujedno olakšavaju postizanje telesne, emocionalne i mentalne ravnoteže. U našoj često užurbanoj i nemirnoj svakodnevnici nabavka jednog takvog aparata predstavlja investiciju izuzetno korisnu za zdravlje.

Č.M.

Podelite članak:

PRVI ATOMI ANTIMATERIJE

Datum postavljanja: 22. 11. 2011.

Piše: Prof. Vladimir Ajdačić

U Evropskom centru za nuklearna istraživanja u blizini Ženeve, CERN-u, posle više godina predanog rada novembra 2002. Godine dobijen je veći broj atoma antimaterije – antivodonika. Ovi čudesni atomi u „atomskom ogledalu“ predstavlja „lik“ nama svima dobro poznatog atoma vodonika, najobilnijeg hemijskog elementa u Svemiru.

Kao što znamo, atom vodonika se sastoji iz jednog protona, pozitivno naelektrisane čestice koja čini jezgro atoma vodonika, i jednog elektrona, negativno naelektrisane čestice koja na velikom rastojanju „kruži“ oko protona. Na drugoj strani, jezgro antivodonika čini antiproton, čestica u svemu jednaka protonu, osim što je negativno naelektrisana. Njemu društvo pravi pozitron, pozitivno naelektrisani „elektron“.

Teorija i praksa

Još je 1928. godine mladi Pol Dirak teorijskim putem predskazao postojanje antimaterije. Nju je krajem 1932. otkrio Karl Anderson u kosmičkom zračenju pomoću Vilsonove maglene komore. Drugi sastojak antivodonika, antiproton, pronašli su znatno kasnije, 1955. godine, E. Segre i O. Čembrlen.
Tada je u principu postavljena scena za veliku predstavu koja je trebalo da nas vrati milijardama godina u prošlost, u prve trenutke nastanka Svemira u Velikoj eksploziji (Big Bang), kada su po mišljenju fizičara materija i antimaterija bile zastupljene sa jednakom obilnošću.
Put do dobijanja nekih 50.000 atoma antivodonika popločan je brojnim
Nobelovim nagradama. Najviše ih je podeljeno za doprinose u teorijskoj i eksperimentalnoj fizici, a neke su dodeljene za gradnju akceleratora naelektrisanih čestica. Samo jedna od njih data je za hemiju! Stekli su je 1935. godine Frederik i Irena Žolio-Kiri za dobijanje veštački radioaktivnih elemenata. Među tim elementima stvoreni su i pozitronski emiteri. Oni će se kao neophodan „začin“ naći u „supi“ koja će dati atome antivodonika.
Mnogo teže od pozitrona bilo je doći do obilja sporih antiprotona. To je zahtevalo izvanredno majstorstvo u više oblasti nauke i tehnike, u čemu su i kompjuteri imali neprocenjivi udeo.
U kratkotrajnom udaru super energetskih protona o pogodnu metu u ranijem CERN-ovom akceleratoru stvaralo se oko 20 miliona antiprotona. Sa mete oni su se „rasipali“ u različitim pravcima brzinama bliskim brzini svetlosti! Takav roj čestica bilo je potrebno ukrotiti i usmeriti ka prstenu za uskladištenje. Od pomenutog broja antiprotona oko 10.000 po impulsu bilo je u njemu smešteno. Na drugoj strani, u poseban „kavez“ upuštani su i sakupljani spori pozitroni, nekih 75 miliona antičestica nastalih radioaktivnim raspadom radioizotopa vrlo visoke specifične aktivnosti.

U spoju sa jednim „kavezom“ za pozitrone i drugim za antiprotone nalazila se je „klopka“ – „sala“ za susretanje ovih prvih „zvezda“ antimaterije proisteklih iz čovekovih „fabrika“. Pomenute čestice su elektromagnetskim putem vođene do tačke susretanja u kojoj su se sparivale u atome antivodonika, baš kao što bi to činili protoni i elektroni ako bi se našli u sličnoj situaciji.
I tako je tokom nekoliko meseci rada velikog broja izuzetno skupih mašina, instrumenata, kompjutera i čitave vojske naučnika i tehničara dobijeno oko 50.000 antivodonikovih atoma. Dok čitate ove redove, budite sigurni da naučnici u CERN-u smišljaju kako da stvore još teže atome antimaterije – da konstruišu „Periodni sistem lakih antielemenata“.

„Ma kakvo zlato i kamen mudrosti alhemičara?“, rekli bi istraživači CERN-a, „Mi u ruci držimo tajnu Svemira!“ U čemu je, zaista, vrednost ovog blaga, nemerljivog ni najosetljivijim terazijama? Šta to atomi antivodonika mogu kažu fizičaru, astrofizičaru ili astronomu o Svemiru?

Naučnici veruju da će upoređivanjem ponašanja atoma običnog vodonika i antivodonika naći odgovor na jedno od suštinskih pitanja: zašto je došlo do narušavanja simetrije – iščeznuća antimaterije u ranoj fazi razvoja Svemira. Da antimaterija tada nije iščeznula mi danas ne bismo postojali.

Antimaterija u centru pažnje

Pomoću ranijeg CERN-ovog akceleratora u nuklearnim reakcijama dobijeni su antiprotoni, koji su zatim bili uskladišteni u odgovarajući „prsten“. Na drugoj strani, pozitroni su čuvani u specijalnoj „klopki“. Kada bi istraživači poželeli, oni bi organizovali njihova bliska „susretanja’’ kojima bi se dobijali atomi antivodonika. Različita svojstva ovih prvih i najjednostavnijih atoma antimaterije još uvek su predmet brojnih istraživanja. Jedno od najskorijih, u kome je učestvovalo 35 naučnih radnika, objavljeno je kraj jula ove godine. U njemu je praćena
pojava rekombinacije antiprotona i pozitrona u atome antivodonika.

Druga, takođe izuzetno važna proučavanja svojstava antiprotona – „ogledalske slike„ nama svima poznatog protona, izvode se putem laserske spektroskopije. Obasjavanjem laserskim zracima precizno poznatih energija proučavaju se „hladni“ antivodonikovi atomi (držani na oko 10 Kelvina!), stimulisane pojave njihove rekombinacije i jonizacije i drugo. Angažuju se vrhunski teorijski i eksperimentalni fizičari, kao i čudesna tehnika sa ciljem da se provere osnovni zakoni simetrija uoče moguća odstupanja u ponašanju atoma antivodonika u odnosu na atome običnog vodonika, tj. antimaterije u odnosu na materiju. Do sada takva odstupanja nisu nađena.
Ultimni izvor energije

Dobijanje prvih ‘’većih’’ količina antimaterije u CERN-u odmah je privuklo pažnju naučnika nemirnog duha, onih punih želja da se vinu ka zvezdama, ako nikako drugačije, onda korišćenjem pojave anihilacije, ‘’izgaranja’’ materije i antimaterije u međusobnom kontaktu.

Već prvi pogled na Tabelu u kojoj su dati iznosi energija koji se mogu dobiti različitim procesima, vidi se da je anihilacija materije apsolutni šampion. Ona po jedinici mase nadmašuje svog najbližeg suparnika – fuziju elemenata za više od 200 puta!

Antimaterija za kosmička putovanja

Grupa od pet američkih naučnika (G. R. Schmidt i saradnici) razmatrala je problem stvaranja antimaterije za pogon kosmičkih brodova u skoroj budućnosti. Vrlo mala efikasnost dobijanja antiprotona u sadašnjem trenutku isključuje njihovu direktnu upotrebu kao goriva. Stoga su se oni skoncentrisali na primenu antiprotona kao ‘’katalizatora’’ u slučaju dva različita procesa fuzije elemenata čija bi se energija koristila za pogon brodova u kosmosu.
Prema optimističkim nalazima naučnika, početkom sledećeg stoleća, sa poboljšanim dobijanjem antiprotona, mogao bi se očekivati uspeh u sveplanetarnim kosmičkim letovima unutar Sunčevog sistema i začetka međuzvezdanih putovanja. Cena jedno takvog poduhvata, za pravo čudo, ne bi iznosila mnogo, do 60 miliona dolara!

Teško je komentarisati ovakva predviđanja – da li ona spadaju u naučnu fantastiku ili fantastičnu nauku? Zamislite brod koji u svojim ‘’bisagama’’ nosi antimateriju i fuziono gorivo. Jadni astronauti, dok bi ‘’plovili’’ kosmosom, brinuli bi brigu da im brod ne eksplodira od neželjenog spoja antimaterije sa materijom, kao i od sve jačeg zračenja radioizotopa stvorenih nuklearnim reakcijama brzih neutrona koji nastaju u procesu fuzije elemenata.

Ako je sve drugo po ovom planu ostvarivo, jedno mi se čini nemogućim. A to je da na kosmičko putovanje krene čovek. Mislim da bi neminovno bilo da astronaute zameni robot. Njega sigurno ne bi hvatao strah od ovakve kosmičke avanture, jer budući potpuno bezosećajan ne poznaje razliku između života i smrti.

Podelite članak:

TELEPATIJA U SVRSI ŠPIJUNAŽE

Datum postavljanja: 22. 11. 2011.

Specijalni odred ’Stargejt’ bio je krajem 70-tih godina upleten u mnoštvo raznih operacija. Učestvovao je u rešavanju slučajeva otmica, u traganju za raznim ’zlikovcima’ kao što su Sadam Husein ili Gadafi i, naravno, u špijunaži Sovjetskog Saveza: u oktobru 1979. PSI-špijun Džozef Mek Monigl dobio je satelitsku fotografiju ogromne građevine u Severodinsku na severu Sovjetskog Saveza. Mek Moniglov zadatak je bio da izvrši telepatsku špijunažu. On je dao opis i napravio skicu nove, ogromne podmornice koja je bila mnogo veća od svih poznatih sovjetskih podmornica. „Preneli smo informaciju našim tehničarima“, rekao je oficir Džon B. Aleksandar, u to vreme zamenik komandira vojne tajne službe INSCOM. „Ali, oni su samo odmahnuli sa rečima da oni ne bi umeli da naprave tako nešto. Dakle, kako bi u tom slučaju Sovjeti mogli? Međutim, informacije koje smo dobili od Džozefa Mek Monigla bile su tačne.“ Naime, četiri meseca kasnije ispostavilo se da su Sovjeti zaista napravili jednu takvu džinovsku podmornicu: model Tajfun.

U Sovjetskom Savezu su naučnici i KGB očigledno već 60-tih godina prošlog veka pokušavali da za vreme Hladnog rata upotrebe telepatiju kao oružje. „Dobijali smo izveštaje od onih koji su izbegli i promenili stranu prema kojima su Sovjeti čak pokušavali da telepatijom utiču na članove vlade ili ih čak tako i usmrte“, govori oficir Džon B. Aleksandar. „Ta ruska istraživanja su bila glavni razlog za naše aktiviranje u području vančulne percepcije.“ Nakon završetka Hladnog rata, 1995. godine, američka špijunska PSI-jedinica ’Stargejt’ je raspuštena. Uprkos nekolicini uspešnih dojava, kao što je to bio slučaj sa podmornicom ’Tajfun’, US-tajne službe su ipak smatrale da je količina operativno upotrebljivih informacija premala. Ili su PSI-špijuni možda ipak bili samo jedno bizarno poglavlje Hladnog rata, vešta kampanja koju su vodili sa ciljem da dezinformišu protivnika? „O ne“, negirao je oficir Aleksandar, “telepatske tehnike samo još nisu bile usavršene. Ali, stekli smo veliko iskustvo i trebalo bi ponovo da pokrenemo taj program.“

Projekat prenošenja misli u ruskoj vojsci

Prva atomska podmornica ’Nautilus’ 1958. godine u najvećoj mogućoj tajnosti napušta svoju mornaričku luku na Havajima i upućuje se ka Beringovom moreuzu. Udaljena svega nekoliko morskih milja od sovjetske obale, duboko ispod debelih santi leda, ’Nautilus’ pronalazi put ka Polarnom moru. 3. avgusta 1958, tačno u 11:15, komandant objavljuje da se nalaze na poziciji 90 stepeni severne geografske širine: na geografskom Severnom polu. Bila je to senzacija! Za Ruse, pak, to je bio šok. Američke podmornice natovarene bojnim atomskim raketama mogu u svakom trenutku neprimećeno da im se približe i napadnu ih, takoreći, iz njihovog dvorišta.
Nešto kasnije, francuski časopis ’Constellation’ objavljuje članak pod naslovom ’Prenošenje misli – ratno oružje’ u kome je reč o jednom telepatskom eksperimentu koji je navodno izvršen u podmornici ’Nautilus’ za vreme njene plovidbe ka Severnom polu. Kvota uspešnosti iznosila je oko 75 procenata. Sve do danas nije razjašnjeno da li je taj eksperiment zaista postojao. Kakogod, za Sovjete je taj članak bio okidač za pokretanje obimnih istraživanja u oblasti parapsihologije. I tako je cela priča započela – takmičenje u parapsihološkom naoružavanju svetskih supersila: počeo je psihološki rat.
U Novosibirsku (zapadni Sibir) nalazi se Akademgorodok, Grad nauke. Tu je 1958. radilo, u četrdeset različitih instituta, preko 10.000 naučnika koji su u tom gradiću živeli sa svojim porodicama. U Akademgorodoku biva, nakon afere ’Nautilus’, pod okriljem KGB-a otvoren Institut za automaciju i elektrometriju, takozvano ’specijalno odeljenje br. 8’. Naučnici su u tajnim labaratorijama počeli da istražuju oblast ’prenošenja informacija bioenergetskim putem’. Sve do danas ,rezultati tog projekta su pod ključem u arhivama bivšeg KGB-a.
Samo u retkim slučajevima informacije su dopirale u javnost. Na primer, kada je dr. August Štern, saradnik ’specijalnog odeljenja br. 8’ uspeo da pobegne na Zapad. Štern je kasnije pričao: „Deo eksperimenata se vršio i sa životinjama. Mačići su podvrgavani strujnim udarima kako bi se saznalo da li će njihova majka, koja se nalazila u laboratoriji tri sprata iznad, telepatski reagovati na osete njenih mladunaca. Rezultati su bili senzacionalni – imao sam prilike da sopstvenim očima vidim dokumentaciju tog projekta.“

Projekat prenošenja misli u američkoj vojsci

Ruski uspesi su podsticali američku tajnu službu na ulaganje još većih napora. Na Stenfordskom institutu za istraživanja (SRI) u Menlo Parku (Kalifornija) je 1972. u strogoj tajnosti pokrenut naučni program za istraživanje i razvoj telepatije. Pod šifrom ’Stargejt’ naučnici započinju eksperimente po uzoru na J. B. Rhinea. Međutim, testiranje vrlo brzo počinje da zadobija ozbiljniji karakter. Cilj projekta je razvijanje metoda pomoću koga bi telepatija mogla da se primeni u operacijama tajnih službi. Deo projekta sačinjava jedna vojna specijalna jedinica u kojoj se nalaze vojnici koji su navodno obdareni posebnim natčulnim sposobnostima. Njen zadatak je bio da pomoću metoda razvijenog u Menlo Parku preko opažanja na daljinu (Remote Viewing) istražuje neprijateljske vojne ciljeve.
Ispostavilo se da je jedan od najtalentovanijih ’opažatelja’ oficir Džo Mek Monigl. U oktobru 1979. Mek Moniglu su pokazane satelitske fotografije sumnjivih bunkera i građevina na severu Sovjetskog Saveza. On je isključivo uz pomoć svojih telepatskih moći opisao i napravio skicu nove, ogromne podmornice koja je tada bila u izgradnji.
Na jednoj skici Mek Monigl je nacrtao podmornicu sa dugačkom ravnom palubom i topovskim cevima koje su bile postavljene pod neobičnim uglovima. To je navodno bila platforma sa koje je bilo moguće ispaliti 18 ili 20 atomskih raketa. U Pentagonu su samo odmahnuli govoreći da to tehnički nije moguće izvesti, da je podmornica prevelika i, pre svega, kako će uopšte dospeti u vodu?
Mek Monigl predviđa da će Rusi za četiri meseca eksplozivom raskrčiti kanal koji će voditi do mora i da će podmornica isploviti iz jedne tajne baze. Četiri meseca kasnije američki špijunski sateliti prave snimke najveće podmornice ikada sagrađene – podmornice modela Tajfun, koja je kroz veštački, eksplozivom raskrčen kanal dospela u more. Na fotografiji se, baš kao što je Mek Monigl i predskazao, jasno moglo videti dvadeset topovskih cevi.
Sledeće godine italijanska
teroristička grupa ’Crvene brigade’ kidnapuje američkog generala Džejmsa L. Dozijea iz njegovog privatnog smeštaja u Veroni. Dozije je američki Nato-oficir sa najvišim rangom u Evropi i neko kome su poznate mnoge tajne. Njegova otmica predstavlja bezbednosni rizik za Severoatlantski savez. SAD se uključuje u istragu, vojni organi i CIA rade na tom slučaju. Pokrenuta je potraga neviđenih razmera, ali skoro da ne postoji nijedan trag, istražitelji tapkaju u mraku.
Direktor CIA i ujedno vođa programa ’Stargejt’, Dejl Graf, biva uključen u slučaj. Rešeno je da je neophodno opažanjem na daljinu pronaći mesto na kome se nalazi Dozije. Opet je Mek Monigl taj koji uspeva da pruži presudne informacije. Kasnije je jedan oficir američke vojne obaveštajne službe ispričao: „’Remout vjueri’ su bili u stanju da precizno opišu okolinu u kojoj se nalazio Dozije. Istina je da su rekli da Dozijea čuvaju u gradu Padovi u jednom plavom šatoru iznad nekog supermarketa. Mora se priznati da je to bila informacija koja je zvučala prilično neverovatno.“
Nekoliko dana kasnije italijanske antiterorističke jedinice uleću u jedan privatan stan u Padovi. Pun pogodak. Bez komplikacija uspevaju da savladaju iznenađene teroriste i oslobode Dozijea. Zatim se ispostavilo da je Dozije tokom celog perioda bio zarobljen u plavom šatoru koji je bio postavljen u sredini sobe. Stan se nalazio na prvom spratu iznad jednog supermarketa. CIA, doduše, sve do danas odbija da pruži bilo kakvu informaciju o tome da li je ukaz koji su dali istražitelji tima ’Stargejt’ bio presudan za uspeh sprovedene akcije.

Kraj parapsiholoških eksperimenata i njihovo ponovno oživljavanje

Krajem hladnog rata nestaje interesovanje obe supersile za tajne parapsihološke eksperimente. Programi bivaju ukinuti. U svom završnom izveštaju psiholog profesor Rej Hejmen dolazi do nedvosmislenog rezultata: opažanje na daljinu je neupotrebljivo kao način za dolaženje do informacija korisnih obaveštajnim službama! Istina, njegova procena se odnosila samo na pouzdanost rezultata – a to da je telepatija moguća
nije želeo da porekne.
Kako god bilo, na Stenfordskom institutu za istraživanja u Menlo Parku, gde je sve započelo pre 30 godina i gde je okončan sporni projekat ’Staregjt’, ponovo se nešto dešava. CIA i FBI ponovo okupljaju špijune sa natčulnim sposobnostima. ’Stargejt’ je ponovo rođen.
Metode su ostale iste, jedino se promenila slika neprijatelja. ’Američki neprijatelj br 1’ danas je međunarodni terorizam koji poseduje realno lice: reč je o Osami Bin Ladenu. Da li će PSI-agenti uspeti da lokalizuju skrovište najtraženijeg čoveka na svetu?

Interesantan video prilog na ovu temu:
http://video.google.com/videoplay?docid=-1593082387511102552&hl=de

Podelite članak:

TRANSLATOR

Oblasti

KPV No.9 sadržaj

KPV No.8 sadržaj

KPV No.7 sadržaj

KPV No.6 sadržaj

KPV No.5 sadržaj

Ostvarivost Tesline ideje bežičnog prenosa energije

KRAJ MISIJE FENIKSA NA MARSU

DIMENZIJE UNIVERZUMA

Energija od koje zavisi celokupan život organizma

PRVI ATOMI ANTIMATERIJE

TELEPATIJA U SVRSI ŠPIJUNAŽE

KLUB ČITALACA

KPV DRUŽENJE

Brojač poseta

Posetioci

BANERI PRIJATELJA